Tragikomedija

Izvor: Wikipedia

Tragikomedija je književni žanr koji spaja elemente tragedije i komedije. Taj je termin karakterističan za dramsku književnost i može se primeniti kako na tragički komad koji sadrži dovoljno komičnih elemenata da se može reći kako oni ublažavaju ozbiljnu atmosferu, tako i na bilo koji ozbiljni dramski komad sa srećnim završetkom.[1]

Antička književnost[uredi - уреди]

Tragična i komična maska grčkog teatra, predstava na mozaiku u Hadrijanovoj vili

Nijedna potpuna definicija tragikomedije nije nam došla iz antike. Čini se da je Aristotel imao u vidu kasnije renesansno značenje tog termina (dakle, ozbiljnu radnju sa srećnim krajem), kad u Poetici raspravlja o tragediji s dvostrukim završetkom. U tom smislu, nekoliko sačuvanih grčkih i rimskih drama, npr. Euripidova Alkestida, mogu se smatrati trgikomedijama, premda ne zbog bilo kakvih unutrašnjih odlika tih komada. Sam termin "tragikomedija" potiče od rimskog komediografa Plauta, koji je tu reč šaljivo upotrebio u prologu Amfitriona: bog Merkurije, videći kako je nedostojno da se bogovi i kraljevi pojavljuju uz robove u jednoj komediji, izjavljuje kako će radije od tog komada napraviti "tragikomediju" (tragicomoedia):"[2]

Napraviću mešavinu, neka bude tragikomedija.

Smatram, naime, da nije dobro da cela bude komedija,
jer se u njoj i kraljevi i bogovi pojavljuju.
Šta mislite? Pošto se i rob tu pojavljuje,
urediću, kako rekoh, da ovo bude tragikomedija... ― Plaut, Amfitrion, 59‒63.[1]

Komedija Amfitrion je palijata pisana po uzoru na neki grčki komad iz stare ili, verovatnije, nove atičke komedije. To je zapravo mitološka parodija, gde se pojavljuju i likovi tipični za tragediju (bogovi, kraljevi, heroji) i likovi tipični za komediju (obični ljudi, robovi). Nije poznato je li Plaut termin tragicomoedia preuzeo iz grčkog originala te komedije ili ga je sam skovao, no sama tematika možda duguje nešto mitološkim travestijama o Amfitrionu i Heraklu, karakterističnim za grčku flijačku lakrdiju u južnoj Italiji. U sačuvanim antičkim tekstovima termin "tragikomedija" više se nigde ne javlja, a i u Amfitrionu rukopisi ga beleže "u metrički neopravdanom i očigledno pogrešnom" obliku tragicocomoedia ("tragiko-komedija"), koji su kasnije prihvatili i neki renesansni pisci.[3]

Renesansa[uredi - уреди]

Italija[uredi - уреди]

Plautove reči u Amfitrionu imale su ogroman uticaj na renesansnu teoriju estetike, koja je Aristotelova razmatranja o dramskoj umetnosti uglavnom pretočila u jedan rigidan koncept. U takvom rigidnom konceptu "mešana" dela, kakva su ona već spomenuta ili kasnije "romanse" kao Besni Orlando, zatim pastorale i opere, pa čak i Odiseja, u najboljem su slučaju predstavljala zagonetke, a u najgorem su bila greške. Zato su renesansni pisci tražili u antičkoj književnosti "opravdanje" za mešavinu komičnog i tragičnog elementa i pozivali se na antičke tragedije sa srećnim završetkom (do koga obično dolazi kroz scenu prepoznavanja, kao kod Euripida), zatim na satirsku igru i na Aristotelovu teoriju drame.

Dve su ličnosti doprinele tome da se tragikomedija uzdigne na rang posebnog žanra, odnosno da dobije vlastita rigidna pravila. U 16. veku Giovanni Battista Giraldi Cinthio ustvrdio je da je "tragedija sa smešnim krajem" (tragedia de lieto fin), koju je još nazvao "mešanom tragedijom" (tragedia mista), najpogodnija za njegovo doba, a i sam je prikazao nekoliko takvih svojih komada. Još je važniji bio Giovanni Battista Guarini, čija je pastoralna drama Verni pastir, objavljena 1590, izazvala žestoku raspravu među kritičarima, u kojoj je na kraju prevagu odnela Guarinijeva živa odbrana mogućnosti žanrovske inovacije. U Guarinijevoj tragikomediji radnja je tako podešena da se ne približi previše ni komediji ni tragediji, likovi su afektirani, a sve se događa u pastoralnom okruženju. Sva su tri elementa postala karakteristike evropske kontinentalne tragikomedije tokom narednog veka, pa i duže.

Engleska[uredi - уреди]

U Engleskoj, gde se scenska umetnost razvijala na pozornici pre nego u teorijskim postavkama, situacija je bila bitno drugačija. U 16. veku pod tragikomedijom se podrazumevala lokalna vrsta romantične drame, u kojoj se nije poštovalo načelo jedinstva vremena, mesta i radnje, u kojoj su se bez problema mešali likovi plemića i likovi polusveta i u kojoj su se odvijali fantastični zapleti. Na sve te odlike žalio se Philip Sidney kad je pisao o "polutanskoj tragi-komediji" (mungrell Tragy-comedie) iz 1580-ih, a o kojoj Shakespeareov Polonije izriče svoj poznati sud, u kome ismeva način na koji je savremena teorija književnosti klasifikovala dramsku književnost: "Najbolji glumci na svetu, za tragediju, komediju, istorijsku dramu, pastoralu, komičnu pastoralu, istorijsku pastoralu, istorijsku tragediju, tragično-komičnu istorijsku pastoralu, nedeljivi prizor ili neograničenu pesmu: Seneka im ne može biti pretežak niti Plaut previše lagan. Za klasičnu dramu ili za onu slobodnu – ovo su najbolji glumci".[4] Neki aspekti tog romantičnog impulsa ostali su čak i u komadima sofisticiranijih dramatičara: Shakespearovi poslednji komadi, koji se zapravo i mogu klasifikovati kao tragikomedije, često su nazivani romansama.

Do početka 17. veka neki engleski dramatičari prihvatili su lekcije proizašle iz kontroverze koju je izazvao Guarini. John Fletcher prikazao je 1608. Vernu pastiricu (The Faithful Shepherdess), adaptaciju Guarinijevog komada. U štampanom izdanju Fletcher je dao zanimljivu definiciju: "Tragikomedija se ne zove tako zbog veselja i ubijanja, nego zato što u njoj nema smrti, što je dovoljno da ne bude tragedija, ali ipak dolazi blizu smrti, što je dovoljno da ne bude komedija". Fletcherova se definicija prvenstveno usredsređuje na radnju: žanr jednog komada određuje se time da li u njemu neko umire ili ne, odnosno koliko blizu smrti dolazi radnja. Međutim, kako je pokazao Eugene Waith, tragikomedija kakvu je razvio Fletcher tokom naredne decenije imala je i jedinstvene stilske odlike: iznenadna otkrića, preterane zaplete, udaljena mesta i konstantnu usredsređenost na razrađenu, veštačku retoriku.

Neki Fletcherovi savremenici, npr. Philip Massinger i James Shirley, pisali su tragikomedije koje su uživale popularnost i uspeh. Richard Brome takođe se okušao u tom žanru, ali s manje uspeha, a to su učinili i mnogi od njima savremenih pisaca, npr. John Ford, Lodowick Carlell i Aston Cockayne.

Tragikomedija je ostala relativno popularna sve dok novoproglašena engleska republika nije zatvorila sva pozorišta 1642. Nakon restauracije Fletcherovi su komadi ponovo doživeli popularnost. Kako se ukus publike menjao na prelazu u 18. vek, tako su odbacivani i stari stilovi; "tragedija sa srećnim krajem" na kraju je evoluirala u melodramu, i u tom obliku cveta i danas.

Kasniji razvoj[uredi - уреди]

Nakon renesanse razvila se suptilnija književna kritika, koja je naglašavala tematske i formalne aspekte tragikomedije, a ne njen zaplet. Gotthold Ephraim Lessing definisao ju je kao mešavinu emocija u kojoj "ozbiljnost podstiče na smeh, a bol na uživanje". Još češće povezanost tragikomedije sa satirom i "mračnom" komedijom nagoveštava tragikomički impuls u savremenoj drami apsurda. Friedrich Dürrenmatt, švajcarski dramatičar, sugerisao je da je tragikomedija neizbežan žanr 20. veka i svoju dramu Poseta (1956) nazvao je tragikomedijom. Tragikomedija je čest žanr u posleratnoj britanskoj dramaturgiji, u kome su se, između ostalih, okušali Samuel Beckett, Tom Stoppard, John Arden, Alan Ayckbourn i Harold Pinter. Mnogi pisci metamodernizma i postmodernizma koristili su elemente tragikomedije i tzv. galgenhumora. Poznati primer metamodernističke tragikomedije jeste magnum opus Davida Fostera Wallacea iz 1996, Beskrajna šala (Infinite Jest).

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 Dewar-Watson, Sarah; Eds. Subha Mukherji and Raphael Lyne (2007). "Aristotle and Tragicomedy." Early Modern Tragicomedy. Brewer. str. 15–23. ISBN 978-1-84384-130-2. http://books.google.com/books?id=Gbzzzpd6oCUC. pristupljeno 26 January 2012. 
  2. Foster, Verna A. (2004). The Name and Nature of Tragicomedy. Aldershot, UK: Ashgate. str. 16. ISBN 0-7546-3567-8. 
  3. Dragiša Živković (ur.), Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, s.v. "Tragikomedija, antička".
  4. William Shakespeare, Hamlet, čin 2, scena 2.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]