Ajant

Izvor: Wikipedia
Ahilej i Ajant se kockaju, scena na lekitu s kraja 6. veka pne.

Ajant starogrčki: Αἴας, gen. Αἴαντος) bio je, u grčkoj mitologiji, kralj ostrva Salamine, sin Telamonov i Peribejin,[1] polubrat Teukrov, unuk Eakov i praunuk Zevsov.[2] Igra važnu ulogu u Homerovoj Ilijadi i u kikličkim epopejama koje pripadaju trojanskom ciklusu i opevaju različite epizode trojanskog rata. U literaturi se često zove Veliki Ajant (Αἴας μέγας) ili Telamonski Ajant (Τελαμώνιος Αἴας), da bi ga se razlikovalo od "Malog Ajanta", sina Ojlejeva, i to s obzirom na razlike u visini i karakteru između njih dvojice.[3][4]

Poreklo i porodica[uredi - уреди]

Ajant je sin Telamona, koji je bio sin Eakov i unuk Zevsov, i Telamonove prve žene, Peribeje. Ajant je Ahilejev rođak i stariji polubrat Teukrov.[5] Iz političkih razloga mnogi ugledni Atinjani smatrali su u klasično doba Ajanta svojim pretkom, među njima Kimon, Miltijad, Alkibijad i istoričar Tukidid.[6][7] Na jednom etrurskom grobu iz 5. veka pne., otkrivenom u Bolonji, nalazi se natpis "aivastelmunsl = porodica Ajanta Telamona".

Mitologija[uredi - уреди]

Trojanski rat[uredi - уреди]

U Homerovoj Ilijadi Ajant je predstavljen kao vrlo visok, ogromnog stasa i najjači među Ahejcima, a na početku šestog pevanja nazvan je "odbranom ahejskom" (ἕρκος Ἀχαιῶν).[8] Njegov je učitelj i mentor bio kentaur Hiron (koji je bio učitelj i Ajantovom ocu Telamonu i Ahilejevom ocu Peleju, i koji će kasnije umreti od rane koju mu je slučajno zadao Herakle, kome je u tom trenutku takođe bio učitelj), a Ajanta je podučavao u isto vreme kad i Ahileja.[9] Ajant je opisao kao opasan, neustrašiv, snažan i moćan, ali istovremeno i veoma mudar u borbi. Opremljen je ogromnim štitom napravljenim od sedam slojeva bikove kože i jednim bronzanim omotačem. Ajant nije ranjen ni u jednoj bici opisanoj u Ilijadi, i od svih glavnih grčkih i trojanskih junaka on jedini ne dobija neku značajnu pomoć bogova, premda ga je u trinaestom pevanju Ilijade Posejdon u jednom trenutku dodirnuo svojim štapom i tako mu obnovio snagu.

Homersko predanje[uredi - уреди]

Prema Homeru, Ajant je u trojanski rat pošao s dvanaest brodova na strani Helena kao predvodnik Salaminjana,[10] a po ugledu, hrabrosti i lepoti odsvih ga je Grka nadmašivao samo Ahilej.[11][12] Kad je Hektor pozvao na dvoboj najhrabrijeg među Grcima, istupio je i Ajant uz nekolicinu drugih; Ahejci su se molili da on bude taj koji će se boriti i, kad je kocka pala na njega, i sam je Hektor zadrhtao.[13] U tom je dvoboju ranio Hektora i ogromnim ga je kamenom prikovao uza zemlju, a kad su se dva junaka razdvojila, razmenili su oružje kao znak međusobnog uvažavanja.[14] Ajant je bio i jedan od izaslanika koje je Agamemnom poslao Ahileju ne bi li ga umilostivili i nagovorili da se vrati u borbu.[15] Osim s Hektorom, ulazio je i u nekoliko drugih borbi, pa se tako borio u bici kod ahejskih brodova,[16] kao i u bici oko Patroklovog tela.[17] Na pogrebnim igrama priređenim u Patroklovu čast Ajant se nadmetao s Odisejem i s Diomedom, ali je ishod bio izjednačen.[18] U nadmetanju za Ahilejevo oružje Ajanta je pobedio Odisej, i to je, kaže Homer, bio uzrok Ajantove smrti; Odisej je kasnije sreo Ajantovu sen u podzemnom svetu, ali je ona odbila njegova izvinjenja.[19]

Kasnija predanja[uredi - уреди]

Kasnija predanja dodaju mnoge detalje o Ajantovoj mladosti i, posebno, o njegovoj smrti, na koju Homer samo aludira. Prema Pseudo-Apolodorovoj Biblioteci[20] i Pindaru,[21] Ajant je bio neranjiv zbog molbe koju je Zevs uslišio Heraklu dok se ovaj nalazio na Salamini. Dete je, navodno, dobilo ime Ajant (Αἴας) po reči ἀετός (= "orao"), pa se kao znamenje da će Zevs uslišiti Heraklovu molbu odmah na nebu pojavio jedan orao. Prema Likofronu, Ajant se rodio pre Heraklovog dolaska na Salaminu i junak ga je učinio neranjivim tako što ga je ogrnuo svojom lavljom kožom.[5] Ajant se spominje i kao jedan od Heleninih prosaca.[22][23] Tokom rata Troadi Ajant je, kao i Ahilej, napao i nekoliko susednih oblasti. Među prvima je bio Trački Hersonez, gde je zarobio Polidora, sina Prijamovog, koji je bio poveren na staranje Polimnestoru, i pri tom se dokopao i bogatog plena. Potom je napao Frigiju, gde je usmrtio kralja Teutranta ili Teleutaja i odneo veliki ratni plen, uključujući i kraljevu kćer Tekmesu, koja mu je postala ljubavnica.[24][25][26]

Najpoznatija je priča o Ajantovom ludilu i događajima koji su usledili nakon njegove smrti. U nadmetanju za Ahilejevo oružje Agamemnon je, na podsticaj boginje Atene, pobedu dosudio Odiseju. To je kod Ajanta izazvalo veliki gnev, koji je Atena pretvorila u ludilo.[2] Te noći Ajant je izjurio iz svog šatora i, misleći da ubija Atride i omrznute Ahejce, poklao je grčka stada, njihove pastire i pse te mrtve životinje odvukao u svoj šator. Kad se ujutro došao k sebi i video šta je učinio, iz srama i očaja bacio se na svoj mač, koji mu je Hektor jednom prilikom bio dao na dar.[27][28][29]

Ajantovo samobistvo, slika na crvenofiguralnoj etrurskoj vazi, možda iz Vulcija, oko 400–435. pne.

Prema drugima, Ajant je poginuo od tuđe, a ne od svoje ruke.[30] Telemon je za Ajantovo ubistvo optužio njegovog polubrata, Teukra, ali je ovaj uspeo dokazati svoju nevinost.[31] Prema jednom predanju, koje spominje Pausanija, iz Ajantove je krvi nikao beli cvet na čijim su se listovima nalazile pege u obliku slova αἰ, koja su istovremeno označavala i junakove inicijale i uzdah.[32] Diktis Krićanin kaže da je Neoptolem, sin Ahilejev, položio Ajantov pepeo u jednu zlatnu urnu na planini Rojteju (Rhoeteion), dok Sofokle kaže da ga je Ajanta sahranio Teukro, i to uprkos protivljenu Atrida.[5] Njegova sen boravi, kao i sen mnogih drugih junaka, u carstvu mrtvih ili na ostrvu Leuki.[33] Priča se da je u doba rimskog cara Hadrijana more otkrilo Ajantovu grobnicu i u njoj kosti natprirodne veličine; no car je naredio da se te kosti opet pokopaju [34]

Kult[uredi - уреди]

Ajant je na Salamini poštovan kao glavni heroj, pa mu je tu podignut hram i kultni kip, a bio mu je posvećen i praznik Ajanteje (Αἰαντεῖα),[5] tokom kojega su priređivana nadmetanja efeba.[2] Poštovan je i u Atini,[35] a i jedna od atičkih dema (Aeantis) nazvana po njemu.[5] Nedaleko od grada Rojteja (Ῥοίτειον), na istoimenom rtu, nalazilo se Ajantovo svetilište s lepom statuom, koju je Marko Antonije poslao u Egipat, a koju je potom Oktavijan Avgust vratio na svoje izvorno mesto.[36] Prema Diktisu Krićaninu, Ajantova supruga zvala se i Glauka i s njom je imao sina Eantida; Tekmesa mu je, pak, rodila sina Eurisaka.[37]

Umetnost i književnost[uredi - уреди]

Ajant je često prikazivan u likovnoj umetnosti. U arhajsko doba omiljene su bile scene borbe iz Ilijade, a na poznatoj Egzekijinoj amfori prikazan je kako se kocka s Ahilejem.[2] Ajantov okršaj s Hektorom prikazan je na Kipselovom kovčegu.[38] a njegov se kip nalazio u okviru jedne skulpturne grupe u Olimpiji, koju je izvajao Likije, Mironov sin.[39] Kasnije, pod uticajem grčkih tragičara, najčešće je predstavljan u okviru svađe s Odisejem oko Ahilejevog oružja, kao i u kontekstu svoje smrti.[2]

U grčkoj književnosti priču o Ajantu obradio je Eshil u izgubljenoj trilogiji čiji je prvi deo činila tragedija Spor oko oružja, drugi Tračanke i treći Salaminjani. Ajant je zatim glavni junak Sofoklove tragedije Ajant, kojom je možda započinjala trilogija, u kojoj je drugi deo bila tragedija Teukro, a treći Eurisak. Od drugih tragičara, priču o Ajantu obradili su Astidamant Mlađi, Teodekt i Karkin, a u rimskoj književnosti o njemu pevaju Livije Andronik u drami Ajax mastigophoros, Kvint Enije, Marko Pakuvije u drami Armorum iudicium, Akcije u Eurisaku te, naposletku, Oktavijan Avgust, koji je ipak, nezadovoljan onim što je napisao, uništio rukopis svog Ajanta.[40]

Reference[uredi - уреди]

  1. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 10, 8.
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Ajant, 1.
  3. Homer, Ilijada, II, 768; IX, 169; XIV, 409.
  4. Pindar, Istamske ode, VI, 38.
  5. 5.0 5.1 5.2 5.3 5.4 Schmitz 1867, s.v. Ajax (1).
  6. Pausanija, Opis Helade, II, 29, 4.
  7. Plutarh, Alkibijad, I, 1.
  8. Homer, Ilijada, VI, 5.
  9. Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Hiron.
  10. Homer, Ilijada, II, 557.
  11. Homer, Ilijada, II, 768; XVII, 279.
  12. Homer, Odiseja, XI, 550; XXIV, 17; cf. Pausanija, Opis Helade, I, 35, 3.
  13. Homer, Ilijada, VII, 179–215.
  14. Homer, Ilijada, VII, 305 sqq.
  15. Homer, Ilijada, IX, 169.
  16. Homer, Ilijada, XIV, 409 sqq; XV, 415; XVI, 114.
  17. Homer, Ilijada, XVII, 128; XVII, 732.
  18. Homer, Ilijada, XXIII, 720 sqq; XXIII, 811 sqq.
  19. Homer, Odiseja, XI, 541 sqq.
  20. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 12, 7.
  21. Pindar, Istamske ode, VI, 51.
  22. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 10, 8.
  23. Higin, Fabulae, 81.
  24. Diktis Krićanin, Trojanski rat, II, 18.
  25. Sofokle, Ajant, 210, 481 sqq.
  26. Horacije, Ode, II, 4, 5.
  27. Pindar, Nemejske ode, VII, 36.
  28. Sofokle, Ajant, 42, 277; 852.
  29. Ovidije, Metamorfoze, XIII, 1 sqq.
  30. Diktis Krićanin, Trojanski rat, V, 15.
  31. Pausanija, Opis Helade, I, 28, 12.
  32. Pausanija, Opis Helade, I, 35, 4; cf. Ovidije, Metamorfoze, XIII, 397–398.
  33. Pausanija, Opis Helade, III, 19, 11.
  34. Pausanija, Opis Helade, I, 35, 5.
  35. Pausanija, Opis Helade, I, 35, 3.
  36. Strabon, Geografija, XIII, 1, 30.
  37. Sofokle, Ajant, 340.
  38. Pausanija, Opis Helade, V, 19, 1,
  39. Pausanija, Opis Helade, V, 22, 2.
  40. Đurić 1988, str. 96.

Literatura[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]