Beta-1 adrenergički receptor

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
edit
Adrenergički, beta-1, receptor
Identifikatori
SimboliADRB1; ADRB1R; B1AR; BETA1AR; RHR
Vanjski IDOMIM109630 MGI87937 HomoloGene20171 IUPHAR: β1-adrenoceptor GeneCards: ADRB1 Gene
Pregled RNK izražavanja
PBB GE ADRB1 208214 at tn.png
podaci
Ortolozi
VrstaČovekMiš
Entrez15311554
EnsemblENSG00000043591ENSMUSG00000035283
UniProtP08588Q9CRR2
RefSeq (mRNA)NM_000684NM_007419
RefSeq (protein)NP_000675NP_031445
Lokacija (UCSC)Chr 10:
115.79 - 115.8 Mb
Chr 19:
56.78 - 56.78 Mb
PubMed pretraga[1][2]

Beta-1 adrenergički receptor1 adrenoreceptor), ili ADRB1, je beta-adrenergički receptor. ADRB1 je takođe oznaka za ljudski gen koji ga kodira.[1] On je G-protein spregnuti receptor koji vezuje Gs heterotrimerni G protein.

Receptor[uredi - уреди | uredi izvor]

Dejstva[uredi - уреди | uredi izvor]

Dejstva β1 receptora obuhvataju:

Agonisti[uredi - уреди | uredi izvor]

Izoprenalin ima veći afinitet za β1 od noradrenalina, koji se vezuje sa većim afinitetom od adrenalina. Selektivni agonisti beta-1 receptora su:

Antagonisti[uredi - уреди | uredi izvor]

β1-selektivni antagonisti (Beta blokatori) su:

Mehanizam[uredi - уреди | uredi izvor]

Gs uzrokuje aktivaciju adenilat ciklaze, što dovodi do povećanja cAMP koncentracije.

Gen[uredi - уреди | uredi izvor]

Ustanovljeno je da specifični polimorfizmi ovog gena utiču na brzinu rada srca i da mogu da imaju udela u srčanoj insuficijenciji.[1]

Interakcije[uredi - уреди | uredi izvor]

Za beta-1 adrenergički receptor je pokazano da interaguje sa DLG4[6] i GIPC1.[7]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 "Entrez Gene: ADRB1 adrenergic, beta-1-, receptor". http://www.ncbi.nlm.nih.gov/sites/entrez?Db=gene&Cmd=ShowDetailView&TermToSearch=153. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Rang, H. P. (2003). Pharmacology. Edinburgh: Churchill Livingstone. str. 163. ISBN 0-443-07145-4. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Fitzpatrick, David; Purves, Dale; Augustine, George (2004). "Table 20:2". Neuroscience (Third izd.). Sunderland, Mass: Sinauer. ISBN 0-87893-725-0. 
  4. Rang, H. P. (2003). Pharmacology. Edinburgh: Churchill Livingstone. ISBN 0-443-07145-4.  Page 163
  5. American Society of Health-System Pharmacists, Inc. (1. 1. 2005.). "Bisoprolol". MedlinePlus Drug Information. U.S. National Library of Medicine, National Institutes of Health. Arhivirano iz originala 20. 5. 2008.. http://web.archive.org/web/20080520211346/http://www.nlm.nih.gov/medlineplus/druginfo/medmaster/a693024.html. pristupljeno 6. 6. 2008.. 
  6. Hu, L A; Tang Y, Miller W E, Cong M, Lau A G, Lefkowitz R J, Hall R A (December 2000). "beta 1-adrenergic receptor association with PSD-95. Inhibition of receptor internalization and facilitation of beta 1-adrenergic receptor interaction with N-methyl-D-aspartate receptors". J. Biol. Chem. (UNITED STATES) 275 (49): 38659–66. ISSN 0021-9258. PMID 10995758. doi:10.1074/jbc.M005938200. 
  7. Hu, Liaoyuan A; Chen Wei, Martin Negin P, Whalen Erin J, Premont Richard T, Lefkowitz Robert J (July 2003). "GIPC interacts with the beta1-adrenergic receptor and regulates beta1-adrenergic receptor-mediated ERK activation". J. Biol. Chem. (United States) 278 (28): 26295–301. ISSN 0021-9258. PMID 12724327. doi:10.1074/jbc.M212352200. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

}}

  • Rang, H. P. (2003). Pharmacology. Edinburgh: Churchill Livingstone. str. 163. ISBN 0-443-07145-4. 
  • Fitzpatrick, David; Purves, Dale; Augustine, George (2004). "Table 20:2". Neuroscience (Third izd.). Sunderland, Mass: Sinauer. ISBN 0-87893-725-0. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]