Srčani mišić

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Miokard)
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Srčani mišić

Srčano mišićno tkivo (lat. textus muscularis cardiacus striatus) izgrađuje središnji sloj srčanog zida (miokard) i središnji sloj plućnih vena u blizini njihovog ušća u srce. Po strukturi je slično poprečno-prugastom, a po funkciji glatkom mišićnom tkivu.

Sastavljeno je od poprečno-prugastih vlakana, koja se razlikuju od skeletnih po dimenzijama (tanja su i kraća), rasporedu jedara, prisustvu tzv. prelaznih ploča, slabije izraženoj poprečnoj ispruganosti i dr. Srce se sastoji od dve vrste vlakana. Jedna vrsta izgrađuje radnu muskulaturu odgovornu za kontrakcije, a druga vrsta sprovodnu musklulaturu koja sadrži malo kontraktilnih fibrila i koja je odgovorna za stvaranje i sprovođenje impulsa do kontraktilnih vlakana.[1]

Srčana mišićna vlakna su sastavljena od serijski vezanih ćelija (kardiomiocita). One su široke 10-20 -{µm}-, a dugačke 50-120 -{µm}-. Svaka ćelija ima jedno ili dva centralno postavljena jedra, što omogućava razlikovanje srčanog i skeletnog mišićnog tkiva. Miofibrili takođe nemaju isti raspored kao kod poprečno-prugastih mišića, ali su aktinski i miozinski filamenti organizovani na isti način. Poprečna ispruganost nije tako izražena, zbog prisustva velikog broja mitohondrija (koje zauzimaju 40% volumena kardiomiocita). Između susednih ćelija nalaze se prelazne ploče (interkalatni diskovi).[2]

Interkalatni diskovi su specijalizovani spojevi, koji omogućavaju brzo i lako prenošenje impulsa od jedne ćelije do druge. Zahvaljujući ovoj činjenici, srčani mišić se često označava kao sincicijum. U srcu postoje dva sincicijuma: pretkomorski i komorski. Oni su u potpunosti odvojeni vezivnim tkivom i jedino atrio-ventrikularni snop može da prenese impuls iz pretkomora u komore.[3]

Srčani mišić se kontrahuje ritmično i automatski, a inerviše ga vegetativni nervni sistem (simpatikus i parasimpatikus). Signali koji izazivaju srčane kontrakcije nastaju u zidu desne pretkomore, ali nervni sistem utiče na njegov ritam.[4][5]

U ranom detinjstvu postoji blago izražena sposobnost regeneracije ovog tkiva, ali kod odraslih ona uopšte ne postoji. Najčešći uzrok oštećenja i propadanja miokarda je infarkt.[2]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Arthur C. Guyton, John E. Hall (1999). Medicinska fiziologija,. Beograd: Savremena administracija. ISBN 86-387-0599-9. 
  2. 2,0 2,1 Z. Anđelković, LJ. Somer, M. Perović, V. Avramović, LJ. Milenkova, N. Kostovska, A. Petrović (2001). Histološka građa organa. Niš: Bonafides. ISBN 86-7434-003-2. 
  3. Arthur C. Guyton M.D, John E. Hall Ph.D: Medicinska fiziologija, IX izdanje ("Savremena administracija“ Beograd, 1999.)
  4. Marija Mihalj, Danica Obradović (2000). Opšta anatomija. Novi Sad. 86-489-0276-2. 
  5. Susan Standring, ur. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 izd.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. http://www.graysanatomyonline.com/. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Z. Anđelković, LJ. Somer, M. Perović, V. Avramović, LJ. Milenkova, N. Kostovska, A. Petrović (2001). Histološka građa organa. Niš: Bonafides. ISBN 86-7434-003-2. 
  • Arthur C. Guyton, John E. Hall (1999). Medicinska fiziologija,. Beograd: Savremena administracija. ISBN 86-387-0599-9.