TAS1R2

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
edit
Receptor ukusa tip 1 član 2
Identifikatori
SimboliTAS1R2; GPR71; T1R2; TR2
Vanjski IDOMIM606226 MGI1933546 HomoloGene75323 IUPHAR: GeneCards: TAS1R2 Gene
Pregled RNK izražavanja
PBB GE TAS1R2 gnf1h06475 at tn.png
podaci
Ortolozi
VrstaČovekMiš
Entrez8083483770
EnsemblENSG00000179002ENSMUSG00000028738
UniProtQ8TE23Q925I4
RefSeq (mRNA)NM_152232.2NM_031873.1
RefSeq (protein)NP_689418.2NP_114079.1
Lokacija (UCSC)Chr 1:
19.17 - 19.19 Mb
Chr 4:
139.21 - 139.23 Mb
PubMed pretraga[1][2]

Receptor ukusa tip 2 član 2 je protein koji je kod ljudi kodiran TAS1R2 genom.[1]

Struktura[uredi - уреди | uredi izvor]

Ovaj protein je G protein spregnuti receptor sa sedam transmembranskih domena. On je komponenta heterodimernog aminokiselinskog receptora za ukus T1R2+3. Taj receptor se formira kao dimer TAS1R2 i TAS1R3 proteina. TAS1R2 protein nije samostalno funkcionalan.[2]

TAS1R2 i TAS1R1 su spontanano aktivni u odsustvu njihovih ekstracelularnih domena i vezanih liganda.[3] Iz toga proizilazi da ekstracelularni domen reguliše funkciju receptora putem sprečavanja spontanog dejstva. Ligandi se vezuju za taj domen.

Ligandi[uredi - уреди | uredi izvor]

Za TAS1R2+3 receptor se vezuju prirodni šećeri saharoza i fruktoza, kao i veštački zaslađivači saharin, kalijum acesulfam, dulcin, i gvanidinosirćetna kiselina. Istraživanja su inicijalno indicirala da receptori pacova ne odgovaraju na mnoge druge prirodne i veštačke šećere, poput glukoze i aspartama, iz čega je izveden zaključak da mora postojati još jedan tip receptora za sladak ukus.[2] Kontradiktorna evidencija, međutim, sugeriše da ćelije koje izražavaju ljudski TAS1R2+3 receptor pokazuju senzitivnost za aspartam i glukozu, dok ćelije koje izražavaju TAS1R2+3 receptor pacova nisu aktivirane tim ligandima.[4]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. "Entrez Gene: TAS1R2 taste receptor, type 1, member 2". http://www.ncbi.nlm.nih.gov/sites/entrez?Db=gene&Cmd=ShowDetailView&TermToSearch=80834. 
  2. 2,0 2,1 Nelson, G.; Hoon, M. A.; Chandrashekar, J.; Zhang, Y.; Ryba, N. J.; Zuker, C. S. (2001). "Mammalian sweet taste receptors". Cell 106 (3): 381–390. PMID 11509186. doi:10.1016/S0092-8674(01)00451-2. 
  3. Sainz, E.; Cavenagh, M. M.; Lopezjimenez, N. D.; Gutierrez, J. C.; Battey, J. F.; Northup, J. K.; Sullivan, S. L. (2007). "The G-protein coupling properties of the human sweet and amino acid taste receptors". Developmental Neurobiology 67 (7): 948–959. PMID 17506496. doi:10.1002/dneu.20403. 
  4. Li, X.; Staszewski, L.; Xu, H.; Durick, K.; Zoller, M.; Adler, E. (2002). "Human receptors for sweet and umami taste". Proceedings of the National Academy of Sciences 99 (7): 4692–4696. PMC 123709. PMID 11917125. doi:10.1073/pnas.072090199. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Chandrashekar J, Hoon MA, Ryba NJ, Zuker CS (2007). "The receptors and cells for mammalian taste.". Nature 444 (7117): 288–94. PMID 17108952. doi:10.1038/nature05401. 
  • Hoon MA, Adler E, Lindemeier J et al. (1999). "Putative mammalian taste receptors: a class of taste-specific GPCRs with distinct topographic selectivity.". Cell 96 (4): 541–51. PMID 10052456. doi:10.1016/S0092-8674(00)80658-3. 
  • Li X, Staszewski L, Xu H et al. (2002). "Human receptors for sweet and umami taste.". Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 99 (7): 4692–6. PMC 123709. PMID 11917125. doi:10.1073/pnas.072090199. 
  • Spadaccini R, Trabucco F, Saviano G et al. (2003). "The mechanism of interaction of sweet proteins with the T1R2-T1R3 receptor: evidence from the solution structure of G16A-MNEI.". J. Mol. Biol. 328 (3): 683–92. PMID 12706725. doi:10.1016/S0022-2836(03)00346-2. 
  • Liao J, Schultz PG (2003). "Three sweet receptor genes are clustered in human chromosome 1.". Mamm. Genome 14 (5): 291–301. PMID 12856281. doi:10.1007/s00335-002-2233-0. 
  • Zhao GQ, Zhang Y, Hoon MA et al. (2004). "The receptors for mammalian sweet and umami taste.". Cell 115 (3): 255–66. PMID 14636554. doi:10.1016/S0092-8674(03)00844-4. 
  • Galindo-Cuspinera V, Winnig M, Bufe B et al. (2006). "A TAS1R receptor-based explanation of sweet 'water-taste'.". Nature 441 (7091): 354–7. PMID 16633339. doi:10.1038/nature04765. 
  • Gregory SG, Barlow KF, McLay KE et al. (2006). "The DNA sequence and biological annotation of human chromosome 1.". Nature 441 (7091): 315–21. PMID 16710414. doi:10.1038/nature04727. 
  • Behrens M, Bartelt J, Reichling C et al. (2006). "Members of RTP and REEP gene families influence functional bitter taste receptor expression.". J. Biol. Chem. 281 (29): 20650–9. PMID 16720576. doi:10.1074/jbc.M513637200. 

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]