TAS1R2
| edit |
| Receptor ukusa tip 1 član 2 | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Identifikatori | |||||||||||
| Simboli | TAS1R2; GPR71; T1R2; TR2 | ||||||||||
| Vanjski ID | OMIM: 606226 MGI: 1933546 HomoloGene: 75323 IUPHAR: GeneCards: TAS1R2 Gene | ||||||||||
| |||||||||||
| Pregled RNK izražavanja | |||||||||||
 | |||||||||||
| podaci | |||||||||||
| Ortolozi | |||||||||||
| Vrsta | Čovek | Miš | |||||||||
| Entrez | 80834 | 83770 | |||||||||
| Ensembl | ENSG00000179002 | ENSMUSG00000028738 | |||||||||
| UniProt | Q8TE23 | Q925I4 | |||||||||
| RefSeq (mRNA) | NM_152232.2 | NM_031873.1 | |||||||||
| RefSeq (protein) | NP_689418.2 | NP_114079.1 | |||||||||
| Lokacija (UCSC) | Chr 1: 19.17 - 19.19 Mb | Chr 4: 139.21 - 139.23 Mb | |||||||||
| PubMed pretraga | [1] | [2] | |||||||||
Receptor ukusa tip 2 član 2 je protein koji je kod ljudi kodiran TAS1R2 genom.[1]
Struktura[uredi - уреди | uredi kôd]
Ovaj protein je G protein spregnuti receptor sa sedam transmembranskih domena. On je komponenta heterodimernog aminokiselinskog receptora za ukus T1R2+3. Taj receptor se formira kao dimer TAS1R2 i TAS1R3 proteina. TAS1R2 protein nije samostalno funkcionalan.[2]
TAS1R2 i TAS1R1 su spontanano aktivni u odsustvu njihovih ekstracelularnih domena i vezanih liganda.[3] Iz toga proizilazi da ekstracelularni domen reguliše funkciju receptora putem sprečavanja spontanog dejstva. Ligandi se vezuju za taj domen.
Ligandi[uredi - уреди | uredi kôd]
Za TAS1R2+3 receptor se vezuju prirodni šećeri saharoza i fruktoza, kao i veštački zaslađivači saharin, kalijum acesulfam, dulcin, i gvanidinosirćetna kiselina. Istraživanja su inicijalno indicirala da receptori pacova ne odgovaraju na mnoge druge prirodne i veštačke šećere, poput glukoze i aspartama, iz čega je izveden zaključak da mora postojati još jedan tip receptora za sladak ukus.[2] Kontradiktorna evidencija, međutim, sugeriše da ćelije koje izražavaju ljudski TAS1R2+3 receptor pokazuju senzitivnost za aspartam i glukozu, dok ćelije koje izražavaju TAS1R2+3 receptor pacova nisu aktivirane tim ligandima.[4]
Reference[uredi - уреди | uredi kôd]
- ↑ „Entrez Gene: TAS1R2 taste receptor, type 1, member 2”. http://www.ncbi.nlm.nih.gov/sites/entrez?Db=gene&Cmd=ShowDetailView&TermToSearch=80834.
- ↑ 2,0 2,1 Nelson, G.; Hoon, M. A.; Chandrashekar, J.; Zhang, Y.; Ryba, N. J.; Zuker, C. S. (2001). „Mammalian sweet taste receptors”. Cell 106 (3): 381–390. DOI:10.1016/S0092-8674(01)00451-2. PMID 11509186.
- ↑ Sainz, E.; Cavenagh, M. M.; Lopezjimenez, N. D.; Gutierrez, J. C.; Battey, J. F.; Northup, J. K.; Sullivan, S. L. (2007). „The G-protein coupling properties of the human sweet and amino acid taste receptors”. Developmental Neurobiology 67 (7): 948–959. DOI:10.1002/dneu.20403. PMID 17506496.
- ↑ Li, X.; Staszewski, L.; Xu, H.; Durick, K.; Zoller, M.; Adler, E. (2002). „Human receptors for sweet and umami taste”. Proceedings of the National Academy of Sciences 99 (7): 4692–4696. DOI:10.1073/pnas.072090199. PMC 123709. PMID 11917125. //www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC123709/.
Literatura[uredi - уреди | uredi kôd]
- Chandrashekar J, Hoon MA, Ryba NJ, Zuker CS (2007). „The receptors and cells for mammalian taste.”. Nature 444 (7117): 288–94. DOI:10.1038/nature05401. PMID 17108952.
- Hoon MA, Adler E, Lindemeier J, et al. (1999). „Putative mammalian taste receptors: a class of taste-specific GPCRs with distinct topographic selectivity.”. Cell 96 (4): 541–51. DOI:10.1016/S0092-8674(00)80658-3. PMID 10052456.
- Li X, Staszewski L, Xu H, et al. (2002). „Human receptors for sweet and umami taste.”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 99 (7): 4692–6. DOI:10.1073/pnas.072090199. PMC 123709. PMID 11917125. //www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC123709/.
- Spadaccini R, Trabucco F, Saviano G, et al. (2003). „The mechanism of interaction of sweet proteins with the T1R2-T1R3 receptor: evidence from the solution structure of G16A-MNEI.”. J. Mol. Biol. 328 (3): 683–92. DOI:10.1016/S0022-2836(03)00346-2. PMID 12706725.
- Liao J, Schultz PG (2003). „Three sweet receptor genes are clustered in human chromosome 1.”. Mamm. Genome 14 (5): 291–301. DOI:10.1007/s00335-002-2233-0. PMID 12856281.
- Zhao GQ, Zhang Y, Hoon MA, et al. (2004). „The receptors for mammalian sweet and umami taste.”. Cell 115 (3): 255–66. DOI:10.1016/S0092-8674(03)00844-4. PMID 14636554.
- Galindo-Cuspinera V, Winnig M, Bufe B, et al. (2006). „A TAS1R receptor-based explanation of sweet 'water-taste'.”. Nature 441 (7091): 354–7. DOI:10.1038/nature04765. PMID 16633339.
- Gregory SG, Barlow KF, McLay KE, et al. (2006). „The DNA sequence and biological annotation of human chromosome 1.”. Nature 441 (7091): 315–21. DOI:10.1038/nature04727. PMID 16710414.
- Behrens M, Bartelt J, Reichling C, et al. (2006). „Members of RTP and REEP gene families influence functional bitter taste receptor expression.”. J. Biol. Chem. 281 (29): 20650–9. DOI:10.1074/jbc.M513637200. PMID 16720576.
Vidi još[uredi - уреди | uredi kôd]
Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi kôd]