Milovan Đilas

Izvor: Wikipedia
MILOVAN ĐILAS
{{{opis_slike}}}
Datum rođenja {{{datum_rođenja}}}
Mesto rođenja {{{država_rođenja}}}
Supruga Mitra Mitrović (1936-52)
Štefanija Đilas (1952-95)
Profesija književnik

Član KPJ od 1933.
Učešće u ratovima Narodnooslobodilačka borba
U toku NOB-a član Vrhovnog štaba NOV i POJ
Služba NOV i PO Jugoslavije
Jugoslovenska narodna armija
Čin general-potpukovnik u rezervi

Funkcija Predsednik skupštine FNRJ
Mandat 19531954.
Prethodnik Vladimir Simić
Naslednik Moša Pijade
Odlikovanja
Orden narodnog heroja
Orden narodnog oslobođenja
Orden partizanske zvezde
Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem
Orden bratstva i jedinsta
Orden za hrabrost
Partizanska spomenica 1941.
* (sva odlikovanja oduzeta su
mu 14. -{H}- 1957.)

Milovan Đilas (Podbišće, Kolašin, Crna Gora 4. jun, 1911 - Beograd, 20. april, 1995) je bio crnogorski i jugoslavenski komunista, učesnik narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar i pisac, za doba hladnoga rata jedan od najpoznatijih disidenata u svijetu.

Biografija[uredi - уреди]

Milovan Đilas "Đido" je rođen 4. 6. 1911. u selu Podbišće kod Kolašina.Mojkovca. Otac mu je bio granicni oficir crnogorske vojske, a majka domacica.( izvor-autobiografska knjiga "Besudna zemlja") Nakon smrti svoga oca, odlazi u Berane gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem poezija i pesama. Stekao je veliku slavu kod učenika i nastavnika. Milovan Đilas se za vreme gimnazijskih dana sve više opredeljavao za radnički pokret u zemlji.

Posle svršetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom Univerzitetu 1932 godine. Tada se povezuje da ilegalnom Skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a u septembru 1932. Za vreme svojih studija, aktivno je radio i kao Skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas od aprila 1933 pristupio KPJ.

Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora.

Robija u Sremskoj Mitrovici[uredi - уреди]

Za vreme svog boravljenja u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov "Izgubljeni raj", za koji je 1989. dobio nagradu “Miloš N. Đurić”. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započene štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala, prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine.

Po izlasku iz zatvora stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograd. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom.

Rad u Partiji do početka rata[uredi - уреди]

Milovan Đilas u beogradskom tramvaju 1930-ih.

Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na Partijskom savetovanju u Zagrebu. početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje srpskih dobrovoljaca za Španiju.

Iste godine je bio izabran u Centralni Komitet KPJ. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmartnoj Gori kao delegat iz Srbije. Početkom 1940. Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka "Za čistoću i boljševizaciju Partije", koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: "Naša Stvarnost", "Sodobnost" "Književni Savremenik", "Mlada Kultura" itd.

Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstva, Tito šalje Đilasa u Beogradu da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar.

Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na SSSR, učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju.

Đilas i revolucija[uredi - уреди]

Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ 4. 7. 1941. kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega se prenose izvanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva u republikama i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog Štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizuje ustanak. Za vreme ustanka u 1941. godini stalno se nalazi sa Vrhovnim Štabom. Imao je zaduženje za propagnadni rad i učestvovao je u uređivanju lista "Borba" u oslobođenom Užicu. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju koju je predvodio kapetan Dvejn Hadson u Petrovcu na moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni Štab u Užicu.

Povlačio se zajedno sa Vrhovnim Štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak.

Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazi s Vrhovnim Štabom u Sandžak gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica koje su se povlačile posle pada Užičke Republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe.

Đilas je bio upućen u julu 1941. u Crnu Goru radi pripremanja i pokretanja borbe protiv italijanskih okupatora. Ustanak koji je predvodio bio je opštenarodni, veliki delovi Crne Gore su oslobođeni i kod ustanika nije bilo ozbiljnijih podela i sukoba izmedju komunista i nekomunista.

Đilas je ostao u Crnoj Gori do novembra, kada odlazi u oslobođeno Užice i preuzima rad u listu Borba, glavnom partijskom glasilu. Posle odstupanja vrhovnog komandanta Tita i drugih partizanskih vođa u Bosnu, Đilas ostaje u Novoj Varoši, na granici Srbije i Crne Gore, odakle se usred zime i u teškim okolnostima povlači s jedinicama pod njegovom komandom i pridružuje Vrhovnom štabu.

Tek u martu sledeće godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne komunističke rukovodioce, što je on i učinio. Dakle, potpuno je netačno optuživati Milovana Đilasa za revolucionarni radikalizam u Crnoj Gori 1941-42, jer on u vreme tih takozvanih “levih skretanja” nije bio u Crnoj Gori.

Prvo naređenje koje je izdao samo 9 dana posle izbijanja ustanka u Crnoj Gori 13. jula 1941. zagarantovalo ličnu slobodu, nepovredivost stana i vlasništva, slobodu vere i veroispovesti, slobodu misli i govora, slobodu organizovanja, sastajanja i razmene mišljenja. (Vidi Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom III, knjiga 1, str. 9-12.)

Isto naređenje je legalizovalo sve demokratske političke partije, dalo opšte pravo glasa (žene tada prvi put u našoj istoriji mogu da biraju i budu birane), uvelo obavezno izvođenje optuženih pred sud najdalje 48 časova posle hapšenja i uz obavezno angažovanje advokata.

Radio je na uređivanju partijskog lista "Borba" koja je obnovljena u Bosanskoj Krajini, u selu Drinićima. Radio je i na uređivanju organa CK "Proletera", izrađivao je "biltene Vrhovnog Štaba", radio je na radio-stanici "Slobodna Jugoslavija" , na rasturanju članka "Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe" po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji.

Za vreme operacije "Vajs" i "Švarc" povlačio se zajedno sa Vrhovnim Štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog Štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Milovan Đilas se vraća u oslobođeni Beograd novembra 1944. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i SSSR-a

Borba sa Informbiroom[uredi - уреди]

Na otvaranju Kominforma u zapadnoj Poljskoj, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu vozom preko Rumunije zajedno sa tadašnjim Načelnikom političke uprave Generalštaba Svetozarom Vukmanovićem-Tempom i generalom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovom. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948., kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni Komitet jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Kompartije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom Dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa.

Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u "Politici" i "Borbi". Početkom 1953. godine je izabran za predsednika federalne Skupštine FNRJ.

Nova misao[uredi - уреди]

Milovan Đilas je počeo u Borbi od 11. 10. 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu "Nova misao". Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatnjiv poslednji Đilasov članak pod nazivom "Anatomija jednog morala". Đilas je njime otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa 7. 1. 1954, "Borba" je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ, od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa SKJ i da su ništavni za čitav politički sistem.

Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obusatviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja.

III vanredni Plenum CK SKJ[uredi - уреди]

U Beogradu je 16. i 17. 1. 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv "Slučaj Milovana Đilasa i pitanje sprovođenja odluka VI kongresa SKJ". Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da Đials zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer jer je kao urednik Borbe radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i nije ni branio, ni napadao sebe. Jednostavno, znao je šta ga čeka.

Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i konfuziju u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza kominista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ, udaljio sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom.

Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku Njujork Tajmsa u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionisti. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Đilas je osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer.

13. 1. 1955. Đilas podnosi pismenu ostavku na dužnost predsednika Narodne Skupštine, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo "Nova klasa i analiza komunističkog sistema".

Ponovo u Sremskoj Mitrovici[uredi - уреди]

Delovanje Milovan Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas u svom intervju 24. oktobra 1956. javno podržava revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog antijugoslovenske delatnosti osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u [[Sremskoj Mitrovici. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Milovan Đilas nastavlja u zemlji svoje antikomunističko raspoloženje i posle zatvora. Njegova pisanja za inostrane medije utiču na to da bude i po drugi put osuđen na kaznu zatvora od 13 godina. Međutim, proveo je samo 4. Za to vreme u zatvoru je završio svoje delo "Razgovor sa Staljinom" i "Istoriju Crne Gore", opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. 12. 1966. Tada se po drugi put u svom životu oženio Šteficom Đilas i sa njom je početkom 1967. napustio Jugoslaviju.

Inostranstvo i povratak u domovinu[uredi - уреди]

Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici

Milovan Đilas je otišao krajem 1968. u Ameriku na dva meseca i najveći deo vremena proveo je kao gostujući profesor na univerzitetu Prinston. Podržao je studentske nemire u zemlji 1968. i još oštrije je kritikovao SKJ.

Pred smrt je oslepio na jedno oko. Iznenada je umro u svome stanu 20. 4. 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u svome selu Podbišće. Milovan Đilas je sa Šteficom dobio sina Aleksu Đilasa. Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga.

Najznačajnije su:

  • Zemlja bez pravde, 1958.
  • Nova Klasa, London, 1961.
  • Razgovori sa Staljinom, Beograd, 1962.
  • Nesavršeno društvo, London, 1969.
  • Ispod boja, Čikago, 1971.
  • Sećenje jednog revolucionara, Oksford, 1973.
  • Delovi iz životnog vremena, Čikago, 1975.
  • Revolucionarni rat, London, 1980.
  • Tito-Priča iznutra, London, 1980.
  • Ideje iz zatvora, London, 1986.
  • Uspon i pad, Vašington, 1986.
  • Pad nove klase, Beograd, 1998.

Đilasova knjiga "Nova klasa" je od strane Njujork Tajmsa uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u 20 veku, a tiraž je iznosio 3. miliona primeraka.

Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 pripovedaka. Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji, a anatema je skinuta početkom devedesetih.

Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen ordena narodnog heroja, koga je dobio krajem 1945.; vojni sud mu je oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata.

Literatura[uredi - уреди]

  • Dragan Marković i Savo Kržavac, Zašto su smenjivani-Političke krize u Jugoslaviji, Beograd, 1987.
  • Milovan Đilas, Pad nove klase-Povest o samorazaranju komunizma, Beograd, 1994.
  • Milovan Đilas, Revolucionarni rat, Beograd, 1990.
  • Vojna Enciklopedija-Tom 2 (Borda-Enc), Beograd, 1959.

Vanjske veze[uredi - уреди]