Bitka za Kupres 1942.

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka za Kupres
Deo Drugog svetskog rata
Mostarski bataljon.jpg
Borci mostarskog bataljona u pokretu prema Kupresu, 1942.
Vrijeme: avgust 1942.
Mjesto: Kupres, Bosna i Hercegovina
Rezultat: Flag of Independent State of Croatia.svg Pobeda snaga NDH
Sukobljene strane
Flag of SFR Yugoslavia.svg Partizani Flag of Independent State of Croatia.svg Snage NDH
Komandanti i vođe
Flag of the Democratic Federal Yugoslavia.svg Sreten Žujović Nezavisna Država Hrvatska Franjo Šimić
Nezavisna Država Hrvatska Rafael Boban
Uključene jedinice
Druga proleterska brigada, Četvrta proleterska brigada, Prva krajiška brigada, delovi Trećeg krajiškog odreda, Prve proleterske brigade, Treće proleterske brigade, Desete hercegovačke brigade delovi Prve, Osme i Devete bojne Prvog djelatnog stajaćeg zdruga, Prva četa Sedamnaeste ustaške bojne, 5. čreta Druge bojne Petnaeste pješačke pukovnije, lokalna ustaška milicija, žandarmerija
Snaga
2.400 1.500
Žrtve i gubici
oko 1.000 izbačenih iz stroja oko 340 izbačenih iz stroja

Bitka za Kupres odigrala se od 28. jula do 20. avgusta 1942. godine. Operativna grupa brigada Vrhovnog štaba NOVJ nastojala je da izoluje ustaški garnizon u Kupresu i u više navrata pokušala da ga koncentričnim udarom likvidira.

Oko 600 pripadnika 3. bojne Crne legije pod vodstvom Rafael Bobana je zajedno sa lokalnim ustaškim i domobranskim postrojbama pod zapovjedništvom Franje Šimića gotovo mjesec dana branilo Kupres od četiri partizanske brigade. Partizani su izveli tri koncentrirana napada protiv 1500 branitelja tijekom noći 11./12. kolovoza, 14. kolovoza i 19. kolovoza.

Svi napadi su ostali bezuspešni i pored osetnih gubitaka, pa je Vrhovni štab 20. avgusta odustao od opsade Kupresa i usmerio snage prema Mrkonjić Gradu i Jajcu. Među partizanskim borcima je ostalo gorko sećanje na teške gubitke. Osim nedovoljne brojnosti i opremljenosti, uzrok poraza ležao je i u neadekvatnom komandovanju, pogrešnoj upotrebi i nedovoljnom sadejstvu. No, bitka je za mlade brigade predstavljala ratnu školu u kojoj su stečena značajna iskustva.

Namere sukobljenih strana[uredi - уреди | uredi izvor]

Kaznena ekspedicija Crne legije u reonu Kupresa i Livna 1942.

U istočnim krajevima partizani su bili prinuđeni na defanzivu, što je iscrpljivalo njihove ljudske i materijalne resurse. Vrhovni štab uvideo je da se partizanski rat može uspešno voditi jedino ofanzivnom strategijom, brzim pokretima i iznenadnim napadima. Nakon iscrpljujućih višemesečnih borbi protiv Italijansko-četničkih snaga u istočnoj Hercegovini, Crnoj Gori i Sandžaku, Vrhovni štab je doneo odluku da od preostalih udarnih snaga u tim krajevima formira grupu brigada i sa njima pokrene nastupni marš prema zapadu i severozapadu, uspostavljajući vezu sa svojim snagama u zapadnoj Bosni i Dalmaciji.

Četiri formirane proleterske brigade otpočele su nastupanje iz istočne Hercegovine 24. juna, a još dve brigade krenule su istim putem krajem jula. Tokom jula jednice su očistile garnizone NDH u dolini Neretve i na komunikaciji Sarajevo - Mostar i izbile u Livanjsko i Kupreško polje i u dolinu reke Vrbas.

Oblast kojom su nastupale brigade nalazila se najvećim delom u italijanskoj okupacionoj zoni. Italijani su u maju i junu odlučili da izvrše reogranizacijuju svog okupacionog sistema, te su povukli svoje trupe iz gotovo svih mesta u unutrašnjosti i predali ih snagama NDH.

Sela između Kupresa i Livna koje je spalila Crna legija 1942.

Vlasti NDH doživljavale su italijansku okupaciju kao ograničenje svog suvereniteta. Međutim, u drugoj polovini 1941. i prvim mesecima 1942. usled jakog pritiska ustanika, povlačenje Italijana nije dolazilo u obzir. Podela ustanika na četnike i partizane do koje je došlo u prvim mesecima 1942. godine, produbljivanje sukoba među njima i sklapanje primirja sa nekim četničkim grupacijama tokom proleća u velikoj meri je olakšalo situaciju u kojoj su se nalazile vlasti NDH. Tako su one krajem proleća intenzivno radile na izgradnji svoje vojne i civilne administracije u Bosni i Hercegovini.

Međutim, za uspešno izvršenje ovog poduhvata nisu raspolagali dovoljnim ljudskim i materijalnim resursima, kao ni potrebnom podrškom stanovništva. Otuda se grupa partizanskih brigada u početku svog nastupanja susretala sa slabijim odbrambenim snagama, sastavljenim od lokalne milicije, manjih vojnih jedinica slabe borbenosti i samo manjim grupama ustaša. Tako su partizani s lakoćom zauzeli Konjic, Prozor i Gornji Vakuf. Ovaj prodor partizana izazvao je uzbunu u strukturama NDH i hitno ojačavanje ostalih garnizona elitnim ustaškim snagama iz Prvog stajaćeg djelatnog zdruga, takozvane Crne legije i jačim domobranskim formacijama sa pripadajućom ratnom tehnikom.

Došlo je do neke vrste bitke sa vremenom koja je odlučivala sudbinu garnizona u Bosni, do trke između snaga NDH i NOVJ.

Partizani su ovu trku u velikoj meri izgubili, i tako za neko vreme ispustili inicijativu iz ruku. Zavarani prethodnim lakim uspesima, nisu posvetili dovoljno pažnje neprijateljevim namerama i aktivnostima, i nisu izvršili dovoljan pritisak na neprijateljske komunikacije. Tako su početkom avgusta ustaški garnizoni u gornjem toku Vrbasa, te Kupres, Livno i obližnja mesta, znatno ojačani. Umesto nekoliko stotina naoružanih civila, sad su se pred partizanima nalazile hiljade fanatičnih ustaša predvođenih svojim komandantima pukovnikom Francetićem, pukovnikom Šimićem i bojnikom Bobanom, koji su početkom avgusta rukovodili borbama u oblasti Livna, Bugojna i Kupresa.

To je dovelo do neuspeha. Vrhovni štab je operativnu grupu podelio na dva dela: severnu grupu, koju su sačinjavale Druga i Četvrta proleterska, i južnu, od Prve i Treće proleterske. Severnoj grupi dat je zadatak da deluje u gornjem toku Vrbasa i da zauzme Bugojno i Donji Vakuf, a kao sporedni cilj da likvidira garnizon u Kupresu. Južna grupa dobila je zadatak da zauzme Livno i okolna uporišta.

Zadatak postavljen pred severnu grupu, imajući u vidu odnos snaga, odlučnost i utvrđenost neprijatelja, bio je nerealan. Situaciju je pogoršalo slabo i nedosledno rukovođenje, tako da ova grupa nije uspela da prekine neprijateljev saobraćaj u ovoj oblasti. Stoga je napad na Bugojno u dva navrata (16./17. i 20./21. jula) završen neuspehom, a grupa nije uspela ni da blokira garnizone, već se našla izložena ispadima ustaša iz Bugojna i Kupresa. Tada je Vrhovni štab doneo odluku da ova grupa likvidira garnizon u Kupresu.

U međuvremenu, južna grupa uspela je da u borbama 5.-6. avgusta slomi otpor ustaško-domobranskog garnizona i zauzme Livno. Ova pobeda je donekle olakšala situaciju severne grupe i imala dalekosežan značaj za razvoj Narodnooslobodilačkog pokreta.

Tvrđava Kupres[uredi - уреди | uredi izvor]

Ustaše i domobrani tokom bitke za Kupres 1942. Franjo Šimić drugi s leva, Rafael Boban u sredini.
Ustaška Crna legija u Kupresu 1942.

Kupres je pred Drugi svetski rat bio varošica sa ne više od 1.000 stanovnika, smeštena u kraškom polju između planina, udaljena od glavnih puteva i od glavnih tokova civilizacije. Stanovništvo u Kupresu i okolini bilo je etnički i verski šaroliko - najbrojniji su bili Srbi, zatim Hrvati, a postojala je i značajna populacija Muslimana - Bošnjaka. Fašistička propaganda u ovom kraju imala je 1941. godine znatnog uspeha u stvaranju međuetničkog nepoverenja i mržnje. Nakon obrazovanja NDH stvorene su i naoružane ustaške grupe, koje su počinile brutalne i masovne masakre nad srpskim stanovništvom. Tokom ustanka, među nesrpskim stanovništvom proširio se strah od odmazde, čemu su doprineli fašistički agitatori na obe strane. To je dovelo do produbljivanja etničke mržnje i međusobnog straha, što je dovelo do visoke uspešnosti u mobilisanju nesrpskog stanovništva u snage NDH. Pri pojavi ustanika, praktično svi odrasli muškarci bi uzimali puške u ruke i svrstavali se u jedinice ustaške milicije.

Pojava proleterskih brigada izazvala je takvu mobilizaciju. Pred svakim jačim napadom muslimansko i katoličko stanovništvo sklanjalo se sa porodicama i stokom u Kupres. Stvaranju straha i nepoverenja doprinosili su rukovodioci NDH - na primer, pukovnik Šimić u izveštaju od 3. avgusta kaže da „partizani pale sva muslimanska i katolička sela oko Kupresa“. Koncentričan napad partizana na Kupres doveo je do toga da su u gradiću, pored stanovništva, našlo još oko 9.000 izbeglica iz okolnih sela, dok su se muškarci svrstali u ustaške jedinice, rešeni da se bore do poslednjeg.

Tok bitke[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon odbijanja napada na Bugojno, Druga proleterska brigada je rasporedila svoje bataljone na cestu između Kupresa i Bugojna i između Kupresa i Blagaja. Jedinice su vršile čišćenje terena napadajući čete lokalne ustaške milicije. Goneći ustašku miliciju iz Zlosela, brigada je u dva navrata upala u sam Kupres, a 28. jula gotovo je uspela da ga zauzme. Međutim, narednih dana našla se pod udarom jačih ustaških snaga iz Bugojna, koje su nastojale da se probiju u Kupres radi ojačanja garnizona. Petog avgusta u zoru istovremeno su krenule u nastupanje ustaše iz Bugojna i iz Kupresa. Veštim manevrom uspeli su da odbace brigadu prema Blagaju i da oko četiri popodne uđu u Blagaj i počnu sa paljevinom i pljačkom. Kontranapadom brigada je uspela da ih odbaci iz Blagaja, ali nije uspela da spreči spajanje dveju grupa i pristizanje pojačanja u Kupres.

Vrhovnom štabu postalo je jasno da se mora stvoriti veća koncentracija snaga ukoliko se želi likvidirati kupreški garnizon. Pored lokalnih partizanskih jedinica, angažovao je Prvu krajišku brigadu i neke bataljone iz južne grupe. Prva krajiška bila je međutim angažovana u borbama za Ključ i u okolini Sanskog Mosta, pa je napad organizovan bez nje.

Spoljašnju odbranu Kupresa činili su utvrđeni položaji u obližnjim selima: Zloselima, Osmanlijama, Olovu, Čar dačici, Alajbegovom Odžaku, Begovom Selu, Goravcima, Otinovcima, Botunu, Kukavicama, Vrilu i Brdima, kao i na uzvišenjima. Naročito su bili utvrđeni položaji na severnoj i severozapadnoj strani: na visovima Malim i Velikim Vratima, Malom Stožeru, Maloj Plazenici i Čardačici. Sa zapadne je strane čitav niz naselja i brežuljaka, utvrđenih rovovima, bio uključen u sistem odbrane, dok je s južne i istočne strane golo polje predstavljalo, samo po sebi, prepreku za napadača jer je bilo kontrolisano vatrom iz utvrđenja na ivici grada. U polju na oko 200 metara od prvih kuća pored puta za Vukovsko nalazio se betonski silos sa kojeg su ustaše mitraljezima kontrolisale prilaze mestu.

Prvi napad na Kupres[uredi - уреди | uredi izvor]

Plan napada bio je jednostavan: partizanske brigade trebalo je da koncentričnim napadom likvidiraju spoljašnju odbranu, upadnu u mesto i unište protivnika. Napad je predviđen za 21 čas 11. avgusta. Imali su da izvedu: Druga i Četvrta proleterska, Deseta hercegovačka i Drugi bataljon Treće proleterske brigade, bataljoni "Pelagić" i „Iskra“ Trećeg krajiškog odreda i Kupreška partizanska četa - ukupno 13 bataljona, odnosno nešto manje od 2.000 boraca. Glavni udar, između komunikacija koje vode od Bugojna za Kupres izvodile su Druge i Četvrte proleterske brigade, i bataljon Trećeg krajiškog odreda.

Štab Druge proleterske brigade je uputio Prvi i Treći bataljon prema Malim i Velikim Vratima, Maloj Plazenici i Malom Stožeru, da zauzmu te jake objekte koji štite grad sa severne i severoistočne strane i da presecanjem komunikacije spreče svaki pokušaj intervencije neprijatelja iz Bugojna. Pošto su se na položajima duž puta nalazili jači neprijateljevi delovi, ukopani u rovovima, to su partizani naišli na žilav otpor. Pridajući značaj tim objektima, jer je njihovim držanjem obezbeđivao komunikaciju na najugroženijem mestu, tj. na prevoju između Kupreškog polja i doline Poričnice, neprijatelj je nastojao da se po svaku cenu održi na njima. Pa ipak, i pored sve upornosti, ustaše su, snažnim jurišima boraca Druge proleterske brigade, bile prinuđene da napuste položaje i da se povuku, delom u Kupres, a delom ka Bugojnu.

U oštrim borbama, koje su trajale do pred zoru, bombaši su osvajali rov po rov. Pošto su ovladali Velikim Vratima, bataljoni Druge proleterske brigade su izvršili rušenja i zaprečavanja na drumu od Velikih Vrata do Koprivnice. Svi drveni mostovi bili su popaljeni, a drum je prekopan dubokim jarkovima i zakrčen velikim brojem stabala.

U međuvremenu su Drugi i Četvrti bataljon napali neprijateljeve položaje na Čardačici, gde je takođe došlo do jake borbe. Ustaše su pružile snažan otpor i u prvi mah zadržale partizane. Međutim, ponovljenim jurišem, bataljoni su slomili odbranu i potisli ustaše u grad. Nastavljajući napad partizani su se dohvatili i prvih kuća, gde su uspeli da zaplene tri puškomitraljeza, ali je tu njihov prodor bio zaustavljen. Delovi Trećeg krajiškog NOP odreda (četa bataljona "Pelagić", Kupreška četa i Strojički vod), nastupajući duž starog druma koji se spušta u grad padinama Male Plazenice, izbili su takođe pred prve kuće, gde su hrabro poginuli poznati krajiški komandanti, narodni heroji Simo Šolaja i Dušan Metlić. Prodor delova Druge proleterske brigade i Trećeg krajiškog odreda u severni deo varošice nije mogao biti izvršen jer je, usled snažnog otpora neprijatelja, silina napada popustila. Ustaše su na tom prostoru ubacile svoje rezerve, brzo lokalizovale mestimične prodore partizana i tako uspele da konsoliduju odbranu. Pošto su druge jedinice bile zadržane na prilazima gradu, to su se oba bataljona Druge proleterske brigade i delovi Trećeg krajiškog odreda našli u teškoj, situaciji. Dan je zatekao ove usamljene delove pred neprijateljevim utvrđenjima, izložene jakoj vatri. Kako je bilo očigledno da se više ne može ništa učiniti i da bi svako dalje insistiranje na prodoru u grad bilo neopravdano, štab brigade je obustavio napad, a jedinice povukao na Čardačicu i Malu Plazenicu.

Štab Četvrte proleterske brigade je u 21 čas uputio u napad četiri bataljona, dok je Peti bataljon zadržao u rezervi na Velikom Stožeru. Prvi bataljon se spustio s Velikog Stožera i napao Begovo Selo i Alajbegov Odžak, gde su se nalazili istureni delovi ustaške milicije. U nastupanju i u borbama oko ovih sela bataljon se zadržao nešto duže, tako da je tek oko 2:30 časova izbio pred Kupres. Teren kojim je nastupao bio je vrlo nepogodan: borci su morali da se kreću ravnicom na kojoj nije bilo nikakvih zaklona. Snažan otpor ustaša nije davao napadaču realne izglede za prodor u grad. Štab bataljona se našao pred teškim, gotovo nerešivim problemom. Kako nije imao veze sa susednim jedinicama Druge proleterske brigade, a vatru s Velikih Vrata i padina Male Plazenice u bok svojih jedinica je ocenio kao neprijateljevu, on je zaključio da one nisu zauzele Velika Vrata i Plazenicu i da bi u takvoj situaciji, kada je neprijatelj držao te jake objekte i silos, bilo neopravdano nastaviti napad koji nije obećavao ništa drugo osim beskorisnih žrtava. Zato je, pred zoru, odlučio da obustavi napad i povuče svoje čete na Veliki Stožer.

Ostala dva bataljona Četvrte proleterske brigade, koji su napadali s juga, preko Kupreškog polja, naišli su na otpor neprijatelja još u selu Brdima, oko 4,5 -{km}- južno od Kupresa. Neprijateljevi istureni delovi su se, međutim, brzo povukli. Bataljoni su odmah nastavili nastupanje ka Kupresu. Pošto su izgubili dosta vremena na zaposedanje Pogane Glavice, Drugi bataljon je pred zoru izbio pred Kupres. Pošto nije uspeo da uhvate vezu sa susednim jedinicama i ocenivši da bi prema trenutnoj situaciji samostalno nastupanje bilo bezizgledno i dovelo do nepotrebnih žrtava, štab je u zoru izvukao svoj bataljon iz dodira sa neprijateljem.

Jedinice NOVJ tokom noći uspešno su savladale spoljašnju odbranu mesta, ali su pri tome izgubile dosta vremena i snage. Tako su se u zoru našle na otvorenom polju, bez pogodnih zaklona, pred glavnom neprijateljskom linijom odbrane na ivici mesta koja nigde nije bila ozbiljno narušena. Jedino je Druga proleterska NOU brigada, napravila ograničen prodor u severnom delu mesta. Štabovi su stoga povukli svoje bataljone izvan domašaja neprijateljske vatre i napad se ugasio.

Odstupajući kroz ustaška sela Olovo, Osmanlije, Zlosela, Botun i Vrila, partizani su, u cilju odmazde, zapalili 46 kuća i štala i oterali 461 govedo i 1762 ovce.[1]

Ocenivši da je napad suzbijen i da se partizanske jedinice povlače, ustaše su krenule za njima da bi ih razbile i raspršile. Iz grada su se, u svim pravcima, uputile kolone ustaša, podržane artiljerijskom vatrom i dejstvom aviona, dok su istovremeno iz Bugojna krenuli jači delovi da bi raščistili put za Kupres. Naročito je aktivno bilo dejstvo aviona, koji su, po mišljenju komandanta jedinica u Kupresu, stigli u pravi trenutak i mnogo doprineli da napad partizana bude odbijen. Pred nastupanjem nadmoćnih snaga i naletima avijacije, jedinice Druge proleterske brigade, su se oko 9 časova povukle sa Čardačice i Male Plazenice, a ustaše su produžile ka Velikim i Malim Vratima i Malom Stožeru. Pod upornim pritiskom ustaša, Druga proleterska brigada je bila prinuđena da odstupi i s tih položaja, koje su ustaše zatim zaposele i tako ponovo oslobodile svoju komunikaciju za Bugojno.

Drugi napad na Kupres[uredi - уреди | uredi izvor]

Delegat Vrhovnog štaba Sreten Žujović stekao je utisak da su razlozi za neuspeh napada, osim objektivnih okolnosti, i nedovoljna umešnost i nedovoljno zalaganje jedinica, i tu svoju ocenu preneo je Vrhovnom štabu. Štabu Četvrte proleterske brigade, uputio je pismo u kojem ga je implicitno prekorio primerom Druge proleterske. Ovo je među borcima Četvrte proleterske stvorilo snažnu motivaciju da se dokažu u borbi i otklone sumnje u svoju borbenu vrednost. U takvoj atmosferi čak su i ranjenici iz bolnice Brano Selić i Ilija Vujisić, studenti iz Kolašina, insistirali da zajedno sa svojim bataljonima krenu u napad. Obojica su poginuli iste noći.

Vrhovni štab je u ubeđenju da je uz bolju organizaciju moguće postići uspeh, intervenisao i naredio jedinicama da zadrže blokadu Kupresa i da se pripreme za ponovni napad. Međutim, nakon neuspeha 11./12. avgusta, plan nije bitnije korigovan u svom najslabijem delu: i dalje je predviđao koncentričan napad sa svih strana, što je podrazumevalo da će znatan broj jedinica morati da priđe neprijateljskim odbrambenim položajima preko širokog brisanog prostora bez ijednog zaklona pod udarom snažne neprijateljske vatre.

Wikiquote „Pošto za otstupanje nije bilo niti ima uzroka, to zadržite brigadu na sadašnjim svojim položajima, a najdalje na polaznom položaju, odakle bi se preduzeo ponovni napad uz pomoć Krajiške brigade, koja dolazi.“
()

[2]

Vrhovni štab je odlučio da se ponovni napad na Kupres odloži za 13/14. avgust i izvede snagama Druge i Četvrte proleterske, Prve krajiške i Desete hercegovačke i dva bataljona Treće proleterske brigade, delom Trećeg krajiškog NOP odreda i bataljona "Vojin Zirojević" - ukupno 16 bataljona, odnosno 2.400 boraca. Trebalo je da napadaju: Druga proleterska brigada sa severa, od Malih vrata i Velikih vrata; Prva krajiška i Deseta hercegovačka NOU brigada sa zapada i jugozapada; 4. proleterska brigada sa istočne i južne strane, na istom odseku i istim pravcem kojima je i prvi put napadala. Početak napada: 13. avgust u 21:00.

U naređenju Štabu Četvrte proleterske brigade, vrhovni komandant Josip Broz Tito je posebno naglasio značaj predstojećeg napada:

Wikiquote „Mi moramo uništiti ovo ustaško gnezdo. Zato se ponovni otsudni napad mora pravilno postaviti pred borce i pred starešine... Sve jedinice i starešine upoznajte sa zadacima.[3]
()

Ustaški branioci bili su svesni da predstoji napad i dobro su organizovali vatrenu kontrolu svih prilaza Kupresu. Otuda se nije moglo ni misliti o prikrivenom ubacivanju nekih jedinica u dubinu neprijateljske odbrane, što je bila omiljena partizanska taktika. Sve jedinice morale su da se privuku na jurišnu udaljenost i da jurišom savladaju čistinu kontrolisanu gustom neprijateljskom vatrom i dokopaju se prvih kuća.

Poučene iskustvom iz prvog napada, partizanske brigade su prethodna fazu savladavanja spoljašnje odbrane oko Kupresa savladali mnogo efikasnije, i sve jeinice su se do deset sati uveče našle u borbi na prvoj liniji kuća ili nadomak nje. Usledio je juriš na rovove, mitraljeska gnezda i utvrđene zgrade na rubu varoši.

Već u ovoj fazi, ustaše su postigle bitan uspeh, nanevši partizanskim jedinicama na prilazima teške gubitke. Sistem vatre bio je veoma dobro organizovan i veoma gust, tako da, čim bi otkrili prisustvo partizana na određenom sektoru, usledila bi intenzivna unapred pripremljena minobacačka i mitraljeska vatra. Najteže gubitke pretrpeli su drugi i četvrti bataljon Četvrte proleterske brigade.

Sve jedinice su, trpeći teške gubitke su po grupama uspeli da prodru u prve rovove i dokopaju se prvih kuća. Uz pomoć bombaša napredovalo se po grupama, korak po korak, od kuće do kuće. Prvi bataljon Četvrte proleterske brigade, napredovao je duž glavne ulice. Prva krajiška brigada probila se do ustaške baterije brdskih topova i vatrenom kontrolom onemogućila njeno korišćenje, međutim, uprkos velikom zalaganju da osvoji topove, zaustavljena je na 30 metara od njih. Međutim, ovi mestimični prodori nisu pokolebali ustašku odbranu. Ustaše su uspele su da održe u svojim rukama najznačajnije objekte: silos, žandarmerijsku kasarni i Hrvatski dom, i da nanesu napadačima ozbiljne gubitke. Pukovnik Šimić sve vreme je čvrsto držao jedinice u svojim rukama, koordinirao odbranu i intervenisao rezervom na ugroženim sektorima.

Komandant Devete pješačke pukovnije kaže u izveštaju: "U tri tvrdo zidane zgrade uvukli su se partizani odakle su davali očajnički otpor. Pukovnik Šimić izdao je zapovijest da se te zgrade bombarduju iz topova i poruše kako bi se mogla ta gnijezda uništiti."

Wikiquote „Neprijatelj je očajnički i snažno intervenisao na naše dijelove koji su upali u grad i u jednom momentu bornim kolima, artiljerijom i paklenom vatrom iz dijela grada prema silosu uspio da zaustavi naše jedinice pred utvrđenom kasarnom na jednu trećinu varoši. Štabovi naših bataljona pravilno su reagovali na pojavu bornih kola, sklanjajući ljudstvo u zgrade i pozadi zgrada i formirajući bombaške grupe, koje su napale borna kola sa kragujevačkim bombama, no uspjeli su samo da djelimično oštete kola.[4]
()

Partizani nisu uspeli da uspostave komandu i veze u Kupresu. Zamenik komandanta Četvrte proleterske brigade, Špiro Mugoša probio se sa jedinicama u Kupres, ali je bio odsečen i poginuo zajedno sa svim kuririma.

Pred zoru, partizanske jedinice bile su izmorene, desetkovane i suočene sa oskudicom municije. Takođe, bilo je neophodno izvući veliki broj ranjenika. Bilo je očigledno da ustaški otpor ne popušta i da partizanski napadi više nemaju izgleda na uspeh. U toj situaciji štabovi su izdali naređenje za odvajanje od neprijatelja i izvlačenje iz Kupresa.

U ovoj situaciji ustaške jedinice u Kupresu ponovo su demonstrirale svoju čvrstinu i odlučnost. Osetivši popuštanje partizanskok pritiska, ustaški štab pokrenuo je svoje jedinice u opšti kontranapad u u gonjenje partizanskih jedinica u povlačenju. U ovome su ispoljili energičnost, i partizani su bili prinuđeni na ogorčenu odbranu zaštitnih delova da bi sprečili odsecanje jedinica i omogućili izvlačenje ranjenika. Nekoliko ranjenika koje su ustaše uhvatili zverski je masakrirano.

Nakon sređivanja jedinica, Vrhovni štab je, osvedočivši se u otpornu snagu kupreškog garnizona, odustao od daljih napada i usmerio operativnu grupu brigada prema Mrkonjić Gradu i Jajcu.

Rezultat bitke[uredi - уреди | uredi izvor]

Obe strane pretrpele su tokom bitke značajne gubitke, pri čemu su partizani nesumnjivo prošli znatno gore.

Branioci Kupresa imali su samo tokom noći 13./14. avgusta prema vlastitom izveštaju 135 izbačenih iz stroja, od kojih 33 poginula, 72 ranjenih i 28 zarobljenih.

U napadu tokom te noći partizanske jedinice imale su 98 poginulih i 141 ranjenog borca, od kojih je samo Četvrta proleterska imala 73 poginula i 51 ranjenog borca.

Bitka za Kupres predstavljala je značajnu pobedu za ustaške vojne snage u Bosni. Međutim, to je bio kratkotrajan uspeh. Partizanske jedinice i štabovi izvukle su iskustva iz ovog neuspeha i u sledećim nedeljama zadali su ustašama više teških poraza koji su krunisani zauzimanjem Jajca 24. septembra 1942. godine.

Poraz na Kupresu predstavljao je za partizanske jedinice i štabove mrlju na vojničkom ponosu. Druga proleterska je još jednom napala Kupres 28. decembra 1942. godine, ali ponovo bez uspeha. Kupres je konačno osvojila Treća krajiška brigada 3. oktobra 1943. godine, nakon čega nikad više nije predstavljao značajnije utvrđenje.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Arhiv Vojnoistorijskog instituta, k. 148, br. reg 51/3-1
  2. Naređenje delegata Vrhovnog štaba Save Orovića Štabu Druge proleterske brigade od 12. avgusta u 10:50 časova (Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom II, knj. 5, dokument. br. 95)
  3. Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom II, knj. 5, dokument. br. 98
  4. Izveštaj Štaba 4. proleterske brigade Vrhovnom štabu od 18. avgusta 1942., Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom II, knj. 6, dokument. br. 108

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Partizanska spomenica 1941. Segment isključivo posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi.