Bitka za Prijedor 1944.

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Snage Petog krajiškog korpusa NOVJ razvile su živu aktivnost na komunikacijama u Bosanskoj Krajini tokom leta 1944. To je rezultiralo izolacijom osovinskih garnizona u dolini Sane i Vrbasa. Izvlačenje izvesnih nemačkih snaga radi foriranja borbene grupe u Srbiji početkom septembra 1944. Peti korpus iskoristio je za pokretanje ofanzive tokom koje je oslobođen Prijedor i Ljubija sa donjim tokom Sane. Napad na ove osovinske garnizone izvele su snage Četvrte krajiške divizije sa potčinjenim NOP odredima. Napad je trajao od 6. septembra 1944. uveče do 8. septembra 1944. u podne. Snage NOVJ veoma uspešno su iskoristile povoljan raspored snaga na terenu. Napad je rezultovao oslobođenjem Prijedora, Ljubije i gotovo cele Sanske doline, i uništenjem 7. pukovnije 4. brdskog zdruga NDH, 1. bataljona 384. puka 373. nemačke divizije, te lokalnih ustaških i četničkih snaga. Osovinske snage pretrpele su gubitke od 3.337 poginulih, 804 ranjena i 552 zarobljena vojnika i oficira. Gubici 4. divizije su bili: 32 poginula i 121 ranjen borac i rukovodilac.[1]

Prijedor je oslobođen 7. septembra 1944. u 7:30, a Ljubija istog dana kasno posle podne. Ovim su Prijedor i Ljubija sa okolinom konačno oslobođeni.

Sukobljene snage[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Osovinske snage
    • Prijedor i okolna utvrđenja
      • 7. lovačka pukovnija 4. brdskog zdruga NDH:
        • Stožer (štab) 7. lovačke pukovnije: stožer pukovnije - 21 borac
          • 14. satnija 7. lovačke pukovnije (4 protivtenkovska topa) - 90 boraca
          • 15. satnija 7. lovačke pukovnije (2 teška mitraljeza) - 136 boraca
          • nekompletna 13. satnija - 96 boraca
      • Prva bojna 7. lovačke pukovnije:
        • stožer prve bojne, - 12 boraca
        • 1. satnija - 136 boraca
        • 2. satnija - 139 boraca
        • 3. satnija - 140 boraca
      • Jedanaesti topnički sklop (divizion):
        • stožer sklopa, - 12 boraca
        • prva bitnica (baterija) (4 haubice) - 90 boraca
        • protivavionski vod (2 topa) - 10 boraca
      • Ustaše, milicija, oružnici, Gestapo: oružnički vod i redarstvo (policija) - 47 boraca
      • 5. ustaška satnija 3. krajiške bojne 160 boraca
      • Atlijina ustaška milicije 140 boraca
      • Redžina ustaška milicije 140 boraca
      • oklopni voz - 20 boraca
      • Gestapo sa feldžandarmerijom - 120 boraca
      • Timarski četnički odred:
        • štab odreda - 3 boraca
        • zaštita štaba i kuriri - 15 četnika
        • prateća četa (2 minobacača i 2 teška mitraljeza) - 20 četnika
        • 1. bataljon - 170 četnika
        • 2. bataljon - 180 četnika

Ukupno oko 1.900 boraca[2]

    • Ljubija i okolna utvrđenja
      • 1. bataljon 383. puka njemačke 373. divizije - oko 800 boraca
      • 4. bojna 8. ustaškog zdruga - oko 600 boraca
      • Šefkina milicija - 340 boraca
      • Jagina milicija - 280 boraca
      • 6. bojna 8. ustaškog zdruga jačine oko 300 ustaša

Ukupno 2.320 boraca[3]

Organizacija odbrane[uredi - уреди | uredi izvor]

Za teritoriju između reke Bosne i Kupe, južno os Save, uključujući jadransku obalu zapadno od ušća Cetine i ostrva, bio je zadužen nemački 15. brdski armijski korpus sa štabom u Banjaluci. On je raspolagao sa tri divizije (264. pešadijska, 373. i 392. legionarska divizija, te obalske i razne specijalističke formacije). Pod njegovom komandom stajao je znatan deo ustaških i domobranskih snaga NDH. Za odbranu Bosanske Krajine na raspolaganju mu je ostala 373. divizija, zajedno sa 3. i 4. brdskim zdrugom NDH, te ustaškim i četničkim snagama. Oblast donjeg toka Sane, koja je bila od velikog privrednog značaja zbog rudnika gvozdene rude u Ljubiji, posedali su delovi 373. divizije i 4. brdskog zdruga NDH. S obzirom na učestale napade NOVJ na komunikacije, komunikacija Bosanski Novi - Prijedor i Prijedor - Ljubija bila je posednota brojčano jakim snagama Nemaca i NDH. Njihove snage držale su utvrđene položaje u selima Martin Brdo, Islam-Ljubija, Raljaš, Lisina, Runjavica, Čarakovo, Hambarine, Brezičani, Martin, Brdo, Blagaj, Dobrljin, Dragotinja, Vitasovci i drugi topografskim pozicijama. Ove međusobno povezane utvrđene tačke služile su kao odbrana komunikacija i kao spoljašnja odbrana garnizona.

Pored ove spoljašnje odbrane, odbrana Prijedora bila je organizovana u tri koncentrična sistema. Prva i druga linija sastojale su se od sistema međusovno povezanih bunkera, dok je jezgro odbrane sačinjavao utvrđeni blok zgrada sa silosom.

Plan napada[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema planu štaba Četvrte krajiške divizije, bataljoni Šeste krajiške brigade trebalo je da napadnu Prijedor opštim pravcem sa zapada, u zahvatu puta Bosanski Novi - Prijedor. Jedanaesta krajiška brigada imala je zadatak da napadne Prijedor sa severa. S obzirom da je štab Divizije očekivao da usledi intervencija iz pravca Ljubije, Timarski i Podgrmečki NOP odred trebalo je da napadne posade između Ljubije i Prijedora, i da blokira komunikaciju Ljubija - Prijedor. 4. bataljon Osme krajiške brigade dobio je zadatak da izvrši demonstrativni napad na Ljubiju radi vezivanja tamošnjeg garnizona. Ostala tri bataljona Osme krajiške brigade i Kozarski NOP odred dobili su zadatak da napadnu posade na komunikaciji Bosanski Novi - Prijedor, i da zatvore tu komunikaciju.

Napad je trebalo da počne 6. septembra 1944. u u 22 časa.

Tok napada na Prijedor[uredi - уреди | uredi izvor]

Šesta krajiška brigada napadala je opštim pravcem u zahvatu puta Bosanski Novi - Prijedor. U prvom ešelonu bili su 1. i 3. bataljon, dok je Drugi nastupao za njima kao erugi ešelon. U cilju otvaranja breše kroz utvrđenu prvu liniju odbrane formirana je udarna grupa od oko 40 boraca, sa 9 bombaša, naoružana sa 12 puškomitraljeza, jednom protivtenkovskom puškom, jednim PIAT-om, teškim minobacačem. Pod zaštitom mitraljeske vatre grupa je presekla žičanu prepreku i jednim delom probila se u uporište. Međutim, za kratko vreme dve trećine boraca udarne grupe bilo je izbačeno iz stroja. Tada je formirana nova udarna grupa, koja je bolje iskoristila bacač PIAT. Direktnim pogocima uništila je oba bunkera i utvrđenu kuću, i probila se u grad. Kroz otvorenu brešu, bataljoni 6. brigade prodrle su u grad .

Na drugu liniju odbrane naišli su pored mosta preko Sane. Tada je uveden u borbu i 2. bataljon, te su ova 3 bataljona potpuno razbila odbrambene snage koje su krenule u paničan neorganizovan beg preko mosta prema Ljubiji.

I 11. brigada, koja je nastupala sa severa i severoistoka, formirala je udarnu grupu jačine 50 boraca sa 10 puškomitraljeza, bacačem PIAT i velikim brojem bombaša. Za udarnom grupom kretali su se 1. i 2. bataljon. U 22 sata udarna grupa probila je prvu liniju odbrane na svom pravcu. Za njom su nadirali 1. i 2. bataljon, ojačani sa po jednom četom 3. bataljona. Već u 23 sata zauzeto sedište Štaba 7. lovačke pukovnije NDH na železničkoj stanici.

4. bataljon ove brigade, koji je napadao cestom Bosanska DubicaPrijedor, zapao je u probleme i na svom sektoru nateran je na odbranu. Stoga je njemu u susret poslat 2. bataljon, koji je izbio za leđa snagama koje su napadale na 4. bataljon. Zajedničkim udarom ova dva bataljona razbijena je grupacija u severnom delu grada.

Ujutru do 7 sati 7. septembra, otpor je davan samo iz silosa i iz nekoliko okolnih bunkera. Tada je Štab 11. brigade koncentrisao 3 teška minobacača, 2 PIAT-a i protivtenkovski top, i njihovim dejstvom za pola sata uništio neprijatelja. Prijedor je oslobođen u 7.30 časova 7. septembra 1944.[5]

Borba sa grupacijom iz Ljubije[uredi - уреди | uredi izvor]

Tokom 7. septembra delovi 8. krajiške brigade i Kozarski NOP odred vršili su pritisak na posade na komunikaciji Bosanski Novi - Prijedor i zatvarali ovu komunikaciju. Nakon pada Prijedora 7. septembra ove posade odlučile su se na proboj prema Bosanskom Novom. Ove snage koncentrisale su se u Martin Brdu i okolini, i pod komandom zapovednika 2. bojne 7. lovačke pukovnije krenule su u 11 časova u proboj prema Novom. Prilikom proboja ove snage su najvećim delom razbijene, i uz velike gubitke u poginulim i zarobljenim, probile su se u Bosanski Novi, ostavivši uz put gotovo svu opremu.

4. bataljon 8. brigade i Podgrmečki NOP odred napali su posade između Prijedora i Ljubije. Nakon kraće borbe ove snage povukle su se u Ljubiju. Četvrti bataljon 6. brigade izveo je demonstrativni napad na Ljubiju u cilju vezivanja snaga garnizona tokom borbi za Prijedor.

Ove snage NOVJ postavile su se prema Ljubiji, sa ciljem sprečavanja intervencije prema Prijedoru. Međutim, razvoj situacije doveo je do suprotnog: potučeni delovi prijedorskog garnizona tokom prepodneva 7. septembra krenuli su u proboj prema Ljubiji, iznenadivši snage NOVJ.

Tako se u Ljubiji koncentrisalo, pored oko 2.300 ljudi iz sistema odbrane Ljubije, još oko 600 ustaša, milicionera Atlijine milicije, gestapovaca, žandarma, agenata, ustaških funkcionera i 350 četnika Timarskog četničkog odreda. Nad ovim snagama preuzeo je komandu kapetan Arent (nem. Ahrendt), koji je komandovao 1. bataljonom 383. puka 373. divizije. Nad ustašama i ustaškom milicijom komandu je preuzeo zapovednik 4. bojne 8. ustaškog zdruga. Suočen sa padom Prijedora i izvesnošću napada snaga NOVJ, kapetan Arent odlučio je da povede ove snage u proboj iz Ljubije prema Bosanskom Novom.

Wikiquote „Kolona koja je maršovala nazad, kojoj se u međuvremenu prikljčilo 400-500 četnika, Šeftova milicija, ustaše iz Rudnika i stotine civila sa ženama, torbama i paketima, tako je narasla na oko 3.000 ljudi. (nem. Die zurückmarschierende Kolonne, der sich inzwischen noch etwa 400-500 Cetniks, die Šefto-Miliz, Ustascha aus Rudnik und Hunderte von Zivilisten mit Frauen und Sack und Pack angeschlossen hatten, war damit auf etwa 3000 Köpfe angewachsen.)“
()

[6]

Njihovo nastupanje počelo je 7. septembra u 17 časova napuštanjem Ljubije. Napad je usmeren pravcem preko preko Hambarina i Čarakova. S obzirom da se u tom periodu Jedanaesta brigada razvijala na pravcu Prijedor - Bosanski Novi, time je ova grupacija ušla pravu u klopku. Ispred nje i na levom boku nalazili su se delovi 8. brigade, na desnom boku i pozadini 6. brigada i Podgrmečki odred, a napred, po dubini pravca proboja, očekivale su je 11. brigada i Kozarski NOP odred.

Nemačko-ustaško-četničku grupaciju zadržao je 3. bataljon 8. krajiške brigade do 20 časova u oblasti Hambarina. Odatle je grupacija u 22:30 krenula pravcem Rizvanovići - Jugovci - Cikote. Dosegavši reku Sanu, grupacija je forsirala reku u 1 čas 8. septembra na pravcu prema Donjoj Dragotinji. Međutim, na desnoj obali Sane 3. bataljon 11. brigade dočekao ju je ubitačnom vatrom. Tom prilikom grupacija je pretrpela vrlo velike gubitke, kako na samoj reci, tako i na desnoj obali, a pokušaj forsiranja reke završio se neuspehom.

Suočena sa nemogućnošću prelaza, nemačko-ustaško-četnička grupacija se pred zoru 8. septembra orijentisala na proboj prema Bosanskom Novom levom obalom Sane. U selu Vitasovcima dočekao ju je 1. bataljon 8. brigade i naterao na Sanu koju, koju je grupacija ponovno pokušala da forsira. Sada je na desnoj obali dočekao 4. bataljon 11. brigade i Kozarski NOP odred kod sela Petkovca. Razvila se žestoka borba u kojoj je osovinska grupacija, uhvaćena u unakrsnu vatru i pritisnuta uz reku Sanu, bila u izrazito nepovoljnom položaju. Bez obzira na gubitke, ove snage vršile su stalne juriše u cilju proboja prema Bosanskom Novom. Na ovim položajima grupacija je definitivno razbijena, pretrpevši izuzetno velike gubitke. Prema Bosanskom Novom uspele su da se probiju samo manje grupe. Kapetan Arent, komandant grupacije, pretrpeo je nervni slom, pa ga je na mestu zapovednika zamenio kapetan Retih (nem. Rettich).[7]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Drago Karasijević: ČETVRTA KRAJIŠKA NOU DIVIZIJA, str. 324
  2. Arhiv Vojnoistorijskog instituta, k. 461-A, reg. br. 3/31-5. - Drago Karasijević: ČETVRTA KRAJIŠKA NOU DIVIZIJA, str. 317
  3. Drago Karasijević: ČETVRTA KRAJIŠKA NOU DIVIZIJA, str. 322
  4. Drago Karasijević: ČETVRTA KRAJIŠKA NOU DIVIZIJA, str. 318
  5. Drago Karasijević: ČETVRTA KRAJIŠKA NOU DIVIZIJA, str. 317-318
  6. Franz Schraml: KRIEGSSCHAUPLATZ KROATIEN, str. 200
  7. Franz Schraml: KRIEGSSCHAUPLATZ KROATIEN, str. 201

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]