Predaja zarobljenih partizana Nemcima novembra 1941.

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Nemci odvode na streljanje četu partizana koje su četnici na prevaru uhvatili i predali Nemcima, 1941.

Predaja zarobljenih partizana Nemcima se desila tokom ustanka u Srbiji novembra 1941. godine, kada je Štab Dragoljuba Mihailovića izručio oko 350 zarobljenih partizana Nemcima, koji su ih potom streljali.

Tokom sukoba između Mihailovićevih četnika i partizana u zapadnoj Srbiji početkom novembra 1941, četnici su zarobili više stotina partizana. Jednu veću grupu od oko 500 zarobljenika, među kojima su bili partizani na prevaru zarobljeni u Gornjem Milanovcu[1] Kosjeriću[2], Karanu i Planinici, četnici su prikupili na Ravnoj Gori. Oko 13. novembra 1941. četnici su grupu od 365 zarobljenika odveli u Mionicu, i zatim u Slovac. Tu su prihvaćeni od Nedićevih i nemačkih snaga i prebačeni kamionima u Valjevo. Transport zarobljenika do Valjeva je pratio četnički vođ Jovan Škavović Škava, koji je prethodno bio Pećančev četovođa, dok je u tom periodu priznavao Mihailovićevu komandu. Predaji partizana prethodio je sastanak Draže sa Nemcima u selu Divci.

Od ove grupe zarobljenika, Nemci su 263 streljali dana 27. novembra 1941. godine na Krušiku u Valjevu[3][4]. Ostali zarobljenici su delom streljani naknadno, delom deportovani u logore, a delom pušteni na slobodu.

Predaja zarobljenih partizana nastavila se i posle ovoga, i bila je naročito intenzivna u decembru 1941.[5][6]

Pozadina[uredi - уреди | uredi izvor]

Pukovnik Mihailović je igrao dvostruku igru. 27. oktobra 1941. se sastao u Brajićima sa Titom i partizanskim predstavnicima, radi dogovora zajedničkoj borbi protiv Wehrmachta. Istovremeno, poslao je delegate u Beograd da Nemcima ponudi zajedničku borbu protiv partizana.[7]

Preko pukovnika Branislava Pantića je uspostavio vezu sa predsednikom kvislinške vlade Milanom Nedićem, koji je trebalo da ih poveže sa Nemcima. Nedić je Mihailovićevog predstavnika prosledio gestapovcu Josefu Matlu, koji je izjavio da nema nikakvog punomoćja da vodi pregovore, ali će informacije preneti nadležnim komandama.[8] 28. oktobra u Matlovom stanu na Dedinju pojavili su se kapetan Nenad Mitrović i pukovnik Branislav Pantić. Pantić je izjavio da je od strane Mihailovića ovlašćen da stupi u vezu sa nadležnim nemačkim vojnim instancama kako bi četničke odrede stavili na raspolaganje za suzbijanje komunizma u Srbiji.[8]

Četnički odredi jugoslovenske vojske pod komandom pukovnika Draže Mihailovića stavljaju se na raspolaganje za borbu protiv komunista u saradnji sa nemačkim Wehrmachtom.[8]

Izveštaj kapetana Matla o Mihailovićevoj ponudi Nemcima (30. oktobra 1941).

Mihailović je Nemcima jamčio da će prostor istočno i zapadno od Morave "očistiti od komunističkih bandi", priznao im je sva prava okupatora i očekivao je obustavljanje kaznenih akcija protiv srpskog stanovništva na područjima koje on drži. On je sa Nemcima želeo da uspostavi stanje mira i reda kakvo je u okupiranoj Srbiji bilo pre ustanka.[8]

Zarobljavanje partizana[uredi - уреди | uredi izvor]

Četnici su tih dana na prepad zarobili veći broj partizana, sa kojima do tad nisu bili u sukobu, već su se zajedno borili u ustanku protiv Nemaca.

Wikiquote „4. novembra 1941 godine u 16 čas. kada sam se nalazio na sastanku povodom pitanja odbrane Milanovca sa komunističkim komandantom bataljona Rakićem pozvat sam na telefon iz Brajića od Načelnika Gorskog štaba potpukovnika Pavlovića koji mi je tada kratko naredio da odmah napadnem komuniste i da ih razoružam. Kapetan Reljić komandant mesta i komandant odreda koji je tada stigao u Milanovac kapetan Stojanović rešili su da ja odem u Brajiće i lično obavestim potpukovnika Pavlovića da je njegovo naređenje sada nemoguće izvršiti jer nije kod vojnika stvoreno potrebno raspoloženje jer smo baš tih dana u Milanovcu uspeli da uspostavimo relativno dobre odnose. Potpukovnik Pavlović odbio je ove moje razloge i naredio da mi u Milanovcu postupimo odmah po izdatom naređenju. (...) Noću 6—7 novembra Kljajić je sa odredom iznenadno opkolio bolnicu napao komuniste i punih šest časova primoravao ih na predaju držeći prizemlje dok su komunisti bili na prvom spratu. Stvarna borba bila je ipak kratka. Komunisti su se predali skoro svi (125 ljudi). [9]
(Poručnik Zvonimir Vučković, komandant Takovskog četničkog odreda)

Ninko Sakić, komandant Drugog bataljona Prvog šumadijskog partizanskog odreda, jedan je od partizana zarobljenih u Gornjem Milanovcu. On svedoči o svom dolasku u Gornji Milanovac novembra 1941. u kojem su tada zajedno boravili partizani i četnici:

Wikiquote „Otišao sam u štab komande Milanovca, partizanski, tamo sam našao druga Rakića, komandanta jednog partizanskog bataljona. U isto vreme dolazili su i oficiri Draže Mihailovića. Razgovarali smo. Po onome kako su nas presreli izgledalo je da nema neprijateljstva između nas i četnika Draže Mihailovića. Međutim, u noći između 7 i 8 novembra 1941, u dva časa posle pola noći, oni su izvršili mučki prepad na nas. Ja sam se nalazio u bolnici na prvom spratu. Oni su divljački urlikali i pucali iz mitraljeza. Pohvatali su neke naše drugove na spavanju. Mi smo se držali od 2 sata do posle podne kad nam je ponestalo municije. Oni su nam, međutim, ponudili da pregovaramo o predaji. Mi smo bili protiv predaje, ali pošto se na prvom spratu iste bolnice nalazilo oko 50 do 60 pogorelaca iz Gornjeg Milanovca, to jest dece i žena, a oni su pretili da, ako mi ne odemo na pregovore i ako se ne predamo da će zapaliti bolnicu, što nikako nismo smeli dozvoliti... [10]
(Ninko Sakić, komandant Drugog bataljona Prvog šumadijskog partizanskog odreda)

Okupljanje na Ravnoj Gori[uredi - уреди | uredi izvor]

Zarobljene partizane sa svih strana četnici su dovlači na Ravnu Goru:

Wikiquote „... nas oko 70 podelili su i preko Takova odveli za Ravnu Goru. Kad smo bili blizu Ravne Gore tu je bio jedan izvestan broj kamiona koji su bili poslali. .... Kad smo tamo došli bio je formiran neki preki sud pod pretsedništvom nekog kapetana Ninkovića. Taj preki sud počeo je odmah suditi. ... Kad sam izišao napolje pitali su me drugovi šta je bilo? Nasmejan ja sam rekao da sam osuđen na smrt. I ostali drugovi, jedan po jedan, izlazili su i svakom je osuda glasila: osuđen na smrt, tako da smo bili svi osuđeni na smrt. Međutim, pošto su počele da pristižu nove grupe zarobljenika, koje su bile zarobljene oko Belanovice i Gornjeg Milanovca, nakupilo se nas oko 360. ... U tome je zazvonio telefon. Kapetan Ninković uzeo je slušalicu da razgovara, i pošto sam ja bio blizu telefona, mogao sam da razumem po izgledu njegovog lica da je on dobio naređenje da prekine suđenje. To naređenje mogao je jedino da dobije od vrhovnog komandanta Draže Mihailovića. ... Izjutra su nas pokupili i poveli na Ravnu Goru, lično u stan Draže Mihailovića. ... Oni su nas dočekali divljačkim poklicima, opkolili nas puškomitraljezima i počeli da skidaju do gola. Napominjem da je u to vreme na Ravnoj Gori bio sneg debljine 10 do 15 santimetara. [10]
(Ninko Sakić, komandant Drugog bataljona Prvog šumadijskog partizanskog odreda)

Zarobljeni partizanski ustanici su zatim sa Ravne Gore prebačeni u Mionicu, gde su prenoćili, a pratnja koja ih je sprovodila do Mionice predala ih je drugoj straži i vratila se na Ravnu Goru.[10]

Sastanak sa Nemcima[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Sastanak u Divcima

Ubrzo nakon što je Mihailovićeva ponuda prosleđena višim instancama, organizovan je sastanak sa Nemcima u selu Divci kod Valjeva 11. novembra 1941. godine.[11] Mihailović je uoči sastanka napao partizane sa kojima se do tada zajedno borio protiv Nemaca. Na sastanku je ubeđivao Nemce da im nije neprijatelj i tražio oružje i municiju kako bi nastavio borbu protiv partizana.

Wikiquote „"Zahtevam da mi se omogući da nastavim borbu protiv komunizma koja je počela 31. oktobra. Mi znamo kako se vodi borba u šumi, naročito protiv elemenata koji žele da se sakriju. Neophodno je imati municiju! Računajući s tim, došao sam ovamo."[12]
(Izjava pukovnika Mihailovića na sastanku sa Nemcima u selu Divci (11. novembra 1941.))

Nemci su njegove predloge kategorički odbili i zatražili bezuslovnu predaju četnika. Oni su ocenili da u Mihailovića ne mogu imati poverenja, jer se borio u ustanku protiv Nemaca, a sada kada stižu njihove oklopne trupe, on naslućuje slom ustanka i želi da im se "privremeno priključi iz razloga oportuniteta". Pukovniku Mihailoviću nije ostavljena druga mogućnost do da položi oružje. Mihailović je odgovorio da ne može ovu odluku da donese a da ne čuje mišljenje svojih potčinjenih i na tome je ostalo.[12]

Predaja partizana Nemcima[uredi - уреди | uredi izvor]

Tokom četničkih pregovora sa Nemcima u selu Divci, zarobljeni partizani su iz Mionice sprovedeni u obližnje selo Slovac, gde su predati Nemcima:

Wikiquote „U Mionici su nas dočekali i sproveli do Markove Crkve i tu nas predali nekome vojvodi Jovi Kolubarcu. (...) On nam je rekao da nas vodi u Slovac, pošto nemamo gde da prenoćimo u Markovoj Crkvi. (...) Čim smo došli u Slovac tamo su već čekali nemački kamioni i potrpali su nas i sproveli u Valjevo.[10]
(Ninko Sakić, komandant Drugog bataljona Prvog šumadijskog partizanskog odreda)
Ilustracija u nedostatku fotografije (na slici transport poljskih zatvorenika).

Pre polaska, Jova Škavović je održao govor čija je suština bila da mu je žao što kao Srbin sprovodi Srbe, ali ih sprovodi srpskim vlastima koje će krivcima suditi, a nevine pustiti.[10]

Wikiquote „Ovde nam je vojvoda Škava održao govor i rekao između ostalog, da je ipak dobro što smo u njegovim rukama, da će se on pobrinuti o nama pošto smo Srbi. On nam je rekao da moramo odavde nastaviti odmah put u selo Slovac, da bi se tamo smestili jer u ovom selu nije bilo mesta. (...) Tako su nas istog dana predali Nemcima, koji su nas čekali kamionima u Slovcu i odveli nas u Valjevo. [10]
(iskaz Miće Radojevića iz Kruševca)

Škavini četnici su zarobljenike zajedno sa Nemcima kamionima dopratila u Valjevo:

Wikiquote „Tu je bilo oko 20 kamiona nemačkih. U prvom kamionu je sedeo Škava a iza svakoga bila su po dva Nemca. [10]
(iskaz svedoka Branislava Pavlovića iz Maljevića)

Darinka Marić-Popović, vlasnica kafane u Divcima, je svedočila da je iste noći za vreme sastanka četnika sa Nemcima videla kamione kojima prebacuju zarobljene partizane.[10]

Prinudni rad i streljanje u Valjevu[uredi - уреди | uredi izvor]

Četnici su partizane zatvorili u magacin trgovca Tadića u Valjevu:

Wikiquote „U Valjevu smo bili smešteni u magacinu Tadićevom. Dolazili su sutradan do nas i gledali nas Nemci, četnici, ljotićevci i nedićevci. Svi su nas tukli, razgledali nas i tražili među nama njima poznate, smejući se i izrugujući se.“
(iskaz Miće Radojevića iz Kruševca)

Nemci su ih u Valjevu neko vreme koristili za prinudne radove:

Wikiquote „Ovde smo ostali četiri dana na radu. Ništa nismo dobivali hrane: peti dan naišao je neki Nemac iz Gestapoa Bauman koji nam je rekao da ćemo ići na rad i da ćemo dobijati hranu. Tako smo petog dana počeli izlaziti na aerodrom na rad, ravnajući aerodrom i kopajući kanale. Ovaj rad trajao je 7 do 8 dana.“
(iskaz Miće Radojevića iz Kruševca)

Pošto su sve zarobljenike saslušali i izmrcvarili tako da su se jedva kretali, odvojili su grupu od oko tri stotine ljudi rekavši im da idu na rad i da moraju raditi iako su bolesni. Oni se nisu više vratili. 27. novembra 1941. godine Nemci su ih izveli na Krušik i streljali.[10]

Wikiquote „Nemci su ih poterali na radove gde su tako radili nekoliko dana pa su ih tada Nemci iznenada povukli sa rada. Prethodno su naredili da skinu i ono malo odela što im je bilo ostavljeno rekavši da ih tobože vode na kupanje. Proterali su ih kroz varoš do polja Krušik više Valjeva. Sedamnaest je odvojeno, a ostali su odvedeni 500 metara dalje i pored već iskopanih raka streljani su. Po mom mišljenju streljano je 379 ljudi. Streljanja su vršili Nemci, a Škavini četnici su čuvali stražu zajedno sa Nemcima i Nedićevim žandarmima. [10]
(iskaz svedoka Branislava Pavlovića iz Maljevića)

Svedok Branislav Pavlović je dodao da je još u Valjevu čuo da su Nemci Draži dostavili oružje i municiju istim kamionima kojim su njega ostale doterali u Valjevo. Svedok Mića Radojević se seća da se tada pričalo da je naređenje za predaju Nemcima izdao lično Draža Mihailović, koji se obavezao da će "lično sa svojom vojskom raščistiti sa partizanima".[10] Radojević je preživeo jer mu je stric radio u opštini, te se založio za njega.

Posleratna suđenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Suđenje Mihailoviću[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Beogradski proces

Na posleratnom suđenju Mihailoviću u Beogradu 1946. optužba mu je stavila na teret postupanje sa ovim zarobljenicima u tački 5. optužnice:

Iste noći između 13 i 14. novembra, posle sastanka sa Nemcima, po njegovom naređenju predao je njegov komandant Jovan Škava oko 365 partizana Nemcima u selu Slovcu (udaljenom 5 kilometara od sela Divaca). Ti partizani bili su na prevaru zarobljeni od četnika u toku borbi na raznim frontovima, pa su sa Ravne Gore, gde su bili skoncentrisani, prevedeni 13. novembra u selo Mionicu i predati Jovanu Škavi. Nekoliko dana posle predaje Nemcima, svi ovi partizani su streljani, osim oko 30 njih koji su posle dužeg ležanja u logorima ostali živi.[13]

Optužnica protiv Dragoljuba Mihailovića

Mihailović je tvrdio da se predaja zarobljenika Nemcima desila "mnogo ranije od sastanka u Divcima" i negirao da je izvršena po njegovom naređenju. Govorio je da ih zbog ishrane nije mogao držati u Ravnoj Gori, nego ih je poslao u Požegu "da ih tamo hrane". Takođe je poricao da zarobljene partizane ikada video.[14]

Sudija Laković: Da se vratimo na 360 partizana koji su došli na Ravnu Goru. Jeste li vi njih videli?
Optuženi Mihailović: Mislim da nisam.
Laković: Jeste ili niste?
Optuženi: Nisam.
Laković: Zašto ste naredili da oni sa Ravne Gore idu?
Optuženi: Nisam imao dosta hrane.

Mihailović je izjavio da ih je Aleksandar Mišić obišao i da su potom upućeni prema Struganiku, "gde su imali više magacina, gde su se mogli hraniti". A posle ih je u Mionicu poslao Brajević, koji ih je ustvari prodao Nemcima.[14] On je svoju odbranu zaključio rečima: "To je delo Brajevića i Jovana Škave."[14]

Kao svedok na suđenju se pojavio i Vojislav Mišić, sin vojvode Mišića i brat Aleksandra Mišića. On se početkom novembra nalazio u Kolubarskom partizanskom odredu kao komandant čete, kada su ga Draža Mihailović i njegov brat Aleksandar Mišić pozvali u selo Struganik i bezuspešno pokušavali da nagovore da pređe na stranu četnika. On je tada video da su preko 200 partizana i članova partizanskih porodica sprovedeni kroz Struganik sa Ravne Gore i upućeni za Mionicu odakle su dalje predati Nemcima.[10]

Jovan Škavović je kao svedok tvrdio da je zarobljenike dopratio Mihailovićev komandir Tešmanović sa 120 do 150 vojnika, te da mu je rečeno da se imaju predati Srpskoj državnoj straži. Na suočenju, Mihailović je porekao da je izdao takvo naređenje i optužio Škavovića da je prodao zarobljenike Nemcima, zbog čega je od strane Mihailovića kasnije stavljen pod slovo "Z" (na suđenju je utvrđeno da je Škavovića stavio pod slovo "Z" zbog druge stvari[15]). Mihailović je pritom poricao da je Škava bio njegov čovek. Škavović je tvrdio da on nije raspolagao snagama neophodnim za prebacivanje i predaju zarobljenika, budući da je njegov odred brojao svega 30-40 vojnika.[16]

Svedok Jovan Škavović: Bilo je oko pola šest sati, jesenska novembarska noć. (...) Na mostu su bile postavljene dve nemačke baterije. Nemačka vojska bila je. Kad sam to video pitao sam se šta Draža Mihailović misli sa tim ljudima, zašto se prebacuju preko mojih leđa? Zato se ne osetim ni najmanje kriv.[10]

Profesorka Ruža Glavinić, jedna od preživelih zarobljenika, je svedočila da su ih četnici psovali i tukli, a da je Mihailović sve to "mirno posmatrao". Mihailović je osporio neke detalje njenog svedočenja (da tada nije imao bradu i da mu pelerina nije bila crna nego sura), ali je priznao da nju zna, i da je bio tamo.[10] Na pitanje zašto su hapsili partizane dok su se zajedno borili protiv Nemaca, Mihailović je odgovorio da su ih "pohapsili kao bandu koja vrši pljačke", što je profesorka Glavinić žestoko negirala:

Svedokinja Glavinić: Mi nismo pljačkali. Da smo mi pljačkali ne bi seljaci sklonili naše ranjenike. Seljaci su bili uzbuđeni zbog toga što se je to dešavalo s nama.[10]

Presudom Vrhovnog vojnog suda 15. jula 1946. u Beogradu, Mihailović je proglašen krivim i po ovoj tački optužnice:

Mihailović je u noći između 13. i 14. novembra 1941. godine, iste noći kada se sastao sa kapetanom Matlom, naredio svom komandantu Daki Tešmanoviću da oko 365 zarobljenih partizana preda srpskoj državnoj straži u selu Slovac, iako je znao da će ih oni postreljati ili predati Nemcima. To je učinjeno tako da ih je Tešmanović predao Jovanu Škavi a ovaj Nemcima. Nemci su od ovih predatih partizana streljali oko 270, a ostale oterali u logore. [17]

Presuda Dragoljubu Mihailoviću

Suđenje Škavoviću[uredi - уреди | uredi izvor]

Iste 1946. godine, pred Okružnim sudom u Valjevu je suđeno i Jovanu Škavoviću. Škavoviću je, između ostalog, na teret stavljeno i to što je u jesen 1941 godine, u kući Dragutina Mijailovića iz Markove crkve, izrekao smrtnu presudu zarobljenim partizanima koji su potom i ubijeni, kao i što je iz Markove crkve sproveo u Slovac i predao Nemcima 360 partizana, od kojih je 269 streljano u "Krušiku" kod Valjeva. Jovan Škavović se pred sudijama 1946. godine branio sledećim rečima:

Wikiquote „Bio sam samo figura, a kao glup čovek, nisam se baš najbolje razumevao u politiku.“
()

Zahvaljujući svedočenjima nekolicine preživelih, koji su iz te grupe izbegli streljanje, osuđen je na kaznu streljanjem.[18]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Relacija Takovskog četničkog odreda od 17. juna 1942, Zbornik NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 3, dokument 110
  2. Užička republika, Zapisi i sećanja, Narodni muzej, Užice 1981
  3. Radoslav S. Nedović, Pantelija Vasović: ZATAMNjENA ISTINA, Čačak 2006: Streljanja na Krušiku u Valjevu
  4. Radoslav S. Nedović: ČAČANSKI KRAJ I NOB - SLOBODARI NA STRATIŠTIMA, Čačak 2009: Krušik, Valjevo streljanje po grupama
  5. Radoslav S. Nedović, Pantelija Vasović: ZATAMNjENA ISTINA, Čačak 2006: Decembarski pokolj
  6. Radoslav S. Nedović: ČAČANSKI KRAJ I NOB - SLOBODARI NA STRATIŠTIMA, Čačak 2009
  7. O pripremama, toku i rezultatima tih pregovora vidi: Prilog II, dok. br. 1—7, Zbornik NOR-a, tom' XII, knj. 3, dok. br. 156.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 Извештај капетана Матла претпостављенима од 30. октобра 1941. о разговорима са представницима Драже Михаиловића
  9. Relacija Takovskog četničkog odreda o dejstvima protiv partizanskih snaga u rejonu g. Milanovca od 4. do 10. novembra 1941, Zbornik NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 3, dokument 110
  10. 10,00 10,01 10,02 10,03 10,04 10,05 10,06 10,07 10,08 10,09 10,10 10,11 10,12 10,13 10,14 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Ispitivanje svedoka i čitanje dokumenata
  11. Nemački izveštaj navodi 11.11. dok je u presudi Dragoljubu Mihailoviću naveden 13.11.
  12. 12,0 12,1 Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.
  13. Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Podnošenje optužnice
  14. 14,0 14,1 14,2 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  15. Tužilac: Ja raspolažem dokumentima da je bio i dokazaću vam da se sami uverite da je bio. Vi ste ga stavili pod slovo „3". To stoji u originalnom dokumentu izbegličke vlade u Londonu pod tačkom 20 v. 397. Zato ste ga stavili pod slovo „3" što je izdao Aleksandra sina slavnog vojvode Živojina Mišića. Optuženi: Da. Tužilac: Prema tome niste ga stavili pod slovo „3" zbog onih 360 partizana.
  16. Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Dokazni postupak
  17. Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
  18. Sudili i popovima i lopovima

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]