Vis u Narodnooslobodilačkoj borbi
Otok Vis je nakon kapitulacije Italije 1943. godine postao jedan od centara Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije.
U Titovoj špilji na Visu se tokom 1944. godine nalazio Vrhovni štab NOVJ, na čelu sa Josipom Brozom Titom.
Veza partizana i Saveznika na Visu[uredi | uredi kod]
Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta daje sažet opis kako je Vis postao strateška tačka za vezu partizana i zapadnih Saveznika:
Nakon kapitulacije Italije, našim je snagama veoma brzo uspelo da zavladamo istočnom obalom Jadrana. Jedini izuzetak bilo je ostrvo Vis. U toku nekoliko meseci to ostrvo bilo je poprište saradnje između engleskih vojnika i Titovih ljudi. Preko Visa stizala je i glavnina britanske pomoći u vojnom materijalu i hrani, koje su prevozile mali, pokretni brodovi.
Vodeću ulogu u toj saradnji sa komunistima igrao je britanski general MacLean, koji je pre toga pod imenom Safford Cripps, radio u britanskoj ambasadi u Moskvi. On je već početkom januara 1944. po prvi put boravio na ostrvu Visu. Prema našim informacijama od 10. januara 1944, tada još nije mogao da pruži čvrsto obećanje u vezi slanja pomoći partizanskim jedinicama.
On je, čini se, igrao odlučujuću ulogu da se Čerčil i britanska vlada odluče za Tita, a protiv Mihailovića. Na osnovu Titovih radio poruka, koje smo prisluškivali, te na osnovu avionskih snimaka naših izviđačkih mašina, krajem januara 1944. ustanovili smo znatan porast brodova i robe na Visu. Pošto smo Titove poruke uspešno dešifrovali, tačno smo znali koliki je obim te pomoći.
Tako od 1. do 15. februara 1944. na Vis je stiglo 49.000 vojničkih ruksaka, 140 lakih puškomitraljeza, 21.000 pušaka, a posle se ta pomoć još povećala. Engleski vojni instruktori učili su Titove ljude kako se rukuje sa oružjem, a posebno topovima. U jednom trenutku, kada su očekivali nemački napad na ostrvo, Vis je pojačan sa engleskim specijalnim trupama od 500 komandosa.[1]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta (Balkan od 1. aprila do 31. decembra 1944.)
Početkom marta komandu nad ostrvom Visom preuzeo je brigadni general Tom Čerčil, sestrić predsednika britanske vlade Vinstona Čerčila.[1] Prema nemačkim procenama, krajem marta na ostrvu se nalazilo oko 10.000 partizanskih boraca i do 800 engleskih vojnika (te nekoliko Amerikanaca). Prema nekim drugim procenama, njihov broj bio je znatno niži. Nemačka vojna komanda nameravala je krajem 1943. godine da osvoji ostrvo Vis. Međutim, odlučeno je da se okupiraju dva ostrva, Brač i Šolta, koja su bila važnija za odbranu obale, što je sredinom januara 1944. i učinjeno.[1]
O mogućem osvajanju ostrva Visa bilo je govora 28. januara 1944, u Hitlerovom glavnom štabu. Pošto nisu imali dovoljno brodova potrebnih za invaziju, rešeno je da se ta operacija odloži. Očekivali su da će otpor na Visu biti snažniji nego što je bio kada su vršili desant na grčko ostrvo Leros. Početak akcije bio je predviđen između 15. i 20. marta 1944. No, mart 1944. je bio sav u znaku pada Mađarske, kao i krize na ruskom južnom frontu. Zbog toga se njemačka akcija protiv Visa ponovo morala odgoditi. Napravljena je studija u vezi planiranog desanta na ostrvo Vis i ona je 9. aprila 1944. predočena Fireru. Hitler je tražio dodatne informacije pre nego što donese konačnu odluku. U međuvremenu, nemačko ratno vazduhoplovstvo dobilo je zadatak da uništi aerodrom na Visu, koji je počeo da se gradi. Uskoro posle toga usledio je težak napad Luftwaffe protiv ostrva Visa. Međutim, njemački izveštaj od 19. aprila 1944. bio je skeptičan u pogledu uspešnog nemačkog osvajanja Visa i zaključio da ne raspolažu sa dovoljno snaga za taj poduhvat. Posle tog izveštaja Hitler je 24. aprila 1944. rešio da se za sada odustane od invazije na Vis, ali da nemačko ratno vazduhoplovstvo nastavi sa bombardovanjem ciljeva na ostrvu.[1]
Dolazak Vrhovnog štaba NOVJ na Vis[uredi | uredi kod]
Operacijom Konjički skok Nemci su u maju 1944. godine planirali da vazdušnim desantom na Drvar unište ili zarobe maršala Tita i najviše rukovodstvo NOVJ. Desant koji je izveden 25. maja 1944. nije Nemcima doneo očekivane rezultate. Posle toga, uz pomoć saveznika, Tito i najviše rukovodstvo NOVJ prelaze na Vis, i to preko Italije.
Sovjetskim avionom iz Kupreškog polja za Bari, 4. juna 1944. godine, odleteli su maršal Tito, grupa članova CK KPJ, Vrhovnog štaba NOVJ, NKOJ-a i Predsedništva AVNOJ-a, kao i članovi sovjetske i američke vojne misije. Avionom je upravljao gardijski major Crvene armije Aleksandar Sergejevič Šornikov, kasnije proglašen za Heroja Sovjetskog Saveza i Narodnog heroja Jugoslavije.
Zadatak da se Tito prebaci iz Barija na ostrvo Vis poveren je Britanskoj mornarici. Na raspolaganje mu je stavljen razarač "Blackmore" i razarač "Eggisford" za prevoz ostalog dela grupe. Ficroj Meklejn o tome piše:
Oko šest uveče Tito je u pratnji psa Tigra ukrcan sa počastima i ponuđen džinom. Kako je prvobitna maršalska uniforma pala u rake Nemcima za vreme napada na Drvar i odnesena u neki muzej u Nemačkoj, pronađena je zamena i on je opet izgledao kao i ranije i, pretpostavljam. Tako se osećao...
Radi iskazivanja vojnih počasti, zapovedništvo oba razarača je tokom plovidbe upriličilo i izvelo prigodnu vežbu vojnopomorskog karaktera. Za vreme svečane večere, koju je po Meklejnu pratila izuzetno duga lista vina, a i ranije, Tito je razgovarao na dobrom engleskom jeziku, što je iznenadilo sve, čak i brigadira koji je s Titom proveo dosta vremena. Na temelju toga kasnije su saradnici američke službe OSS izvodili pretpostavke o ranijem Titovom boravku na područjima engleskog jezika. Nakon večere Tito i Meklejn popeli su se na palubu. "... Nebo je već postalo svetlije i naspram njega videli smo iskrzane obrise dalmatinskih planina. Tito je sedio u fotelji i zamišljeno pušio cigaru. Uskoro smo primetili i tamne obrise Visa, koji su se dizali iz mora."
Tito i Vrhovni štab na Visu[uredi | uredi kod]
U ranu zoru 7. juna pristali su u komišku luku. Tito se s najbližom pratnjom smestio u zaseoku Borovik, gde su postojale dve prirodne pećine, udubljenja u gromadnim kamenim masivima. Viša je uređena za Tita. Njeno prirodno proširenje u obliku predvorja služilo je kao trpezarija i soba za sastanke. U malom udubljenju u steni ovog proširenja uređen je prostor za Titovog psa Tigra. Od proširenja su se unutar pećine odvajala dva udubljenja, delom doterana klesanjem. U jednom je bio smešten radni sto i stolica na kojoj se nalazio trofejni nemački induktorski telefon, a u drugome krevet. Okolina pećine je takođe uređena, kako zbog sigurnosnih razloga, tako i zbog poboljšanja uslova za boravak. Maršal je do kraja avgusta stalno živeo i radio u pećini, budući da je "i pored iskustva u Drvaru i dalje bio sklon pećinama" (Meklejn). Kasnije je boravio u vili Tramontana, uz more blizu uvale Stonca, u severozapadnom predelu Viške luke.
Vis centar Nove Jugoslavije[uredi | uredi kod]
U periodu od dolaska maršala Tita na Vis, juna 1944, pa do oslobođenja Beograda, oktobra 1944. godine Vis je bio sedište najviših civilnih, vojnih i političkih organa nove Jugoslavije.
16. juna 1944. na ostrvu Visu došlo je, posredstvom Engleza, do sporazuma između Tita i Jugoslovenske izbegličke vlade, koju vodi dr Ivan Šubašić. Nakon toga je general Velebit otišao u London i bio Titov predstavnik kod britanske vlade i ujedno je bio i veza sa Jugoslovenskom izbegličkom vladom. Viškim sporazumom Kraljevska vlada u izbeglištvu priznaje "nacionalne i demokratske tekovine izvojevane od naroda Jugoslavije u toku njihove trogodišnje borbe, kojima su postavljeni temelji demokratskom federativnom uređenju".
Odavde je Tito u kasno leto 1944. godine pošao na razgovore s Čerčilom i Staljinom kako bi učvrstio međunarodni položaj, a na viškoj obali 12. septembra 1944. godine prvi put je otvoreno govorio o priključenju slovenskih i hrvatskih krajeva koji su po Rapalskom ugovoru pripali Italiji i poručio - Tuđe nećemo, svoje ne damo!
Literatura[uredi | uredi kod]
- Vojna enciklopedija. Beograd 1975. godina