Madrid

Izvor: Wikipedia
Disambig.svg
Ukoliko ste tražili drugu odrednicu, pogledajte članak Madrid (višeznačna odrednica).
Madrid
šp. Madrid

Kolažni prikaz gradskih znamenitosti
Kolažni prikaz gradskih znamenitosti

Grb

Zastava
Osnovni podaci
Država Španjolska Španjolska
Pokrajina Madrid
Osnovan 9. vek
Stanovništvo
Stanovništvo 3.232.463
Aglomeracija 7.061.748
Gustina stanovništva 5.325,31 st./km²
Položaj
Koordinate 40°25′00″N 3°42′00″W / 40.416667, -3.7
Nadmorska visina 667 m
Površina 607 km²
Madrid na karti Spain
Madrid
Madrid
Madrid (Spain)
Ostali podaci
Gradonačelnik Ana Botelja
(od 2011)
Veb-strana munimadrid.es

Madrid (šp. Madrid) je glavni grad Kraljevine Španije i autonomne pokrajine Madrid.

Region (Madrid sa okolinom) se sa oko 5 miliona stanovnika ubraja u najveće evropske metropole. Sam grad Madrid (bez predgrađa) je sa svojih 3,1 milion stanovnika, posle Londona i Berlina, treći najveći grad u Evropskoj uniji.

Madrid je, kako od nacionalnog, tako i od internacionalnog značaja za trgovinu i finansije i politički je i kulturni centar Španije. Glavni grad je središte španske uprave, pa osim kralja, u njemu žive katolički biskup i važni pripadnici vlade i vojske. Ovde je smešteno šest univerziteta, razne visoke škole, mnoga pozorišta, muzeji i druge kulturne ustanove.

Istorija[uredi - уреди]

Madrid je za evropske odnose mlada metropola. U periodu od 852. do 886. godine podignuto je mavarsko utvrđenje (alkasar) na mestu današnje madridske kraljevske palate. Utvrđeno mesto bilo je nazvano Magerit, a od 939. Madšrit i od 1038. Madrid. Gradske zidine iz perioda arapske vladavine održale su se do danas. 1309. održan je prvi sastanak Kastiljanskog gradskog parlamenta (Cortes de Castilla) na čelu sa Fernandom IV.

Zasedanjem parlamenta 1561, kao i zasedanjem 1588. uprave iz nedaleko smeštenog Toleda na čelu sa Felipeom II počeo je uspon grada. Izuzev manjeg prekida u periodu od 1601. do 1606, Madrid je zvanično bio glavni grad Španije, što je i danas. Deo Madrida koga su podigli španski Habzburgovci i danas se zove austrijski Madrid (“El Madrid de los Austrias”). U ovom periodu sagrađeni su Puerta del Sol, Deskalzas Reales, Palasio de Useda, Plasa de la Vilja i znamenito delo habzburške arhitekture Plasa Major kao i katedrala San Isidro.

Kraljevska palata i vrtovi

Između 1701. i 1713. godine Španija je bila u ratu, a 1706. usledila je engleska i portugalska vladavina. Od 1808. do 1813. Madrid je bio u francuskom posedu i tada je kralj bio Žozef Bonaparta, stariji Napoleonov brat. Naravno da Žozef i njegova žena Žili nisu bili prihvaćeni tako da zapravo ni nisu bili pravi vladari. Ustanci zbog njihove navodne vladavine počeli su da se dižu od 2. maja 1808. godine. Ovi osvajači ili, bolje reći prolaznici, su srušili manastir i celu jednu gradsku četvrt, kako bi napravili trg.

Od 1833. do 1876. godine bio je još jedan rat, a pritom je besnela i epidemija kolere. 1873. godine proglašena je prva republika pod diktatorom Emilijom Katelarom, a 1923. usledila je vojna diktatura pod generalom Migelom Primom de Ribejrom. U Madridu je 14. aprila 1931. proglašena Druga Republika. U Španskom građanskom ratu vođenom od 1936. do 1939. godine, do 28. marta Madrid je pretrpeo velika razaranja italijanskim i nemačkim bombardovanjem. Posle rata diktatura Fransiska Franka sprovodila se do 1975. Povodom toga od 1965. do 1973. održavani su stalni štrajkovi i protesti studenata. Nakon Frankove smrti 1975. godine kralj Huan Karlos I sproveo je demokratizaciju.

Godine 2004. je bio meta islamskih terorista i tada je poginulo 192 ljudi.

Geografske odlike[uredi - уреди]

Lokacija[uredi - уреди]

Madrid se nalazi u srcu Španije na 665 m nadmorske visine (glavni grad sa najvećom nadmorskom visinom u Evropi). Smešten je na obali male reke Manzanares i pripada istorijskom predelu Kastilje. Severozapadno od grada izdiže se planina Sijera de Gvadarama sa vrhom Penjalara visine 2429 m. Na istoku se pruža dolina Enares prožeta železničkim i auto-putevima koji vode do Saragose i Barselone. Oko 50 km južno, na Tahu, smešten je Toledo, nekadašnji glavni grad Kastilje.

Klima[uredi - уреди]

Madrid ima suvu i toplu klimu. Njegovu kontinentalnu klimu odlikuju ekstremne temperature: leta su topla, a zime kratke i intenzivno hladne. Prosečna godišnja temperatura iznosi 15 °C. Leta su suva i veoma topla. Prosečna temperatura u julu i avgustu iznosi 25 °C. Zime u Madridu su hladne i suve. Snežne padavine su retke, ali se mogu javiti krajem decembra i u januaru. Najhladniji mesec je januar sa prosečnom temperaturom od 6 °C.

Stanovništvo[uredi - уреди]

Sredinom 16. veka Madrid je doživeo značajan porast stanovništva. Ovo povećanje je posebno bilo značajno u periodu od 1940. do 1970. godine, kada je broj stanovnika, zbog unutrašnje migracije, bio utrostručen. Od sedamdesetih godina, ovaj porast usporava i počinje da opada broj stanovnika, da bi opet od 1995. godine taj broj počeo da se povećava. Prema proceni, u gradu je 2008. živelo 3.213.271 stanovnika, [1] a prema podacima iz 2011. godine, broj stanovnika u Madridu iznosio je 3.265.038 stanovnika.

Kao glavni grad Španije, privukao je imigrante iz celog sveta. Oko 83,2% stanovništva Madrida čine Španci, dok 16,2% čine imigranti iz Latinske Amerike, Evrope, Azije, severne Afrike, zapadne Afrike. Godine 1989. je u Madridu živelo 3.010.492[2] stanovnika, dok ih je 2002. bolo 2.938.723.[2]

Ekonomija[uredi - уреди]

Turizam[uredi - уреди]

Puerta del Sol[uredi - уреди]

Danas je Puerta del Sol (šp. Puerta del Sol) središte madridskog života, vrvi ljudima i sve je puno energije. Zgodan simbolički prikaz važnosti ovoga trga jeste i tzv. Tačka nultog kilometra, koja označava središnje mesto španske ulicne mreže.

Trgom dominira Kasa de Koreos (jez-šp|Casa de Correos), nekada zgrada Pošte, a danas sedište madridske lokalne samouprave. Građevina je prepoznatljiva po satu koji se na njoj nalazi, i poznat je po tome što ga milioni pogleda obasipaju na novogodišnje veče, jer se upravo on smatra ”službenim brojačem”. Uz taj sat veže se zanimljiva tradicija. Naime, kad započne Nova godina, ljudi pojedu po jedno zrno grožđa za svaki otkucaj sata (12 puta), a veruje se da to donosi sreću u ostatku godine.

Na ovom mestu se, takođe, nalazi i simbol Madrida-brončani spomenik medveda koji jede jagode sa stabla (šp. El Oso y El Madrono). Isti simbol nalazi se i na madridskom grbu. Postoje određene rasprave oko toga što je zapravo prikazano, jer mnogi smatraju da se ne radi o stablu jagode, nego srodnoj biljci koja je nekada rasla u izobilju na području Madrida, a postoje i pristalice teorije po kojoj je madridski simbol isprva prikazivao medvedicu, a ne mužjaka.

Las Ventas[uredi - уреди]

Plaza de Toros de Las Ventas (šp. Plasa de Torros de las Ventas) popularna je madridska arena za borbu s bikovima (korida). Dizajnirana je u neomavarskom stilu, nalazi se u gradskoj četvrti Salamanke, a svečano je otvorena 1931. godine. Ima 24.000 mesta za sedenje, što je čini najvećom takvom građevinom u Španiji, te trećom na svetu, nakon onih u Meksiku i Venecueli.

Sedišta su podeljena u 10 redova, dok se cena određuje po tome koliko su blizu borilištu. Na samoj areni nalazi se pet vrata, plus troja kroz koja ulaze bikovi. Najveća vrata zovu se Puerta Grande (šp. Puerta Grande), poznata i kao ”Vrata Madrida”, a prolazak kroz njih san je svakog toreadora, kao što su bili Antonio Bienvenida i Hose Kubero, čija se dva spomenika nalaze ispred građevine.

Saobraćaj[uredi - уреди]

Madrid predstavlja najveće železničko čvorište, od koga idu najvažnije linije u zemlji ka većim oblasnim središtima i inostranstvu. Zatim, pored Barselone, ima jedan od najgušćih metro sistema na svetu. Grad ima tri železničke stanice: Atoča, Čamartin i Vikalvara.

Madridski metro se sastoji od 12 linija klasičnog metroa i tri linije lakog metroa, a ukupna dužina mreže iznosi 293 km. Laki metro predstavlja tramvajski prevoz u urbanim delovima grada. Svojstva su slična modernom tramvaju, a jedna od bitnih karakteristika je sistem delimično ili potpuno odvojen od drumskog saobraćaja, sa zasebnim i rezervisanim šinama i sopstvenom signalizacijom.

Najvažnije vazduhoplovno čvorište u Španiji je madridski aerodrom „Barahas“, koji se nalazi na svega 12 km severoistočno od središta Madrida. To je jedan od najvećih svetskih aerodroma. Ovaj aerodrom je glavna veza između Evrope i Latinske Amerike. On ima 4 ogromna terminala.

Mapa metroa u Madridu

Privreda[uredi - уреди]

Privreda grada Madrida je najrazvijenija među španskim gradovima i na četvrtom je mestu među evropskim. BDP po glavi stanovnika iznosio je $35.372 u 2005. godini. BDP raste u poslednjih nekoliko godina brže nego u ostalim delovima Španije. Glavna ekonomska aktivnost u gradu su usluge, koje čine 85% od ukupnog broja. Posebno su finansijske usluge koje čine 31,91 % od ukupnog, trgovina 31,84 %, u okviru koje je uključen turizam (oko 10%) i ostale usluge sa 21,23 %. Glavni centri zapošljavanja i doprinos BDP grada Madrida su sam aerodrom i „IFEMA“, sajam grada. Industrija u gradu Madridu gubi težinu malo po malo, da bi se preselila u opštine gradskog područja. Ipak, industrija ostaje značajan procenat u gradskom budžetu. Izgradnja je najbrži rastući sektor Madrida, procenjuje se 8,2% u 2005. godini. Madrid je poslednjih nekoliko godina postao jedan od najposećenijih gradova u Evropi, odmah iza Pariza, Londona i Rima i najposećeniji je grad u Španiji. U gradu ima mnogo aktivnosti turističkog, rekreativnog i kulturnog karaktera.

Kultura[uredi - уреди]

Književnost[uredi - уреди]

Lope de Vega

Madrid je jedan od najvećih centara španske književnosti. U ovom gradu rođeni su neki od najboljih pisaca španskog Zlatnog veka, kao što su Lope de Vega (šp. Lope de Vega), reformator španskog pozorišta. Njegov rad je nastavio Kalderon de la Barka (šp. Calderón de la Barca). Poznato delo ovog dramskog pisca je „Život je san“ (šp. La vida es sueño). Fransisko de Kevedo je španski plemić i pisac poznat po svojim satirama, koje su kritikovale špansko društvo toga vremena, i po tome što je autor knjige El Buscón. Još jedan od čuvenih pisaca je Tirso de Molina (šp. Tirso de Molina), koji je stvorio čuveni lik Don Xuana. Pored toga, Servantes i Gongora takođe su živeli u Madridu, iako oni nisu bili tamo rođeni.

Pored ovih pisaca, u ovom gradu bogate istorije i kulture, rođeni su i Leandro Fernandez de Moratin (šp. Leandro Fernandez de Moratín), Mariano Hose de Lara (šp. Mariano José de Larra), Hose de Ečegaraj (šp. Jose de Echegaray), Ramon Gomes de la Serna (šp. Ramón Gómez de la Serna), Pedro Salinas (šp. Pedro Salinas), Damaso Alonso (šp. Dámaso Alonso) i Enrike Hardiel Ponsela (šp. Enrique Jardiel Poncela).

Madrid je dom Španske kraljevske akademije. Akademija je stvorena 1713. godine inicijativom Huana Manuela Fernandeza Pačeka (šp. Juan Manuel Fernández Pacheco). Ona je međunarodno važna, kulturna institucija, posvećena donošenju zakona čiji je cilj promovisanje jezičkog jedinstva unutar Španije, ali i u drugim hispanskim državama.

U Madridu je osnovan i Institut Servantes (šp. Instituto Cervantes), najpoznatija škola španskog jezika u svetu, čiji je zadatak promocija i učenje jezika, kao i širenje kulture Španije i Latinske Amerike.

Nacionalna biblioteka Španije (šp. Biblioteca Nacional de España) je glavna javna biblioteka, najveća u Španiji. Kolekcija biblioteke se sastoji od više od 26.000.000 stavki, uključujući 15.000.000 knjiga i drugih štampanih materijala, 30.000 rukopisa, 4.500.000 grafičkih materijala, 90.000 elektronskih dokumenata, itd.

Muzeji[uredi - уреди]

Madrid je poznat po velikom broju muzeja, među kojima se najviše ističu muzeji umetnosti. U ulici Paseo del Prado nalaze se tri ovakva muzeja od svetskog značaja, zbog čega je ovaj kraj poznat i kao zlatni trougao umetnosti. To su Muzej Prado, Nacionalni muzej i umetnički centar Kraljica Sofija i Muzej umetnosti Tisen-Bornemica.

Muzej Prado[uredi - уреди]

Muzej Prado

Muzej Prado (šp. Museo del Prado) je najčuveniji muzej klasične umetnosti u Španiji, a i jedan od boljih umetničkih muzeja u svetu, posvećen uglavnom slikarstvu. Nalazi se u centralnom delu Madrida, u oblasti koja je nekada bila prekrivena povrtnjacima po kojima je muzej dobio naziv. Zgrada je u neoklasičnom stilu, stara je više od dve stotine godina a dizajnirao ju je arhitekta Huan de Viljanueva. Izgrađena je 1785. godine za vreme vladavine kralja Karlosa III. On je u to vreme bio impresioniran monumentalnim građevinama u Rimu, Londonu a naročito muzejem Luvr u Parizu pa je želeo da i Španija dostigne taj nivo u kulturi. Iako je zgrada prvobitno osmišljena kao prirodnjački muzej, pretvorena je kasnije u „Kraljevski muzej slika i skulptura”, na inicijativu kraljice Marije Izabele od Bragansa, žene Ferdinanda VII. Fond muzeja su činila dela sakupljana preko tri stotine godina, iz različitih kolekcija španskih kraljeva iz dinastije Habzburga i Burbona. Za javnost je prvi put otvoren 19. novembra 1819. godine, a nakon progona Izabele II preimenovan je u Muzej Prado[3].

Kolekcija je najviše fokusirana na španska, italijanska i flamanska dela, tako da muzej nudi opsežan pregled zapadnog slikarstva. Poseduje najobimniju kolekciju španskog slikarstva u svetu, oko 4000 slika. Sadrži oko 2000 dela flamanskih i italijanskih slikara i više od 300 slika francuskih i drugih umetnika. Po broju remek-dela koje čuva, može se uvrstiti u najbogatije galerije sveta. Posebno su zanimljive izvanredne kolekcije španskih slikara Velaskesa, Goje, El Greka, Hosea de Ribere, Fransiska Surbarana. Među italijanskim umetnicima se ističu dela Rafaela, Botičelija, Ticijana, Tintoreta i Karavađa, a od flamanskih umetnika tu su dela Rubensa, Rembranta, Vejdena, Van Dajka.. A najpoznatija među svim delima je svakako Velaskesova slika, „Mlade plemkinje“ (šp. Las Meninas). Od ostalih dela izdvajaju se: „Bahov Trijumf“, „Naga Maja“, „Porodica Karlosa IV“, „Tri gracije“, „Autoportret Duera“, „Vrt uživanja“, „Raspeće“, „Portret plemića sa rukom na grudima“, „3. maj 1808“ i mnoge druge.

Osim umetničkih slika, muzej ima i bogatu zbirku skulptura (oko 1000) iz grčko-rimskog, renesansnog i kasnijih perioda. Zatim oko 6000 crteža, grafika, kovanih novčića, ordena, medalja i drugih ukrasnih predmeta od keramike i porcelana[4].

Tokom španskog građanskog rata umetnička dela su više puta bila odvođena iz muzeja kako bi se zaštitila od potencijalnih bombardovanja. Početkom Drugog svetskog rata većina njih je vraćena u Madrid, a 1872. godine muzej je u svoju kolekciju uvrstio i brojna umetnička dela koja su do tada bila u posedu španskih manastira. Zahvaljujući raznim donacijama, kolekcija muzeja se vremenom sve više bogatila. Ipak, usled nedostatka prostora, bila su česta preseljenja umetničkih dela. Tako je 1992. godine Prado napustila slavna Pikasova Gernika(šp. Guernica), a potom i dela nastala početkom XX veka. Ta dela su kasnije poslužila kao osnova za kolekciju obližnjeg muzeja Kraljica Sofija(šp. Reina Sofía).

U XX veku kompleks je proširen, izgrađena je i galerija za privremene izložbe a između 1900. i 1960. godine muzeju su priključene dve obližnje zgrade: Casón del Buen Retiro i Salón de Reinos. Kompleks se stalno širi i nadograđuje tako da bi se danas moglo reći da sačinjava manju gradsku četvrt.

Nacionalni muzej i umetnički centar Kraljica Sofija[uredi - уреди]

Nacionalni muzej i umetnički centar Kraljica Sofija

Nacionalni muzej i umetnički centar Kraljica Sofija (šp. Museo Nacional Centro de Arte Sofía) ili samo Kraljica Sofija (šp. Reina Sofía) je španski muzej moderne umetnosti. Smešten je u neoklasičnoj zgradi iz XVIII veka koja je nekada predstavljala bolnicu. Dizajnirao ju je Hose de Ermosilja a potom Fransisko Sabatini između 1776. i 1781. godine, i trenutno je poznata kao zgrada Sabatini u čast čuvenog italijanskog arhitekte. Godine 1986. zgrada je pretvorena u Centar umetnosti (šp. Centro del Arte) a nakon 1988. godine postala je Nacionalni muzej i umetnički centar Kraljice Sofija. Muzej je 10. septembra 1992. godine svečano otvorio svoja vrata[5].

Muzej je uglavnom posvećen španskoj umetnosti XX veka. Zastupljene su pre svega umetničke slike, skulpture i fotografije. Mogu se videti izuzetne kolekcije dvojice najznačajnijih španskih umetnika XX veka, Pabla Pikasa i Salvadora Dalija. Počasno mesto zauzima Piakasovo remek-delo „Gernika“, posvećeno španskom građanskom ratu. Nalaze se i dela drugih poznatih umetnika poput Huana Grisa, Žoana Miroa, Hulia Gonzaleza, Pabla Serana, Luisa Gordilje i drugih. Kolekcija koja se nalazi u muzeju obuhvata period od XX veka i podeljena je na 3 dela: dela od 1900-1945. godine, od 1945-1968 i od 1962-1982. godine[6].

U muzeju se nalazi i biblioteka koja raspolaže kolekcijom od preko 100.000 monografija i brošura, 1000 magazina i 1000 videa. Godine 2005. muzej je proširen od strane francuskog arhitekte Žana Nouvela (šp. Jean Nouvel) tako da danas muzej predstavlja kompleks objekata koji ga čine. Podeljen je na dve zgrade, Sabatini i Nouvel, i dva izložbena prostora u Parku del Retiro ( šp. Parque del Retiro): Kristalnu dvoranu (šp. El Palacio de Cristal) i Palatu Velaskes (šp. El Palacio de Velázquez). Obe palate je izgradio Rikardo Velaskes Bosko.

Muzej Tisen-Bornemisa[uredi - уреди]

Muzej Tisen-Bornemisa (šp. Museo Thzssen-Bornemisza) je jedan od najvećih muzeja privatne kolekcije slikarstva u svetu. Kolekcija je započela 1920. godine kao privatna kolekcija Hajnriha Barona Tisen-Bornemisa koju je potom razvio njegov sin, Baron Hans Hajnrih. Prvobitno je bila smeštena na porodičnom imanju u Luganu. Godine 1988. Baron je želeo da proširi objekat ali mu gradski savet nije dozvolio. Na predlog njegove supruge, kolekcija je prebačena u Španiju, u zgradu pored muzeja Prado. Muzej je zvanično otvoren 1992. godine, a godinu dana kasnije ga je kupila španska vlada. Muzej sadrži više od 1600 radova najznačajnijih umetnika od XIII do XX veka. Većina slikarskih pravaca ima svoje predstavnike, a neki od njih su: Pol Sezan, Gistav Kurbe, Salvador Dali, Antonis van Dajk, Pol Gogen, Fransisko Goja, El Greko, Vinsent van Gog, Klod Mone, Kandinski, Mondrijan, Kle, Eduar Mane, Miro, Ticijan, Edvard Munk, Kamij Pisaro, Rembrant, Peter Paul Rubens, Tintoreto... Osim umetničkih slika, u muzeju se nalaze skulpture i rezbarija[7].

Nacionalni arheološki muzej[uredi - уреди]

Nacionalni arheološki muzej (šp. El Museo Nacional de Antropología) nudi zbirku predmeta različitih naroda od perioda praistorije pa do srednjeg veka.

Muzej šunke[uredi - уреди]

Veoma neobičan i potpuno drugačiji od svih ostalih muzeja je Muzej šunke (šp. Museo de Jamón). Karakterističan je po šunki koja visi sa tavanica i na zidovima i koja se stalno menja kako bi sveže mirisala. Muzej predstavlja jednu od nezaobilaznih turističkih atrakcija u Madridu i mesto na kome se mogu naći sve vrste španskih šunki i sira[8].

Muzej robota[uredi - уреди]

Muzej robota (šp. El museo del Robot) je jedan od nedavno otvorenih muzeja u Madridu. Kolekcija obuhvata 140 robota, među kojima se nalaze i čuveni Aibo-roboti. Osnivači navode da predstavlja najveći muzej robota u Evropi[9].

Ostali Muzeji[uredi - уреди]

  • Muzej Amerike (šp. Museo de América)
  • Muzej kostima (šp. Museo del Traje)
  • Nacionalni muzej dekorativnih umetnosti (šp. Museo Nacional de Artes Decorativas)
  • Nacionalni muzej romantizma (šp. Museo Nacional del Romanticismo)
  • Muzej vazduhoplovstva (šp. Museo del Aire)
  • Nacionalni muzej prirodnih nauka (šp. Museo Nacional de Ciencias Naturales)
  • Muzej Seralbo (šp. Museo Cerralbo)
  • Muzej Sorolja (šp. Museo Sorolla)
  • Muzej Lasaro Galdijano (šp. Museo Lázaro Galdiano)
  • Muzej kovnice (šp. Museo Casa de la Moneda)
  • Muzej železnice (šp. Museo del Ferrocarril de Madrid-Delicias)
  • Muzej rudarstva (šp. Museo Geominero)
  • Muzej voštanih figura (šp. Museo de Cera)
  • Afrički muzej (šp. Museo Africano)
  • Istorijski muzej (šp. Museo de Historia de Madrid)
  • Pomorski muzej (šp. Museo Naval de Madrid)
  • Muzej nauke i tehnologije (šp. Museo de Ciencia y Tecnología)
  • Muzej vatrogasaca (šp. Museo de los Bomberos)[10]

Arhitektura[uredi - уреди]

Arhitekturu u Madridu čine razni arhitektonski stilovi koji su se, tokom duge istorije Španije, smenjivali.

Srednjevekovna arhitektura[uredi - уреди]

Od srednjevekovne arhitekture postoji svega nekoliko očuvanih građevina u Madridu koje svakako treba spomenuti: Mudehar kule Sveti Nikolas (šp. San Nicólas) i Sveti Pedro (šp. San Pedro el Viejo), Palata porodice Luhan (šp. la Casa y Torre de los Lujanes), Gotička crkva Svetog Heronima (šp. San Jerónimo el Real), deo manastira koji su sagradili katolički vladari u XV veku i Biskupska kapela (šp. Capilla del Obispo de Madrid). Iz istorijskih dokumenata saznajemo da je grad nekada bio opasan zidinama i da se u njemu nalazio dvorac Alkasar (šp. Alcázar) na čijem se mestu danas nalazi Kraljevska palata.

Renesansa[uredi - уреди]

Iz perioda renesanse takođe nema puno građevina ali najreprezentativniji su Most Segovije (šp. Puente de Segovia) i Manastir bosonogih kraljeva (šp. Monasterio de las Descalzas Reales).

Arhitektura za vreme dinastije Habzburga[uredi - уреди]

U XVI veku, dolaskom dinastije Habzburgovaca i pod njihovim uticajem, počeo je da se razvija hovi arhitektonski stil. Materijal koji su koristili bio je opeka. Među glavnim arhitektama za vreme vladavine kralja Filipa II izdvajaju se Fransisko de Mora (šp. Francisco de Mora) i njegov rođak, Huan Gomes de Mora (Juan Gómez de Mora). On je zaslužan sa izgradnju La casa de la Villa, Palatu saveta (šp. Palacio de los Consejos), Palata Santa Kruz, današnje Minstarstvo spoljnih poslova i saradnje Španije (šp. Ministerio de Asuntos Exteriores y de Cooperación de España).

U vreme Filipa II je započeta izgradnja manastira Eskorijal (šp. Monasterio de El Escorial). Kralj je odlučio da u Madrid uvede stil koji je tada bio popularan u holandskoj arhitekturi, što će naročito biti prisutno u XVII i XVIII veku. Ovaj stil se znatno razlikovao od nekadašnjeg arapskog, koga su odlikovali pločasti krovovi. Ovaj manastir je delo arhitekte Huana de Erere (šp. Juan de Herrera) i izgrađena je 1584. godine. On je, takođe, izgradio Most Segovije(šp. Punte de Segovia).

Tokom vladavine Filipa III izgrađen je veliki broj kulturnih objekata. Iz ovog perioda datira Manastir Convento de las Carboneras del Corpus Christi. Za vreme Filipa IV završena je izgradnja Palate Buen Retiro, a od crkvenih građevina tu su Državna škola tj. jezuitska obrazovna institucija ili Škola Svetog Pedra i Pabla (šp. El Colegio Imperial de la Compañía de Jesús o El Colegio de San Pedro y San Pablo de la Compañía de Jesús en la Corte) i Crkva svetog Antonija Portugalskog (šp. La iglesia de San Antonio de los Portugueses). La casa de la Villa je dugo građena i više arhitekata je učestvovalo u tom projektu. Gradnju je započeo Huan Gomes de Mora (šp. Juan Gómez de Mora), preuzeo Hose de Viljareal (šp. José de Villareal), a završio Hose del Olmo (šp. José del Olmo) krajem XVII veka.

Manastir Eskorijal

[11]

Barok[uredi - уреди]

U XVII veku, nakon dolaska italijanskog arhitekte Krezenzija, barok je postao zvaničan stil španskog plemstva i katoličke crkve. On je izvršio veliki uticaj na španske umetnike. Među prvim graditeljima baroknih građevina istakao se već pomenuti Huan Gomes de Mora: Crkva Otelotvorenja (šp. El Real Monasterio de la Encarnación), La casa de la Panadería (opštinski i kulturni objekat), ali i Pedro Sančes (šp. Pedro Sánchez).

Jedna od prvih pokazatelja baroknog stila je crkva Sveti Isidor (šp. Iglesia de San Isidoro), koju je izgradio Pedro Sančes. Značajna su i talentovana braća Ćurigera, Hose, Alberto i Hoakin (šp. José Benito Churriguera, Alberto Churriguera y Joaquín Churriguera), koja su u periodu od 1690-1733. godine izgradila neke od najlepših građevina: crkvu Svetog Kajetana (šp. Iglesia de san Cayetano) i Kraljevska Akademija likovnih umetnosti Sveti Fernando (šp. Real Academia de Bellas Artes de San Fernando). Na njihovim građevinama se uočava veliki broj dekorativnih ukrasa u obliku cveća i voća, koja će i neki kasniji umetnici preuzeti u svojoj gradnji. Njihov kitnjast stil je sledio i Pedro de Ribera, a dela koja najbolje svedoče o tome su Istorijski muzej (šp. Real Hospicio del Ave María y San Fernando), crkva Montserat (šp. Iglesia de Nuestra Señora de Montserrat), Most Toleda (šp. El Puente de Toledo), kao i Palata cveća (šp. Palacio Miraflores). Godine 1734. je izbio požar u Kraljevskoj palati (šp. Real Alcázar de Madrid) pa je kralj Filip V naredio izgradnju nove palate. Filippo Juvara je započeo projekat izgradnje godinu dana kasnije, a potom je preuzeo Đovani Batista Saćeti (šp. Giovanni Battista Sachetti).

Neoklasičan stil[uredi - уреди]

Bazilika Svetog Fransika Velikog
Bazilika Svetog Fransika Velikog
Centralna kupola bazilike
Centralna kupola bazilike

U XVIII veku, dolaskom dinastije Burbona na vlast, javlja se barok a potom neoklasičan stil u arhitekturi. Reprezentativne građevine iz ovog perioda su Vrata Alkale (šp. La Puerta de Alcalá), Kraljevska osmatračnica (šp. El Observatorio Astronómico Nacional de España), Bazilika Svetog Fransiska Velikog (šp. San Francisco el Grande), Zgrada pošte (šp. Real Casa de Correos), Opšta bolnica (šp. Hospital General) a kasnije Muzej Kraljica Sofija (šp. Museo Reina Sofía), Istorijski muzej (šp. Real Hospicio del Ave María y San Fernando), Kraljevska palata (šp. Palacio Real), Vrata San Visentea (šp. Puerta de San Vicente), Ministarstvo finansija (šp. Real Casa de Aduana), Kraljevska Botanička bašta (šp. Real Jardín Botánico de Madrid), Muzej Prado(šp. Museo del Prado). Arhitekte koje su obeležile ovaj period su: Dijego de Viljanueva (šp. Diego de Villanueva), Ventura Rodrigez (šp. Ventura Rodríguez), Frančesko Sabatini (šp. Francesco Sabatini).

XIX vek[uredi - уреди]

Sredinom XIX veka Madrid je modernizovan pa su se pojavila nova naselja i spomenici kao što su Kraljevsko pozorište (šp. Teatro Real), Groblje de la Almudena (šp. Cementerio de la Almudena), Kristalna palata (šp. Palacio de Cristal), Bazilika gospe od Atoće (šp. Basílica de Nuestra Señora de Atocha) i mnoge druge.

XX vek[uredi - уреди]

Spomenik Alfonsu HII

U XX veku izgrađeni su:

  • Godine 1901, Spomenik Alfonsu HII (šp. Monumento a Alfonso XII)
  • Godine 1902, Palata Longorija (šp. Palacio de Longoria)
  • Godine 1902, Lirsko pozorište (šp. Teatro Lírico)
  • Godine 1908, Kuća Perez Viljamil (šp. Casa Pérez Villaamil)
  • Godine 1910, Crkva svetog Manuela i Svetog Benita (šp. Iglesia de San Manuel y San Benito)
  • Godine 1911, Institut Servantes (šp. Instituto Cervantes)
  • Godine 1916, Palata Bermehiljo (šp. Palacio Bermejillo)
  • Godine 1918, Kuća Tomas Aljende (šp. Casa Tomás Allende)
  • Godine 1906, Krug Lepih umetnosti (šp. Círculo de Bellas Artes)
  • Godine 1984, Stakleni paviljon (šp. Pabellón de Cristal)
  • Godine 1992, Stanica Atoća (šp. Estación de Atocha)
  • Godine 1993, Madridska katedrala (šp. Catedral de Madrid)

XXI vek[uredi - уреди]

U XXI veku izgrađene su mnoge građevine poput:

  • Godine 2002, Narodna biblioteka de Isera (šp. Biblioteca Pública de Usera)
  • Godine 2005, Muzej kraljica Sofija (šp. Museo Reina Sofía)
  • Godine 2007, Muzej Prado (šp. Museo del Prado)
  • Godine 2008, Kristalna kula (šp. Torre de Cristal)
  • Godine 2009, Magična kutija (šp. Caja Mágica)

Neboderi[uredi - уреди]

Najviša zgrada u Madridu

Madrid nikada nije bio poznat po oblakoderima. Njihova izgradnja je započela tek krajem XIX i početkom XX veka i ti prvi objekti pripadaju tzv. Art Nouveau pravcu u arhitekturi. Najpre su nastajale u ulici Gran Vía, i među njima je najviša bila Zgrada Metropolis (šp. el Edificio Metrópolis), izgrađena 1910. godine.

Lista zgrada koje su bile proglašene za najviše:

  • 1910-1921: Edificio Metrópolis, 45m
  • 1921-1929: Palacio de la Prensa, 61m
  • 1929-1953: Edificio Telefónica, 89,3m
  • 1953-1957: Edificio España, 117m
  • 1957-1988: Torre de Madrid, 142m
  • 1988-2007: Torre Picasso, 157m
  • 2007-2008: Torre Espacio, 230m
  • 2008: Torre de Cristal, 249m
  • 2008: Torre Bankia, 250m

Parkovi[uredi - уреди]

Madrid je poznat i po velikom broju parkova koji se nalaze u njemu.

El Capricho de la Alameda de Osuna[uredi - уреди]

Prirodne lepote jednog od najpoznatijih parkova Madrida, bašte Hir Alamede od Osune (šp. El Capricho de la Alameda de Osuna), omogućavaju da uživate u senzualnosti svakog dela te bašte. Umetnici su izgradili paviljone, fontane i vodopade koji su doprineli lepoti ovog prostora bogatog raznim vrstama zelenila, i omogućili posetiocima nezaboravan boravak. Karakteriše ga žbunje i drveće različitih boja, i tako formira živopisnu, ljubavnu, prelepu, prolećnu baštu. Izuzetni su i primerci hrasta, bora, čempresa, tise, kedra i banane. Takođe, u ovoj bašti može se, čak, naići i na divlje životinjame poput ptica kao što su kosovi, golubovi, detlići, senice, crni labudovi i patke. Prisutni su i sisari poput crvene veverice, rovčice i miševa.[12]

Parque del Buen Retiro[uredi - уреди]

Kristalna palata

Parque del Buen Retiro(šp. Parque del Buen Retiro) jedan je od najvećih parkova u gradu Madridu. Park je pripadao španskoj monarhiji sve do kraja 19. veka, kada je postao javni park. Ovaj park, kao što mu i samo ime kaže, predstavlja mesto u kome se možete opustiti, osamiti, odvojiti od ostatka sveta i uživati. Prvenstveno je pripadao kompleksu Real Sitio del Buen Retiro palace, a 1632. godine kralj Filip IV (šp. Felipe IV) sagradio je palatu kao letnjikovac za kraljevsku porodicu. Park je prvobitno bio izvan gradskih zidina, ali je danas potpuno ograđen Madridom. Stotrideset hektara veliki kraljevski park otvoren je 1868. godine za javnost. Pošto je preuzeo svoju ulogu kao javni park krajem 19. veka, počeo se koristiti kao mesto za razne međunarodne izložbe. Nekoliko objekata ostalo je kao svedočanstvo takvih događaja, uključujući „Rudarsku zgradu“, poznatu kao Velaskez palata (engl. Velázquez Palace), arhitekte Rikarda Velaskeza Boska, koji je projektovao i Kristalnu palatu (šp. Palacio de Cristal), stakleni paviljon, nesumnjivo najneobičniji objekat sa vrtovima[13].

Šetalište statua[uredi - уреди]

Šetalište statua (šp. Paseo de las Estatuas) predstavlja deo parka ukrašen nekim od statua kraljeva iz „Kraljevskog dvora’’ , izvajanih između 1750. i 1753. godine. Danas postoje umetničke galerije u Kristalnoj palati (šp. Palacio de Cristal) i Velaskecovoj Palati (engl. Velázquez Palace). U parku se takođe nalazi i Šuma nestalih (šp. El bosque de Ausentes), memorijalni spomenik u znak sećanja na 191 žrtvu napada u Madridu 11. marta 2004. godine[14].

Obrazovanje[uredi - уреди]

Madrid je univerzitetski grad. U njemu se nalaze Univerzitet Komplutense, Madrid (UCM) koji je 1508. otvoren u predgrađu Alkale de Enares, a od 1836. je premešten u Madrid, Univerzitet Komiljas (1982.), Politehnički Univerzitet (UPM, 1971.). Nezavisni univerzitet (UAM, 1968.), Univerzitet Karlos III (UC3M, 1989.) i Univerzitet Kralj Huan Karlos (1996.). Ovde se nalaze Kraljevska španska akademija, Akademija umetnosti, prirodnih i društvenih nauka.

Opera[uredi - уреди]

Teatro Real Madrid royal box.jpg

Kraljevsko pozorište (šp. Teatro Real), u Madridu nalazi se ispred “Kraljevskog Dvora”, između dva trga, od Trga Isabele II (šp. Plaza de Isabela II) i Trga de Oriente (šp. Plaza de Oriente). Ova oblast Madrida, u kojoj se nalazi Kraljevsko pozorište, je najcentralnija i kao takva ima odličan pristup glavnim znamenitostima i spomenicima u gradu[15].

Od svog osnivanja 1850. godine pa do danas pozorište je bilo predmet stalnih, političkih promena, građevinskih problema i niza renoviranja. Iako je prvobitno bilo scena za dela lirske produkcije, takođe je bilo domaćin skupštinskih zasedanja, a čak je i korišćeno kao plesna dvorana tokom prošlog veka. Kada je ponovo otvoreno 1997. godine, ono ponovo postaje, kao što je i kraljica Izabela II (šp. Isabela II) prvobitno želela, dom opere u Madridu.

Godine 1818, “Gradsko veće Madrida” naručilo je od arhitekte Antonia Lopeza Aguada da dizajnira buduće “Kraljevsko pozorište”. Međutim, izgradnja je pretrpela ozbiljna kašnjenja i velike neuspehe, od kojih je jedan doveo do zaustavljanja radova na čak 13 godina.

Tokom svog dugog i raznovrsnog života, ono nije samo bilo mesto za prikazivanje umetničko-scenskih nastupa. Takođe je bilo barutni magacin, parlamentarna debatna komora, a korišćeno je i kao improvizovana kasarna tokom Španskog građanskog rata(šp. Guerra Civil). I konačno, nakon što je “Kraljevska Uredba” izdala rok od šest meseci za završavanje izgradnje ove građevine, pozorište je otvoreno na dan kada je kraljica, koja je bila veliki ljubitelj opere, proslavljala svoj rođendan, 19. novembra 1850. godine. Najvažniji pojedinci visokog madridskog društva imali su čast da prisustvuju svečanom otvaranju i čuju Donicetijevu „La Favoritu“ (ital. ”La favorite”) koja je izabrana da otvori ovaj događaj.

Više od sedamdeset godina, pozorište je zauzimalo veoma važno i istaknuto mesto na evropskoj operskoj sceni, zahvaljujući nizu velikih izvođača koji su u njemu nastupali i prikazivali svoje opere. Godine 1863, sam Đuzepe Verdi je po prvi put baš u ovom pozorištu izveo svoju poznatu operu „Moć sudbine“.

Od 1868. godine, nakon progona Katoličke kraljice, naziv pozorišta promenjen je u Teatro Nacional de la Opera. A ono „kraljevsko“ u svom imenu vratiće dolaskom Alfonsa XII (šp. Alfonso XII) na vlast. Vremenom je pozorište počelo da doživljava probleme, pretrpelo je požar 1867. godine, kao i politički kolaps 1925, što je uticalo da se ono konačno zatvori, a poslednja opera koja je izvedena bila je „Boemi“ (Šablon:Jez-franc) Migela Fleta (šp. Miguel Fleta) i Matilde Revenga(šp. Matilde Revenga).

Privremeno napuštajući svoje operske korene, Kraljevsko pozorište bilo je domaćin 14. Pesme Evrovizije 1969. godine. Izvođači su morali da se takmiče za prevlast na sceni sa upečatljivom metalnom skulpturom stvorenom od strane vodećeg španskog nadrealističkog umetnika, Salvadora Dalija.

Od svog ponovnog otvaranja 11. oktobra 1997. godine delima Manuela de Falje, baletom „Trorogi šešir“ i operom „Hrabar život“ , Kraljevsko pozorište je postepeno povećalo prikazivanje domaćih, španskih opera, mada to nije zaustavilo prikazivanje izvanrednih stranih[16].

Prikazivanje vlastitih opera predstavlja najvažniju ponudu pozorišta, naravno zajedno sa stranim, opštepoznatim i popularnim operama. To je ono što Teatro real čini tako uspešnim i cenjenim.

Sport[uredi - уреди]

U Madridu se nalaze fudbalski klubovi Real Madrid i Atletiko Madrid.

Real Madrid[uredi - уреди]

Real Madrid (šp. Real Madrid Club de Fútbol) je jedan od najpoznatijih španskih klubova. Sedište mu je smešteno u glavnom gradu Španije, Madridu. Osnovan je 6. marta 1902. Nastupa u Prvoj ligi Španije (šp. Primera División) od formiranja lige 1928. do danas, bez ispadanja u niži rang takmičenja. Tim igra u belim dresovima po čemu je i dobio nadimak „Beli“ (šp. Los merengues). Utakmice igraju na stadionu „Santijago Bernabe”, koji je otvoren 1947. godine. Sam stadion je dobio naziv po najvećem predsedniku u istoriji kluba, Santjagu Bernabeu Hesteu. Kapacitet stadiona je 85.454 sedećih mesta. Fudbalski klub Real Madrid ,prema FIFI, proglašen je najboljim klubom 20. veka.[17]

Atletiko Madrid[uredi - уреди]

FK Atletiko Madrid šp. Club Atlético de Madrid je španski fudbalski klub, takođe iz Madrida. Trenutno se takmiči u Prvoj ligi Španije. Svoje domaće utakmice klub igra na stadionu Vinsente Kalderon, koji ima kapacitet od 54.960 sedećih mesta.

Ulice[uredi - уреди]

Madrid noću

Ulica Alkala je šoping ulica koja se prostire od trga Puerta del Sol i vodi u pravcu predgrađa Alkala de Enares. Između trgova Puerta del Sol i Plaza de Sibeles nalaze se reprezentativne građevine.

Paseo del Prado je veoma široka ulica koja vodi od železničke stanice Atoča do trga Plaza de Sibeles. U njoj se nalaze veliki hoteli i muzej Prado.

Paseo de la Kasteljana je najvažnija ulica Madrida, a počinje na trgu Plaza de Kolon (Plaza Colón) i ide u pravcu severa.

Gran Vija je ulica u kojoj se nalazi veliki broj bioskopa, modnih prodavnica i špansko telefonsko udruženje Telefonika.

Po ulici Uertas nazvana je čitava četvrt u kojoj su živeli i radili poznati pisci kao što su Servantes, Lope de Vega, Kevedo ili Gongora. Osim mesta, za njih je zajedničko i vreme, jer su oni bili pisci, pesnici i dramaturzi španskog Zlatnog veka. Ovo je jedna od najvažnijih pešačkih zona.

Značajne ličnosti[uredi - уреди]

Galerija[uredi - уреди]

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. "Stanovništvo po opštinama". Državni zavod za statistiku. http://www.ine.es/jaxi/menu.do?type=pcaxis&path=%2Ft20%2Fe260&file=inebase&L=. pristupljeno 3. 10. 2012.. 
  2. 2.0 2.1 "Gradovi u Španiji". City Population. http://www.citypopulation.de/Spain.html. pristupljeno 3. 10. 2012.. 
  3. http://madrid.arounder.com/en/museums/museo-del-prado Prado
  4. http://www.gomadrid.com/museums/prado-museum.html Prado muzej
  5. http://www.esmadrid.com/en/portal.do?TR=C&IDR=438 Nacionalni muzej i umetnički centar Kraljica Sofija
  6. http://www.aviewoncities.com/madrid/centroreinasofia.htm Umetnički centar Kraljica Sofija
  7. http://www.lonelyplanet.com/spain/madrid/sights/museums-galleries/museo-thyssen-bornemisza Tisen-Bornemisa
  8. http://www.theaustralian.com.au/travel/jamon-get-it-in-madrid/story-e6frg8rf-1225841777446 Muzej šunke
  9. http://www.telemadrid.es/noticias/madrid/noticia/el-museo-del-robot-de-madrid-abre-sus-puertas Muzej Robota
  10. http://madrid.salir.com/otros_servicios-parques_y_jardines Muzeji u Madridu
  11. http://www.nova.es/~jlb/mad_es71.htm Arhitektura
  12. http://www.abc.es/actualidad/local-madrid/20130421/abci-diez-parques-desconocidos-madrid-201304172144_3.html Parkovi u Madridu
  13. http://www.lonelyplanet.com/spain/madrid/sights/parks-gardens/parque-del-buen-retiro Parque del Buen Retiro
  14. http://www.cabanadelretiro.com/2012/03/paseo-de-estatuas.html Šetalište Statua
  15. http://www.gomadrid.com/sights/teatro-real.html Kraljevsko pozorište
  16. http://www.esmadrid.com/en/teatro-real-opera-house Opera
  17. http://www.realmadrid.com/en/about-real-madrid/history/football Istorija fudbalskog kluba
  18. http://www.madrid-uno.com/society/famosas.htm poznati Madriđani

Vanjske veze[uredi - уреди]