Tirso de Molina

Izvor: Wikipedia
Tirso de Molina

Tirso de Molina (pravo ime fra Gabrijel Teljes), rođen u Madridu 24. marta 1579. godine, a umro u Soriji 12. marta 1648. godine, jedan je od najpoznatijih pisaca španskog Zlatnog veka.

Biografija[uredi - уреди]

Poreklo Tirsa de Moline se ne zna. Prema nalazima nekih proučavalaca bio je nezakoniti sin Pedra Teljesa Hirona, vojvode od Osune, međutim, jako malo podataka ukazuje na mogućnost namernog skrivanja njegovog porekla.

Kao mladić studira u Alkali de Enares. Godine 1600. postaje iskušenik u manastiru Milosrdne braće, prvo u Madridu, a nakon toga i u Gvadalahari, gde stiče široko humanističko i teološko obrazovanje, a između 1604. i 1610. godine boravi u manastirima u Gvadalahari, Toledou, Segoviji i Soriji. Nakon toga odlazi u Madrid i narednih pet godina boravi u Madridu i Toledu, gde se bavi pisanjem dramskih tekstova. Od 1616. do 1618. godine boravi u Santo Domingu i jedan je od malobrojnih pisaca iz Zlatnog veka koji je imao prilike da izbliza upozna Novi svet. Po povratku se nastanjuje u Madrid, što mu omogućava da se posveti pisanju za pozorište i aktivnom učešću u životu svog Reda. Godine 1625. objavljena je presuda Saveta za Reformaciju u kojoj se osuđuju Tirsove profane komedije zbog lošeg uticaja na moral, nakon čega se Tirso nastanjuje u Sevilju. Tokom prve godine boravka u Sevilji objavljen je Prvi deo njegovih komedija. Godine 1634. objavljen je Treći deo, 1635. godine objavljeni su Drugi i Četvrti deo, a 1636. godine Peti deo njegovih komedija. Nakon Prvog dela objavljen je i Seviljski zavodnik i kameni gost, jedno od njegovih najboljih dramskih dela.

Poslednje godine svog života Tirso proživljava kao komendator manastira u Soriji. Razboleo se u manastiru Almasan, gde i umire 12. marta 1648. godine.

Dela[uredi - уреди]

Tirso de Molina je ostavio podatak da je napisao četiri stotine dramskih dela, od kojih je sačuvano osamdeset koja su objavljena u pet knjiga (Partes), između 1627. i 1636. godine. Međutim, još uvek nisu razrešena sva pitanja oko autorstva, kao ni tekstualni problemi. U okvirima istorije španske komedije Zlatnog veka spada u najznačajnije pisce zajedno sa Lopeom de Vegom i Kalderonom de la Barkom. Tirso je pisao razne vrste pozorišnih dela: od komedije intrige i običaja do istorijskih i religioznih drama. Najbolja njegova dramska dela su: Seviljski zavodnik i kameni gost (šp. El burlador de Sevilla y convidado de piedra) i Proklet zbog neverstva (šp. El condenado por desconfiado). Svojim don Huanom iz Seviljskog zavodnika Tirso je stvorio novi tip dramskog junaka. U pozorište španskog Zlatnog veka uveo je lik majke. Obilje ženskih likova upućuje na Tirsovo zalaganje u odbrani ženskih likova. U izradi pozorišnih dela služio se istorjskim događajima, a u njegovim komedijama nalazimo istorijske, biblijske, hagiografske i verske elemente, elemente iz života na dvoru i na selu. U njegovim pozorišnim komadima zastupljeni su i svi tipovi junaka koji se javljaju u komadima Lopea de Vege: sluge, lakrdijaši, vojvode, kraljevi, seljaci, ribari, vojnici, kradljivci, zavodnici, varalice itd. Pored mitoloških gongorijanskih aluzija u Tirsovim delima prisutne su i prećutne aluzije koje se razumeju samo ako se poznaju istorije španske književnosti. Osim pozorišnih komada pisao je i prozna dela: Toledski letnjikovci (šp. Los cigarrales de Toledo, 1621) i Uživati uz korist (šp. Deleitar aprovechando, 1635), zbirke sastavljene od pesama, novele i komedije. Poslednje Tirsovo delo bila je Opšta istorija Reda Naše Gospe od Milosđa (Historia de la Orden de la Merced) iz 1639. godine.

Religiozne drame[uredi - уреди]

Sa ulaskom u novu epohu, društveno-politički život u Španiji je sa sobom nosio osećanje pesimizma i obmane, pa su i dramaturzi pisali dela koja ironično i sarkastično izražavaju prezir prema ovozemaljskoj slavi. Među mnogima koji su se trudili da prenesu tradicionalne vrednosti našao se i Tirso de Molina. Vođen tezom da je svaki čovek osuđen svojom krivicom, a da se spasenje čoveka nalazi samo u božanskoj milosti, Tirso de Molina je stvarao komedije i likove koji su univerzalni, ali i kompleksni. Termin komedija u ovom kontekstu ima posebno značenje koje se vezuje samo za špansku književnost. Lope de Vega, tvorac nove ili španske komedije, objašnjava da je to dramska vrsta koja sadrži elemente i tragedije i komedije, ali da se sastoji iz samo tri čina i ne poštuje pravila jedinstva mesta, vremena i radnje. Tirso je za života čvrsto branio ideje Lopea de Vege. Pisao je komedije sa ciljem da zabavi i zainteresuje gledaoca.

U religioznim dramama često je za prikazivanje koristio ličnosti i događaje iz Biblije. Iz Starog zaveta koristio je motive koji su mu poslužili za stvaranje dela:

  • Žena vlada u kući (šp. La mujer que manda en casa),
  • (šp. La mejor espigadora) u kojoj je prikazao pričo o Rut, i
  • Osveta Tamara (šp. La venganza de Tamar), delo o tragičnom incestu Amona i osveti Abasalona.

Novi zavet je, sa druge strane, imao uticaja na stvaranje dela:

  • Život i smrt Heroda (šp. La vida y muerte de Herodes) i
  • Tanto es lo de más como lo de menos. U njoj Tirso prikazuje dve parabole iz jevanđelja: o bludnom sinu i o bogatom tvrdici i siromahu.

U hagiografskim komedijama Tirso de Molina se trudio da prikaže značajne svece i njihova milosrdna čuda. Jedno od njegovih boljih hagiografskih dela i dela uopšte je

  • Dama iz maslinjaka (šp. Dama de Olivar) koju je pisao shodno pravilima nove komedije. Prikazani su elementi iz seoskog života, a od religioznih elemenata bitna je pojava lika Bogorodice na sceni. Tirso je često prikazivao istorijske ličnosti i događaje.

Od svih istorijsko-hagiografskih dela najviše se ističe triologija

  • Sveta Huana (šp. Santa Huana) koja govori o opatici Huani de la Krus. Ova ličnost zvanično nikada nije uzdignuta na rang svetice ali je bila veoma poštovanai obožavana u narodu. Tirso prikazuje njen put do zamonašenja i život nakon što je postala opatica. U ovoj triologiji je uneo razne intrige, ali i ličnosti kako stvarne tako i natprirodne. U delu se pojavljuju: anđeli, sveci, Bogorodica, pa i sam Hrist, i to u trenutku smrti opatice Huane.

Vrhuncem stvaralaštva Tirsa de Moline, bez sumnje, smatraju se dela:

U oba pozorišna komada izlažu se teološke teze vezane za problem čovekove slobodne volje i Božije blagodati. U komediji Proklet zbog nevere pustinjak Paulo zbog svoje gordosti biva osuđen na pakao. On traži od Boga da mu otkrije da li će završiti u raju ili u večnim mukama. Pošto mu se pojavio đavo u odluku anđela i rekao da će završiti kao razbojnik iz Napulja po imenu Enrike, Paulo odlučuje da se prepusti grehu i odrekne Boga. Živeći život razbojnika, pljačkajući i ubijajući, Paulo je skončao život bez mogućnosti pokajanja. Sa druge strane, Enrike, kao suprotnost protagonisti, zbog svoje ljubavi i vere u Boga uspeva da izbegne pakao.

Seviljski zavodnik i kameni gost je remek-delo Tirsa de Moline i to je prvo delo koje stavlja mit o Don Huanu na pozorišni scenu. Junak ove tragikomedije predstavljen je kao beskrupulozni plemić koji zavodi žene, obljubljuje ih i na kraju ostavlja. I samom delu prevario je četiri žene koje su već bile obećane drugim muškarcima. Međutim, tek će nakon počinjenog ubistva Don Huan dobiti svoju kaznu. Ubistvo Don Gonzala i kasnije ruganje statui istog dovešće do toga da skonča u mukama. Iako je smatrao da ima vremena za pokajanje jer mu se dug rok daje za plaćanje, sustigla ga je kazna više sile.

Istorijske drame[uredi - уреди]

Razboritost u žene (La prudencia en la mujer) Ova drama prvi put je objavljena u Trećem delu u Tortosi 1634. godine. Gospođa Blanka je uredila dramu u periodu između 1630. i 1633. godine. Radnja se odvija za vreme maloletnog Ferdinanda IV . Razboritost u žene je pre svega politička drama. Kenedi je proučavao okolnosti u kojima je nastala. Sve ukazuje na to da je usmerena protiv uticaja nadvojvode od Olivaresa. Razboritost u žene je delo u kome se pokazuje radikalno suprostavljanje povećanju finansijskog pritiska. Optužbe protiv onoga što se desilo pod vlašću Olivaresa su toliko tačne da nema potrebe sumnjati u njegovu nameru. Likovi u drami su elementarni i dele se na dobre i loše. Ostale istorijske drame:

Komedije karaktera[uredi - уреди]

Stidljivko na dvoru (El vergonzoso en palacio) prvi putje objavljena u Toledskim letnjikovcima (Los cigarrales de Toledo) u Barseloni 1621. godine. Godine 1611. ili 1612. gospođi Blanki je bilo ponuđeno uredništvo. Zasniva se na jednoj epizodi o portugalskoj istoriji koju je pesnik preoblikovao sa potpunom slobodom. Trougao likova održava pažnju gledaoca. Mireno ili gospodin Dionis ujedinjuje u svojoj ličnosti dve prividno kontradiktorne osobine i zaista komplementarne: spoljnu stidljivost i unutrašnji ponos. Magdalena takođe ima svoje tragikomične kontradikcije. Ona se bori između ljubavnog privlačenja koje je vuče Mirenu i plemićkog ponosa koji joj ne dozvoljava da se baci u lavirint te ljubavi. Tirso – i ovo je veoma važno u suzbijanom društvu – prihvata zakonitost ljubavnih želja, iako u tom slučaju treba prepoznati neopravdanu potrebu za neuspehom. Stidljivko na dvoru je lepa zbirka strasti i ljudskih slabosti. Prožima je najskrivenija duhovitost koja proizilazi iz očiglednih kontradikcija svih bića. Ostale komedije:

Komedije intrige[uredi - уреди]

Don Hil, zelen-čarapanko (Don Gil de las calzas verdes) Objavljena je u Četvrtom delu u Madridu 1635. godine. Ima jedan od najzamršenijih zapleta kakvi se mogu pročitati u novoj komediji španskog Zlatnog veka. Komedija je prožeta zamršenim avanturama gospođe Huane i gospodina Martina. Protagonista nije jedna plačljiva devojka koja je zabrinuta zbog gubitka nevinosti, niti devojka uplašena od napornih dužnosti u velikom gradu. Naprotiv, to je devojka koja je spremna da se maskira u muškarca i započne svađu. Gospoća Ines je hirovita, zaljubljena u glavnog lika, ljubomorna, zbunjena pred sličnošću gospodina Hila i Elvire, nepredvidiva i prevrtljiva. Gospođa Klara je surovija i sa svojim glupostima, ipak izjavljuje ljubav Adonisu, zelen-čarapanku. Gospodin Martin je jedan besramnik, previše naivan da bi podnosio šale i smicalice koje mu pravi pokvarena Huana. Izraz "igra za igru" najbolje opisuje suštinu ove lepe komedije. Ostale komedije intrige:

Komedije sa elementima seoskog života[uredi - уреди]

Tri Tirsove komedije imaju kao centralne motive seoski ambijent. Marija-Ernandes galicijka (Mari-Hernández la gallega), predstavlja mešavinu uglađenih i džentlmentskih avantura sa predelom, i jezičkim izrazima sa galicijskog sela. Don Alvaro je morao da pobegne iz Portugala zato što ga je kralj Huan II pratio. Beži u galicijske zemlje i zaljubljuje se u glavnu junakinju koju napušta jer ponovo nalazi svoju staru ljubav, gospođu Beatris. Mari-Ernandes, prerušena u muškarca ga prati... Kroz ovu komediju Tirso oslikava seoski život. Lepotu komedije ne treba tražiti u njenom sadržaju, već u predivnom svetu stvorenom posredstvom pesničke reči. Seljanka iz Sagre (La villana de la Sagra), počinje u Santijagu de Komposteli, odakle don Luis beži nakon časne borbe. Put ga dovodi do toledanske Sagre. Komandant don Pedro pokušava da otme Anđeliku u koju je zaljubljen, ali don Luis uspeva da to spreči. Iako je otac pritiska da se uda za don Pedra, Anđelika se protivi tome sa seljačkim ponosom koji omalovažava odlikovanja i činove. Brak između glavnih likova, nakon nepoverljivih prinuda, dovodi delo do kraja.

Prozna dela[uredi - уреди]

Kao pisac proznih dela Tirso je napisao dve zbirke sa različitim sadržajima, koje obeležavaju dva različita perioda njegovog života. Prva, Toledski letnjikovci, (Los cigarrales de Toledo) objavljena je 1624. godine, i obeležava period njegove mladosti. Takođe se vezuje za najproduktivniji period njegovog rada kao dramskog pisca. Sadrži kratke priče, pripovetke i nekoliko pesama. Napisao je ovu zbirku inspirisan građom Dekamerona, pa se tako nekoliko prijatelja, kako bi upotpunili vrele letnje dane, dogovara da se svaki dan sastaju u jednom od letnjikovaca(„cigarral“) i jedan od njih ima zadatak da zabavi ostale. Pod ovim izgovorom se između priča umeću pripovetke(novelas-u to doba je ovaj pojam označavao pripovetke), komedije i lirske pesme. Jedna od priča koja se ističe je Los tres maridos burlados, zatim El vergonzoso, kao i El celoso prudente. Struktura ove zbirke podseća na strukturu dela Hiljadu i jedna noć, postoji sistem „priča u priči“, i sve priče su tematski podređene jednoj glavnoj temi. Tirso prikazuje različite aspekte u pisanju proznih dela. U pričama se može uočiti određena doza pikarskog, i koristi se prozom koja je gruba. Obiluje vrlo veselim i bogatim opisima. Pisac je voleo Toledo, mada možda ne toliko njegov urbani deo koliko njegovu prirodu, letnjikovce, reku, čiji opisi dobijaju tople tonove. Uvodni delovi svake priče su vrlo maštoviti, iako stil može da se izmeni, i da postane neprirodan i pesimističan. Tirso kroz svoje likove u delima kritikuje kako svoje prijatelje tako i ljude koji mu nisu toliko bliski.

Druga zbirka, Uživati uz korist(Deleitar aprovechando), iz 1635. godine pripada zrelom dobu Tirsovog života. Za vreme dok je bio u manastiru, izuzetno se posvetio tom životu i sređivanju naučnih i istorijskih dela. Ova zbirka je vrlo slična prethodno pomenutoj, samo što se sada radi o tri porodice, koje se sastaju kako bi uživale u zabavama Karnevala. Svaka od porodica ima zadatak da zabavi ostale dve. Sastaju se u vikendici blizu Madrida. Radnja traje tri dana, i svaki dan se deli na tri dela-ima tri priče, tri autosakramentala i tri grupe religioznih pesama. Pominju se tri sveca:Santa Tecla, San Clemente i San Pedro Armengol. Među tim pričama ističe se El bandolero koja govori o njegovom životu. San Pedro je bio vrlo poštovan u Kataloniji i živeo je u vreme kralja Haimea II Aragonskog. Pored nje, tu su još dve priče, La patrona de las musas i Triunfos de la verdad. Proza, koja je dosta klasičnija nego u zbirci Toledski letnjikovci, doprinosi lepoti priče.

La historia de la Orden de la Merced, sačuvana na Istorijskoj akademiji (La Academia de la Historia), potpuno nepoznata dok je nije otkrila gospođa Blanka de los Rios (Blanca de los Rios), od velikog je značaja za poznavanje činjenica iz piščeve biografije, kao i za proučavanje razvoja Tirsovog stila i načina pisanja koji je vremenom postajao ozbiljniji. Prvobitnu verziju je napisao fra Alonso Remon, ali je Tirso napisao novu, jer nije bio zadovoljan onom koju je napisao Remon.

Stil i uticaji[uredi - уреди]

Tirso de Molina je tipičan dramski pisac pozorišnog perioda Lopea de Vege. Značajan ne samo zbog obrađivanja svih žanrova koje je Lope stavio u službu, ni zbog odanosti tehnici i dramskom obrascu, već zato što se u njegovom pozorištu jasno vidi i sjaj i beda pozorišta Zlatnog veka.

Tirso je predstavnik druge generacije baroka i kao takav, naslednik je stilskih karakteristika Lopea de Vege. Takođe je savremenik Kevade, tako da njegov jezik ima slična obeležja kao i jezik njegovih savremenika. Njegovo divljenje prema umetnosti Lopea de Vege ga ipak nije vodilo do toga da se ograniči u svakom trenutku na jednostavan stil. Njegov izraz obiluje pojmovima vezanim za složene metafore i možemo primetiti prisustvo velikog broja igara reči. U monologu seljaka Batrisija možemo videti lukave metafore, a seljanka Amnita, koju je seviljski zavodnik iskoristio, upotrebljava model klasičnog jezika. To nam govori da se u Tirsovim delima, u govoru seljaka pojavljuju učeni i obrazovani citati, što je neverovatno. Još jedan primer jeste Tirsovo pominjanje Troje u Tizbinoj jadikovci-malo verovatno da jedna ribarka uopšte zna za Troju.

Često se dešava da jezik usvoji karakteristične forme obraćanja učenog jezika kao što su nedostižne perifraze, inovativne i sugestivne slike. Nudi nam primere ovakvog jezika sa lukavim metaforama. U transkribovanom izdanju možemo jasno da vidimo udaljenost od stila Lopea de Vege, ali približavanje Kalderonu.

Tirso se u svojim delima trudio i da prilagodi glasove iz drugih jezika, kao što su latinski, grčki, italijanski. Takođe izvodi i stvara imenice muškog i ženskog roda koje ne postoje u jeziku kao što su poeto, infanto, testiga, bulsona. Izvodi nove imenice sa karakterističnim nastavcima od imena, npr: dorotada (radnja žene po imenu Dorotea). Ponekad u svoje tekstove uključuje pogrešno napisane glasove, kao što sucrergo (clerigo), músquina (música). Stvara glagole od imena likova, carbellear (od prezimena Carballo). To nam je dokaz o vedrom karakteru Tirsa. Ipak Tirso, kao svešteno lice, nije smeo previše direktno da iznosi neke svoje ideje, već je to činio preko dobre motivacije svojih dramskih likova. On u svojim delima otkriva dvoličnost morala vladajuće klase.

Kritičari su istakli u Tirsu de Molini, dramskom piscu, njegovo jasno izlaganje psihološke crte u prikazivanju likova, ideološka preciznost, dovitljivost, satiričan izraz, bogatstvo jezika i realistički prikaz.

U delima Tirsa možemo da uočimo prisustvo feminizma. Junakinje u ovom ratu između polova, koji predstavlja glavni elemenat ljubavi u komedijama, nisu voljne da prihvate pasivnu ulogu protiv muških napada. Nezadovoljne podređenim položajem, koje im je društvo nametnulo vođeno muškim principima, pokušavaju da istaknu svoj duh nezavisnosti u brojnim prilikama. Možemo reći da se delu Seviljski zavodnik delom duguje pojačana odbrana žene u Zlatnom veku, kao i naglašenom Tirsovom bavljenju ženskim likovima. Suprotnost Tirsovom zalaganju za ženska prava je Kevado, koji je žene prikazivao u najcrnjem svetlu. Tirso se istakao upravo kao dramski pisac sa duhovitom vizijom savremenog društva, čije navike i običaje uvodi u pozorište.

Nasuprot učenom jeziku, Tirso koristi šaljive i izobličene pojmove koji se graniče sa ekspresionizmom. U mnogim epizodama ističe šaljiv i komičan ton i time postiže dramatičan svet pun kontrasta koji je karakterističan za barok.

Tirsov stih je improvizovan i spontan, a i ponekad grub. U dijalogu autor je više brinuo o tome šta likovi kažu nego o ispravnosti osmerca. Oni koji su radili na postavljanju nekoj od njegovih drama, svesni su teškoća koje nosi recitovanje njegovih stihova. Lirika Tirsa ne obuhvata samo tradicionalne forme i teme, već i pesničke motive dvorskih pesnika. U stihovima u delu Seviljski zavodnik, don Huan pokazuje arogantnost, samopouzdanje likova koje se najbolje vidi u rečima: Dug rok daješ za plaćanje (Tan largo me lo fiáis)

Najbitniji element u Tirsovim delima je humor. Postoje dve vrste humora. Sa jedne strane imamo humor akcije, na osnovu onoga što lik radi, a sa druge strane duhovotost koja se vezuje za ono što lik izgovara. Dramski pisac sposoban je da vidi varke ljudske duše, njihove protivrečnosti i greške. Kontrast se izrazava putem licemerja i stavova likova koji se menjaju kroz dramu. Često se javlja svesna ironija u rečima likova. Sam Don Huan, na primer, podsmeva se pokojniku u stihovima: ... ako se ni tela živog, pri razumu i sa snagom, ja ne bojim, ta zašto bih mrtvoga se pribojavao?

U delima Tirsa nalazimo lik gracioso, on je u isto vreme komičan ali se koristi i kao figura za kontrast. Gracioso je nametnuo Lope. Najpoznatiji je slučaj Katalinona iz Seviljskog zavodnika, on je verni sluga, uplašen, koji često deluje kao savest protagoniste. Očigledno je da je strah, a ne moralno ubeđenje, ono što usmerava ponašanje Katalinona.

Tirso je najviše uticao na druge pisce svojim delom Seviljski zavodnik. U španskoj književnosti bilo je više pisaca koji su objavljivali dela inspirisana don Huanom, poput Antonija de Samora, Hosea de Espronsede, Hose Sorilje, Asorina. Mnogo pisaca se bavilo ovim likom, između ostalih i Molijer ili Rostan na francuskom jeziku, ili Lord Bajron i Bernand Šo na engleskom. Takođe su muzičari bili fascinirani likom Don Huana. Veliki kompozitori poput Gluka i Štrausa odali su počast u svojim delima. Ipak, nesumnjivo najpoznatije delo je Mocartova opera Don Đovani. Činjenica je svakako da se u pozorišnom svetu o Don Žuanu dosad uglavnom govorilo na osnovu Molijerovog komada, koji je mnogo poznatiji od Tirsove drame. O Tirsu se pisalo samo povremeno i to povodom Molijerovog ili Mocartovog Don Žuana. U XX veku javlja se izraz donžuanizam i taj izraz se proširio na sve slobodnije odnose prema ženi.

Literatura[uredi - уреди]

  • J. L. Alborg, Historia de la literatura española, época barroca, segunda edicón,editioral Gredos, Madrid, 1970. (402-453 str)
  • F. Pedraza, M. Rodírguez, Manual de literatura española, IV. Barroco: Teatro, Cenlit ediciones, 1981. (265-345 str)
  • F. Ramón, Historia del teatro español (desde sus orígenes hasta 1900), Catedra 2000. (195-211 str)
  • J. Stojanović, Špansko pozorište baroka, Beograd, 2009.
  • Ž. Ruse, Mit o Don Žuanu, izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, SRemski Karlovci, Novi Sad, 1995.