Evanđelje

Izvor: Wikipedia
Najstariji sačuvani evanđeoski fragment: Jevanđelje po Jovanu iz 2. veka.

Jevanđelje, evanđelje ili blagovest (heb. בשורות טובות besorot tovot; grčki: ευαγγέλιον euangelion - dobra vest, od eu - dobar + angelos - vjesnik; lat: evangelium; starosl. благовѣствованиѥ) je hrišćanski religijski spis koji opisuje život i učenje Isusa Hrista.

Isusove reči do nas stižu preko hrišćana koji su živeli u prvom veku.[1] U periodu ranog hrišćanstva je nastalo na desetine evanđelja, koja su uglavnom nazivana imenima Hristovih apostola. Četiri jevanđelja su ušla u kanon Svetog pisma, dok se sva ostala smatraju nekanonskim odnosno apokrifnim. Kanonska evanđelja su pisana anonimno i prvobitno bez naslova (najranije datira negde oko 70. godine[1]), ali bar od 2. veka se povezuju sa određenim ličnostima (po Mateju, Marku, Luki i Jovanu), čime nastaju tradicionalni naslovi.[2]

Iako se u apokrifnim evanđeljima mogu pronaći neki podaci od koristi istoričarima pri rekonstruisanju Isusovog života, ipak su četiri kanonska evanđelja glavni izvor podataka o Isusu.[3] Sva četiri evanđelja, koja se smatraju kanonskim, akcentuju Hristovu smrt i vaskrsenje, ali uključuju i njegovu poruku.[1] Crkva ih tradicionalno smatra bogonadahnutim i u celosti istinitim. Nasuprot tome, većina kritičkih proučavalaca smatra da evanđelja sadrže samo neke pouzdane informacije o istorijskom Isusu.[4][5][6]

Naslovljavanje[uredi - уреди]

Većina stručnjaka za Novi zavet smatra da evanđelja u Novom zavetu, koja su atribuirana prema Isusovim učenicima ili sledbenicima učenika, nisu napisali ljudi čija imena nose.[7] Njihovi autori, odnosno priređivači, su naslovljavali evanđelja po apostolima koji su pronosili "dobru vest". Tako na primer, naslov Evanđelje po Mateju nije značio da se autor ili autori potpisuju kao Matej, već znači da je to evanđelje kakvo je podučavao Matej, odnosno evanđelje prema Mateju.[7]

Isti običaj je primenjivan i prilikom naslovljavanja apokrifnih evanđelja, pa tako Evanđelje po Judi nije pisao sam Juda Iskariotski, već zajednica koja sebe smatra čuvarima njegovog učenja.[7]

Novozavetna (kanonska) jevanđelja[uredi - уреди]

Glavni članci: Novi zavet i Kanon svetog Pisma
Dio serije članaka na temu

Hrišćanstvo

Christian cross
Kršćanstvo

Isus Krist
Rođenje · Krštenje · Učenje
Smrt · Uskrsnuće

Osnove
Apostoli · Evanđelje · Crkva

Historija
Rano kršćanstvo · Oci · Sabori
Ikonoklazam · Šizma · Križari
Reformacija · Ekumenizam

Tradicije

Teologija
Stvaranje · Pad · Grijeh · Sud
Spasenje · Carstvo · Hristologija
Trojstvo (Otac, Sin, Sveti duh)

Biblija
Stari zavjet · Novi zavjet
Knjige · Kanon · Apokrifi

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Početkom 5. veka, Katolička crkva, pod papom Inoćentijem I, je priznala biblijski kanon, prethodno ustanovljen na brojnim regionalnim saborima (sinod u Rimu 382, sabor u Hiponu 393, i dva Kartaginska sabora 397 i 419).[8] U njemu su se našla evanđelja:

Autorstvo[uredi - уреди]

Po hrišćanskom predanju evanđelja su dela očevidaca, Isusovih apostola: Mateja, Marka, Luke i Jovana. O postanku kanonskih evanđelja Irenej piše:

Wikicitati „Tako je Matej među Hebrejima na njihovu jeziku izdao pisano Evanđelje, kad su Petar i Pavao u Rimu evangelizirali i utemeljili Crkvu. A po njihovoj smrti, Marko, učenik i prevodilac Petrov, i sam nam je pismeno predao ono što je Petar navješćivao. I Luka, pratilac Pavlov, sastavio je u knjigu Evanđelje koje je on propovijedao. Poslije je i Ivan, učenik Gospodinov, onaj koji se naslanjao na njegova prsa, isto tako izdao Evanđelje, dok je boravio u Efezu u Aziji«.[9]
()

Biblijski kriticizam odbacuje tradicionalno pripisivanje i pokušava da ustanovi prave autore. Profesor religijskih studija Bart Ehrman kaže:

Wikicitati „Evanđelja nisu napisana od očevidaca, koji su bili savremenici događaja o kojima pripovedaju. Ona su pisana trideset pet do šezdeset pet godina posle Isusove smrti od strane ljudi koji ga nisu poznavali, nisu videli išta što je učinio niti čuli išta što je podučavao, ljudi koji su govorili drugačiji jezik od njegovog i živeli u drugoj zemlji nego on.[10]
()

Danas se uglavnom smatra da su četiri kanonska evanđelja zasnovana na nekim ranijim izvorima.[10] Prva tri evanđelja, po Mateju, Marku i Luki, dele mnogo zajedničkog materijala te su nazvana sinoptička evanđelja. Samo jedna četvrtina Matijinog evanđelja, i oko trećina Lukinog, predstavlja jedinstven materijal u odnosu na druga evanđelja.[1] Mnoge naučne hipoteze pokušavaju da objasne ovu međuzavisnost. Najčešće rešenje u savremenim akademskim krugovima je hipoteza dvaju izvora, prema kojoj su Marko i hipotetički drugi izvor, nazvan Q dokument (od nemačke reči Quelle - „izvor“), korišćeni pri izradi Mateja i Luke. Pretpostavlja se da Q dokument pokazuje veće interesovanje za istorijskog Isusa i uglavnom beleži Isusove izreke.[11] Pošto evanđelja po Mateju i po Luki imaju za osnovu evanđelje po Marku, onda postoji samo jedan sinoptički izvor o Isusovom životu, a to je evanđelje po Marku.[3]

Evanđelje po Jovanu, koje se značajno razlikuje od sinoptičkih jevanđelja, i sadrži i elemente drugih tradicija[1], naučnici smatraju delom više urednika (tzv. "Johaninska zajednica"); ono je sastavljeno iz više slojeva, dostižući konačnu formu oko 90-100 godine.[12][13]

Datiranje[uredi - уреди]

Naučnici različito datiraju nastanak pojedinih evanđelja. Za najstarije jevanđelje danas važi Jevanđelje po Marku. Iako ne postoji konsenzus, okvirno datiranje bi bilo:

Najstariji danas poznati fragment je takozvani papirus p52, deo Jevanđelja po Jovanu (18, 31-33 i 18, 37-38), koje se datira između 125 i 150. godine, na grčkom jeziku. Najstarija celovita jevanđelja nalazimo u kodeksu sinajitikus i kodeksu vatikanus iz 4. veka, oba napisana na grčkom jeziku.

Sadržaj[uredi - уреди]

Prema hipotezi dvaju izvora, Evanđelja po Mateju i Luki su pisana zasebno, oba koristeći Marka i „Q dokument“ kao izvore.

Sva evanđelja pripovedaju o rođenju, životu, delima, čudima, propovedima, pogubljenju i uskrsnuću Isusa iz Nazareta. Nakon njegove smrti, hrišćani su dali sve od sebe da ubede ljude da je Isus zaista Hristos.[3] Oni su dali svoje religiozno objašnjenje za protekle događaje, verujući da je Bog preko Isusa delovao kako bi uveo svet u eru spasenja. Ovakvo uverenje je postalo osnova predanja o Isusu. To predanje se ponavljalo i širilo, prvo usmenim putem, da bi potom dobilo i svoju pismenu formu u vidu evanđelja.[3]

Apokrifna (nekanonska) jevanđelja[uredi - уреди]

Neka od nekanonskih evanđelja nazvanih imenima apostola su:

Naučna analiza[uredi - уреди]

Glavni članak: Biblijska kritika

Pouzdanost Evanđelja[uredi - уреди]

Nemački filozof Fridrih Niče smatra da su Evanđelja dragocen dokument za proučavanje korupcije i pokvarenosti unutar prve hrišćanske zajednice:

Wikicitati „Jevanđelja su neprocenjiva kao dokument o već razbujaloj korupciji unutar prve hrišćanske zajednice. ... Ova Jevanđelja ne mogu se čitati dovoljno obazrivo; iza svake njihove reči krije se mnoštvo teškoća. Priznajem, oprostiće mi se, da su ona upravo zbog toga zadovoljstvo prvog reda za nekog psihologa — kao suprotnost svakoj naivnoj pokvarenosti, kao prepredenost par exellence, kao visoko majstorstvo u psihološkoj pokvarenosti.[17]

O Rimljanima i Jevrejima[uredi - уреди]

Evanđelja Novog Zaveta su pisali Isusovi sledbenici koji su preživeli prvi jevrejsko-rimski rat, i koje su mnogi njihovi jevrejski sunarodnici smatrali sumnjivom manjinom. Ne možemo potpuno razumeti jevanđelja Novog Zaveta ako ne prihvatimo da su ona u izvesnom smislu ratna literatura.[18] Tema kosmičkog rata Boga i Satane služi prvenstveno da se ljudski sukobi označe kao natprirodni, odnosno da se opravdaju Isusovi sledbenici i satanizuju njihovi neprijatelji. Evanđelja Novog Zaveta gotovo nikad ne poistovećuju Satanu s Rimljanima, ali ga dosledno povezuju sa Isusovim jevrejskim neprijateljima, pre svega s Judom Iskariotskim i glavnim sveštenicima i pisarima.[18]

U evanđeljima je lako prepoznati tendenciju da se Pontije Pilat rastereti krivice, a da se odgovornost za Isusovu smrt prenese na jevrejske vođe.[3] Što je gorčina između jevrejske većine i Isusovih sledbenika bivala veća, evanđelja predstavljaju Pilata u sve povoljnijem svetlu:

Wikicitati „Strogi Pilat postaje sve mekši od evanđelja do evanđelja... Sve je udaljeniji od istorije, on postaje sve simpatičnija ličnost.[19]
()

Što se tiče opisa jevrejskih protivnika, ovaj proces je obrnut. Kod Mateja, antagonizam između Isusa i fariseja je mnogo veći nego kod Marka. Dok Marko kaže da su jevrejske vođe obuzdavale svoju mržnju, zato što je masa bila uz Isusa, kod Mateja na kraju i vođe i masa jednodušno uzvikuju tražeći njegovo pogubljenje.[18] Ovakva shema odražava kasnije hrišćansko verovanje da je pad Jerusalima 70. godine božanska kazna Jevrejima koji su odbili da Isusa prihvate kao mesiju. Postojala je i namera da se rimskim vlastima pokaže kako hrišćanstvo nije izdanak pobunjeničke zavere.[3]

U Konstantinovo doba, kada hrišćanstvo postaje zvanična religija Rimske imperije i kada kanonska evanđelja poprimaju svoj završni oblik, hrišćani su morali biti dosta obazrivi i »politički korektni« u načinu na koji su prikazali smrt svoga Mesije. Tada je došlo i do "izvesnog retuširanja" i skidanja bar dela odgovornosti s rimskih vlasti.[20]

Potraga za istorijskim Isusom[uredi - уреди]

Hrišćani su u prenošenju kako usmenog tako i pismenog predanja modifikovali Isusova kazivanja ne bi li ih učinili korisnijim za hrišćanske zajednice.[3] Izgleda da su neka od tih kazivanja delo kasnijih hrišćanskih proroka, čija su svedočenja prihvaćena kao glas vaskrslog Hrista i tako izmešana sa sećanjima na ono što je Isus rekao za života.[3]

Od kraja XVIII veka, naučnici su pokušavali da utvrde kriterije na osnovu kojih bi se moglo tačno ustanoviti šta su prave Isusove reči. Malo je takvih opšteprihvatljivih kriterija stvarno ponuđeno, ali jedan svakako jeste, a to je tzv. "kriterijum neugodnosti".[3] Naime, mala je verovatnoća da bi hrišćani izmislili nešto neugodno o Isusu što bi, samim tim, morali da objašnjavaju. Po tom kriteriju, najčvršća činjenica o Hristu jeste njegovo pogubljenje razapinjanjem na krst, jer je takav oblik smrtne kazne bio najsramotniji u rimsko doba.[3]

Kritički proučavaoci uglavnom smatraju istorijski autentičnim krštenje Isusa, njegovu propoved i raspeće, dok različite navode o rođenju, kao i određene detalje o raspeću i usrksnuću, generalno smatraju neautentičnim.[21][22][23][24][25][26] Većina naučnika se slaže da je Isus bio Jevrejin, smatran učiteljem i isceliteljem, kršten od Jovana Krstitelja, i razapet u Jerusalimu po naređenju rimskog prefekta Judeje Pontija Pilata, na osnovu optužbi za pobunu protiv Carstva.[27][28][29][30][31][32][33][34][35][36][37]

Kritike[uredi - уреди]

Porfirije, novoplatonski filozof iz 3. veka, posebno kritikuje pisce evanđelja zbog njihove nepouzdanosti:

Wikicitati „Evanđelisti su bili pisci romana - a ne posmatrači ili svedoci Isusovog života. Svaki od njih četvorice protivreči ostalima u svojoj priči o njegovoj patnji i raspeću.[38]

Novovekovni nemački filozof Fridrih Niče kritikuje vrednosti koje zastupaju evanđelja pa kaže:

Wikicitati „Taj čudni i bolesni svet u koji nas uvode Jevanđelja — svet, kao iz nekog ruskog romana, u kome kao da su upriličili sastanak društveni talog, društvena patnja i "dečji" idiotizam ...[17]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 Kembridžova ilustrovana istorija religije (str. 232-236), Stylos, Novi Sad, 2006. ISBN 86-7473-281-X
  2. Hengel, Martin, Studies in the Gospel of Mark (Minneapolis: Fortress, 1985) pp. 64 ff.
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 3.6 3.7 3.8 3.9 Isus, Enciklopedija živih religija (str. 316-318), Nolit, Beograd, 2004.
  4. Christopher M. Tuckett, "Sources and Methods" in The Cambridge Companion to Jesus (London: Cambridge University Press, 2001) p. 124
  5. Marcus Borg, "A Vision of the Christian Life", The Meaning of Jesus: Two Visions, Marcus Borg & N. T. Wright (San Francisco: HarperCollins, 2007) p. 236.
  6. Robert Funk, Honest to Jesus: Jesus for a New Millenium (San Francisco: HarperSanFrancisco, 1997) p. 33
  7. 7.0 7.1 7.2 Razgovor s Elaine Pagels
  8. Pogorzelski, Frederick (2006). "Protestantism: A Historical and Spiritual Wrong Way Turn". Bible Dates. CatholicEvangelism.com. p. 1. http://www.catholicevangelism.org/bible-dates1.shtml. pristupljeno 11. 07. 2006.. 
  9. Irenej, Adv. haer. 3, 1, 1
  10. 10.0 10.1 Ehrman 1999, p.83
  11. Harry T. Fleddermann (December 2005). Q: A Reconstruction And Commentary. Peeters Publishers. str. 171–. ISBN 9789042916562. http://books.google.com/?id=m8ZqZChVfOIC&pg=PA171. pristupljeno 31. 7. 2010.. 
  12. Harris 1985 pp. 302–10. "John."
  13. Harris 1985 pp. 367–432. "Glossary."
  14. 14.0 14.1 14.2 Raymond E. Brown. An Introduction to the New Testament.
  15. 15.0 15.1 15.2 15.3 Harris Understanding the Bible. Palo Alto: Mayfield. 1985
  16. C K Barrett, among others.
  17. 17.0 17.1 Friedrich Nietzsche – Antikrist
  18. 18.0 18.1 18.2 Elejn Pejgels - Poreklo Satane (scribd)
  19. Paul Winter, On the Trial of Jesus, p. 88.
  20. Milan Vukomanović, Zašto je stradao Isus Nazarećanin?
  21. Who is Jesus? Answers to your questions about the historical Jesus, by John Dominic Crossan, Richard G. Watts (Westminster John Knox Press 1999), page 108
  22. James G. D. Dunn, Jesus Remembered, (Eerdmans, 2003) page 779-781.
  23. Stagg, Evelyn and Frank. Woman in the World of Jesus. Philadelphia: Westminster Press, 1978 ISBN 0-664-24195-6
  24. Funk, Robert W. and the Jesus Seminar. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco. 1998. "Empty Tomb, Appearances & Ascension" p. 449-495.
  25. Bruce M. Metzger's Textual Commentary on the Greek New Testament: Šablon:Bibleref2 is missing in some important early witnesses, Šablon:Bibleref2 varies between the Alexandrian and Western versions.
  26. Rev. John Edmunds, 1855 The seven sayings of Christ on the cross Thomas Hatchford Publishers, London, page 26
  27. Brown, Raymond E. (1994). The Death of the Messiah: from Gethsemane to the Grave: A Commentary on the Passion Narratives in the Four Gospels. New York: Doubleday, Anchor Bible Reference Library. str. 964. ISBN 978-0-385-19397-9. 
  28. Carson, D. A.; et al.. str. 50–56. 
  29. Cohen (1987). str. 78, 93, 105, 108. 
  30. Crossan. str. xi—xiii. 
  31. Grant, Michael. str. 34–35, 78, 166, 200. 
  32. Paula Fredriksen (1999). Alfred A. Knopf. str. 6–7, 105–110, 232–234, 266. 
  33. Meier, John P. (1993). 1:68, 146, 199, 278, 386, 2:726. Sanders. str. 12–13. 
  34. Vermes, Géza (1973). "Jesus the Jew". Philadelphia: Fortress Press. p. 37. 
  35. Maier, Paul L. (1991). Kregel. str. 1, 99, 121, 171. 
  36. Wright, N. T. (1998). HarperCollins. str. 32, 83, 100–102, 222. 
  37. Witherington, Ben III. str. 12–20. 
  38. Porfirije, Protiv hrišćana, 2,13-15

Vidi također[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]