Argentina

Izvor: Wikipedia
Republika Argentina
República Argentina
Zastava Grb
GesloEn unión y libertad
(španjolski, "u jedinstvu i slobodi")
Državna himna: "Himno Nacional Argentino"
Glavni grad Buenos Aires
Službeni jezici španjolski
Vođe
 -  Predsjednik Cristina Fernandez de Kirchner
Uspostava Od Španjolske
9. srpnja 1816
Površina
 -  Ukupno 2.766.890 km2 (8.)
 -  Voda (%) 1.1
Stanovništvo
 -  Popis iz 2014  42.669.500 [1] (30.)
 -  Gustoća 14/km2
Valuta argentinski peso
Vremenska zona -3
Pozivni broj 54
Web domena .ar
Salta

Argentina (šp. Argentina), zvanično Argentinska Republika (šp. República Argentina), država je u Južnoj Americi. Obuhvata najveći deo Južne kupe. Prema severu se graniči sa Bolivijom i Paragvajem; prema severoistoku sa Brazilom; prema istoku sa Urugvajem i prema zapadu sa Čileom. Na istoku izlazi na južni deo Atlantskog okeana.

Prostire se na površini od 2.780.400 km2, što je svrstava na osmo mesto u svetu, drugo u Latinskoj Americi, i prvo među zemljama španskog govornog područja.

Argentina polaže pravo na deo Antarktika, Folklandska tj. Malvinska ostrva, i na Južnu Džordžiju i Južna Sendvička Ostrva.

Argentina se smatra regionalnom silom i jednom od istaknutijih latinoameričkih zemalja.[2] Članica je grupa G-15 i G-20 najvećih ekonomija. Osnivač je Ujedinjenih nacija, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije, Merkosura, Unasura, Zajednice latinoameričkih i karipskih država i Organizacije ibero-američkih država.

Zahvaljujući stabilnoj političkoj situaciji, veličini tržišta i rastu visokotehnološkog sektora, svrstava se u srednje razvijene zemlje sa veoma visokim indeksom humanog razvoja.[3]

LJudi su na području Argentine prisutni od paleolita.[4] Španska kolonizacija je počela 1512. godine.[5] Argentina je naslednica Vicekraljevstva Rio de la Plata,[6] španske prekomorske kolonije osnovane 1776. godine. Nakon rata za nezavisnost (1810–1818) usledio je građanski rat koji je trajao do 1861. a okončan je novim ustrojstvom zemlje kao federacije provincija sa glavnim gradom Buenos Ajresom. Nakon toga dolazi do velikog priliva useljenika i velikog privrednog razvoja: početkom 20. veka Argentina je bila sedma najbogatija država na svetu.[7][8]

Međutim, nakon 1930, pored toga što je do polovine 20. veka bila među petnaest najbogatijih država,[7] došlo je do političke nestabilnosti i periodičnih ekonomskih kriza zahvaljujući kojima je postala nedovoljno razvijena zemlja.[9]

Etimologija[uredi - уреди]

Reč „Argentina“ potiče iz latinskog jezika, tačnije od latinske reči argentum što znači srebro. Kada su prvi španski konkistadori otkrili reku La Plata, nazvali su rukavac na koji su naišli Slatko more (Mar Dulce). Nakon brodoloma španskih konkistadora, predvođenih Huanom Dijaz de Solisom, domoroci su preživelima dali poklone napravljene od srebra. Legenda o Sijera del Plata, planini bogatoj srebrom, došla je do Španije oko 1524. godine. Ime Argentina je prvi put pomenuto na štampanoj mapi u Veneciji 1536. godine. Izvor srebra je lociran blizu današnjeg bolivijskog grada Potosi koji je osnovan 1546. Španska ekspedicija je pratila trag srebra u planini i niz tok reka Parana i Pilkomajo. Ova ekspedicija je došla do oblasti koju su već zauzeli konkvistadori i Lime, prestonice Perua.

Naziv Argentina je prvi put upotrebljen 1612. godine u knjizi „Istorija otkrića, naseljavanja i zauzimanja oblasti oko reke La Plata“ (Historia del descubrimiento, población, y conquista del Río de la Plata) autora Ruj diaz de Guzmana, koji je nazvao teritoriju Argentine - Zemlja srebra (Tierra Argentina).

Geografija[uredi - уреди]

Argentina je smeštena u južnom delu Južne Amerike. Zauzima površinu od 2.784.000 km2. Graniči se sa Bolivijom i Paragvajem prema severu, sa Brazilom prema severoistoku, sa Urugvajem prema istoku gde takođe izlazi na Atlantski okean, prema jugu i zapadu se graniči sa Čileom.[10] Dužina kopnene granice je 9.376 km, dok je dužina obale 5.117 km.[10]

Najviši vrh u Argentini se nalazi na planini Akonkagvi i visok je 6.959 metara,[11] što je ujedno i najviši vrh na južnoj i zapadnoj hemisferi.[12] Najniža tačka je Laguna del Karbon smeštena u Velikoj depresiji San Hulijan u provinciji Santa Kruz. Ona se nalazi 105 metara ispod nivoa mora,[11] ujedno je i najniža tačka na južnoj i zapadnoj hemisferi, i sedma najniža tačka na svetu.[13]

Najsevernija tačka je ušće reka Rio Grande de San Huan i Rio Mohinete u provinciji Huhuj; najjužnija tačka je rt San Pio u provinciji Ognjena Zemlja; najistočnija tačka se nalazi severoistočno od Bernardo de Irigojena u provinciji Misiones a najzapadnija u nacionalnom parku Los Glasijares u provinciji Santa Kruz.[10]

Najveće reke u Argentini su Parana, Urugvaj, Paragvaj, Salado, Rio Negro, Santa Kruz, Pilkomajo, Bermeho i Kolorado.[14] Ove reke se odlivaju u Argentinsko more, plitku oblast Atlantskog okeana iznad Argentinskog šelfa, neuobičajeno široke kontinentalne platforme. Ovde se javljaju dve struje: topla brazilska i hladna folklandska struja.[15]

Reljef[uredi - уреди]

Andi sa mnogobrojnim ograncima obuhvataju gotovo trećinu Argentine i spuštaju se u prostranu niziju Gran Čaka, Pampu i Patagonsku ploču. Ogranci Brazilskih planina zalaze u argentinsko međurečje između Paragvaja i Urugvaja. Stepu na podnožju Anda prekidaju usamljene planine, od kojih je najpoznatija Sijera de Kordoba. Na južnom delu Pampa leže niske planine Sijera del Tandil i Sijera de la Ventana. Istočni deo Ognjene zemlje, koji pripada Argentini, nalik je na Patagoniju.

Geografske regije[uredi - уреди]

Argentina je podeljena na sedam geografskih regija:

  • Severozapad predstavlja nastavak Andskog platoa. Ovu oblast karakteriše nadmorska visina od 3.350 do 4.000 metara. Vulkani i uzani planinski lanci na nekim mestima su visoki i do 5.800 metara.[16]
  • Mesopotamija je suptropska oblast koja obuhvata zapadni deo Paranske visoravni i susedne nizije između Parane i Urugvaja.[12]
  • Gran Čako je velika nizija između Mesopotamije i Anda. Pripada tropskom i suptropskom klimatskom pojasu.[17]
  • Sijeras Pampeanas je planinski lanac paralelan sa Andima smešten u središtu Argentine.[18]
  • Kujo je planinska oblast u središnjim Andima.[17]
  • Pampasi su ogromne i veoma plodne aluvijalne ravni smeštene na istoku zemlje.[19][12]
  • Patagonija je velika visoravan na jugu Argentine koju na istoku prekriva uglavnom suva, stenovita stepa[12]; na jugu pašnjaci a na zapadu subantarktičke šume.[20]











Gore: Pampe, Sijeras Pampeanas, Mesopotamija, Gran Čako, Kujo
Dole: Andski plato, Severozapadne junge, Dolina Kalčaki, zapadna Patagonija, istočna Patagonija.

Klima[uredi - уреди]

Argentina ima izuzetno raznovrsnu klimu, od tropske na severu[21] do subarktičke na krajnjem jugu kontinenta.[19] Klimatske oblasti se uglavnom poklapaju sa regionalnom podelom zemlje:

  • Klima u Severozapadnom regionu je raznolika. Idući od severa ka jugu i od istoka ka zapadu opada količina padavina:[22] Puna, na krajnjem zapadu Anda, ima male količine padavina i velika temperaturna kolebanja. Temperatura često, tokom noći, pada ispod nule;[22] Junge, na istoku, imaju tropsku klimu sa visokim temperaturama i velikom vlažnošću.[23]
  • U Mesopotamiji preovlađuje suptropska klima, na severu je prava tropska klima sa visokim temperaturama i velikom vlažnošću,[24] a idući prema jugu postaje umerenokontinentalna.[25]
  • Gran Čako ima veoma toplu suptropsku i tropsku klimu,[21] sa vlažnim letima i suvim i blagim zimama. Prisutne su i obilne padavine tokom sezone,[25] kao i povremene suše.[26]
  • Kujo ima uglavnom blagu klimu, mada je u planinskim oblastima prisutna alpska klima sa temperaturama ispod nule tokom većeg dela godine.[27]
  • Pampe i Sijeras Pampeanas imaju umerenu klimu, sa toplim, vetrovitim letima i hladnim zimama; na istoku je prisutna velika vlažnost.[28]
  • Patagonija je veoma vetrovito područje, sa blagim letima i hladnim[22] pa čak i veoma hladnim zimama[29] sa puno snežnih padavina i mrazom,[22] naročito u planinskim oblastima.[30] Količina padavina rapidno opada idući od zapada ka istoku.[31]

U najbitnije vazdušne struje spadaju Pampero vetrovi koji duvaju u nizijama Patagonije i Pampe, donoseći hladno vreme. Nasuprot njima, sa severa dolaze tople vazdušne struje zahvaljujući kojima se stvaraju povoljni vremenski uslovi.[28] Sudestada uglavnom ublažava uticaj hladnog vremena ali donosi i veliku količinu padavina, nemirno more i plavljenje obala. Najčešće se javlja krajem jeseni i tokom zime duž središnjeg priobalja i u estuaru Rio de la Plate.[28] Topli i suvi vetar Zonda javlja se između juna i novembra, i duva u Kuju i u središnjoj Pampi. Može neprekidno da duva četiri sata, i da dostigne brzinu od 120 km/h.[32]

Istorija[uredi - уреди]

Područje današnje Argentine bilo je rijetko naseljeno prije dolaska europskih kolonista. Indijanski narod Diaguita živio je na prostoru sjeverozapadne Argentine, uz rub Carstva Inka, a nešto istočnije narod Guaraní.

Prvi Europljani pod vodstvom Ameriga Vespuccia dolaze 1502. Španjolci uspostavljaju stalnu koloniju na mjestu današnjeg Buenos Airesa 1580, kao dio Potkraljevstva Peru. Nakon uspostavljanja Potkraljevstva Rió de la Plata 1776. koje je obuhvaćalo današnje države Argentinu, Paragvaj, Urugvaj i veći dio Bolivije, Buenos Aires postaje važna luka. Zbog proizvodnje privrednih dobara i iz političkih razloga postupno se razvija u jedan od najvažnijih trgovačkih centara u regiji.

Potkraljevstvo se nakon kratkog vremena raspalo zbog unutrašnjih neslaganja i manjka potpore iz Španjolske kada je Napoleon Bonaparte srušio Španjolsko kraljevstvo.

Neuspjeli britanski pokušaj invazije 1806.-1807. osnažio je samopouzdanje stanovništva. Buenos Aires 1810. formira vlastitu huntu i poziva ostale pokrajine da se pridruže. Različiti politički pogledi odugovlače formalnu objavu neovisnosti, a u međuvremenu Paragvaj proglašava vlastitu neovisnost. Konačno 9. srpnja 1816. Kongres proglašava neovisnost od Španjolske.

U drugoj polovici 19. stoljeća Argentina se razvija zahvaljujući modernijim poljoprivrednih tehnikama i izlasku na svjetsko tržište. U to vrijeme zajedno sa Brazilom i Urugvajom vodi rat protiv Paragvaja (1865 - 1870).

Većim dijelom kasnije povijesti izmjenjuju se vlasti i vojne diktature. Socijalne i političke prilike dovode do uspona Juana Peróna koji dolazi na vlast 1946 i provodi agresivnu politiku osnaživanja države. Veliku podršku dobiva od supruge Eve Perón, poznatije kao Evita Perón. Perónov drugi mandat prekida vojna grupa predvođena Eduardom Lonardijem 1955. i Perón odlazi u progonstvo no ostaje popularan u Argentini.

Tijekom 1960ih godina izmjenjuju se vojne i civilne vlasti, pokušavajući se nositi sa smanjenim ekonomskim rastom i socijalnim problemima. Cijelo desetljeće traju sukobi peronista i antiperonista. Uz potporu pristaša Perón se vraća iz progonstva i osvaja pobjedu na izborima 1973. Umire 1974. a vlast ubrzo preuzimaju militaristi. Država ostaje pod pritiskom ekonomskih problema i rastućeg terorizma.

Ponovo slijedi razdoblje diktature u kojem vojska provodi oštre mjere protiv svih koji joj se protive. Proces je poznat pod nazivom "prljavi rat" i odnosi velik broj života uz kršenje ljudskih prava. Konzervativnije liste navode između 10 000 i 30 000 "nestalih" osoba - uhićenih i potajno ubijenih bez suđenja u razdoblju 1976.-1983. Militaristički režim osim protivljenja stanovništva dolazi u krizu i zbog nerješavanja ekonomskih problema, korupcije, te poraza od Ujedinjenog Kraljevstva u ratu za Falklandske otoke 1982. Pod pritiskom javnosti dozvoljava se osnivanje političkih stranaka, polako vraćaju političke slobode, te 1983. raspisuju demokratski izbori.

Prekolumbovska Argentina[uredi - уреди]

Kueva de las Manos, je stara preko 10.000 godina, i predstavlja jedno od najstarijih dokaza o urođeničkim kulturama u Americi.

Najraniji dokazi o ljudskom prisustvu u Argentini su pronađeni u Patagoniji i smatra se da su nastali jedanaest hiljada godina pre nove ere. Ovi dokazi pripadaju domorodačkim plemenima Dijagita, Uarpe i Sanavirone. Carstvo Inka, pod vođstvom Pačakuteka, je 1480. porazilo plemena Omagvaka, Atakama, Uarpe i Dijagita i osvojilo današnje delove severozapadne Argentine. Osvojene oblasti su pripojene provinciji Kolasuju.

Ostala plemena, kao što su Sanavirone, Lulu-Tonokote i Komečingone, su uspela da očuvaju svoju nezavisnost. Na severu današnje Argentine razvijena je kultura naroda Gvarani. Za centralne i južne delove Argentine karakteristično je bilo prisustvo nomadskih naroda, od kojih su najbrojniji bili Mapuče.[33] Naselje Tastil plemena Atakamenjo sa dve hiljade stanovnika je bilo najveće naselje u prekolumbovskoj Argentini. Najnaprednija stanovnici današnje Argentine u to vreme su bili narodi Čarua i Gvarani. Oni su imali razvijenu poljoprivredu i grnčarstvo.

Kolonijalno doba[uredi - уреди]

Prvi evropski istraživači su stigli 1516. Španija je osnovala Vicekraljevstvo Peru 1542. koje je obuhvatalo skoro sve teritorije pod španskom vlašću u Južnoj Americi. Prva španska naseobina na tlu današnje Argentine bilo je utvrđenje Sankti Spiritu osnovano 1527. pored reke Parane. Buenos Ajres, kao stalna naseobina, osnovan je 1536, međutim uništili su ga urođenici. Ponovo je izgrađen 1580. kao deo gubernije Rio de la Plata.

Oblast koja je obuhvatala veći deo današnje Argentine je u tome vreme bio nastanjen španskim imigrantima i njihovim potomcima kreolima, mesticima, domorodcima i potomcima afričkih robova. Tokom kolonijalnog razdoblja jedna trećina naseljenika je živela u Buenos Ajresu i drugim gradovima, dok su ostali živeli u pampasima, kao gaučosi. Domorodci su živeli u drugim delovima zemlje uglavnom u Patagoniji i Gran Čaku.

Buenos Ajres je 1776. postao glavni grad Vicekraljevstva Rio de la Plata, koje je nastalo na nekim od bivših teritorija Vicekraljevstva Peru. Nakon dobijanja statusa glavnog grada Buenos Ajres postaje bitan trgovački centar. Tokom 1806. i 1807. Britanci su dva puta pokušali da izvrše invaziju na oblast oko reke La Plate. Otpor je pružen pod vođstvom Francuza Santijaga de Linijea, što mu je kasnije omogućilo da dobije titulu vicekralja.

Vest o svrgavanju španskog kralja Fernanda VII tokom Španskog rata za nezavisnost izazvala je veliku zabrinutost u Vicekraljevstvu. Nakon Majske revolucije 1810. u Buenos Ajresu, sa vlasti je zbačen vicekralj Baltazar Idalgo de Sisneros a vlast je preuzela prva nezavisna vlada Argentine tzv. Primera hunta (Šablon:Jez-špx).

Stvaranje nacije[uredi - уреди]

Hose de San Martin, Oslobodilac Argentine, Čilea i Perua

Tokom naredne decenije rat za nezavisnost se razbuktao u bivšem vicekraljevstvu, njegovi delovi su se podelili između patriota i rojalista. Gradovi današnje Argentine su podržali otcepljenje posle 1811. Paragvaj se otcepio od Španije 1811. a od Argentine 1842. Gornji Peru je imao nedefinisan status zbog rojalista iz Vicekraljevstva Peru sve dok nije proglasio nezavisnost kao Bolivija 1824. Na istočnu obalu reke Urugvaj je izvršena invazija od strane Brazilsko-portugalskog carstva 1817. da bi nakon Argentinsko-brazilskog rata, sporazumom u Montevideu 1828. bila proglašena nezavisna država Urugvaj.

Međusobni sukobi su doveli do političke nestabilnosti među patriotama. Tokom samo četiri godine Primera huntu je zamenila Hunta grande, zatim Prvi Trijumvirat, pa Drugi Trijumvirat i prvi Vrhovni upravnik. Godine 1813. sazvana je Skupština radi proglašenja nezavisnosti ali to nije učinjeno zbog političkih nesuglasica. Nakon toga izbio je građanski rat u Argentini između provincija okupljenih u Federalnu Ligu i Vrhovnog Upraviteljstva. Do 1816. Ujedinjene provincije Južne Amerike su bile izložene velikim unutrašnjim i spoljašnjim pretnjama. U julu 1816. Kongres je proglasio nezavisnost i imenovao Huana Martina de Pejredona za Vrhovnog upravnika. Za vojne pohode bio je zadužen Hose de San Martin, koji je predvodio vojsku preko Anda i 1817. porazio rojaliste u Čileu. Nakon te pobede preuzeo je kontrolu nad čileanskom mornaricom i pomoću nje porazio je rojaliste u Limi. Vojni pohodi San Martina su se nadovezali na one koje je preduzeo Simon Bolivar u Velikoj Kolumbiji, i doveli su do pobede suverenista u Borbi za nezavisnost Latinske Amerike.

Bitka za Sepedu iz 1820, koja je vođena između centralista i federalista označila je kraj centralne vlasti. Novi ustav je stupio na snagu 1826. tokom Rata sa Brazilom, kada je Bernardo Rivadavija izabran za prvog Predsednika Argentine. Uskoro su ovaj ustav odbacile provincijske vlasti jer je bio centralistički, a Rivadavija je ubrzo nakon toga podneo ostavku. Nakon toga provincije su se okupile u Argentinsku Konfederaciju. Ova konfederacija provincija je bila veoma labava i nije imala zajedničkog šefa države. Umesto toga neka važna ovlašćenja je dobijao guverner provincije Buenos Ajres, kao što je otplata duga i spoljni poslovi. Guverner Huan Manuel de Rosas je vladao od 1829. do 1832, i od 1835. do 1852. Tokom svog prvog mandata sklopio je tzv. federalni pakt i zahvaljujući kom je porazio Unitarističku ligu. Nakon 1835. doneo je (šp. Suma del poder público). Suočio se sa Argentinskim građanskim ratom i konstantnom ratnom opasnošću koja se ogledala u blokadi Rio de la Plate od strane Francuske od 1838. do 1840, Ratu Konfederacija, englesko – francuskoj blokadi Rio de la Plate od 1845. do 1850, i ustanku u provinciju Korijentes. Tokom svih ovih sukoba Rosas nije pretrpeo ni jedan poraz i uspeo je da spreči gubljenje državne teritorije. Međutim zbog odbijanja da donese ustav koji će zameniti Federalni pakt, guverner provincije Entre Rios Husto Hose de Urkiza je zatražio samostalnost ove teritorije. U bici kod Kaserosa, de Urkiza je porazio Rosasa, i prisilio ga da ode u egzil. Nakon toga sklopljen je Sporazum u San Nikolasu 1853. na osnovu kog je donet argentinski ustav. Nakon otcepljenja Države Buenos Ajres od Konfederacije, i njenog kasnijeg priključenja, Bartolome Mitre je 1862. izabran za predsednika Argentine. Nacionalno jedinstvo je još više ojačalo tokom Paragvajskog rata,[34] tokom kog je poginulo vie od 300.000 ljudi, dok je Paragvaj razrušen.[35] Nakon 1875. usledio je talas stranih investicija i velika imigracija iz Evrope. Ovi događaji su doprineli razvoju privrede, prvenstveno poljoprivrede, i osnaživanju argentinskog društva. General Hulio Argentino Roka je tokom 1870-ih u vojnim pohodima uspostavio vlast Argentine nad južnim Pampasom i Patagonijom, potčinivši preostalo urođeničko stanovništvo.[36][37]

Moderna istorija[uredi - уреди]

Huan Peron sa suprugom, Evom.

U razdoblju između 1880. i 1929. broj stanovnika Argentine se povećao petostruko, dok je društveni proizvod uvećan za 1.500 procenata. Rast broja stanovnika je ostvaren najviše zahvaljujući velikoj imigraciji, dok je ekonomski rast bio podstaknut britanskim i francuskim investicijama, i izvozom poljoprivrednih proizvoda. Zahvaljujući ovim rezultatima Argentina se svrstala među deset najjačih svetskih privreda.[38] Konzervativna elita je dominirala političkom scenom Argentine sve do 1912. kada je predsednik Roke Saenz Penja doneo tzv. Saenz Penjin zakon po kom je uvedeno pravo glasa za sve muškarce, kao i tajno glasanje. Ovo je omogućilo centristima okupljenim oko Radikalne građanske unije (šp. Unión Cívica Radical) da pobede na prvim slobodnim izborima 1916. godine. Predsednik Ipolito Irigojen je uveo društvene i privredne reforme i proširio vidove pomoći porodičnim gazdinstvima i malim privrednicima. Zbačen je sa vlasti pučem iz 1930, kada na upravljanje Argentinom ponovo preuzimaju konzervativci. Nove vlasti su potpisale trgovinski Sporazum Roka – Ransiman sa Britanskom imperijom. Argentina je tokom Prvog svetskog rata i većeg dela Drugog svetskog rata bila neutralna, što joj je omogućilo da snabdeva Saveznike hranom.[38] General Huan Peron je 1946. izabran za predsednika, čime je stvoren populistički pokret poznat kao peronizam. Njegova supruga Eva je bila omiljena u narodu i imala je glavnu političku ulogu sve do svoje smrti 1952. Svoj uticaj u društvu je ostvarivala pomoću Fondacije Eva Peron (šp. Fundación Eva Perón) i Ženske peronističke partije (šp. Partido Peronista Femenino),[39] ona je uticala i na sticanje prava glasa za žene, što je ostvareno 1947. godine.

Tokom Peronove vladavine došlo je do znatnog porasta plata i uslova života, podsticano je delovanje sindikata, strateške privredne grane su nacionalizovane, razvijana je industrija kojom bi bili zamenjeni uvozni proizvodi a razvoj poljoprivrede je postao prioritet.[40] Međutim, u istom periodu došlo je do porasta inflacije, koja je 1951. dostigla 50 procenata, dok je peso izgubio 70 % svoje vrednosti od 1948. do 1950.[41] Spoljna politika je postala više izolacionistička jer je došlo do zaoštravanja odnosa sa SAD, pojačana je cenzura i represija[42] a veliki broj opozicionara je zatvoren i mučen.[43]

Razvijajući kult ličnosti Peron je smenio brojne uticajne i sposobne savetnike da bi se okružio poslušnicima. Smenjen je pučem 1955. u tzv. Slobodarskoj revoluciji (šp. Revolución Libertadora). Nakon toga otišao je u egzil u Španiju.

Arturo Frondizi (desno) i njegov glavni ekonomski svetnik, Rogelio Frigerio.

Nakon pokušaja deperonizacije i lustracije peronista, na izborima 1958. pobedio je Arturo Frondizi. Deo Peronovih pristalica je podržavao Frondizija koji je sprovodio politiku podsticanja investicija u energetiku i industriju. Zahvaljujući tome Argentina je uspela da u spoljnotrgovinskoj razmeni ostvari suficit. Na izborima 1963. izabran je Arturo Ilija koji je nastavio politiku razvoja. Uprkos napretku zemlje, njegovi pokušaji da uključi peroniste u političke procese su završeni preuzimanjem vlasti od strane vojske u puču 1966. godine. Iako represivan, novi režim je nastavio sa da podstiče razvoj domaće privrede i investirao je rekordne sume novca u javne radove. Privreda je snažno rasla a broj siromašnih je do 1975. smanjen na sedam posto. Represija vojne hunte je dovela do eskalacije političkog nasilja i Peron, iako u egzilu, je vešto kooptirao sa studentskim i radničkim protestima što je na kraju primoralo vojnu huntu da raspiše slobodne izbore 1973. i dozvoli njegov povratak iz Španije.[33] Huan Peron je 1973. stupio na dužnost a umro je u julu 1974. Na mestu predsednika nasledila ga je njegova treća supruga Izabela koju je on postavio za potpredsednika. Ona je izabrana kao kompromisno rešenje između zavađenih peronističkih frakcija. Sukob koji je usledio između levičarskih i desničarskih ekstremista, doveo je do krvoprolića, finansijskog haosa i puča u martu 1976.

Vlast je preuzela vojnu hunta pod imenom Nacionalni reorganizacioni proces (šp. Proceso de Reorganización Nacional). Ona je pojačala borbu protiv ekstremnih levičara kao što je Narodna revolucionarna armija (šp. Ejército Revolucionario del Pueblo) i Montenerosa (šp. Monteneros) koji su od 1970. vršili ubistva i otmice.[44] Ubrzo se represija prenela i na opoziciju pa je tokom tzv. Prljavog rata (šp. Guerra Sucia) nestalo na hiljade disidenata. Represiju je potpomagala CIA u Operaciji Kondor jer je veliki broj vojnih glavešina obučavan u Fort Beningu u Školi Amerika (eng. School of the Americas).[45] Iako je ovaj režim u početku doneo izvesnu stabilnost i organizovao veliki broj javnih radova, zamrzavanje plata i deregulacija finansijskog tržišta doveli su do velikog pada životnog standarda i rekordnog spoljnog duga.[38] Deindustrijalizacija, kolaps pesa, nezapamćena korupcija, javno nezadovoljstvo zbog Prljavog rata i na kraju poraz od Ujedinjenog Kraljevstva u Folklandskom ratu 1982, doveli su do pada režima i slobodnih izbora 1983.

Politika[uredi - уреди]

Vlast[uredi - уреди]

Argentina je federalna republika sa predstavničkom demokratijom.[46] Vlast je definisana Ustavom Argentine, najvišim pravnim aktom u državi. Sedište vlade je u Buenos Ajresu.[47] Pravo glasa je tajno i obavezno za sve državljane Argentine.[48][n 1]

Vlast na nivou države podeljena je na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

  • Zakonodavnu vlast ima dvodomni kongres, koji čine senat i predstavnički dom. On donosi savezne zakone, objavljuje rat, usvaja međunarodne sporazume, budžet i ima mogućnost za izglasavanje nepoverenja, čime može da smenjuje članove vlade.[50]
    • Predstavnički dom čini 257 članova izabranih na četvorogodišnji mandat. Mandati se dodeljuju provincijama na osnovu popisa stanovništva koje se vrši svakih deset godina.[51] Od 2014. deset provincija ima samo pet predstavnika, dok najnaseljenija provincija Buenos Ajres ima 70 članova predstavničkog doma.
    • Senat ima 72 člana izabranih na šestogodišnji mandat. Svaka provincija delegira po tri predstavnika; a jedna trećina senatora se bira svake dve godine.[52] Barem jedna trećina kandidata na izborima moraju da budu žene.
  • Izvršnu vlast ima predsednik Argentine. On je glavnokomandujući oružanih snaga i predsednik vlade. Takođe, ima mogućnost stavljanja veta na predloge zakona.[53] Predsednik ima četvorogodišnji mandat i bira se na direktnim izborima. Jedna osoba ne može da bude izabrana više od dva puta uzastopno.[54]
  • Sudsku vlast vrše Vrhovni sud i niži federalni sudovi.[55] Vrhovni sud ima sedam članova koje imenuje predsednik a čije postavljenje odobrava senat. Njihov mandat je neograničen. Sudije nižih sudova predlaže Veće magistrata (sekretarijat koji čine predstavnici sudija, advokata, izvršne i sudske vlasti) dok na dužnost stupaju nakon odobrenja predsednika senata.[56]


Neoklasična fasada palate
Kongresna palata, sedište argentinskog kongresa
Italijansko-eklektična fasada kuće
Casa Rosada, kabinet predsednika
Neoklasično-eklektična fasada palate
Palata pravde, sedište Vrhovnog suda Argentine

Provincije[uredi - уреди]

Argentina je federacija koju čine dvadeset tri provincije i jedan autonomni grad, Buenos Ajres. Provincije su podeljene na departmane i opštine, osim provincije Buenos Ajres koja je podeljena na partida (šp. partido). Grad Buenos Ajres je podeljen na barije (šp. barrios) i komune.

Ustavom Argentine provincijama je garantovana sva vlast koja nije u nadležnosti federalne vlade.[57] Provincije imaju veliki stepen autonomije, imaju pravo na svoj ustav,[58] slobodno organizuju lokalnu vlast,[59] i raspolažu i upravljaju svojim prirodnim i finansijskim resursima.[60] Neke provincije imaju dvodomna a neke jednodomna zakonodavna tela.[n 2]

Argentinske provincije formirale su se tokom Rata za nezavisnost kada su ih lokalna veća tzv. kabildi većih gradova proglasili teritorijalnim jedinicama. Prvobitno je bilo trinaest provincija da bi se 1834. Huhuj odvojio od Salte. Buenos Ajres je 1861. prihvatio ustav iz 1853, i 1880. postao je federalna teritorija.[62]

Zakonom iz 1862. nacionalnim teritorijama označene su one oblasti koje su pod federalnom vlašću ali izvan granica provincija. Tako su 1884. od njih nastali guvernorati Misiones, Formosa, Čako, Pampa, Neuken, Rio Negro, Čubut, Santa Kruz, i Ognjena Zemlja.[63]

Sporazumom o graničnom sporu sa Čileom 1900. stvorena je Nacionalna teritorija Anda (šp. Territorio Nacional de Los Andes); koja je 1943. podeljena između provincija Huhuj, Salta i Katamarka.[62] Pampa i Čako su postali provincije 1951, Misiones 1953, a Formosa, Neuken, Rio Negro, Čubut, i Santa Kruz 1955. godine. Poslednja nacionalna teritorija, Ognjena Zemlja, postala je provincija Ognjena Zemlja, Antarktik i ostrva u južnom Atlantiku 1990. godine.[62]

Provincije Argentine. Argentina smatra svojima Folklandska Ostrva, kao i deo Antarktika.
Provincija Glavni grad Provincija Glavni grad
Bandera de la Ciudad de Buenos Aires.svg Autonomni grad Buenos Ajres Flag of Mendoza province in Argentina.gif Mendoza Mendoza
Bandera Buenos Aires.svg Provincija
Buenos Ajres
La Plata Bandera de la Provincia de Misiones.svg Misiones Posadas
Stemma catamarca.gif Katamarka San Fernando del
Valje de Katamarka
Flag of Neuquen province in Argentina.gif Neuken Neuken
Flag of Chaco province in Argentina 2007.jpg Čako Resistencija Bandera de la Provincia del Río Negro.svg Rio Negro Vijedma
Bandera de la Provincia del Chubut.svg Čubut Ravson Bandera de la Provincia de Salta.svg Salta Salta
Escudo de la Provincia de Córdoba.svg Kordoba Kordoba Flag of San Juan province in Argentina.gif San Luis San Luis
Flag of Corrientes province in Argentina.gif Korijentes Korijentes San luis prov arg.png San Huan San Huan
Bandera de la Provincia de Entre Ríos.svg Entre Rios Parana Flag of Santa Cruz province in Argentina.gif Santa Kruz Rio Galegos
Bandera de la Provincia de Formosa.svg Formosa Formosa Flag of Santa Fe province in Argentina.gif Santa Fe Santa Fe
Flag of Jujuy province in Argentina.gif Huhuj San Salvador
de Huhuj
Bandera de la Provincia de Santiago del Estero.svg Santijago
del Estero
Santijago
del Estero
Flag of La Pampa province.png La Pampa Santa Rosa Bandera de la Provincia de Tierra del Fuego.svg Ognjena Zemlja Ušuaja
Flag of La Rioja province in Argentina.gif La Rioha La Rioha Escudo de la Provincia de Tucumán.svg Tukuman San Miguel
de Tukuman

Spoljna politika[uredi - уреди]

Diplomatske misije Argentine:
  Argentina
  Zemlje u kojima Argentina ima stalne diplomatske misije
  Zemlje u kojima Argentina nema stalne diplomatske misije

U politici prema inostranstvu Argentina se protivi mešanju u unutrašnje poslove drugih zemalja,[64] zalaže se za poštovanje ljudskih prava, prava na samoopredeljenje, međunarodnu saradnju, razoružanje i miroljubivo rešavanje sukoba.[65] Jedna je od osnivača grupa G-15 i G-20 vodećih privreda sveta, takođe, osnivač je Ujedinjenih nacija, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije, i Organizacije američkih država. Nestalna je članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i učesnica mirovnih misija ove organizacije na Haitiju, Kipru, u Zapadnoj Sahari i na Bliskom istoku.[66]

Argentina je učestvovala u osnivanju Organizacije ibero-američkih država, Zajednice latinoameričkih i karipskih država i Unije južnoameričkih nacija, čiji je prvi generalni sekretar bio bivši predsednik Nestor Kiršner. Takođe je osnivač Merkosura, zajedno sa Brazilom, Paragvajem, Urugvajem i Venecuelom.

Argentina polaže pravo na 965.597 km2 teritorije Antarktika, gde od svih država ima najduže neprekidno prisustvo, od 1904. godine.[67] Zbog svojih pretenzija na Antarktik u sporu je sa Čileom i Ujedinjenim Kraljevstvom. Antarktičkim sporazumom iz 1961, čiji je potpisnik i Argentina, poništena su prava bilo koje zemlje na teritoriju Antarktika.

Argentina polaže pravo na Folklandska Ostrva koja se na španskom zovu Malvinska i na Južnu Džordžiju i Južna Sendvička Ostrva.[68] Ova ostrva su prekomorske teritorije pod upravom Ujedinjenog Kraljevstva.

Oružane snage[uredi - уреди]

Argentinski marinci na vežbi Unitasa u Peruu.

Na čelu Oružanih snaga Argentinske Republike (šp. Fuerzas Armadas de la República Argentina) nalaze se vrhovni komandant tj. predsednik Argentine i ministar odbrane. Pored kopnene vojske, mornarice i ratnog vazduhoplovstva, postoje još dva vida bezbednosnih organizacija: Argentinska nacionalna žandarmerija (šp. Gendarmería Nacional Argentina), zadužena za odbranu granice države i strateški važnih mesta; i Argentinska pomorska uprava policije (šp. Prefectura Naval Argentina), obalska straža zadužena za zaštitu važnijih vodenih tokova i morske obale.

Rad oružanih snaga definiše i nadgleda argentinski kongres[69] putem komiteta za odbranu.[70] Vojna služba je dobrovoljna, a za rad u Argentinskoj vojsci mogu da budu primljene osobe oba pola starosti od 18 do 24 godine.[70] Argentinska vojska učestvuje u mirovnim misijama Ujedinjenih nacija i ima sporazume o saradnji sa drugim armijama.[70] Istorijski, odbrambeni sistem Argentine jedan je od najboljih na južnoameričkom kontinentu. Argentina ima razvijenu sopstvenu vojnu industriju, brodogradilišta, borbenu tehniku, fabrike tenkova i aviona.[71] Od početka osamdesetih godina 20. veka izdvajanja za odbranu se kontinuirano smanjuju a 2011. su iznosila 0,74% BDP, što je istorijski minimum.[70]

Gospodarstvo[uredi - уреди]

Gospodarstvo Argentine oslanja se na bogate prirodne resurse, izvozno orijentiranu poljoprivredu i raznoliku industriju. Zbog političkih previranja u prošlosti je bilježila velike uspone i padove. Od kraja 1970ih nagomilan je ogroman vanjski dug, a visoka inflacija je dostizala maksimum u razdoblju 1989.-1991. Zbog ekonomske krize vlada je pokrenula procese liberalizacije, deregulacije i privatizacije. Radikalnim monetarnim reformama 1991. argentinski peso je vezan uz američki dolar i usvojena nova monetarna politika.

Ekonomija se počela oporavljati 2002. bolje nego su predviđali strani i domaći analitičari. Nakon desetljeća tržišnih reformi postižu se dobri rezultati, naročito u izvozu, no još uvijek ostaje pitanje velike zaduženosti.

Stanovništvo[uredi - уреди]

Balvanera, deo Buenos Ajresa sa slikovitim stambenim zgradama u holandskom stilu.

Argentinci su mješavina različitih nacionalnih i etničkih grupa, dominantno potomaka talijanskih i španjolskih doseljenika koji zajedno čine oko 88% populacije. Valovi doseljavanja iz mnogih europskih zemalja stigli su u Argentinu krajem 19. i početkom 20. stoljeća: Velšani, Nijemci, Francuzi, Britanci, Irci, Poljaci, Rusi, Ukrajinci, Crnogorci, Hrvati, Srbi i drugi, te manji broj azijskih doseljenika.

Izvorno indijansko stanovništvo broji oko 700 000 pripadnika koncentriranih uglavnom na sjeveroistoku, sjeverozapadu i jugu zemlje. No i u tim krajevima veći utjecaj imaju mestici miješanog europskog i indijanskog podrijetla iako čine oko 40% stanovništva u domorodačkim područjima.

Na osnovu rezultata popisa u Argentini je 2010. živelo 40.091.359 stanovnika, dok je prema popisu iz 2001. Argentina imala 36.260.130 stanovnika.[72] Po broju stanovnika Argentina je na trećem mestu u Južnoj Americi i na trideset trećem u svetu. Gustina naseljenosti je 14,4 stanovnika po kvadratnom kilometru.[73] Udeo stanovništva mlađeg od petnaest godina iznosi 25,6%, dok je udeo stanovništva starijeg od šezdeset pet godina 10,8%.

Stopa prirasta stanovništva je 2012. iznosila 10,2 promila; stopa nataliteta je bila 17,9 a stopa mortaliteta 7,7 promila.[74] Ovime se Argentina svrstava među zemlje sa najmanjom stopom prirodnog priraštaja u Latinskoj Americi. Prosečna starost stanovništva je 30 godina dok je životni vek 77 godina.

Među religijama prevladava katoličanstvo, koje država podupire iako nije službena religija. Osim katolika, postoji i veći broj pripadnika židovske religije i protestanata.

Etničke grupe[uredi - уреди]

Porodica u severnoj Argentini

Argentina, kao i druge zemlje Novog sveta, važi za zemlju useljenika.[75] Uobičajeno je da se Argentina naziva crisol de razas tj. loncem za topljenje.

Tokom 18. i 19. veka, Argentina je, posle Sjedinjenih Država, bila zemlja sa najvećim brojem useljenika. Oko 6,6 miliona ljudi došlo je da živi u ovu zemlju, znatno više nego u Kanadu, Brazil i Australiju.[76][77]

Tokom ovog razdoblja broj stanovnika se udvostručavao svake dve decenije. Većina Argentinaca su potomci useljenika, uglavnom iz raznih evropskih zemalja, pristiglih u razdoblju od 1850. do 1955.[78][79] Većina Evropljana koja se nastanila u Argentini je bila iz Italije i Španije.[80]

U Argentini živi veliki broj ljudi arapskog porekla, uglavnom iz Sirije i Libana. Azijaca ima oko 180.000, najviše kineskog[81] i korejskog porekla, mada postoji i japanska zajednica koja je prisutna od početka 20. veka.

Jezici[uredi - уреди]

Dijalektološka karta španskog jezika u Argentini

Španski je de fakto službeni jezik koji govore praktično svi Argentinci.[82] Usled veličine teritorije postoje velike razlike u dijalektima španskog jezika među regionima, međutim, rioplatense je preovlađujući dijalekat. Ovim dijalektom se govori uglavnom u basenu La Plate dok je naglasak sličan napolitanskom jeziku.[83] Italijani i drugi evropski narodi doprineli su stvaranju lunfarda, regionalnog žargona, prisutnog i u drugim latinoameričkim državama.

Pored španskog u Argentini su zastupljeni i drugi jezici:

Religija[uredi - уреди]

Franja, prvi papa sa američkog kontinenta, rođen i odrastao u Argentini.

Argentinskim ustavom garantovana je sloboda veroispovesti[87] ali je katoličkoj crkvi dat povlašćeni status.[88][n 5]

Prema istraživanju CONICET-a 76,5% argentinskog stanovništva su katolici, agnostici i ateisti čine 11,3%, evangelisti 9%, Jehovini svedoci 1,2%, mormoni 0,9%, dok 1,2% stanovništva pripadaju drugim konfesijama, među kojima su islam, judaizam i budizam.[90] U Argentini žive najbrojnije jevrejske i islamske zajednice u Latinskoj Americi.[89]

Urbanizacija[uredi - уреди]

U gradovima je 2010. živelo 36.084.953 ljudi, ili 90% stanovništva Argentine.[91] Polovina stanovništva živi u deset argentinskih aglomeracija. Oko tri miliona ljudi živi u Buenos Ajresu, dok u širem području ovoga grada živi trinaest miliona ljudi,[92] što ga svrstava među najveće aglomeracije na svetu.[93] Na širem području Kordobe i Rosarija živi oko 1,3 miliona ljudi,[93] dok Mendoza, San Migel de Tukuman, La Plata, Mar del Plata, Salta, i Santa Fe imaju najmanje po pola miliona ljudi.[93]

Stanovništvo je neravnomerno raspoređeno: oko 60% živi u oblasti Pampa, koja obuhvata 21% teritorije, uključujući i 15 miliona stanovnika provincije Buenos Ajres. U provincijama Kordoba i Santa Fe, kao i u gradu Buenos Ajresu živi po tri miliona ljudi.[92] Sedam provincija ima po oko milion stanovnika: Mendoza, Tukuman, Entre Rios, Salta, Čako, Korijentes i Misiones.[92] Najgušće naseljena provincija je Tukuman, sa 64 stanovnika po kvadratnom kilometru, dok je Santa Kruz najređe naseljen, sa jednim stanovnikom po kvadratnom kilometru.[92]

Najveći gradovi[uredi - уреди]

Obrazovanje[uredi - уреди]

Argentina je zemlja koja već decenijama ima visoku stopu pismenosti.

Argentinski obrazovni sistem deli se na sledeće nivoe:[94]

  • predškolsko obrazovanje, jaslice i vrtići.
  • obavezna osnovna škola traje od šest do sedam godina. Stopa pismenosti je 2010. iznosila 98,07%.[95]
  • obavezno srednja škola traje između pet i šest godina. Prema poslednjem popisu 18,3% stanovništva Argentine starijeg od 15 godina imalo je završenu srednju školu.[96]
  • visoke škole, univerziteti. U Argentini postoji 47 državnih univerziteta kao i 46 privatnih.[97] Među stanovništvom starijim od 20 godina 6,3% stanovništva ima završen fakultet.[96] Najznačajniji državni univerziteti su u Buenos Ajresu, Kordobi, La Plati, Rosariju, i Nacionalni tehnološki univerzitet.

Argentinska država jamči opšte, svima dostupno, sekularno obrazovanje na svim nivoima.[n 7] Obrazovni sistem je u nadležnosti federalnih i provincijskih vlasti. Tokom poslednje decenije porasla je uloga privatnog sektora u obrazovanju.

Kultura[uredi - уреди]

Glavni članak: Argentinska književnost

U okvirima književnosti Argentinski najpoznatiji pisac je Jorge Luis Borges, koji je u svjetskim krugovima smatran jednim od najvećih književnika dvadesetog stoljeća. Pisao je pijesme kratke priče i eseje. za književnost Argentine također su bitni Adolfo Bioy Casares i Julio Cortázar. Bioy Casares je pisao knjige u suradnji sa Borges. Cortázar je bio dobrovoljni izbjeglica u Europu tijekom vladavine Juan Domingo Perón; Borhes je također imao problema sa Peronom, te je sa radošču pozdravio njegov pad 1955, da bi kasnije počeo vijerovati u vojne diktature. Borges i Cortázar umiru u inozemstvu: Borges u Ženevi 1986, and Cortázar u Parizu 1984.

Ernesto Che Guevara podrjetlom je Argentinac, rođen u Rosario. Osim njegove oružane borbe i njegove suradnje sa Fidel Castrom i režimom na Kubi, napisao je Dnevnik motocikliste, o svojim putiovanjima po Argentini i Južnoj Americi, koja su nedavno pretočena u film.

Mafalda, crtič animatora Quino (Joaquín Lavado), postaje svijetski poznat uskoro nakon izdavanja. Serija komičnih stripova prikazuje svijetske probleme kroz oči male djevojčice, Mafalda, te njenih rođaka i prijatelja.

Književnost[uredi - уреди]

Četiri najuticajnija argentinska pisca. Od gore levo do dole desno: Hulio Kortazar, Viktorija Okampo, Horhe Luis Borhes i Adolfo Bioj Kasares

Prvi književni radovi u Argentini su objavljeni 1550,[98] međutim, argentinska književnost je svoju prepoznatljivost stekla delom El Matadero Estebana Ečeverije. Ovo delo je imalo značajnu ulogu u razvoju argentinske proze 19. veka,[99] ideološki podeljene između narodnog epa Martin Fijero Hosea Ernandeza i elitističkog remek-dela Fakundo Dominga Faustina Sarmijenta.[100]

Na prelazu iz 19. u 20. vek u Argentini se razvila moderna književnost čiji su najistaknutiji predstavnici Leopoldo Lugones i pesnik Alfonsina Storni.[101] Rikardo Gviraldes, sa romanom Don Segundo Sombra, najznačajniji je predstavnik avangardne književnosti u Argentini.[102]

Horhe Luis Borhes, najistaknutiji argentinski književnik i jedan od najvećih pisaca ikada,[103] našao je nove načine gledanja na savremeni svet u metaforičkoj i filozofskoj debati a njegov uticaj proširio se na autore širom sveta. Pripovetke kao što su Maštarije i Alef su neka od njegovih najpoznatijih dela. Bio je prijatelj i saradnik Adolfa Bioja Kasaresa, autora jednog od najcenjenijih naučnofantastičnih romana, Morelov izum.[104] Hulio Kortazar je bio jedan od glavnih predvodnika Latinoameričkog buma i jedno od najvećih imena u književnosti 20. veka,[105] značajno je uticao na jednu čitavu generaciju pisaca u Americi i Evropi.[106]

Među ostale poznatije argentinske pisce, pesnike i esejiste spadaju Estanislao del Kampo, Euhenio Kambaseres, Almafuerte, Ugo Vast, Benito Linč, Enrike Banks, Oliverio Hirondo, Ezekijel Martinez Estrada, Viktorija Okampo, Leopoldo Marečal, Silvina Okampo, Roberto Arlt, Edvardo Maljea, Manuel Muhika Lainez, Ernesto Sabato, Silvina Bulrič, Rodolfo Valš, Marija Elena Valš, Tomas Eloj Martinez, Manuel Puig, Alehandra Pizarnik, i Osvaldo Sorijano.[107]

Muzika i ples[uredi - уреди]

Crno-bela fotografija Karlosa Gardela
Argentinski pevač i tekstopisac Karlos Gardel, verovatno je najistaknutija ličnost u istoriji tanga.
Por una Cabeza

Argentina je zemlja u kojoj je nastao tango. Ovaj muzički žanr proslavio je Argentinu širom sveta.[108] Tokom zlatnog doba tanga (od 1930. do sredine pedesetih godina 20. veka) svirali su veliki orkestri Osvalda Puljezea, Anibala Troila, Fransiska Kanara, Hulija de Kara i Huana d'Arijenca.[109]

Nakon 1955, virtuoz Astor Pjacola popularisao je Nuevo tango, žanr kojem su pridodati novi instrumenti, električna gitara i saksofon, i nove forme harmonike i melodike.[109]

Među istaknute argentinske stvaraoce u oblasti klasične muzike i baleta spadaju kompozitor Alberto Hinastera; violinista Alberto Lisi; pijanisti Marta Arherič i Edvardo Delgado; pijanista i dirigent Danijel Barenboim; tenori Hose Kura i Marselo Alvarez; i baletski igrači Horhe Don, Hose Nelja, Norma Fontenla, Masimilijano Gera, Paloma Erera, Marijanela Nunjez, Injaki Urlezaga i Hulio Boka.[109]

Narodna argentinska muzika pojavila se tridesetih godina 20. veka spajanjem desetina lokalnih muzički žanrova utičući na celokupnu latinoameričku muziku. Neki od njenih predstavnika, kao što su Ataualpa Jupanki i Mersedes Sosa, stekli su svetsku slavu.

Sandro de Amerika je postao poznat širom sveta kao izvođač romantičnih balada.

Rok muzika u Argentini nastala je polovinom šezdesetih godina 20. veka, kada su Buenos Ajres i Rosario postali središta muzičara željnih slave. Prve rok grupe Los gatos, Almendra i Manal nasledili su Seru hiran, Los abuelos de la nada, Soda stereo, i Patrisio Rej i sus redonditos de rikota, sa poznatim pevačima Litom Nebijem, Luisom Albertom Spinetom, Čarlijem Garsijom, Fitom Paezom i Leonom Hijekom.[109]

Saksofonista Leandro „Gato“ Barbijeri i kompozitor i dirigent big benda Lalo Šifrin spadaju među najpoznatije argentinske džez muzičare u svetu.

Pozorište i film[uredi - уреди]

Pozorište Kolon spada među pet najboljih mesta na svetu za održavanje koncerata.

Buenos Ajres je jedna od pozorišnih prestonica sveta,[110][111] sa scenom međunarodnog kalibra smeštenom oko avenije Korijentes.[112] Pozorište Kolon (šp. Teatro Colón) svetski je poznato po mogućnostima za održavanje operskih predstava i koncerata klasične muzike; njena akustika spada među pet najboljih na svetu.[113][n 8] Ostala značajnija pozorišta su Teatro General San Martín i pozorište Servantes u Buenos Ajresu; Teatro Argentino de La Plata u La Plati, Teatro El Círculo u Rosariju, Teatro Independencia u Mendozi, i Teatro Libertador u Kordobi. Griselda Gambaro, Kopi, Roberto Kosa, Marko Denevil, Karlos Gorostiza, i Alberto Vakareza su neki od najcenjenijih pisaca pozorišnih komada u Argentini.

Razvoj kinematografije u Argentini počeo je 1896, da bi do početka tridesetih godina 20. veka postala vodeća u Latinskoj Americi, tu poziciju je očuvala do ranih pedesetih godina 20. veka.[114] Argentinski strip crtač Kirino Kristijani je tokom 1917. i 1918. napravio prvi dugometražni animirani film.[115]

Argentinski filmovi su stekli svetsku slavu što potvrđuju nagrade koje su dobili filmski radnici iz ove zemlje. Četrnaest nagrada za najbolji strani film na španskom jeziku nagrade Goja, čime je Argentina daleko najuspešnija zemlja. Takođe, Argentina je jedina latinoamerička zemlja koja je dobila dva Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja. Pored toga, argentinski kompozitori Luis Enrike Bakalov, Huan Hose Kampanelja i Gustavo Santaolalja su dobili Oskare za najbolju originalnu muziku.

Godišnje se u Argentini snimi oko 100 dugometražnih filmova.[116]

Slikarstvo i vajarstvo[uredi - уреди]

Fontana Nereida autora Lole More.

Prvim argentinskim slikarima smatraju se Karlos Morel, Prilidijano Puejredon i Kandido Lopez. Ostali poznatiji slikari su: Florensio Molina Kampos (naiva); Ernesto de la Karkova i Eduardo Sivori (realizam); Fernando Fader (impresionizam); Pio Koljivadino, Atilio Malinverno i Sesareo Bernaldo de Kiros (postimpresionizam); Emilio Petoruti (kubizam); Hulio Baragan (konkretizam i kubizam); Antonio Berni (neofigurativizam); Roberto Ajzenberg i Sul Solar (nadrealizam); Đula Košice (konstruktivizam); Edvardo Mak Entire (generativna umetnost); Huan del Prete (futukubizam); Luis Seoane, Karlos Toraljardona, Luis Akino, i Alfredo Gramaho Gutijerez (modernizam); Lusio Fontana (spacijalizam); Tomas Maldonado i Giljermo Kuitka (apstraktna umetnost); Leon Ferari i Marta Minuhin (konceptualna umetnost).

U svetskim okvirima najpoznatiji vajari su Erminio Blota, Lola Mora i Rohelio Irurtijal, autori brojnih spomenika u Argentini.

Arhitektura[uredi - уреди]

Edificio Kavanagh u Buenos Ajresu, građevina u art deko stilu.

Španci su u Argentinu doneli svoju baroknu arhitekturu. Građevine koje je najbolje oslikavaju su redukcija San Ignasio Mini, katedrala u Kordobi, i kabildo u Luhanu. Italijanski i francuski uticaj na arhitekturu raste od početka 19. veka što je u lokalnoj arhitekturi stvorilo jedinstveni stil.[117]

Brojni argentinski arhitekti su obogatili vizure gradova u svojoj zemlji i širom sveta. Početkom dvadesetog veka Huan Antonio Buskjaco je doprineo popularizaciji bozara a Fransisko Đanoti je kombinovao secesiju sa italijanskim stilovima. Fransisko Salamone i Viktor Sulčič projektovali su građevine u art deko stilu, dok je Alehandro Bustiljo stvorio dela neoklasične i racionalističke arhitekture. Alberto Prebiš i Amansio Vilijams su stvarali pod velikim uticajem Korbizjea dok je Klorindo Testa bio pionir brutalističke arhitekture u Argentini. Futurističke kreacije Sesara Peljija i Patrisija Poučulua krase gradove širom sveta. Pelji je tokom osamdesetih godina 20. veka oživeo art deko stil projektovavši, između ostalog, Norvest centar i Kule Petronas.

Sport[uredi - уреди]

Lionel Mesi, četvorostruki dobitnik Fifine Zlatne lopte, na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2014.

Argentina ima razvijenu sportsku infrastrukturu, a u nekim sportovima je u samom svetskom vrhu.[118]

Pato je nacionalni sport[119] nastao početkom 17. veka, sličan je horsbolu.[120][121]

Fudbal je najpopularniji sport, a fudbalska reprezentacija Argentine jedna je od najuspešnijih na svetu. Pored Francuske, jedina je uspela da osvoji tri najznačajnija svetska takmičenja: svetsko prvenstvo, Kup konfederacija, i zlatnu medalju na Olimpijskim igrama. Takođe, četrnaest puta je osvajala Američki kup, šest puta zlatnu medalju na Panameričkim igrama i brojne druge trofeje.[122] Argentinski fudbaleri Alfredo di Stefano, Dijego Maradona i Lionel Mesi spadaju među najbolje igrače svih vremena.[123] Huan Manuel Fanđo je petostruki svetski prvak u Formuli jedan. Pobedio je na 102 od 184 međunarodne trke, i smatra se jednim od najvećih automobilista ikada.[124] Poznatiji argentinski predstavnici auto-moto sporta su i Oskar Alfredo Galvez, Huan Galvez, Froilan Gonzalez i Karlos Rojteman.[125]

Košarkaška reprezentacija Argentine je osvajač zlatnih medalja na svetskom prvenstvu i na Olimpijskim igrama, kao i na prvenstvima Amerike i na Panameričkim igrama. Takođe, trinaest puta je bila prvak Južne Amerike.[126] Neki od najpoznatijih argentinskih košarkaša su Emanuel Đinobili, Luis Skola, Andres Nosioni, i Fabrisio Oberto.[127]

Neki od najvećih boksera u istoriji su iz Argentine, među njima je i Karlos Monzon, kog mnogi smatraju najboljim bokserom ikada u srednjoj kategoriji.[128] Paskal Perez, Viktor Galindez, i Nikolino Loče su članovi Međunarodne kuće slavnih.[129]

Giljerma Vilasa mnogi smatraju najboljim latinoameričkim teniserom u open eri; a Gabrijela Sabatini, nekadašnja treća na WTA listi, najuspešnija je argentinska teniserka svih vremena.[130] Oboje su članovi Međunarodne teniske kuće slavnih.[131]

Ženska reprezentacija Argentine u hokeju na travi, poznata kao lavice (šp. Las Leonas) jedna je od najuspešnijih na svetu.[127] Lusijana Ajmar je proglašena za najbolju igračicu hokeja na travi u istoriji ovog sporta,[132] i jedina je osoba koja je osam puta dobila priznanje za najbolju igračicu godine.[133]

Polo je sport u kome je Argentina neprikosnoveni vladar. Osvojila je više međunarodnih trofeja nego bilo koja druga zemlja a od tridesetih godina 20. veka retko kada je bivala pobeđena u ovom sportu.[134] Prvenstvo Argentine u polu je najvažniji turnir u ovom sportu. Većina najboljih polo igrača na svetu je iz Argentine, među kojima je i Adolfo Kambijaso koji se smatra najboljim u istoriji pola.[135]

Napomene[uredi - уреди]

  1. Od 2012. neobavezno pravo glasa imaju i osobe starosti 16 i 17. godina.[49]
  2. Iako nije provincija, grad Buenos Ajres je federalni autonomni grad, i kao takav ima ustrojstvo slično provincijama: ima svoj ustav, izabranog gradonačelnika i predstavnike u senatu i predstavničkom domu.[61] Kao federalni glavni grad države ima status federalnog distrikta.
  3. Engleski je primarni jezik na Folklandskim ostrvima.
  4. Veliki broj starijih ljudi govori kokoliče, mešavinu italijanskog i španskog.
  5. U praksi se povlašćeni status svodi na poreske olakšice za rad škola i dobijanje frekvencija za radio emitovanje[89]
  6. "3218.0 - Instituto Nacional de Estadistica y Censos, Argentina, 2006-07". INDEC. 31. 3. 2008.. http://www.indec.mecon.gov.ar/nuevaweb/cuadros/4/EPHcont_1trim08.pdf. pristupljeno 6. 6. 2008.. 
  7. Poslediplomske studije uglavnom nisu besplatne.
  8. Ostala pozorišta sa najboljom akustikom su Konzerthaus u Berlinu, Musikverein u Beču, Concertgebouw u Amsterdamu i Symphony Hall u Bostonu.[113]

Reference[uredi - уреди]

  1. Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. Huntington 2000, p. 6; Nieropx 2001, p. 61; Lake 2009, p. 55; Papadopoulos 2010, p. 283; Malamud 2011, p. 9; Boughton 2012, p. 101.
  3. "Human Development Report 2014 – Summary" (PDF). New York, NY, USA: United Nations Development Programme. 2014. str. 15, 16. Arhivirano iz originala 27. 7. 2014.. http://hdr.undp.org/sites/default/files/hdr14-summary-en.pdf. 
  4. Abad de Santillán 1971, p. 17.
  5. Crow 1992, p. 128.
  6. Levene 1948, p. 11; Sánchez Viamonte 1948, pp. 196–197; Vanossi 1964, p. 11.
  7. 7.0 7.1 Bolt & Van Zanden 2013.
  8. Díaz Alejandro 1970, p. 1.
  9. "Becoming a serious country", The Economist, 3. 6. 2004.. “Argentina is thus not a “developing country”. Uniquely, it achieved development and then lost it again.”
  10. 10.0 10.1 10.2 Albanese, Rubén (2009). "Información geográfica de la República Argentina [Geographic information of the Argentine Republic]" (Spanish). Instituto Geográfico Nacional. Arhivirano iz originala 31. 10. 2013.. http://www.ign.gob.ar/node/46. 
  11. 11.0 11.1 Albanese, Rubén (2009). "Alturas y Depresiones Máximas en la República Argentina [Najviše i najniže tačke u Argentini]" (Spanish). Instituto Geográfico Nacional. http://www.ign.gob.ar/NuestrasActividades/Geografia/DatosArgentina/MaximasAlturas. 
  12. 12.0 12.1 12.2 12.3 McColl 2005, p. 52.
  13. Lynch, David K.. "Land Below Sea Level". Geology – Geoscience News and Information. Arhivirano iz originala 27. 3. 2014.. http://geology.com/below-sea-level/. 
  14. McCloskey & Burford 2006, pp. 5, 7, 8, 51, 175.
  15. McCloskey & Burford 2006, p. 18.
  16. Crooker 2009, p. 16.
  17. 17.0 17.1 Crooker 2009, p. 32.
  18. McCloskey & Burford 2006, pp. 5, 157.
  19. 19.0 19.1 McCloskey & Burford 2006, p. 5.
  20. Menutti & Menutti 1980, p. 44.
  21. 21.0 21.1 Crooker 2009, p. 22.
  22. 22.0 22.1 22.2 22.3 McCloskey & Burford 2006, p. 8.
  23. McCloskey & Burford 2006, p. 11.
  24. McCloskey & Burford 2006, p. 203.
  25. 25.0 25.1 McCloskey & Burford 2006, p. 6.
  26. Menutti & Menutti 1980, pp. 56–57.
  27. Crooker 2009, p. 17.
  28. 28.0 28.1 28.2 Menutti & Menutti 1980, p. 69.
  29. Crooker 2009, p. 25: „U Sarmijentu, gradiću u kanjonu reke Čiko u provinciji Čubut, 2009. izmerena je najniža temperatura u Južnoj Americi -27 stepeni Celzijusa.“
  30. Menutti & Menutti 1980, p. 73.
  31. McCloskey & Burford 2006, p. 7.
  32. Menutti & Menutti 1980, p. 53.
  33. 33.0 33.1 Rock, David. Argentina, 1516–1982. University of California Press, 1987.
  34. U.S. Library of Congress, Country Studies: The War of the Triple Alliance.
  35. Rubinstein 2004, pp. 94.
  36. Carlos A. Floria and César A. García Belsunce, 1971. Historia de los Argentinos I and II. ISBN 978-84-599-5081-7.
  37. "Argentina Desert War 1879–1880". Onwar.com. 27. 11. 2003.. http://www.onwar.com/aced/data/alpha/argentina1879.htm. pristupljeno 25. 4. 2010.. 
  38. 38.0 38.1 38.2 Lewis 1990.
  39. Barnes, John. Evita, First Lady: A Biography of Eva Perón. New York: Grove Press, 1978.
  40. "Perón" (Spanish). Todo Argentina. http://www.todo-argentina.net/historia/peronista/peron1/index.html. pristupljeno 25. 4. 2010.. 
  41. "INDEC (precios)". http://www.indec.mecon.ar/nuevaweb/cuadros/10/ipc-var-dde1943.xls. pristupljeno 25. 4. 2010.. 
  42. Foster et al (1998). Culture and Customs of Argentina. Greenwood. str. 62. ISBN 978-0-313-30319-7. http://books.google.com/?id=iZ-rJyz2pSsC&pg=PA62. 
  43. Feitlowitz, Marguerite. A Lexicon of Terror: Argentina and the Legacies of Torture. Oxford University Press, 2002.
  44. Nancy Scheper-Hughes. Child Survival: Anthropological Perspectives on the Treatment and Maltreatment of Children. ISBN 978-1-55608-029-6. 
  45. Andersen, Martin. Dossier Secreto. Westview Press, 1993.
  46. Constitution of Argentina, art. 1.
  47. Constitution of Argentina, art. 3.
  48. Constitution of Argentina, art. 37.
  49. "Argentina lowers its voting age to 16". Washington, D. C.: The Washington Post. 1 November 2012. http://www.washingtonpost.com/blogs/worldviews/wp/2012/11/01/argentina-voting-age/. 
  50. Constitution of Argentina, arts. 53, 59, 75.
  51. Constitution of Argentina, arts. 45, 47, 50.
  52. Constitution of Argentina, arts. 54, 56.
  53. Constitution of Argentina, art. 99.
  54. Constitution of Argentina, art. 90.
  55. Constitution of Argentina, art. 116.
  56. Constitution of Argentina, arts. 99, 114.
  57. Constitution of Argentina, art. 121.
  58. Constitution of Argentina, art. 123.
  59. Constitution of Argentina, art. 122.
  60. Constitution of Argentina, arts. 124–125.
  61. Constitution of Argentina, art. 129.
  62. 62.0 62.1 62.2 Rey Balmaceda 1995, p. 19.
  63. Rock 1987, p. 155.
  64. Margheritis 2010, pp. 15, 92.
  65. "Argentina in Brief – Foreign Policy". Canberra: Embassy of Argentina in Australia. 2012. Arhivirano iz originala 26. 4. 2013.. http://www.argentina.org.au/foreign_policy.htm. 
  66. "Secretary-General Says Joint Peacekeeping Training Centre in Campo de Mayo ‘Symbol of Argentina’s Commitment to Peace’". New York, NY, USA: United Nations – Secretary General. 14. 6. 2011.. Arhivirano iz originala 5. 6. 2012.. http://www.un.org/News/Press/docs/2011/sgsm13641.doc.htm. 
  67. "Destacamento Naval Orcadas [Orcadas Naval Base]" (Spanish). Buenos Aires: Fundación Marambio. 1999. Arhivirano iz originala 2. 12. 2013.. http://www.marambio.aq/baseorcadas.html. 
  68. Constitution of Argentina, T. P. 1.
  69. Constitution of Argentina, arts. 21, 75, 99.
  70. 70.0 70.1 70.2 70.3 "A Comparative Atlas of Defense in Latin America and Caribbean – Argentina" (PDF). Buenos Aires: RESDAL – Red de Seguridad y Defensa de América Latina. 2012. Arhivirano iz originala 8. 5. 2014.. http://www.resdal.org/ing/atlas/atlas12-ing-10-argentina.pdf. 
  71. Maldifassi & Abetti 1994, pp. 65–86.
  72. "Cuadro P1. Total del país. Población total y variación intercensal absoluta y relativa por provincia. Años 2001-2010" (XLS). INDEC. INDEC. http://www.censo2010.indec.gov.ar/cuadrosDefinitivos/Total_pais/P1-P_Total_pais.xls. pristupljeno 3. 10. 2014.. 
  73. "Cuadro P3. Total del país. Población total, superficie y densidad por provincia. Años 2001-2010" (XLS). INDEC. INDEC. http://www.censo2010.indec.gov.ar/cuadrosDefinitivos/Total_pais/P3-P_Total_pais.xls. pristupljeno 3. 10. 2014.. 
  74. "Estadisticas vitales" (PDF). INDEC. Direccion de Estadisticas e Informacion de Salud. http://www.deis.gov.ar/Publicaciones/Archivos/Serie5Nro56.pdf. pristupljeno 12. 10. 2014.. 
  75. "About Argentina". Government of Argentina. Arhivirano iz originala 19. 9. 2009.. http://www.argentina.gob.ar/index.php. 
  76. https://web.archive.org/web/20070610215422/http://www.cels.org.ar/Site_cels/publicaciones/informes_pdf/1998.Capitulo7.pdf
  77. https://web.archive.org/web/20110814202421/http://docentes.fe.unl.pt/~satpeg/PapersInova/Labor%20and%20Immigration%20in%20LA-2005.pdf
  78. Fernández, Francisco Lizcano (2007). Composición Étnica de las Tres Áreas Culturales del Continente Americano al Comienzo del Siglo XXI. ISBN 978-970-757-052-8. http://books.google.com/?id=LcabJ98-t1wC&pg=PA93. 
  79. Cahoon, Ben. "Argentina". World Statesmen.org. http://www.worldstatesmen.org/Argentina.html. 
  80. Capítulo VII. Inmigrantes. CELS – Informe 1998
  81. Sánchez, Gonzalo (27. 9. 2010.). "La comunidad china en el país se duplicó en los últimos 5 años". Clarin.com. http://www.clarin.com/sociedad/comunidad-china-duplico-ultimos-anos_0_343165728.html. 
  82. 82.00 82.01 82.02 82.03 82.04 82.05 82.06 82.07 82.08 82.09 82.10 82.11 82.12 82.13 Lewis, Simons & Fennig 2014.
  83. Colantoni & Gurlekian 2004, pp. 107–119.
  84. DellaPergola 2013, pp. 25–26, 49, 50.
  85. Ley No. 5598de la Provincia de Corrientes, 22 de octubre de 2004
  86. Ley No. 6604de la Provincia de Chaco, 28 de julio de 2010, B.O., (9092)
  87. Constitution of Argentina, art. 14.
  88. Constitution of Argentina, art. 2.
  89. 89.0 89.1 "International Religious Freedom Report 2012 – Argentina". Washington, D. C.: US Department of State. 2012. Arhivirano iz originala 12. 4. 2014.. http://www.state.gov/j/drl/rls/irf/religiousfreedom/index.htm. 
  90. Mallimaci, Esquivel & Irrazábal 2008, p. 9.
  91. "Población en viviendas particulares en área urbana por presencia de servicios en el segmento, según provincia. Año 2010" (XLS). INDEC. INDEC. 2010.. http://www.censo2010.indec.gov.ar/cuadrosDefinitivos/Total_pais/P62-P_total_pais.xls. pristupljeno 21. 10. 2014.. 
  92. 92.0 92.1 92.2 92.3 Edwin 2012, p. 65.
  93. 93.0 93.1 93.2 "About Argentina – Major Cities". Buenos Aires: Government of Argentina. 19. 9. 2009.. Arhivirano iz originala 19. 9. 2009.. http://web.archive.org/web/20090919212817/http://www.argentina.gov.ar/argentina/portal/paginas.dhtml?pagina=1484. 
  94. "El Sistema Educativo – Acerca del Sistema Educativo Argentino" (Spanish). Buenos Aires: Ministerio de Educación – Presidencia de la Nación. 2009. Arhivirano iz originala 26. 2. 2014.. http://portal.educacion.gov.ar/sistema/la-estructura-del-sistema-educativo/. 
  95. "Población de 10 años y más por condición de alfabetismo y sexo, según provincia. Año 2010" (Spanish) (XLS). Censo Nacional de Población, Hogares y Viviendas 2010. Buenos Aires: INDEC – Instituto Nacional de Estadística y Censos. 2010. Arhivirano iz originala 26. 2. 2014.. http://www.indec.gov.ar/nuevaweb/cuadros/5/P7-P_Total_pais.xls. 
  96. 96.0 96.1 "Total del país. Población de 5 años y más que asistió a un establecimiento educativo por nivel de educación alcanzado y completud del nivel, según sexo y grupo de edad. Año 2010" (Spanish) (XLS). Censo Nacional de Población, Hogares y Viviendas 2010. Buenos Aires: INDEC – Instituto Nacional de Estadística y Censos. 2010. Arhivirano iz originala 26. 2. 2014.. http://www.indec.gov.ar/nuevaweb/cuadros/5/P29-Total_pais.xls. 
  97. "Sistema Universitario" (Spanish). Buenos Aires: Ministerio de Educación – Presidencia de la Nación. 2011. Arhivirano iz originala 9. 2. 2014.. http://portales.educacion.gov.ar/spu/sistema-universitario/. 
  98. Rivas 1989, p. 11.
  99. Foster, Lockhart & Lockhart 1998, p. 99.
  100. Foster, Lockhart & Lockhart 1998, pp. 13, 101; Young & Cisneros 2010, p. 51.
  101. Young & Cisneros 2010, pp. 51–52.
  102. Foster, Lockhart & Lockhart 1998, pp. 104, 107–109; Young & Cisneros 2010, p. 223.
  103. Bloom 1994, p. 2.
  104. Young & Cisneros 2010, pp. 52, 80.
  105. Young & Cisneros 2010, pp. 79, 144.
  106. Young & Cisneros 2010, pp. 3, 144.
  107. Foster, Lockhart & Lockhart 1998, pp. 66, 85, 97–121; McCloskey & Burford 2006; Díaz 2010, p. 43; Young & Cisneros 2010, pp. 51–54.
  108. Foster, Lockhart & Lockhart 1998, p. 121.
  109. 109.0 109.1 109.2 109.3 McCloskey & Burford 2006, p. 43.
  110. "Eclectic dramatic mix to grace Shanghai stages". China Daily. 17. 10. 2005.. Arhivirano iz originala 19. 4. 2014.. http://www.chinadaily.com.cn/english/cndy/2005-10/17/content_485395.htm. 
  111. "Buenos Aires – A Passionate City". Radar Magazine. 10. 2. 2013.. Arhivirano iz originala 3. 5. 2013.. http://www.radarmagazine.com.au/en/?p=1558. 
  112. Foster, Lockhart & Lockhart 1998, p. 48.
  113. 113.0 113.1 Long 2009, pp. 21–25.
  114. King 2000, p. 36.
  115. Bendazzi, Giannalberto (1996). "Quirino Cristiani, The Untold Story of Argentina's Pioneer Animator". Animation World Network. Arhivirano iz originala 28. 9. 2013.. http://www.awn.com/mag/issue1.4/articles/bendazzi1.4.html. 
  116. "Market Study – Argentina" (PDF). Munich, Germany: German Films. August 2013. Arhivirano iz originala 11. 6. 2014.. http://www.german-films.de/fileadmin/mediapool/pdf/Marktanalyse/MarketStudy_ARGENTINA_Aug2013.pdf. 
  117. Martínez-Carter, Karina (14. 3. 2013.). "Preserving history in Buenos Aires". BBC Travel. Arhivirano iz originala 23. 1. 2014.. http://www.bbc.com/travel/feature/20130226-preserving-history-in-buenos-aires. 
  118. Nauright & Parish 2012, p. 16.
  119. Decreto No. 17468/1953, 25 de septiembre de 1953, B.O., (17490)(in Šablon:ISO 639 name es)
  120. Nauright & Parish 2012, pp. 124–125.
  121. "Pato, Argentina's national sport". Argentina – Portal público de noticias de la República Argentina. Buenos Aires: Secretaría de Medios de Comunicación – Presidencia de la Nación. 18 November 2008. Arhivirano iz originala 6. 7. 2011.. http://web.archive.org/web/20110706075011/http://www.en.argentina.ar/_en/sports/C480-pato-argentinas-national-sport.php. 
  122. Nauright & Parish 2012, pp. 14–23.
  123. Nauright & Parish 2012, pp. 94, 116–117, 244.
  124. Nauright & Parish 2012, p. 98; Dougall 2013, pp. 170–171.
  125. Arbena 1999, p. 147; Arbena & LaFrance 2002, p. xix; Dougall 2013, pp. 170–171, 195.
  126. "Argentina – Profile". Mies, Switzerland: FIBA – Fédération Internationale de Basket-ball [International Basketball Federation]. 2014. Arhivirano iz originala 16. 6. 2014.. http://www.fiba.com/pages/eng/fe/14/wcm/team/p/rid//sid/6241/tid/237/profile.html. 
  127. 127.0 127.1 Nauright & Parish 2012, p. 11.
  128. Fischer, Doug (30. 9. 2011.). "10: Best middleweight titleholders of the last 50 years". Blue Bell, PA, USA: The Ring. Arhivirano iz originala 15. 6. 2014.. http://ringtv.craveonline.com/news/169390-10-best-middleweight-titleholders-of-the-last-50-years/11. 
  129. Rodríguez 2009, pp. 164–165.
  130. Nauright & Parish 2012, p. 135.
  131. "Hall of Fame Members". Newport, RI, USA: International Tennis Hall of Fame and Museum. 2014. Arhivirano iz originala 14. 2. 2014.. http://www.tennisfame.com/hall-of-famers/members. 
  132. "Meet Luciana Aymar – Las Leonas (Argentina)". Nieuwegein, The Netherlands: Rabobank Hockey World Cup 2014. 2014. Arhivirano iz originala 16. 6. 2014.. http://www.rabobankhockeyworldcup2014.com/video/meet-luciana-aymar-las-leonas-argentina. 
  133. "Amazing Aymar lands eighth FIH Player of the Year crown". Lausanne, Switzerland: FIH – Fédération Internationale de Hockey sur Gazon [International Hockey Federation]. 8. 12. 2013.. Arhivirano iz originala 12. 12. 2013.. http://www.fih.ch/en/news-4873-amazing-aymar-lands-eighth-fih-player-of. 
  134. Aeberhard, Benson & Phillips 2000, pp. 50–51.
  135. Nauright & Parish 2012, p. 128.

Literatura[uredi - уреди]

Članci[uredi - уреди]

  • (August 2004) "Convergence and intonation. Historical evidence from Buenos Aires Spanish". Bilingualism: Language and Cognition 7 (2): 107–119 (Cambridge University Press). DOI:10.1017/S1366728904001488. 
  • (2013) "The First Update of the Maddison Project; Re-estimating Growth Before 1820" (XLS). 
  • Malamud, Andrés (Fall 2011). "A Leader Without Followers? The Growing Divergence Between the Regional and Global Performance of Brazilian Foreign Policy". Latin American Politics and Society 53 (3): 1–24 (Institute of Social Sciences of the University of Lisbon). 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]

Commons-logo.svg U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Argentina



Geographylogo.svg Nedovršeni članak Argentina koji govori o geografiji je u začetku. Dopunite ga prema pravilima Wikipedije.