Borba za nezavisnost Latinske Amerike

Izvor: Wikipedia

Borba za nezavisnost Latinske Amerike je proces čiji se glavni deo odigrao između 1810. i 1820. godine i predstavlja oslobađanje španskih, portugalskih i francuskih kolonija od vlasti metropola i formiranje samostalnih država. Na ovaj proces uticaj su imala kako dešavanja unutar kolonija tako i međunarodni događaji pre svega pojava prosvetiteljstva i Francuska revolucija, Rat za nezavisnost SAD i Napoleonova okupacija Španije[1].

Ova borba ne može da se poredi sa procesom dekolonizacije koji se odvijao sredinom 20. veka u Africi i Aziji. Iako je u oba slučaja reč o emancipaciji naroda, ratovi za nezavisnost u Latinskoj Americi nisu bili ratovi potlačenih i tlačitelja, već ljudi istog društvenog statusa, čija je borba predstavljala sudar vladajuće strukture kolonija sa metropolom. U procesima koji su se odigrali u Africi i Aziji sukobili su se kolonijalni gospodari i potlačeno stanovništvo koje je ustalo protiv takvog sistema.[2]

Trajanje i specifičnosti[uredi - уреди]

Bitka kod Ajakuča, poslednja i odlučujuća bitka u borbi za nezavisnost latinoameričkog kontinenta. Ulje na platnu. Martin Tovar i Tovar, 1824.

Početak i završetak procesa borbe za nezavisnost Latinske Amerike istoričari smeštaju u različite vremenske okvire. Najveći broj se slaže da taj period traje oko pola veka, od sedme decenije XVIII do treće decenije XIX veka (osim Kube, koja je stekla nezavisnost dosta kasnije, 1898), to jest, od vidnih idejno-političkih uticaja revolucionarne misli Evrope do međunarodnog priznanja latinoameričkih država. Ova dešavanja nastaviće se građanskim ratovima i sporom stabilizacijom.

Ekonomski, socijalni i politički procesi koji su doveli do oslobađanja ne dešavaju se istovremeno u svim delovima Latinske Amerike, niti su oni neposredno povezani istim neposrednim uzrocima. Naprotiv, dele ih vremenske, etničke i socijalne razlike i izrazit lokalizam.

Rat za nezavisnost u Latinskoj Americi vode potomci belih doseljenika (kreoli) protiv metropole kao secesionistički rat i to je uglavnom samo njihova borba oko vlasti, a ne i borba širokih slojeva naroda. Indijanci, crni robovi i slobodni crnci nisu ostvarivali sopstvene interese u tom ratu. Bili su često angažovani u interesu španske monarhije protiv separatizma svojih gospodara, zemljoposednika i lokalnih vlasti. Čileanski istoričar Hajme Ejsagire kao dokaz navodi da je od 87.000 rojalista (1820) svega trećina bila iz metropole, a da je u bici kod Ajakuča od 9.000 vojnika na strani rojalista svega 500 bilo iz Španije.[3]

Stanje u društvu[uredi - уреди]

U kolonijalnom društvu Latinske Amerike formirane su dve suprostavljene imućne socijalne strukture. Na jednom kraju su bili kreoli - veleposednici i aristokrate evropskog porekla, ali rođeni na američkom kontinentu, veoma bogati, ali bez direktnog pristupa političkoj vlasti sem na lokalnom nivou. Ova grupa bila je suprotstavljena Špancima iz metropole u čijim je rukama bila politička vlast, monopol nad trgovinom, sakupljanje poreza i taksi u četiri vicekraljevstva i posredovanje u odlivu bogatstva u metropolu. Obe grupacije bile su nezadovoljne svojim položajem. Obespravljena grupa stanovništva: Indijanci, crnci, mulati, zambosi bili su posebno nezadovoljni svojim položajem, što se odražavalo kroz nebrojene i neuspele ustanke tokom celog kolonijalnog perioda, koji su uvek bili u krvi gušeni, a vođe surovo kažnjavane. Najžešći su bili ustanci Indijanaca koji su se protezali kroz ceo kolonijalni period, međutim, postoje oprečna mišljenja o njihovom uticaju na početak antikolonijalnog rata u Latinskoj Americi. Dok neki istoričari smatraju da indijanski ustanci i bune imaju marginalan značaj za izbijanje rata za nezavisnost, drugi smatraju da su opšta društvena previranja predstavljala pripremu za konačni početak rata protiv kolonijalizma.

U ovakvo društvo lako su prodrle revolucionarne ideje iz prosvetiteljske Evrope koje su donosili bogati kreoli sa svojih putovanja i njihova deca koja su se školovala u velikim evropskim centrima. Čitale su se zabranjene knjige o enciklopedistima, reformi postojećeg društvenog poretka, prirodnim naukama, prirodnim pravima čoveka i drugim evropskim idejama. Prosvetiteljske ideje o slobodi, jednakosti, napretku i nezavisnosti su bile poseban predmet proučavanja kreolske buržoazije i klera u španskim američkim kolonijama. Iako je nepismenost širokih narodnih slojeva bila velika, a španska metropola se trudila da spreči širenje naprednih ideja u svojim kolonijama, vrlo brzo su se raširile ideje Rusoa, Monteskjea i Voltera[1].

Proterivanje jezuita[uredi - уреди]

Ruševine crkve gvarani zajednice San Ignasio Mini, Misiones, Argentina

Praksa hrišćanskih religioznih redova u formiranju indijanskih komuna i uspesi u pokrštavanju Indijanaca imali su udela u pripremama za budući istorijski zaokret. Ta praksa je počela u 16. veku sa Bartolomeom de las Kasasom i čuvenom raspravom u Valjadolidu[4] održanom pred Karlom V na kojoj su po prvi put od početka kolonijalnih osvajanja iznete u javnost nedela i zločini konkistadora nad Indijancima, što je rezultiralo u osnivanju prvih indijanskih kolonija. Najuspešniji od svih su bili jezuiti koji su osnivali zajednice gvarani oko reke Parana na teritorijama današnjih država Paragvaja, Urugvaja i severnog dela Argentine. Jezuiti su učinili zajednice gvarani poptuno nezavisnim i samodovoljnim entitetima, što je počelo da pravi veliku smetnju, kako metropoli, tako i crkvi, i kolonijalnim vlastima. To je bio uzrok Gvaranskom ratu[5].

Iako se Gvaranski rat završio potpunom propašću gvarani zajednica i proterivanjem jezuita sa američkog kontinenta i kasnijim potpunim gašenjem tog religioznog reda (1773)[5], jezuiti su odigrali bitnu ulogu u stvaranju svesti o prirodnim pravima čoveka i neophodnosti borbe protiv kolonijalizma. Originalnim pristupom, sličnim socijalnom utopizmu, jezuiti su od indijanskih naseobina stvorili državu u državi, snažno ekonomsko uporište koje je smetalo kolonijalnim vlastima. Posle raspuštanja Družbe Isusove brojni njegovi redovnici ispoljili su veliku postojanost, nisu napustili red i zahvaljujući pomoći drugih redova uspeli su da u emigraciji, najviše u Italiji i Engleskoj, nastave svoj intelektualni uticaj. Usmerili su ga na patriotsko kazivanje o nehumanom odnosu španskih vlasti prema Indijancima. Jezuita Huan Pablo Viskardo napisao je čuveno Pismo svim Špancima. U njemu je po prvi put proklamovano pravo na revoluciju i nezavisnost. Pismo je došlo i do Fransiska Mirande, tada najvećeg zagovornika ideje o oslobađanju kolonija. Miranda je objavio ovo pismo na više jezika, otvarajući oči svetskoj javnosti pred strahotama nasilja ustanove repartimijento de labor i motive za veliki društveni zaokret opravdavajući ga prirodnim pravima čoveka.

Intelektualci[uredi - уреди]

Posle progona jezuita, škole koje su oni držali preuzeli su kreoli unoseći u njih nove sadržaje - ideje prosvećenosti i enciklopedizma. Boravak čuvenih evropskih naučnika u kolonijama dao je podstrek već uzburkanoj intelektualnoj atmosferi. Počela su da se stvaraju udruženja intelektualaca u kojima se raspravljalo o politici, nauci, umetnosti. Ranije zatvoreni krugovi intelektualaca se otvaraju javnosti. Održavaju se tribine na kojima se ispoljava novonastali hispanoamerički patriotizam. Broj ovakvih udruženja uvećao se kada im se, osim kreola, pridružuju i mestici (Gvatemala, 1808. godine). Pritisak da se napusti sholastika kao pogled na svet bio je toliko izražen da su se studenti Lime 1783. prvi put otvoreno suprostavili zvaničnom kandidatu za rektora predlažući jednog enciklopedistu. Sva ova intelektualna previranja i promene na neki način su pripremale tlo za konačnu pobunu.

Masoni[uredi - уреди]

Masonski simbol

U red najznačajnijih tajnih udruženja koje su organizaciono i propagandom pripremali Rat za nezavisnost bile su masonske lože. Frankomasonerija okupljala je više različitih slojeva: aristokrate, intelektualce, oficire i druge. Najpoznatije ličnosti iz borbe za nezavisnost bili su slobodni zidari, članovi Američke lože na čelu sa velikim majstorom Fransiskom Mirandom.[6] San Martin je organizovao ložu Lautaro u Buenos Ajresu (18121815) koja je bila pod uticajem masonerije iz Londona i koja se zalagala za ispunjavanje ciljeva američke Deklaracije o nezavisnosti.[6] Masonske lože, delujući uvek tajno, organizovale su Veliko američko udruženje, Udruženje viteza razuma i druga. Preko njih su širili ideju otpora apsolutizmu i organizovali vojne pobune.[6]

Pobune koje su prethodile ratu za nezavisnost[uredi - уреди]

Pobune i ustanci veoma česti tokom tri veka kolonijalne vladavine nisu imali za cilj nezavisnost kolonija ali su stvarali uslove čije sazrevanje dovodi do secesije. Svi ustanci i pobune u Latinskoj Americi tokom kolonijalne vladavine mogu se svrstati u tri kategorije: ustanci Indijanaca, izazvani eksploatacijom i ugnjetavanjem, ustanci robova koji su imali za cilj ukidanje ropstva i ustanci kreola. Cilj ovih poslednjih sve do 18. veka bilo je rasterećenje od prevelikih nameta, protest protiv zloupotreba vlasti, samovolje pojedinaca, monopola i privilegija aristokratije i nisu bili usmereni protiv monarhije i kolonijalne vlasti.

Pobune Indijanaca[uredi - уреди]

Najstariji su bili ustanci Indijanaca Perua. Prvi je podigao još 1536. Manko Inka Jupanki protiv porobljavanja, nosilac vladajuće dinastije i jedan od naslednika poslednjeg cara Inka, Ataualpe. Ustanak je bio masovan i vođen je sa promenljivom ratnom srećom. Ustanici su postigli znatne uspehe i čak je kratkotrajno obnovljen suverenitet države Inka, mada na dosta manjoj teritoriji. Nakon pogibije Manka su nasledili njegovi sinovi Titu Kusi Jupanki i Tupak Amaru I i kada su oni poraženi ustanak je ugušen. Među borbenim plemenima Kečua i Ajmara oni su postali simbol otpora.

Araukanci su sukcesivno dizali pobune na teritoriji današnjeg Čilea. Slično njima činili su i rudari u Novoj Španiji, Meksiku (1598), u Tukumanu (1655), zatim crnci u rudnicima zlata na teritoriji današnje Venecuele. Od sredine 17. veka žarišta ustanaka premeštaju se u Novi Meksiko, a uzroci su sem pomenutih i nasilno preobraćenje u hrišćanstvo. Najveći među ustancima počeo je 1680. i tokom njega je razorena prestonica Santa Fe. Ustanak je trajao 12 godina.

U 17. veku španska vlast u kolonijama ozbiljno je uzdrmana ustancima i neredima. Jedan od ustanaka u Asunsionu, poznat kao Ustanak paragvajskih komunara (1724-25) najveći je do tada sudar pobunjenika i centralističke vlasti. Vodio ga je jezuita Hose Antekera (šp. José Antequera) koji će postati simbol borbe protiv kolonijalne vlasti. Antekera i njegov naslednik Fernando Mompo (španski Mompó) su, prema nekim istraživačima, definisali prava čoveka pola veka pre Linkolna i Francuske revolucije. Od njih je poteklo geslo da je autoritet naroda iznad autiriteta kralja. Komunarske simbole koristili su za svoje ciljeve i kreoli koji su smanjenje poreskih nameta, slobodnu trgovinu i ukidanje obaveze vojne službe.

U Venecueli 1749. ustanak malih proizvođača kakaovca protiv monopola ubedljivo je govorio da je proširena osnova socijalnog protesta. Slično se događalo i u severnoj Argentini 1752, u Limi 1750. kada je izbio ustanak indijanskih poglavica. Na Jukatanu su 1765. ustanici proglasili novog kralja Maja, iste godine je izbio ustanak u Kitu, Novoj Španiji 1867, u Čileu, Novoj Granadi i Peruu protiv nameta dižu se komunari 1776. godine. Kod kreola javlja se saosećanje za indijansku sudbinu i dolazi do međusobnog približavanja.

Slične, ali ne i tako brojne zavere i pobune, javljaju se i u Brazilu. Najčuvenija je zavera tajnog društva neposlušnih rudara iz 1789. godine u rudnicima Minas Žeraisu pod vođstvom Silve Havijera zvanim Tiradentes. U ime rudara tražena je nezavisna republika, slobodna trgovina i sve ono što je bilo u skladu sa liberalnim stremljenjima tog vremena. Zaveru su podržali brazilski pesnici Da Kosta, Antonio Gonzaga i drugi. Zavera je otkrivena i sasečena u korenu, a pomenuti pesnici su prognani.

Egzekucija Tupak Amarua II

Najveći među spontanim i organizovanim ustancima domorodaca bio je ustanak Tupaka Amarua II (1780-83) u oblasti južnog Perua, severnog Čilea, Bolivijske visoravni i severozapadne Argentine gde je postojbina Kečua i Ajmara Indijanaca. Neposredni povod za ustanak bile su previsoki porezi, zloupotrebe vlasti i sistem prisilnog rada tzv. mita. Vodio ga je Hose Gabrijel Kondorkanki Nogera (šp. José Gabriel Condorcanqui Noguera), imućni obrazovani trgovac, nasledni vođa Indijanaca koji je uzeo ime Tupak Amaru II. U početku je ustanak bio veoma uspešan. Ustanku su u početku prilazili kreoli i mestici, ali su ga napuštali zbog radikalnih zahteva Indijanaca. Uprkos velikoj brojnosti (više desetina hiljada ljudi), slabo naoružana, neopremljena i nedisciplinovana indijanska vojska nije mogla da odoli pritisku španske vojske. Vicekraljevi su okupili mestike i 1731. potukli Indijance. Španski vojnici pokazali su izuzetnu surovost prema porženima. Pogubljeno je oko 80.000 Indijanaca, a samog Tupaka su vezali za konjske repove i pokušali da raščereče, međutim, morali su da upotrebe sekire. Uprkos porazu novi ustanak je izbio 1782. pod vođstvom Tupaka Dijega, koji ga je vodio dve godine sve dok vlasti nisu sprovele delimične reforme u korist Indijanaca.

Iako su ustanci Indijanaca doživljavali poraze ogroman značaj imala je ispoljena politička podudarnost sa republikanskim secesionizmom kreola. Reč je o procesu formiranja jednog opšteg raspoloženja za oslobodilačku borbu u korist novih ideja o američkoj nacionalnoj pripadnosti.[6]

Zahtevi za nezavisnost bili su manje izraženi u područjima gde su vladali tolerantniji i sposobniji vicekraljevi kao što je Meksiko. U Brazilu nije ni nametana stroga centralistička vlast.[6]

Pobune robova[uredi - уреди]

Pobune crnih robova bile su česte, a najznačajnija je ona iz 1630. kada su odbegli robovi u provinciji Pernambuko (Brazil) formirali Republiku palmi. Republika je opstala preko 60 godina, sve do 1697. godine. Ostali ustanci robova uglavnom nisu prevazilazili lokalne razmere. Francuska revolucija iz 1789. godine podstakla je robove na ustanke. Tako je 1791. izbio ustanak u francuskoj koloniji Santo Domingo na zapadnom delu ostrva (istočni je bio španska kolonija) sa političkim i socijalnim zahtevima. Ustanak je ugušen, ali francuska vlast više nije mogla da kontroliše robove.

Ustanci kolonizatora i kreola[uredi - уреди]

Prva pobuna kolonizatora izbila 1497, a predvodio je alkalde ostrva Izabele u vreme dok je Kolumbo bio u Španiji, a zamenjivao ga njegov brat Bartolomej. Trajala je skoro dve godine sve do Kolumbovog povratka kada je postignut kompromis. Kasnije je bilo sve više pobuna kreola i to je pokazatelj unutrašnje borbe oko privilegija i ovlašćenja sve do 18. veka kada takvi nemiri ustupaju mesto protestu protiv nameta krune i loše adminisracije. U takve se ubrajaju pobune u Karakasu (1749), Kitou (1765), Čileu, Novoj Granadi, Peruu (1776-77). U Čileu je 1781. godine došlo do velike zavere. U Novoj Granadi iste godine protest je prerastao u ustanak kreola uz učešće Indijanaca.

U pojedinim delovima kolonija nije bilo većeg komešanja kreola (Meksiko, Peru) i to se objašnjava većom sposobnošću vicekraljeva, to jest fleksibilnijom politikom vlasti. U tim sredinama podsticaji za nezavisnost dolazili su uglavnom spolja. Bilo je pobuna plantažnih radnika, ali one nisu imale secesionistički karakter.

Unutrašnji činioci - neposredni uzroci rata za nezavisnost[uredi - уреди]

Prosvetiteljstvo je bilo ideološko opravdanje borbe za nezavisnost američkog kontinenta, međutim neposredni uzoci su bili ekonomske prirode[1]:

  • Gvozdena kontrola Burbona života u kolonijama u bilo kom pogledu.
  • Razvitak birokratije i jaka centralizacija administrativinih funkcija kolonija.
  • Isključenje kreola iz javnog i političkog života. Državne položaje mogli su imati samo Španci.
  • Potpuna ekonomska zavisnost od metropole.
  • Visoki porezi.
  • Nedostatak sredstava za održanje imperije. Španija nije imala odgovarajuću vojnu snagu niti je mogla svojom proizvodnjom da zadovolji potražnju i ekonomske potrebe svojih kolonija.

Ovakva situacija je proizvela tenziju i nezadovoljstvo među različitim sektorima u hispanoameričkim kolonijama. Međutim, Indijanci, crnci i mulati su bili najugroženiji, jer osim Španaca, ugnjetavali su ih i kreoli[1].

Spoljni činioci[uredi - уреди]

Događaji koji su pripremili političku klimu za odvajanje kolonija od Španije ne potiču samo od događanja u samim kolonijama. Naprotiv evropska i svetska dešavanja tog vremena imala su veliki uticaj na dešavanja u Latinskoj Americi. U Francuskoj se odigrala do tada najveća buržoaska revolucija, u Engleskoj cveta liberalizam. Sjedinjene Američke Države prve na američkom kontinentu dobijaju nezavisnost.

U razvoju dešavanja u Latinskoj Americi uočljiva su dva perioda. Prvi u kome se prihvataju novi ideološki uticaji i odvija proces sazrevanja odluke za borbu ubrzan sticanjem nezavisnosti SAD (1776). Drugi period ispunjam je tajnim idejno-političkim pripremama, a zatim vojnim delovanjem protiv kolonijalne vlasti, mada ne uvek i protiv monarhije. Ovaj drugi period naziva se Rat za nezavisnost i dostiže vrhunac posle Napoleonove invazije na Španiju (1808) i propasti španske i portugalske imperije nizom proklamacija o nezavisnosti (1822-24). Usledilo je međunarodno proglašenje nezavisnosti otpočeto Monrovoom deklaracijom a završeno kada su bivše metropole priznale nezavisnost novoformiranih država.

Uticaj Francuske revolucije[uredi - уреди]

Francuska revolucija je u početku imala veliki odjek u kolonijama tim više što su ideje enciklopedista, Rusoa, Didroa, Voltera bile prisutne među inteligencijom i političkom opozicijom. Kolonijalna uprava uočila je opasnost od ovih ideja tako da je kažnjavano robijom prevođenje Deklaracije o pravima čoveka i građanina.

Pred Francusku revoluciju Karlos III je nastojao da u kolonijama sprovede reforme u duhu prosvećenog apsolutizma. One su, međutim bile malog dometa. Kralj je odbacio predloge svojih ministara da se dalekosežnim reformama osujeti secesija. Ukinut je deo monopola na trgovinu s kolonijama proširenjem trgovačkih dozvola na druge zemlje, smanjene su carine, unapređena je nauka, liberalizovana je štampa, povećan je uvoz knjiga ali ovo nije moglo da zadovolji želje i potrebe kolonija.

Međutim nešto kasnije, stav prema Francuskoj revoluciji se promenio. Postulati o jednakosti svih ljudi nisu odgovarali ekonomskim interesima dominantnoj kreolskoj klasi. Slagali su se sa jednakim pravima u okviru svoje klase, ali ne i sa izjednačavanjem prava kreolaca sa pravima Indijanaca, crnaca, mestika i mulata. Zbog toga, ideje Francuske revolucije nisu bile najbolje prihvaćene u krugovima visoke klase kolonijalnog društva[1].

S druge strane, Francuska revolucija je imala izuzetan odjek u francuskom delu Santo Dominga. Radikalne promene u Francuskoj su se prenele na francuske kolonije, što je rezultovalo silovitim pobunama robova, koje su se na kraju završile nezavisnošću Haitija. Sa Haitija, pobune robova su se proširile na Venecuelu, i kreolci su sa užasom odbacili ideje francuske revolucije i odlučili se za model koji im je bio mnogo bliži i koji je daleko više odgovarao njihovim ekonomskim interesima: model Američke revolucije[1].

Uticaj Američke revolucije[uredi - уреди]

Američka revolucija isprva nije imala neposredni uticaj na dešavanja u španskim kolonijama. To se može objasniti sukobima između Španije i Francuske sa Britanijom koji su apsorbovali svu pažnju kolonija kao i opreznošću prema SAD, očekivanjem da bi se „pigmej mogao pretvoriti u kolosa“. SAD je dobro iskoristio evropske sukobe 1783. godine i pri sklapanju mirovnog sporazuma sa Britanijom utvrdio granice prema španskoj Floridi na 32 paraleli. SAD su 1819. otkupili deo španskih teritorija. Ali o svim ovim velikim međunarodnim dešavanjima se među narodom malo znalo pa čak ni gornji sloj kreolskog stanovništva nije bio šire obavešten o američkoj revoluciji. Njen uticaj se osetio tek usvajanjem Deklaracije o nezavisnosti i nakon završetka borbi za nezavisnost na Haitiju, kada su ideje francuske, zamenili idejama američke revolucije[1].

Napoleonova okupacija Španije[uredi - уреди]

Fransisko Goja. "3. maj 1808. godine". Streljanje u Madridu španskih rodoljuba od strane francuskih vojnika. Muzej Prado u Madridu

Sporazum iz Fontenbloa[7] (šp. Tratado de Fontainebleau) koji je 1807. godine potpisao predsednik španske vlade Manuel Godoj sa Napoleonom kojim se odobrava francuskoj vojsci da pređe Španiju pri napadu na Portugal (1807) imalo je katastrofalne posledice po Španiju. Sporazum je podrazumevao zajedničku invaziju na Portugal i podelu kolonija u Brazilu. Iako su u novembru francuske trupe jednostavno umarširale u Portugal, Napoleon je i dalje ubacivao trupe preko Pirineja u Španiju, pod izgovorom da priprema odbranu Španije od Britanaca[8].

Portugalski kralj Žoao IV od Portugala bio je prinuđen da emigrira u Brazil sa 15.000 odabranih plemića, zaštićen britanskom flotom. On je ubrzo doneo odluku da prizna osamostaljenje Brazila. Napoleonova politika dovela je do abdikacije kralja Karla IV u korist sina Fernanda VII, koji je opet, bio prinuđen da preda vlast Napoleonu. Za kralja Španije i Indija Napoleon je imenovao svog brata Žozefa. Pošto su Francuzi bukvalno okupirali celu Španiju, Španci su digli opšti ustanak i vodili ga sa promenljivom srećom šest godina (1808-14) prihvatajući za legitimnog kralja samo Fernanda VII[8].

Rat za nezavisnost[uredi - уреди]

Opšti znak za početak borbe, ranije sporadično vođene i sa malim uspehom bio je Napoleonov napad na Španiju 1808. godine. Invazija je za Španiju predstavljala prekid jedninstvenog kontinuiteta monarhije, s obzirom da su Karlos IV i Fernando VII morali da se odreknu španskog prestola u korist Napoleonovog brata, Žozefa Bonaparte.

U kolonijama su sazvani kabildi i formirane narodne hunte po ugledu na Španiju. One preuzimaju vlast u Kitu (1809), Karakasu, Buenos Ajresu, Santijagu i Bogoti (1810). Ovo su prve nezavisne vlade u španskim kolonijama. Španski generalni kortesi okupljeni u Kadizu doneli su prvi liberalni španski Ustav 1812. godine, ukinuli Inkviziciju, a centralna hunta je proglasila sve kolonije sastavnim delom Španije i pozvala ih da se pridruže borbi protiv Francuza[8]. Bio je ovo pokušaj Španije da zadrži ove teritorije. U ovom periodu većina kreola se dvoumila između borbe za nezavisnost i nastavka vezanosti za metropolu. On je ujedinio provincije Španije i kolonije u jedinstvenu nacionalnu državu. Takav tok političkog odlučivanja ipak nije doneo željene rezultate.

Britanija je bila u nedoumici ali ne samo oko španskih kolonija tj. da li da podrži pobunjenike u njima radi razbijanja španskog pomorskog i trgovačkog monopola ili da se opredeli za špansku borbu protiv Napoleona. Opredelila se za pomoć španskoj gerili protiv francuske okupacije. Tokom 1813. francuske trupe su proterane iz Španije da bi naredne godina Napoleon bio potučen a španski kralj Fernando VII trijumfalno je dočekan sa spremnim Ustavom. Međutim, Fernando VII je odbacio Ustav, izvršio vojni udar, obnovio apsolutizam, vratio Inkviziciju i pohapsio sve liberale[8].

Ovakav razvoj događaja uverio je kreole koji su se kolebali da do nezavisnosti vodi samo put oružane borbe.

Etape rata za nezavisnost[uredi - уреди]

Sled sticanja nezavisnosti po zemljama

U početku cilj borbe nije bio jasno definisan, ili je bolje rečeno bio različit za razne grupacije stanovništva. Jedan deo vladajućih slojeva želeo je reforme u okviru monarhije odnosno samo političku slobodu od kontrole Madrida. Drugi deo želi potpuno osamostaljenje, republikanizam, slobodno tržište i parlamentarni sistem. I jedna i druga struja su predstavljale manjinu. Širi društveni slojevi nisu nezavisno i organizovano učestvovali u oslobodilačkoj borbi, niti je ona izražavala njihove socijalne interese. Pristupali su joj milom ili silom, mobilizacijom na obe strane. Emancipaciju je vodila trgovačka buržoazija, bogati kreolski bankari i deo aristokratije, socijalne grupacije koje su jedino bile u stanju da je dovedu do uspeha. U početku sukoba vojske obe strane su bile malobrojne. Vojska oslobodilaca sastojala se od nedisciplinovanih dobrovoljaca, slabo naoružana i opremljena. Ona deluje nesinhronizovano, razjedinjena rivalstvom vođa.

Takođe, rat se ne odvija istim tokom u svim vicekraljevstvima. Ne postoje iste političke ideje koje mogu da ujedine ovu borbu. Oružane borbe vođene su tamo gde su bile stacionirane španske vojne snage. Ostali delovi kolonija sa slabijim komunikacijama i manjeg značaja za metropolu stekli su nazavisnost kada je Španija propala kao kolonijalna imperija. Jedina borba koja je u njima vođena bila je borba nekoliko struja kreola oko preuzimanja vlasti.

U drugom periodu zaoštravaju se vojni sukobi. U Španiji je obnovljen apsolutizam. Posle 1814. ona je opet u stanju da u kolonije šalje vojne ekspedicije-izuzev u Argentinu. Kruna ne traži put sporazuma nego konfrontacije. Među kreolima dolazi do zaokreta jer se i monarhisti uveravaju da je jedini put nezavisnosti potpuno odvajanje od matice.

U trećem periodu relativno brzo je određena sudbina kolonija: oslobodilačka vojska bila je reorganizovana. Bolivar i San Martin, kao i druge manje poznate vođe pobeđuju u velikim bitkama. Prihvataju se savezništva sa stranim državama već prema konkretnoj situaciji i interesima.

Četvrti period počinje sticanjem nezavisnosti. U njemu se odvija borba za vlast pojedinih kreolskih kaudilja i lokalizam razbija san o jedinstvu. Velike sile priznaju nezavisnost brojnih novih država. Najjači bastion Španaca bio je u Peruu a oslobodilaca u Rio de la Plati. Najžešće borbe vođene su u Novoj Granadi i Čileu.

Borbe za nezavisnost po zemljama[uredi - уреди]

Haiti[uredi - уреди]

Glavni članak: Haićanska revolucija
Tusan-Luvertur, vođa haićanske revolucije za nezavisnost

Pred ustanak, na Haitiju je živelo nekih 600.000 stanovnika, od kojih su 500.000 bili crni robovi dovedeni iz Afrike da rade ne poljima šećerne trske nakon što je kolonijalni sistem potpuno uništio autohtono indijansko stanovništvo. Francuza je ukupno bilo oko 30.000, vladinih službenika, trgovaca i zanatlija oko 10.000 i oko 30.000 mulata[9][6].

Godine 1791. 30.000 belaca i 27.000 crnaca i mulata otpočeli su ustanak za nezavisnost podstaknut Deklaracijom o pravima čoveka i zahtevom Francuske revolucije da kolonije dobiju ista prava kao i metropola. Velika Britanija i SAD pružile su podršku Francuzima i ustanak je ugušen.

Preokret je nastao kada na čelo crnačkog pokreta stupa Fransoa Dominik Tusan-Luvertur (fr. François Dominique Toussaint-Louverture). Po prvi put je crnačka vojska je potukla vojsku jedne evropske sile. Tusan je vešto koristio sukobe evropskih sila. Kako bi odbranio ustanak stao je na stranu Španije koja mu je obećala da će ropstvo biti ukinuto što nije ispunjeno. Kada je Konvent 1794. godine proglasio slobodu za sve robove, Tusen je prešao na stranu Francuza i nastavio borbu za nezavisnost, dobio bitke protiv Španaca i Engleza (1798) a zatim porazio i same Francuze. Na kraju je ukinuo francusku vlast (1801) i doneo liberalni ustav, proklamovao slobodu trgovine, priznao katoličku crkvu i ukinuo ropstvo[9][10]. Međutim, Napoleon je odbacio taj ustav i poslao je na Haiti ekspediciju od 86 brodova i 50.000 vojnika da uguše ustanak[9]. General Leklerk (fr. Leclerc) je 1802. godine porazio crnačke trupe, zarobio Tusena i deportovao ga u Francusku. Tusen je umro 1803. u tvrđavi Žu. Uporan otpor crnaca i mulata kao i epidemija žute groznice u redovima intervencionista donela je na kraju novi poraz Francuzima. Povukli su se uz velike gubitke (negde oko 62.000 ljudi)[9].Žan Žak Desalin (fr. Jean Jacques Dessalines ), Tusanov naslednik proglasio je 1804. nezavisnost dajući novoj državi ime Republika Haiti. Država je obuhvatala samo zapadni deo ostrva pošto je istočni bio pod španskom upravom. Oba dela su ujedinjena 1822. godine. Desalin se ubrzo pretvorio u apsolutistu. Ubijen je u unutrašnjim borbama oko vlasti. Njegov saborac i naslednik Anri Kristof (fr. Henri Christophe) proglasio se kraljem. Konfiskovao je sve francuske posede i delio ih stanovništvu, bivšim robovima čime je izazvao ustanak zemljoposednika. Francuska je 1825. priznala nezavisnost Haitija međutim, to nije smirilo unutrašnju situaciju.

Jug Južne Amerike[uredi - уреди]

Argentina, Čile i Peru su vodile rat za nezavisnost pod vođstvom Hosea San Martina, poznatog kao Oslobodilac (šp. Liberator), naročito u Argentini.

Opšti tok Rata za nezavisnost u prvom periodu obeležili su Otvoreni kabildi i zbivanja u Argentini. Britanska invazija na latinoamerički kontinent je planirana sa tri najpovoljnija prilaza: preko Venecuele, Buenos Ajresa i Čilea. Prve dve su propale, a treća preko luke Valparaiso nije ni preduzeta.

Kada je engleska flota 1806. napala Buenos Ajres vicekralj je pobegao bez pokušaja da pruži otpor napadaču. Grad su odbranili samoorganizovani kreoli. Potukli su Britance, a nakon toga su preuzeli vlast i odrekli vernost Hunti iz Sevilje, a zatim organizovali instituciju Otvorenih kabilda kao narodni organ koji je po prvi put preuzeo političku vlast i od tada je nije ispuštao iz svojih ruku. Nakon prvih vesti o Napoleonovoj okupaciji, dolazi do stvaranja ovih organa u različitim delovima kolonija. Prvi je formiran u Karakasu 19. aprila 1810. godine a poslednji u Čileu 18. septembra 1810. Kabildi nisu proglašavali nezavisnost ali su obrazovali nove kreolske vlade i označili početak unutrašnjih političkih sukoba oko dalje sudbine kolonija. U Vicekraljevstvu Rio de la Plati dobili su najširu podršku i u gradovima i u unutrašnjosti i time je otpočela Majska revolucija i formiranje oslobodilačke vojske. Novoformirana patriotska hunta okupila je i konzervativce i liberale i počela mnoge ekonomske i političke reforme (18101826) u proglašenoj državi Ujedinjene provincije Rio de la Plate. Među najvažnijim vođama Otvorenih kabilda u Argentini bili su Manuel Belgrano, Marijano Moreno, Huan Hose Kasteli, Kornelio de Saavedra.

Nezavisnost Čilea je 12. februara 1818. proglasio revolucionarni vođa Bernardo O'Higins, koji je postao diktator Čilea. O'Higins je bio inspirisan San Martinovim idejama. Njih dvojica su se zajednički borili protiv Španaca u odlučjućoj bici kod Čakabuka.

Venecuela[uredi - уреди]

Venecuela je objavila svoju nezavisnost od Španije 5. jula 1811. godine čime je otpočeo rat između dve zemlje. Godine 1812. španske snage predvođene generalom Huan Domingom Monteverdeom potukle su venecuelansku revolucionarnu vojsku sa Franciskom Mirandom na čelu, koja se predala u Viktoriji 12. jula 1812. čime je završena prva faza rata. Simon Bolivar i ostale vođe revolucije su emigrirali.

Nakon poraza 1812. godine Bolivar odlazi u Novu Granadu. Kasnije se vraća sa novom vojskom dok je trajala izuzetno surova faza rata. Nakon što je najveći deo lokalne aristokratije napustio ideje nezavisnosti crnci i mulati su postali glavna snaga revolucije. Elita je reagovala otvoreno ometajući borbu običnih ljudi. Bolivarove snaga su napale Venecuelu iz Nove Granade 1813. godine, ulazeći u borbu nadahnute motom borba do smrti (šp. guerra a muerte). Bolivarove trupe potukle su Monteverdeovu špansku vojsku u nizu bitaka zauzimajući Karakas 6. avgusta 1813. i opkoljavajući Monteverdea u Puerte Kabelu septembra 1813. godine.

Kako su i lojalisti pokazali istu istrajnost pobunjenici su ostvarivali samo kratkotrajne uspehe. Tokom 1814. ojačane španske snage u Venecueli su pretrpele niz poraza ali su najzad potukle Bolivara kod La Puerte 15. juna 1814. Osvojile su Karakas 16. jula 1814. i ponovo su potukle pobunjenike kod Aragve 18. avgusta 1814. godine. U ovoj borbi Španci su izgubili 2000 ljudi od 10 000 koliko ih se borilo a pobunjenici su izgubili 3.000 ljudi. Bolivar i druge vođe vratile su se u Novu Granadu.

Vojska predvođena lojalistom Hoseom Tomasom Bovesom je pokazala svoju ključnu vojnu ulogu. Okrećući se protiv nezavisnosti, ovi izuzetno pokretni, izuzetni borci su još jednom potisnuli Bolivara iz njegove rodne zemlje.

Bolivar se vratio u Venecuelu decembra 1816. ponovo vodeći neuspešnu borbu protiv Španaca od 1816. do 1818. godine.

Bolivar se još jednom vratio u Venecuelu aprila 1821. predvodeći armiju od 7.000 ljudi. Kod Karaboba 24. juna njegove snage su do nogu potukle Špance i revolucionarne snage su izvojevale nezavisnost Venecuele.

Paragvaj[uredi - уреди]

Paragvaj je posle Haitija prvi postigao nezavisnost 1811. godine delom zahvaljujući svojoj geografskoj izolovanosti, delom tradiciji ustanka od 80 godina ranije. Snažnu prvobitnu motivaciju patriotskog pokreta inicirala je grupacija najkrupnijih vlasnika plantaža duvana. Fransija Gaspar poznat kao doktor Fransija bio je vodeća ličnost suprotstavljena veleposednicima. Čovek mnogih reformi koje su imale odjek u širokim slojevima stanovništva. Zatvorio je spoljna tržišta i ukinuo spoljnu trgovinu a potom je podigao fabriku oružja i baruta. Sledeći korak bio je eksproprijacija velikih latifundija bez naknade stvorenih nakon progona jezuita. Jedan deo zemlje podeljen je seljacima u sitnim parcelama a drugi je ostao državi u formi velikih stočarskih dobara. Podigao je cene i gvozdenom rukom je sprečio špekulacije robom za osnovne potrebe. Konfiskovao je crkvena dobra a manastire pretvorio u kasarne. Jakobinac, bez partije, uspeva da pridobije siromašne, robove, sitnu buržoaziju formiranu u gradovima. Krajem 18. veka paragvajsku zatvorenost je razbila britanska diplomatija koja je uz pomoć Brazila i Argentine podstakla pobunu aristokratije i srušila taj usamljeni jakobinski režim.

Kolumbija[uredi - уреди]

Od 1815. oslobodilački pokret u Venecueli kao i u najvećem delu Španske Južne Amerike je zapao u izuzetno tešku poziciju. Velika vojna ekspedicija koju je poslao Fernando VII te godine je preotela Venecuelu i najveći deo Nove Granade. Novi Bolivarov napad na Venecuelu 1816. predstavljao je težak neuspeh.

Godine 1819. Bolivarove snage su prešle Ande i prodrle u Novu Granadu juna-jula iste godine. U bici kod Bojača 7. avgusta 1819. godine njegova vojska od 2.000 ljudi potukla je 3.000 španskih i kolonijalnih boraca. U proleće 1820. Bolivarove republikanske snage su zauzele Bogotu. Nakon toga Bolivar je postao prvi predsednik Velike Kolumbije.

Ekvador[uredi - уреди]

Ekvador je od 1614, pripadao Vicekraljevstvu Perua, a od 1739. Vicekraljevstvu Nova Granada. Već u 18. veku, kreoli su na teeritoriji današnjeg Ekvadora pokušavali da ostvare nezavisnost.

Dana 9. avgusta 1809. godine, osnivanjem Nezavisne hunte čiji je predsednik bio Huan Pio Montufar, počela je borba za nezavisnost Ekvadora. Već 10. avgusta se smenjuje predsednik Audijencije i proglašava se nezavisnost Kita. Vicekraljevi Perua i Nove Granade su poslali vojne ekspedicije, koji su ugušili ovaj ustanak.

Kada je Fernando VII odbio da prizna Ustav iz Kadiza, to izaziva talas pobuna i independističkih pokreta širom španskih kolonija u Americi. Na taj način Kraljevska Audijencija u Kitu uspeva da se odcepi od metropole nakon Bitke kod Pinčinče 24. maja 1822.

Teritorije Kita i Gvajakila koji se bio odvojio od španske dominacije 1820. i imao je sopstvenu vladu), ušli su u zajednicu koja je dobila ime Velika Kolumbija, kao Južni distrikt. Nakon raspada 1830. iz ove države su nasale Nova Granada (današnje Kolumbija i Panama), zatim Venecuela i Ekvador[11].

Bolivija[uredi - уреди]

Nezavisnost je proglašena još 1809. godine, ali je nakon toga sledilo 16 godina krvave borbe do uspostavljanja prve republike koja je dobila ime po Simonu Bolivaru, 6. avgusta 1825.

Napoleonska invazija na Iberijsko poluostrvo je dovela u pitalje lojalnost visokih staleža u gorljem Peruu. Većina njih je ostala lojalna Centralnoj Hunti u Španiji i čekala da vidi šta će da se desi. Prvi konflikti su izbili 25. maja 1809. godine kada su radikalni kreoli odbili da priznaju vlast centralne hunte i zahtevajući nezavisnost, zauzeli su ulice. Ovaj revolt je bio jedan od prvih u Latinskoj Americi, ali jeubrzo ugušen.

Dana 16. jula 1809. godine Pedro Domingo Muriljo je poveo drugi ustanak kreola i mestika u La Pazu, i proglasio nezavisnost Gornjeg Perua u ime Fernanda VII. Lojalnost prema španskom kralju je iskorišćena da bi se nezavisnosti dao legitimitet. Do novembra 1809. godine, Kočabamba, Oruro i Potosi su se pridružili Murilju. Iako su ustanak u La Pazu ugušile trupe vicekranja Perua, i u Čukisaki trupe vicekralja Rio de la Plate, Gornji Peru nikada više nije bio pod potpunom kontrolom Španije.

Tokom sledećih sedam godina Gornji Peru je bio poprište borbi između snaga Ujedinjenih provincija Rio de la Plate (današnja Argentina) i rojalista iz Perua. Iako asu rojalisti odbacili tri argentinske invazije, gerile su uglavnom kontrolisale većinu teritorije gde su se formirale tzv. republikete ("republikice"), to jest, ustanički centri, odakle će poteći borba za nezavisnost.

Do 1817. Gornji Peru je bio uglavnom mirnan i pod kontrolom Lime. Nakon 1820. Konzervativna partija kreolaca je podržala generala Pedra Antonija de Olanjetu koji je odbio da prihvati mere španskih kortesa, ali takođe je odbio da se pridruži ustanicima Simona Bolivara i Antonija Hosea de Sukrea. Nije hteo da prizna poraz ni nakon odlučujuće bitke kod Ajakuča 1824. godine, poslednje velike bitke rata za nezavisnost Latinske Amerike. Na kraju ga je pobedio Antonio Hose de Sukre aprila 1825. godine, a nova država je dobila ime po Simonu Bolivaru - Bolivija.

Urugvaj[uredi - уреди]

Kada su u Montevideo stigle vesti o formiranju Prve patriotske vlade u Buenos Ajresu, pojavili su se prvi znaci želje za nezavsnošću. Dana 28. februara, 1811, oko stotinak patriota na čelu sa Hoseom Vijerom Venansijem Benavidezom, zauzeli su gradove Mercedes i Sorijano i proglasili kraj španske dominacije. U međuvremenu, Hose Hervasio Artigas je organizovao vojsku u Buenos Ajresu i krenuo u Urugvaj gde je posle prvih uspeha, krenuo u opsadu Montevidea. Vicekralj je tražio pomoć od Portugalaca iz Brazila, koji su potukli Artigasa i ušli u Montevideo. Posredovanjem vlade iz Buenos Ajresa, portugalske trupe su se povukle a Artigas se vratio na čelo vojske i ponovo postavio opsadu oko Montevidea koja je trajala gotovo dve godine (kapitulacija 20. juna 1814)[12].

Godine 1816. opet dolazi do portugalske intervencije u Urugvaju. Montevideo opet pada u ruke Portugalcima 1817. godine. Artigas je pobegao u Paragvaj, gde je ubrzo umro.

Godine 1821. Brazil je aneksionirao Orijentalnu prevlaku (danas, Urugvaj), pod imenom Provincija Sisplatina, u čijem će sastavu ostati do 1825, kada je Huan Antonio Lavaljeha (šp. Juan Antonio Lavalleja) sa još 33 Urugvajca napao zemlju, i uz ogromnu podršku naroda, osvojio Montevideo i proglasio nezavisnost Urugvaja 25. avgusta 1825[12].

Meksiko[uredi - уреди]

Rat za nezavisnost Meksika je jedan od hispanoameričkih ratova za nezavisnost koji su najduže trajali. Počeo je 1810, kao seljačka buna protiv kolonijalnih gospodara, a završio se 1921. pobedom alijanze liberala i konzervativaca.

Vodeća figura u borbi za nezavisnost Meksika bio je Migel Idalgo, sveštenik malog grada Dolores. U svom domu je organizovao sastanke na kojima su bili dobro došli kako Indijanci, tako mestici, kreoli i Španci. Na tim sastancima se raspravljalo o socijalnim i ekonomskim temama, i ubrzo su prerasli u antikolonijalnu konspiraciju. Početak ustanka je bio određen za 8. decembar 1810, međutim konspiratori su bili obavešteni da su otkriveni, te su bili primorani da požure sa dizanjem ustanka. Tako su već u septembru počele prve borbe, a ustanici su krenuli ka gradu Meksiku, u nameri da ga zauzmu. Nakon prvih uspeha i nekoliko zauzetih gradova, stigli su do Meksika ali nisu uspeli da ga zauzmu. Nakon toga su krenuli ka severu, ka Teksasu, ali su pali u zasedu kod grada Monklove i svi bili pohvatani, zajedno sa Idalgom, kome je kao svešteniku, sudila Inkvizicija i osudila ga na smrt paljenjem na lomači. Kazna je izvršena 30. jula 1811. godine.

Nakon Idalgove smrti, vođstvo je preuzeo Hose Marija Morelos. Pod njegovim vođstvom su zauzeti gradovi Oaksaka i Akapulko, održan je Kongres u Čilpansingu (šp. Congreso de Chilpancingo) na kojem je Meksiko formalno proglasio nezavisnost od Španije i na kome je ratifikovan je tekst onoga što će se kasnije pretvoriti prvi meskički Ustav[13]. Takođe je odbijena duga opsada grada Kautle. Međutim, Morelos je 1815. godine uhvaćen od strane rojalista i pogubljen 22. decembra u San Kristobal Ekatepeku.

Od 1815. do 1821, rat za nezavisnost se pretvorio u gerilski rat u kome su se istakle dve figure: Gvadalupe Viktorija (kasnije prvi meksički predsednik) u Puebli, i Visente Gerero u Oaksaki. Međutim, nakon 10 godina borbe, pokret za nezavisnost je bio blizu totalnog kraha. Ustanici su se suočavali sa žilavim otporom rojalista i apatijom najuglednijih kreolaca kolonije. Preterano nasilje ustanika Idalga i Morelosa je nateralo kreole da se povuku iz borbe i da se nevoljko pridruže španskoj strani, odlučivši da sačekaju momenat kad bi mogli da nađu manje krvav put do nezavisnosti. U tom momentu izbija na površinu lik kreolca Avgustina de Iturbidea, koga je vicekralj poslao da zada konačni udarac snagama Gerera u Oaksaki. Proslavio se u prvim godinama revolucije po tome što je strastveno progonio Idalgove i Morelosove pristalice. Bio je miljenik meksičke crkve i enkarnacija savršenog kreolca konzervativca: pobožan, posvećen zaštiti privatne svojine i društvenih privilegija. Međutim, Iturbide nije bio zadovoljan: nije imao visok vojni čin i nije bio bogat.

Iturbideova ekspedicija se podudarila sa uspešnim vojnim udarom u metropoli - vođe vojnog udara su bile sazvane da organizuju borbu protiv ustanika u Americi, naterali su Fernanda VII da potpiše liberalni Ustav 1812. godine. Iturbide je u tom događaju video priliku da se kreoli domognu vlasti i nezavisnosti u Meksiku, te je promenio stranu, opozvao Gerera na pregovore i ubedio ga da udruže snage. Postavio je tri uslova: da Meksikom vlada neki evropski monarh, da kreolci i Španci imaju ista prava i da katolička crkva zadrži sve svoje privilegije i verski monopol u zemlji. Dana 24. februara 1821, Iturbide i Gerero su pozvali sve snage Meksika da se ujedine u borbi za nezavisnost. Dana 24. avgusta, Iturbide je potpisao dokument sa vicekraljem Nove Španije, poznat kao Sporazum iz Kordobe, kojim se priznaje nezavisnost Meksika. Ovde Iturbide dodaje klauzulu da ukoliko nijedan evropski monarh ne prihvati meksičku krunu, na presto može stupiti i neki kreol, što će on kasnije iskoristiti i proglasiti se prvim carem Meksičkog carstva. Privremena skupština je 28. septembra proglasila Povelju nezavisnosti. Dana 5. januara 1822. Generalna kapetanija Gvatemala (u čiji sastav su ulazile Čijapas, Gvatemala, Salvador, Nikaragva, Kostarika i Honduras) proglasila je nezavisnost i pripojena je Meksičkom carstvu. Međutim, godinu dana kasnije, Meksičko carstvo se raspalo i repubikanci su uspostavili demokratiju i meksičku državu.

Srednja Amerika[uredi - уреди]

Za razliku od ostalih delova španskih kolonija koje su organizovale sopstvene hunte, Kapetanija Gvatemala je ostala pod španskom upravom. Velika kapetanija Gvatemala (zajedno sa Vicekraljevstvom Peru) je potvrdila vernost Centralnoj hunti u Kadizu i nastavila da šalje "patriotske doprinose" u metropolu, ali je zahtevala veći uticaj i predstavnike u Centralnoj hunti. Kad je Centralna hunta raspisala izbore za Generalne Kortese[8], svaki deo Kapetanije je poslao svog predstavnika. Predstavnik Salvadora je tražio osnivanje posebne biskupije, odvojene od Gvatemale, međutim, mnogi su želeli mnogo veću autonomiju[14].

Početkom 19. veka, bilo je više ustanaka u celoj Kapetaniji Gvatemala (koja je uključivala današnju meksičku državu Čijapas, Gvatemalu, Honduras, Salvador, Nikaragvu i Kostariku). Godine 1811. dižu se prvi ustanci u Salvadoru, u Nikaragvi, iste godine izbila su dva u Leonu i Granadi, u Gvatemali, 1813, a 1814, novi ustanci i u Salvadoru[14].

Kada je Meksiko proglasio nezavisnost 1821, Velika kapetanija Gvatemala je takođe proglasila nezavisnost od španske krune 15. septembra 1821[15], međutim ulazi u sastav novoformiranog Meksičkog carstva.

Međutim, godinu dana kasije, Meksičko carstvo se raspalo i zemlje kapetanije Gvatemale, osim Čijapasa, su formirale novu državu Ujedinjene provincije Centroamerike, jula 1823, koja takođe neće biti dugog veka - nakon građanskog rata (18391840) dolazi do njenog raspada i stvaranja država Srednje Amerike kakve danas poznajemo[14].

Brazil[uredi - уреди]

Istorija osvajanja, kolonizacije i sticanja nezavisnosti Brazila je umnogome drugačija nego u drugim delovima Latinske Amerike. Sticanje nezavisnosti SAD i Francuska revolucija od samih početaka imaju veliki uticaj na dešavanja u Brazilu naročito među portugalskim oficirskim korom i domaćom elitom. U tom krugu okupljaju se nezadovoljnici koji planiraju pobunu protiv Lisabona iako je Portugal imala liberalniji odnos prema Brazilu nego Španija prema svojim Indijama. Godine 1797. u Baiji izbija ustanak vojske, sirotinje i robova ali on nije imao za cilj promenu političkog sistema. Promene je donela sama portugalska monarhija, sticajem okolnosti spašavajući svoj opstanak od Napoleona. Dolazak portugalskog kralja u Brazil sa brojnim plemstvom i sigurnost utočišta koje je nađeno u koloniji, u Riu, novoimenovanoj prestonici Portugalske imperije bilo je sudbonosno za Brazil. Ranije nezadovoljstvo kreola splaslo je njihovim uključenjem u novu vladu. Sprovedene su reforme sa trajnim posledicama: otvorene su luke za slobodniju trgovinu a zemlja je 1815. dobila status kraljevstva, uvedena je brazilska moneta, formirana je Brazilska banka, pojavljuju se novinska glasila a unapređeni su i nauka, prosveta i kultura. Stvorena je klima prividne nezavisnosti.

Ipak nakon Napoleonovog poraza kreoli se protive daljem boravku kralja u Riju. Separatisti Pernambuka dižu 1817. ustanak ali opet bez naročitog odjeka u društvu. Posle promena u Portugalu kralj Žoao II je 1820. napustio Rio ali je kao regenta, tj. kao predsednika vlade ostavio sina Pedra I 1821. a ovaj je odmah požurio da se proglasi za zaštitnika Brazila. Ubrzo proglašava nezavisnost Brazila 1822. godine. Merama represije potiskuje liberale. Krvoproliće je izbegnuto ali je nastavljena žestoka politička borba naročito oko Ustava iz 1824. godine kada je obnovljeno ropstvo kao ekonomska osnova privrednog sistema. Moć veleposednika, barona kafe i šećera ostala je netaknuta. Apsolutizam je delimično ograničen parlamentom i većom samostalnošću provincija ali to nije bilo dooljno opoziciji koja u većini provincija podiže ustanke 18331849 sa zahtevom uspostvljanja republike. U toj borbi učestvovao je i Đuzepe Garibaldi istaknuti borac za Ujedinjenje Italije.

Polovinom 19. veka u Brazil stiže veliki talas imigranata iz Evrope (oko 500.000 ljudi)[6]. Formiranje Republikanske partije 1883. i Konfederacije abolicionista ojačalo je opoziciju čiji pritisak primorava monarhiju da 1888. godine ukine ropstvo. Prodor liberalnih partija u najviše krugove vojske doveo je naredne godine do svrgavanja monarhije vojnim pučem bez krvi. Federativna Republika Brazil proglašena je 1889. godine i prihvaćen je nov Ustav 1891. godine.

Panama[uredi - уреди]

Dana 10. novembra 1821. godine dolazi do pobune u mestu Vilja de los Santos, što označava početak borbe za nezavisnost Paname. U gradu Panama, na čelu rojalističke vojske je bio general Hose Fabrega, panamski kreol koji je uskoro prešao na stranu pobunjenika zajedno sa klerom i pomogao konomski pokret.

Dana 28. novembra 1821. godine sazvan je Otvoreni kabildo na kome je proglašena nezavisnost od Španije.

Ubrzo će Panama ući u sastav novoosnovane Velike Kolumbije[16].

Dominikanska Republika[uredi - уреди]

Sticanje nezavisnosti Dominikanske Republike bio je proces koji je trajao gotovo više od pola veka. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, Hose Nunjez Kaseres je uspeo da 1821. proglasi nezavisnost ostrva od španske dominacije, međutim, već sledeće godine (1822), Haiti je anektirao istočni deo ostrva, pod čijom će vlašću ostati do 1844. Do 1861. režim koji je poznat kao Prva Republika, bio je uzdrman internim sukobima liberala i konzervativaca kao i stalnim upadima haićanske vojske, što je dovelo do odluke da se zemlja vrati pod špansku vlast. Između 1861. i 1865. istočni deo ostrva je imao status španske provincije. Ali, zbog mnogih gerilskih napada, na kraju su se španske trupe povukle i Dominikanska Republika je dobila nezavisnost 1865. godine[17].

Kuba[uredi - уреди]

Kuba i Portoriko su bile jedine dve kolonije u Latinskoj Americi koje su ostale pod španskom vlašću u drugoj polovini 19. veka. Nacionalna svest Kubanaca počela je da se formira tokom 17. i 18. veka, da bi se proces završio podstaknut pre svega sticanjem nezavisnosti SAD, i potom i ostalih latinoameričkih zemalja. Oružana borba za nezavisnost Kube je počela 1868. godine, sa nezvaničnom podrškom SAD, i trajala je do 1898. godine[18].

Prvi rat za nezavisnost protiv Španije je trajao od 1868. do 1878. godine. U toku tog rata, a i pre njega, Kuba je sve više padala pod uticaj SAD. Radnička klasa je krajem 19. veka doživela veliki razvoj. Na Prvom radničkom kongresu 1892. godine, odlučeno je da se potpomogne pokret za nezavisnost na Kubi i da se krene u konačnu borbu. Ovaj kongres je bio začetak Revolucionarne kubanske partije koju je predvodio Hose Marti u SAD[18].

Godine 1895. Hoze Marti, Maksimo Gomez i Antonio Maceo se iskrcavaju na Kubu sa revolucionarnom vojskom i započinju konačni rat za nezavisnost. Isprva, Španci odgvaraju oštrom represijom ali već od 1896. godine rat za nezavisnost Kube postaje internacionalni događaj u koji se uključuju i SAD i koji će kulminirati u špansko-američkom ratu koji je završen Pariskim sporazumom od 10. decembra 1898. godine, kada je Kuba stekla nezavisnost. Međutim, odmah nakon potpisivanja ovog sporazuma, SAD su okupirale ostrvo i ostale tamo da 1902. godine kada joj se priznala nezavisnost, međutim, i dalje se osećao veliki uticaj SAD koje su intervenisale na ostrvu kad god su to smatrale neophodnim. Značajna imena kubanske borbe za nezavisnost su Hoze Marti, Maksimo Gomez i Antonio Maceo[18].

Zemlje koje su ostale kolonije[uredi - уреди]

Od francuskih kolonija, u ovom položaju ostale su Francuska Gvajana, Gvadelup i Martinik. Godine 1946. ukinut im je status kolonija i postale su prekomorski departmani Francuske.

Portoriko je tokom 400 godina bio pod španskom kolonijalnom vlašću, da bi ga 25. jula 1898. godine okupirale SAD u toku špansko-američkog rata. Pariskim sporazumom iz 1898. preostale španske kolonije su prešle u posed SAD, pa samim tim i Kuba, Portoriko i Filipini. Godine 1900. vojnu vlast zamenjuje civilna.[19]. Godine 1917. Portorikanci dobijaju državljanstvo SAD[20]. Godine 1952. Portoriko postaje ostrvska američka teritorija sa komonveltskim statusom, koji ima i dan danas.

Katolička crkva i borba za nezavisnost[uredi - уреди]

Katolička crkva je bila na strani španske monarhije. Pape Pije VII i Lav XII činili su sve što je u njihovoj moći da spreče odvajanje kolonija od metropole. Umerenije držanje crkva ispoljava tek od 1823. godine posle međunarodnog priznanja suverenosti novoformiranih država. Ovaj, elastičniji odnos prema promenama bio je u funkciji potrebe da se zadrži uticaj na vernike. U kasnijem periodu crkva osporava pravo patronata države, odnosno pravo predlaganja crkvenih velikodostojnika. Drugi problem se ticao priznanja crkve i njene uloge u svetovnoj vlasti. U načelu, pravo katoličke crkve da bude državna religija nije bilo sporno. Samo se Bolivar zalagao za razdvajanje države i crkve. Svi ostali oslobodioci i prvi ustavi proklamovali su za državnu religiju katolicizam. Ipak, odvojena od Rima i Madrida crkva slabi i podređena je svetovnim vlastima. Crkva nije povratila svoju statusnu moć iz vremena pre oslobođenja.[21]

Katolički kler u toku rata za nezavisnost duboko se podelio. Onaj niži stao je uz oslobodioce. Jedan njegov deo bio je pokretač i inspirator oružane borbe kao u Meksiku. Visoki kler, uz retke izuzetke bio je protiv revolucije.

Međunarodno priznanje[uredi - уреди]

Stav evropskih sila[uredi - уреди]

Pad Napoleona izmenio je odnos snaga u Evropi. Sveta Alijansa, formirana na Bečkom kongresu imala je zadatak da povrati predrevolucionarno stanje i da ga održava. Sredinom oktobra 1822. godine održan je Veronski kongres na kome su članice alijanse većale o reakciji na dešavanja u Španiji. Britanski ministar Kening nije išao lično već je poslao Velingtona i dao mu jasne instrukcije da ne pristaje na zajedničku izjavu koja bi govorila da Španija ima pravo na vladavinu južnoameričkim kolonijama i koja bi proglasila južnoameričke revolucionare za buntovnike.[22]

Kaning je znao da se Sveta alijansa pod kojom su se 1823. podrazumevale Rusija, Austrija, Pruska i Francuska ne zadovoljava samo gušenjem španske revolucije već da ima nameru da pošalje francuske snage u Latinsku Ameriku. Metternich i car Aleksandar I Romanov bili su saglasni sa ovim poduhvatom ali je Kaning bio izričito protiv. Slanje velikog vojnog kontigenta u Latinsku Ameriku bez britanskog pristanka bio je nezamisliv poduhvat. Metternich je pokušao da splektarenjem ugrozi Kaningov položaj u Britaniji ali mu to nije uspelo.[22]

Nakon donošenja Monroove doktrine car Aleksandar I je shvatio da se pitanje Latinske Amerike mora skinuti sa dnevnog reda. Metternich je ostao jedini pobornik reakcije u iberijskim kolonijama. Kada je 1824. predložio sveevropski kongres na kome bi bilo razmatrano pitanje Latinske Amerike Kaning se ovome energično suprostavio. Tu je Kaning izjavio da namerava da sklopi trgovački sporazum sa državom Buenos Ajres (tako se 1824. zvala Argentina). Engleske industrijalce je pridobio tvrdeći da ako se oni ne dokopaju latinoameričkog tržišta da će to učiniti SAD.[22]

Januara 1825. Velika Britanija je zvanično priznala Argentinu, Kolumbiju i Meksiko.

Stav SAD[uredi - уреди]

SAD su u početku podržale rat za nezavisnost šireći na taj način sopstveni uticaj. Sa propašću Napoleona, skoncentrisale su svoju pažnju više na preuzimanje Floride od Španije i zadržavanje Kube kao kolonije nego na borbu Latonoamerikanaca. Tim više što se u njihovom javnom mnjenju malo znalo o borbama na jugu kontinenta. Kada su evropske aspiracije prema španskim kolonijama porasle, SAD su osnažile već izrečenu strategiju Vašingtona (1796) i formulisale čuvenu doktrinu Monroa (1823) Reč je o deklaraciji predsednika Monroa u kojoj se precizira politika SAD prema evropskim pitanjima. U njoj je koncizno i jasno rečeno da SAD:

  • neće dozvoliti bilo kakvu kolonizaciju Amerike
  • da će tolerisati postojeće kolonije
  • da se neće mešati u evropske probleme
  • da odbacuje evropsko mešanje u američka pitanja.[23]

Osnovno geslo te politike sadržano je u dve reči: Amerika Amerikancima. Formalno upućena Evropi Monroova doktrina je u stvari naznačila buduću ekspanzionističku politiku prema Latinskoj Americi.[23]. U kolonijalnom položaju ostale su Kanada, Kuba, Portoriko, Holandska Gvajana, Francuska Gvajana i Mali Antili. Sama po sebi ova doktrina nije donela međunarodno priznanje latinoameričkih država ali je ubrzala njihovo sukcesivno prihvatanje kao nezavisnih država. Portugal je priznao Brazil kao nezavisnu državu nakon vojnog poraza kod Baije (1825) a Španija je to učinila tek nakon liberalne revolucije (1820). Prvo je priznala nezavisnost Meksika (1836), a zatim Ekvadora, Čilea, Venecuele i Bolivije. Ostale zemlje Evrope priznavale su novoformirane države prema potrebama svojih trgovačkih veza.[22].

Nadmoć SAD[uredi - уреди]

Posle secisionističkog rata između severa i juga (18611865) SAD su obnovile i učvrstile svoje unutrašnje jedinstvo. Međunarodni izolacionizam i nezainteresovanost za evropska pitanja olakšao je da se ujedinjeni prostor Amerike okrene ka razjedinjenim državama Mesika, Centralne i Južne Amerike kao neprikosnoveni arbitar. Monroova doktrina štitila je interese SAD a ne i cele Amerike. Naprotiv ona je ozakonila zloupotrebu Latinske Amerike od strane samih SAD. Prva panamerička konferencija (Vašington, 1889) utemeljila je i zvanično mehanizam kontrole i dominacije kasnije usavršene institucijom panamerikanizma. Zaobiđen je pozitivan prilaz međunarodnim odnosima, sadržan u načelu saradnje među jednakima kakav je zastupao Bolivar[6].

Neostvaren san[uredi - уреди]

Simon Bolivar, borac za nezavisnost Latinske Amerike

Ideja jedinstva Amerike ostala je san njenih oslobodilaca pre svega Bolivara. Bolivar je pokušao da svoju ideju sprovede u delo na Kontinentalnom kongresu sazvanom u Panami 1826. godine. On je bio kulminacija političke volje o jedinstvu i bratimljenju Amerike posle 15 godina borbe i stradanja.[6] Ideja ujedinjenja imala je mnogobrojne spoljne i unutrašnje protivnike. Najviše su se protivile evropske sile, robovlasnici sa juga SAD, Paragvaj i provincije La Plate. Podrška je stizala od Velike Kolumbije (objedinjene tri države), Perua i Bolivije koje je ujedinio Bolivar, zatim Meksika i Centralne Amerike. Panamski kongres je prihvatio Opšti ugovor o uniji i konfederaciji ali su ga ratifikovale samo države Velike Kolumbije koje su bile već ujedinjene. Pokušaj sazivanja novog samita je propao.

U kasnijem periodu Latinska Amerika nije ispoljila veći stvarni interes za približavanje ili ujedinjavanje izuzev u modernom dobu preko labavih i spolja kontrolisanih političkih formi panamerikanizma i najnovijih oblika ekonomske saradnje (Latinska unija).Pojedini latinoamerički političari se na početku 21. veka zalažu sa čvršće povezivanje zemalja Latinske Amerike. Istovremeno je rasla agresivnost velikog severnog suseda.[6] Uzajamne odnose naročito je pogoršalo oduzimanje velikih meksičkih teriorija od strane SAD. Bolivar je bio ogorčen na SAD i Evropu što su mirno posmatrali borbu za nezavisnost i uključivali se isključivo kada je njima to odgovaralo. Bolivar je govorio:

Wikicitati „Engleska strahuje od revolucija u Evropi, a priželjkuje je u Španskoj Americi. Prva joj nalaže opreznost a druga nudi prirodna bogastva.“
()

U jednom pismu je napisao:

Wikicitati „Imaćemo u mladosti turore, u zrelosti gospodare i tek u starosti bićemo slobodni.“
()

Kritikovao je i SAD:

Wikicitati „SAD, koje toliko cene svoju slobodu ne vole one koji su zaljubljeni u sopstvenu.“
()

Istorija je brzo potvrdila njegova mišljenja. Monroova doktrina nije bila prepreka Španiji da 1829. napadne Meksiko. Britanija je zauzela 1833. Malvine uz pomoć SAD a 1835. i Belize iako je Gvatemala tražila pomoć pozivajući se na Monroovu doktrinu. U kasnijem periodu usledio je čitav niz agresija i intervencija koji nije prestajao do današnjih vremena.[6]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 Monografías.com:Lucha por la independencia hispanoamericana
  2. Filip Kurten, Istorija Afrike, Klio, Beograd 2005. godina
  3. Eyzaguirre Jaime, Historia de Chile, Genezis nacional, Santiago, 1965.
  4. Watner C. "All Man are One". The libertarian tradition in Sixteenth Century Spain. J Libertarian Studies 1987;8(2):293-309
  5. 5.0 5.1 La expulsión de los jesuítas de los dominios españoles. Na www.cervantesvirtual.com
  6. 6.00 6.01 6.02 6.03 6.04 6.05 6.06 6.07 6.08 6.09 6.10 Dr. Ljubomir Paligorić, Istorija Latinske Amerike, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd 2003.
  7. Deo teksta Sporazuma iz Fontenbloa
  8. 8.0 8.1 8.2 8.3 8.4 Samardžić. N. Istorija Španije. Plato. Beograd.2005.(str. 328-338)
  9. 9.0 9.1 9.2 9.3 La primera guerra de esclavos negros triunfante en Haití.[1]
  10. Siglo XIX e Independencia.Independencia de la Colonia Francesa y Nacimiento de Haití[2]
  11. [3]OBTIENE ECUADOR SU INDEPENDENCIA Y SE CONSTITUYE EN REPÚBLICA
  12. 12.0 12.1 Nezavisnost Urugvaja
  13. Vazquez, Josefina Zoraida. The Mexican Declaration of Independence, The Journal of American History, Vol. 85, No. 4. (Mar., 1999), pp. 1362-1369.
  14. 14.0 14.1 14.2 La Independencia de Centroamérica
  15. La Nación Digital. Independencia de la Centroamérica.[4]
  16. Borba za nezavisnost Paname[5]
  17. Istorija Dominikanske Republike.[6]
  18. 18.0 18.1 18.2 [7]Hernán Diaz. La Independencia de Cuba y el expansionismo norteamericano.
  19. [8]Forakerov zakon
  20. [9]Džonsov zakon
  21. Enciclopedia del papato, Catania, 1961.
  22. 22.0 22.1 22.2 22.3 V. P. Potemkin, Istorija diplomatije, Društveni izdavački zavod Jugoslavije, Beograd, 1945.
  23. 23.0 23.1 Filip Dženkins, Istorija SAD, Filip Višnjić, Beograd 2002.