Britanska Imperija

Izvor: Wikipedia
(Preusmjereno sa Britanski Imperij)
Zastava Britanske imperije
Oblasti u svetu koje su u jednom trenutku bile deo Britanske imperije. Trenutne Britanske prekomorske teritorije označene su crvenom bojom

Britanska imperija (eng. British Empire) predstavljala je najveće carstvo u istoriji ljudske civilizacije.[1] Nju su činili dominioni, kolonije, protektorati, i druge zavisne teritorije kojima je vladalo ili upravljalo Ujedinjeno Kraljevstvo. Njeno stvaranje započelo je uspostavljanjem engleskih prekomorskih poseda i trgovačkih postaja od kraja 16. do početka 18. veka. Godine 1922. u Britanskoj imperiji živelo je oko 458 miliona stanovnika, što je predstavljalo jednu petinu svetske populacije.[2] Zauzimala je površinu od preko 33.700.000 km², što je skoro četvrtina kopna na Zemlji.[3][4] Zahvaljujući svojoj veličini ostvarila je snažan u uticaj u političkom, zakonodavnom, lingvističkom i kulturnom pogledu na celokupnu ljudsku civilizaciju. Na vrhuncu svoje moći za Britansku imperiju važilo je pravilo da je to „imperija u kojoj sunce nikada ne zalazi“, jer je u svako doba dana barem u jednom njenom delu sijalo sunce.

Za vreme Velikih geografskih otkrića u 15. i 16. veku, Portugalija i Španija su prednjačile u istraživanju Zemlje, što im je omogućilo da stvore velika prekomorska carstva. LJubomorni zbog velike koristi koju su ova carstva ostvarivala, Engleska, Francuska, i Holandija su počele da osnivaju kolonije i da prave sopstvenu trgovačku mrežu u Americi i Aziji.[5] Niz ratova koje je u 17. i 18. veku Engleska vodila sa Holandijom i Francuskom omogućio joj je da postane dominantna kolonijalna sila u Severnoj Americi i Indiji.

Nezavisnost koju su Trinaest kolonija u Severnoj Americi stekle 1783. nakon Američkog rata za nezavisnost doprinela je da Britanija izgubi neke od svojih najstarijih i najnaseljenijih kolonija. Nakon ovih događaja pažnja britanskih vlasti usmerila se ka Aziji, Africi, i Pacifiku. Poraz nad Napoleonovom Francuskom 1815. Britaniji je omogućio da nesmetano vlada širom sveta narednih sto godina. Kolonije sa pretežno belačkim stanovništvom dobile su visok stepen autonomije a neke su dobile status dominiona.

Do početka 20. veka Nemačka i Sjedinjene Američke Države smanjile su preimućstvo Britanije u oblasti privrede. Sukobi nemačke i britanske buržoazije, koji su usledili, bili su glavni uzroci izbijanja Prvog svetskog rata. Ovaj sukob je naneo težak udarac Britaniji i u ljudstvu kao i u privredi. Iako je odmah nakon završetka Prvog svetskog rata dostigla najveći obim teritorije, Britanija više nije bila jedina industrijska ili vojna sila. Tokom Drugog svetskog rata, britanske kolonije u jugoistočnoj Aziji okupirao je Japan. Uprkos pobedi Britanije i njenih saveznika, britanski prestiž je okrnjen a pad imperije je bio neminovan. Britanska Indija, najvažniji i najnaseljeniji britanski posed, izborila se za nezavisnost u sklopu znatno šireg pokreta dekolonizacije kada je Britanija priznala nezavisnost većini teritorija u okviru carstva. Prenos suvereniteta nad Hongkongom Kini 1997. godine po mnogima je označio kraj Britanske imperije. Četrnaest prekomorskih teritorija ostalo je pod britanskim suverenitetom. Nakon što su stekle nezavisnost, mnoge bivše britanske kolonije pridružile su se Komonveltu, slobodnom udruženju nezavisnih država. Šesnaest članica Komonvelta ima za šefa države englesku kraljicu Elizabetu II.

Poreklo (1497–1583)[uredi - уреди]

Kopija broda The Matthew, koji je John Cabot koristio na njegovom drugom putovanju to Novi svet

Temelji Britanske Imperije su bili položeni još dok su Engleska i Škotska bile zasebne kraljevine. Godine 1496. kralj Henri VII od Engleske, sledeći uspehe Španije i Portugalije u prekomorskoj eksploraciji, je dao Džonu Kabotu da predvodi putovanje kojim bi se otkrio put do Azije preko Severnog Atlantika.[6] Kabot je otplovio 1497, pet godina nakon Evropskog otkrića Amerike, i mada je on uspešno doplovio do obale Nove zemlje (greškom verujući, poput Kristofora Kolumba, da je dosegao Aziju),[7] nije bilo pokušaja da se formira kolonija. Kabot je predvodio još jedno putovanje do Amareka naredne godine, ali se njegovi brodovi nisu vratili.[8]

Daljih pokušaja da se uspostave Engleske kolonike u Amerikama nije bilo do doba vladavine Elizabete I, tokom zadnjih decenija 16. veka.[9] Protestantska reformacija je unela razdor između Engleske i Katoličke Španije.[6] Godine 1562, engleska kruna je sankcionisala pirate Džona Hopkinsa i Francisa Drejka da otpočnu robovsko-pljačkaške napade na Španske i Portugalske brodove duž obale Zapadne Afrike[10] s cijem upada u Atlanski trgovački sistem. Ti napadi su odbijena i kasnije, sa pooštravanjem Anglo-Španskih ratova, Elizabeta je podržala dalje piratske napade an Španske luke u Amerikama i na flite na puti kući preko Atlantika, natovarene blagom iz Novog sveta.[11] Istovremeno, uticajni pisci poput Ričarda Haklajta i Džona Dia (koji je prvi koristio termin "Britanska Imperija")[12] su počeli da lobiraju za formiranje Engleske imperije. Do tog vremena, Španija je postala dominantna sila u Amerikama i istraživala je Pacifik. Portugalija je uspostavila trgovačke postave i utvrđenja od obala Afrike i Brazila do Kine, i Francuska je počela sa naseljavanjem duž reke Sen Loren, oblasti koja je kasnije postala poznata kao Nova Francuska.[13]

Irske plantaže[uredi - уреди]

Mada je Engleska kasnila za drugim Europskim silama u uspostavljanju prekomorskih kolonija, ona je bila angažovana tokom 16. veka u naseljavanju Irske protestantima iz Engleske i Škotske, sledeći presedane koji datiraju još iz doba Normanske invazije Irske 1169. godine.[14][15] Nekoliko osoba koje su pomogle u uspostavljanju plantaža u Irskoj je takođe učestvovalo u ranoj kolonizaciji Severne Amerike, a posebno grupa koja je poznata kao West Country men.[16]

„Prva“ Britanska Imperija (1583–1783)[uredi - уреди]

Godine 1578, Elizabeta I je odobrila patent Hamfriju Gilbertu za otkriće i prekomorsku eksploraciju.[17] Te godine, Gilbert je isplovio za Zapadnu Indiju sa namerom da se suprotsavi piratima i uspostavi koloniju u Severnoj Americi, ali je ekspedicija prekinuta pre nego što je prešao Atlantik.[18][19] Godine 1583. on je pokušao po drugi put, idući tom prilikom do ostrva Nova Zemlja, čiju luku je formalno proglasio Engleskim vlasništvom, mada nije došlo do naseljavanja. Gilbert nije preživeo povratak u Englesku, i nasledio ga je njegov polu-brat, Volter Roli, kome je Elizabeta odobrila njegov sopstveni patent 1584. godine. Kasnije te godine, Roli je formirao koloniju Roanok na obali današnje Severne Karoline, ali je nedostatak zaliha ugrokovao propast kolonije.[20]

Godine 1603, Džejms VI, kralj škota, uzašao na englesko prijestolje i godine 1604. je dogovoren mir u Londonu, završavajući neprijateljstva sa Španijom. Sad u miru sa svojim glavnim rivalom, pažnja Engleske se preusresredila sa zapljenjivanja kolonijalnih infrastruktura drugih nacija na posao uspostavljanja svojih sopstvenih prekomorskih kolonija.[21] Britanska Imperija je počela da poprima svoj oblik tokom ranog 17. veka, sa Engleskim naseljavanjem Severne Amerike i manjih ostrva u Karibima, i uspostavljanjem privatnih kompanija, podasve Engleske istočnoindijske kompanije, da upravljaju kolonijama i prekomorskom trgovinom. Taj period, do gubitka Trinaest kolonija nakon Američkog rata za nezavisnost pri kraju 18. veka, su pojedini istoričari subsekventno nazivali "Prvom britanskom imperijom".[22]

Amerike, Afrika i trgovina robljem[uredi - уреди]

Karibi su inicijalno bili Engleske najvažnije i naunosnije kolonije,[23] mada tek nakon nekoliko neuspešnih pokušaja kolonizaacije. Jean pokušaj uspostavljanja kolonije u Gvajana godine 1604. je trajao samo dve godine, i nije ostvario svoj glavni cilj nalaženja naslaga zlata.[24] Kolonije u Svetoj Luciji (1605) i Grenai (1609) su takođe brzo propale, ali su naseobine uspešno uspostavljene u Sent Kitsu (1624), Barbadosu (1627) i Nevisu (1628).[25] Te kolonije su uskoro poprimile sistem šećernih plantaža koji su portugalci uspešno koristili u Brazilu, koji je bio zavistan od rada robova, i u početku od Holandskih brodova, koji su prodavali roblje i kupovali šećer.[26] Da bi osigurali da ova sve profitabilnija trgovina ostane u Engleskim rukama, parlament je proglasio 1651. godine da samo Engleski brodovi mogu se koriste u Engleskim kolonijama. To je dovelo do neprijateljsta sa Ujedinjenim holandkim provincijama i serije Anglo-holandskih ratova, koji su konačno ojačali Englesku poziciju u Amerikama na uštrb holanđana.[27] Godine 1655, Engleska je aneksirala ostrvo Jamajka od Španije, i in 1666. je uspela da kolonizuje Bahame.[28]

Mapa Britanskih kolonija u Severnoj Americi, 1763–1776

Engleska prva permanentna naseobina u Amerikama je formirana 1607. u Džejmestounu, pod vođstvom kapetana Džona Smita i porivateljstvom Virdžinijske kompanije. Bermuda su naseljena i proglašena engleskim nakon brodoloma iz 1609. broda u vlasništvu Virdžinijske kompanije, i 1615. godine je prenate u vlasništvo novoformirane Kompanije Somerskih ostrva.[29] Povelja Virdžinijske kompanije je opozvana 1624. i direktnu kontrolu Virginije je preuzela kruna, time osnivajući koloniju Virdžiniju.[30] Londonska i bristolska kompanija je formirana 1610. sa ciljem kreiranja permanentne nastambine u Novoj zemlji, ali je bila u znatnoj meri neuspešna.[31] Godine 1620, Plimot je ustanovljen kao utočište za puritanske religiozne separatiste, koji su kasnije bili poznati kao pilgrimi.[32] Bekstvo od religioznog progona će postati motiv mnogih engleskih kolonista do poduzmu rizik mukotrpnog transatlanskog putovanja: Meriland je osnovanan kao utočište za Romanskih katolika (1634), Roud Ajland (1636) kao kolonija tolerantna za sve religije i Konektikat (1639) za Kongregacionaliste. Provincija Karolina je formirana 1663. godine. Sa predajom Fort Amsterdama 1664. godine, Engleska je zaposela kontrolu holandske kolonije Nova Holandija, i preiminovala je u Njujork. To formalizovano u pregovorima nakon drugog Anglo-holandskog rata, u zameni za Surinam.[33] Godine 1681, koloniju Pensilvanija je formirao Vilijam Pen. Američke kolonije su bile make finansijski uspešne od onih na Karibima, ali su imale velike površine od dobre poljoprivredne zemlje i privukle su veliki broj engleskih emigranata koji su preferirali njihovu umerenu klimu.[34]

Afrički robovi koji rade u 17. veku u Virginiji, delo nepoznatog slikara, 1670

Godine 1670, Čarls II je inkorporirao kraljevskom proklamacijom Kompaniju Hadsonovog zaliva (HBC), dajući joj monopol nad trgovinom krznom u oblasti poznatoj kao Rupertova zemlja, koja će kasnije formirati veliki deo Dominiona Kanada. Francuzi su često napadali utvrđenja i trgovačke naseobine koje je HBC uspostavila, jer su oni osnovali svoju trgovačku koloniju u susednoj Novoj Francuskoj.[35]

Dve godine kasnije, inagurisana je Kraljevska afrička kompanija, dobijajući od kralja Čarlsa trgovinski monopol nad snabdevanjem robljem britanskih kolonija na Karibima.[36] Od početka, ropstvo je bilo baza Britanske Imperije na Zapadnoindijskim ostrvima. Do abolicije trgovine robljem 1807, Britanija je bila odgovorna za transport 3,5 million afričkih robova do Amerika, i za trećinu svih robova transportovanih preko Atlantika.[37] Da bi se omogućila ova trgovina, uspostavljena su utvrđenja na obali Zapadne Afrike, kao što je Džejmsovo ostrvo, Akra i Bansovo ostvo. U Britanskim Karibima, procenat stanovništva Afričkog porekla se popeo sa 25 procenata 1650. do oko 80 procenata 1780, a u 13 kolonija od 10 procenata do 40 procenata tokom istog perioda (većinom u južnim kolonijama).[38] Za trgovce robljem, trgovina je bila ekstremno profitabilna, i postala je glavna ekonomska aktivnost za zapadne Britanske gradove kao što su Bristol i Liverpul, koji su formirali treći ugao takozvane trougaone trgovine sa Afrikom i Amerikama. Za transportovane, grubi i nehigijenski uslovi na robovskim brodovima i loša ishrana su uzrokovali prosečnu stopu mortaliteta tokom središnjeg prelaza od jedan u sedam.[39]

Godine 1695, Škotski parlament je odobrio povelju Kompanije Škotske, koja je uspostavila naselje 1698. na Panamskom suženju. Opkoljena susednim španskim kolonistima Nove Granade, i unesrećena malarijom, kolonija je napuštena dve godine kasnije. Darienova šema je bila financijski promašaj za Škotsku — četvrtina Škotskog kapitala[40] je izgubljeno u tom poduhvatu — i time je stavljena tačka na Škotska nadanja za uspostavljanje sopstvene prekomorske imperije. Ta epizoda je takođe imala znatne političke konsekvence, ubeđujući vlade Engleske i Škotske u vrednost ujedinjavanja zemalja, a ne samo kruna.[41] Do toga je došlo 1707, kad je Ugovorom unije uspostavljeno Kraljevstvo Velike Britanije.

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Ferguson, Niall (2004). Empire, The rise and demise of the British world order and the lessons for global power. Basic Books. ISBN 0-465-02328-2. 
  2. Maddison 2001, pp. 98, 242.
  3. Ferguson 2004, p. 15.
  4. Elkins2005, p. 5.
  5. Ferguson 2004, p. 2.
  6. 6.0 6.1 Ferguson 2004, p. 3.
  7. Andrews 1985, p. 45.
  8. Ferguson 2004, p. 4.
  9. Canny, p. 35.
  10. Thomas, pp. 155–158
  11. Ferguson 2004, p. 7.
  12. Canny, p. 62.
  13. Lloyd, pp. 4–8.
  14. Canny, p. 7.
  15. Kenny, p. 5.
  16. Taylor, pp. 119,123.
  17. Andrews, p. 187.
  18. Andrews, p. 188.
  19. Canny, p. 63.
  20. Canny, pp. 63–64.
  21. Canny, p. 70.
  22. Canny, p. 34.
  23. James, p. 17.
  24. Canny, p. 71.
  25. Canny, p. 221.
  26. Lloyd, pp. 22–23.
  27. Lloyd, p. 32.
  28. Lloyd, pp. 33, 43.
  29. Lloyd, pp. 15–20.
  30. Andrews, pp. 316, 324–326.
  31. Andrews, pp. 20–22.
  32. James, p. 8.
  33. Lloyd, p. 40.
  34. Ferguson 2004, pp. 72–73.
  35. Buckner, p. 25.
  36. Lloyd, p. 37.
  37. Ferguson 2004, p. 62.
  38. Canny, p. 228.
  39. Marshall, pp. 440–64.
  40. Magnusson, p. 531.
  41. Macaulay, p. 509.

Literatura[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]