Che Guevara

Izvor: Wikipedia
Najpoznatija slika latinskoameričkog revolucionara

Ernesto Gevara de la Serna, poznatiji kao Che Guevara ili samo Che; rođen 14. juna 1928. u mestu Rosario, u Argentini, ubijen 9. oktobra 1967. u selu La Igera, u bolivijskoj provinciji Valje Grande) bio je marksistički revolucionar, kubanski gerilski vođa i teoretičar, lekar, diplomata i pisac.

Gevara je predstavljao jednu od ključnih ličnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (19561959), kao član pokreta „26. jul“. Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije društva, putujući po svetu kao diplomata Kube, a zatim se lično angažovao u pokretima za oslobođenje od diktatorskih režima putem gerilske borbe, najpre u Kongu, za vreme vladavine Moiza Čombea, a potom u Boliviji. U Boliviji, spregom Američke obaveštajne agencije i bolivijske vojske, Gevara je najpre uhvaćen, a odmah sutradan ubijen. Njegov lik, kao borca za oslobođenje i žrtve imperijalizma, i danas, nekoliko decenija posle njegove smrti, predstavlja jedan od glavnih simbola i ikona društvene i političke revolucije širom sveta.[1][2][3] Kao strog vojskovođa, i potpuno posvećen svom revolucionarnom cilju sa ogromnim moralnim autoritetom nad svojim trupama,[4] on je ostao kontroverzna ličnost od velike istorijske važnosti.

Časopis „Tajm“ proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka,[5] a čuvenu fotografiju Gevare (desno), koju je načinio Alberto „Korda“ Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom dvadesetog veka“.[6]

Mladost[uredi - уреди]

22-godišnji Gevara, 1951. godine u Argentini. Fotografiju je načinio njegov otac.

Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj porodici špansko-irskog porekla.[7][8] Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč, potiče iz špansko-irske porodice (majka mu je bila Irkinja[8]), bio je arhitekta po struci,[8] i pripadao je argentinskoj oligarhiji. Njegova majka, Selija de la Serna, bila je španskog porekla.[8] Ernesto je bio najstariji od petoro dece. Dve godine posle rođenja ustanovljeno je da Ernesto boluje od astme; lečenje nije pomoglo, te su roditelji odlučili da se iz vlažnog Buenos Ajresa presele u Kordobu, u varoš Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi.[9] Njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije kako je Ernesto imao čudnu tendenciju da šokira ljude: „...imao je nekoliko nadimaka. Zvali su ga »El Loko« (šp. El Loco, „Ludi“) Gevara. ... Hvalio se kako se retko kupa, na primer. Zvali su ga i »Čančo« (šp. Chancho, „svinja“). Znao je i da kaže: »Ima 6 meseci kako nisam oprao ovu ragbi-majicu«...“.[10] U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine.

Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu“.[11][12]

Dnevnik motocikliste[uredi - уреди]

Primerak motocikla marke „Norton 500“ iz 1961. godine, kakvim je Gevara, zajedno sa svojim drugom Albertom Granadom, pošao na svoju prvu „turneju“ po Južnoj Americi.

Dana 23. oktobra 1951, još uvek ne završivši fakultet, Ernesto je iz Buenos Ajresa otputovao u Kordobu, odakle je sa starim drugom Albertom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su svojim starim motociklom, marke „Norton 500“,[7] kojem su dali nadimak „La Poderosa“ (na španskom: „Moćna“).[11]

Putovali su preko Argentine do Čilea, a odatle pacifičkom obalom kada se „La Poderosa“ pokvarila i prestala sa radom. Ostavivši motocikl u Čileu, nastavili su put ka severu, koristeći autobus, autostop, morske puteve ili idući peške. Prešli su Čile, došli u Peru, gde su posetili Maču Pikču, radili u rudniku, prali posuđe, istovarali robu sa brodova i radili druge fizičke poslove. 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam. Razgovori sa Peskeom, kako je Gevara kasnije sam govorio, bili su veoma važni za promenu njegovog stava prema životu i društvu.[13] Iz Perua su prešli u Kolumbiju, a zatim u Venecuelu, u Karakas. Tu je Granado, koji je imao ranija iskustva sa tropskim bolestima, ostao da radi, a Ernesto je nastavio ka severu. Jedan od njegovih poznanika ga je avionom prebacio u SAD, u Majami.[11] gde je ostao oko mesec dana, radeći kao kelner i perač posuđa u baru. Nakon mesec dana vratio se avionom u Buenos Ajres.

Za sve ovo vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, tzv. „Dnevnik motocikliste“ (šp. Diarios de motocicleta), koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju Njujork tajmsa,[14] 2004. godine se pretočio i na filmsko platno, pod imenom „Dnevnik motocikliste“. Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doživeo „bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima“, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca“ i „zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja“, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu“. Gevara je kasnije takođe navodio da ga je upravo ovo iskustvo navelo na zaključak da, ako želi da pomogne ovim ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o političkoj areni oružane borbe.[15]

Gvatemala[uredi - уреди]

Vratio se u Buenos Ajres 31. avgusta, a studije završio 11. aprila 1953. godine. Od 30 predmeta koje je polagao, 18 ocena su glasile „dovoljan“, 8 „dobar“, a samo 4 „odličan“.[16] Završivši fakultet, Ernesto je roditeljima objavio da ponovo kreće na put — na „severnu turneju“ koja će obuhvatiti skoro sve zemlje Latinske Amerike na obali Tihog okeana, severno od Argentine: Boliviju, Peru, Ekvador, Kolumbiju i Srednju Ameriku.[16] Na put je krenuo 7. jula 1953, sa svojim drugom Karlosom Galikom Fererom. Stigavši u Boliviju, u La Paz, on je uskoro upoznao Alberta Rohoa, po profesiji advokata, a po političkim stavovima levičara koji je iz Argentine pobegao zbog političkog progona. Tamo je Roho bio uhapšen pod optužbom za terorizam, ali je uspeo da pobegne iz zatvora, domogne se ambasade Gvatemale i pobegne u Čile, a zatim u La Paz (gde je i upoznao Gevaru). Odatle je planirao da ide u Gvatemalu, gde je na vlasti bio Hakobo Arbens, tada jedini demokratski izabran predsednik u Centralnoj Americi.[16] U literaturi se spominje da je možda upravo Roho u ovom periodu „izoštrio“ Gevarine „revolucionarne nagone“, i da ga je on podstakao da otputuju na svoje sledeće odredište — Gvatemalu — gde su se, po Rohovim rečima, dešavale „nove i interesantne stvari“.[16] Iako isprva planirajući da iz La Paza dođe do Venecuele, u Karakas, Gevara se predomislio i skupa sa Rohom otputovao preko Paname u Gvatemalu. Njegov drug Galika odlučio je da ostane u Limi, glavnom gradu Perua.

Gevara je stigao u Gvatemalu 7. jula 1953, gde je Hakobo Arbens tek osnovao demokratski izabranu vladu čiji je cilj bio sprovođenje širokih društvenih i agrarnih reformi koje su, između ostalog, obuhvatale i ukidanje latifundijskog sistema. Agrarna reforma u Gvatemali najviše je pogađala američku korporaciju „Junajted frut kompani“, pošto u to vreme u Gvatemali nije bilo drugih latifundija osim „Fruterinih“, kako su zvali ovu kompaniju u Gvatemali.[17] Kada je 15. maja 1954. iz čehoslovačke fabrike „Škoda“ u Gvatemalu, u Puerto Barios stigla pošiljka oružja,[18] SAD su agrarnu reformu proglasile konačnim dokazom gvatemalske povezanosti sa SSSR, te su pokrenule ustanak sa konačnim ciljem skidanja Arbensa sa vlasti.[18] Vašington je najavio prekide diplomatskih odnosa sa Gvatemalom, a odmah potom su to učinile i susedne zemlje. Sledio je niz vojnih intervencija, najpre iz susedne Nikaragve i Hondurasa, a posle samo iz Hondurasa.[17] Na čelo unutrašnje pobune postavljen je gvatemalski oficir Kastiljo Armas.[17] Ernesto se prijavio u vojne odrede za borbu koje je organizovala komunistička omladina podržavajući Arbensa, ali zbog slabih vojnih aktivnosti sa još slabijim uspesima, on se uskoro vratio svom lekarskom pozivu.

U decembru 1953. godine,[19] Ernesto je u Gvatemali upoznao Hildu Gadeu, ekonomistkinju iz Perua, koja je imala političke kontakte kao članica levo orijentisane Američke narodne revolucionarne alijanse. Ona ga je upoznala sa nekolicinom visokih zvaničnika Arbensove vlade, kao i sa nekolicinom Kubanaca koji su bili povezani sa Fidelom Kastrom i njegovim revolucionarnim pokretom „26. jul“, koji je dobio ime po datumu kada je Kastro 1953. godine poveo napad na vojnu kasarnu „Monkada“, sa konačnim ciljem da obori diktatorsku vlast Fulgensija Batiste na Kubi. Među tim Kubancima je bio i Niko Lopez, jedan od Kastrovih narednika.

Nakon skidanja Arbensa sa vlasti, Gevara se opet prijavio da se bori na strani Arbensa, ali cela akcija je opet bila neuspešna, i Arbens je pobegao, potraživši utočište u ambasadi Meksika.[n 1] Novi režim je brzo proterao sve levičarski-orijentisane intelektualce.[17] Ernestova poznanica Hilda Gadea je prvo zatvorena, a kad je puštena, morala je pod hitno da napusti zemlju. Ernesto se spasio u ambasadi Argentine, gde je ostao dok nije dobio pasoš pomoću kojeg je na bezbedan način mogao dopreti do Meksika. S ovog putovanja, Gevara je jednom prilikom pisao svojoj tetki Beatris: „Na slici našeg voljenog druga Staljina zakleo sam se da neću predahnuti pre nego ta kapitalistička hobotnica bude uništena“.[20]

Kuba[uredi - уреди]

Mapa Čeovog putovanja od 1953. do 1956, uključujući put u Gvatemalu i Meksiko, a na kraju putovanje brodom na Kubu, sa Kastrom i njegovim revolucionarima.

Početkom 1955. godine radio je kao doktor u bolnici u Meksiku. Tu je u junu iste godine upoznao Raula Kastra, koji će ga kasnije upoznati sa Fidelom Kastrom. Tokom prve noći u kojoj je upoznao Kastra, Gevara je potvrdio da je upravo ova kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u pokret „26. jul“.[21] U ovom periodu, Gevara je dobio i svoj čuveni nadimak „Če“.[n 2]

Dana 24. juna 1956. uhapsila ga je meksička policija, zajedno sa njegovim kubanskim prijateljima (među kojima je bio i Fidel Kastro), a 3. jula novinska agencija UPI je objavila: „Argentinski doktor Gevara biće deportovan u domovinu zbog pretpostavke da je učestvovao u neuspeloj zaveri protiv kubanske vlade Fulgensija Batiste“. Bivši meksički predsednik Lazaro Kardenas se, međutim, umešao u rad policije da bi odbranio kubanske revolucionare, pa su krajem jula Če Gevara i braća Kastro pušteni na slobodu. Tokom 1955. godine, 18. avgusta, Hilda Gadea i Ernesto Gevara su se venčali;[19] 15. februara 1956. Hilda mu je rodila kćerku, kojoj su dali ime Hildita Beatris Gevara Gadea. Ovaj brak će potrajati 5 godina, sve do kraja Kubanske revolucije.

Na slobodi su u tajnosti nastavili sa svojim revolucionarnim aktivnostima. Iako je prvobitno planirao da u borbi učestvuje samo kao lekar, Gevara je učestvovao u vojnim vežbama, koje su služile kao priprema planiranom odlasku na Kubu i revoluciju, i njihov vojni instruktor Alberto Bajo na kraju ga je pohvalio kao „najboljeg gerilca“.[22] Dana 25. novembra 1956. su krenuli na Kubu, na iznajmljenom brodu „Grenma“ (eng. Granma, „baba“). Brod je bio namenjen za najviše 25 ljudi, a njih je bilo ukupno 82. Nakon izuzetno nemirnog vremena, u teškom stanju su stigli na istočnu obalu Kube kod mesta Los Kajuelos (šp. Los Cayuelos). Umesto planiranog 30. novembra, stigli su tek 2. decembra. Krećući se kroz polja šećerne trske, oteklih nogu i bez ikakve hrane ili opreme osim svojih pušaka i nekoliko šaržera municije,[23] 5. decembra su ih, kod mesta Alegrija de Pio, iznenadile Batistine snage, napadajući ih i sa kopna i iz vazduha. Gevara je kasnije saznao da je zapravo njihov unajmljeni vodič bio taj koji ih je izdao i doveo vladine snage do mesta gde su bili.[23] Nespremni i iscrpljeni, od 82 njih, koliko ih je krenulo na put, samo 16[24] ili 22[25] njih je preživelo, te su u dve grupe krenuli ka obroncima Sijere Maestre, gde su se docnije ponovo sastali. Če Gevara je ovom prilikom ranjen u vrat,[23] ali je skupa sa drugim preživelim gerilcima, što ranjenim što nepovređenim, uspeo da se izvuče, da bi 21. decembra zajedno stigli na plantažu kafe, gde ih je Fidel već čekao nekoliko dana.

U šumama Sijere Maestre oni su nastavili sa vojnim vežbama, prikupljajući dobrovoljce i nabavljajući opremu. Gevara je bio zadužen za proizvodnju bombi, pravio male improvizovane rerne za pečenje hleba, obučavao nove članove taktici i organizovao kurseve gde su nepismeni članovi pokreta učili da čitaju i pišu. Još uvek ih je bilo malo, tako da ih je do marta 1957. bilo tek oko 80.

Do 24. februara 1957. javnost nije znala ni da li su Kastro i njegove trupe, skupa sa Gevarom, uopšte živi. Tog dana su, međutim, ekipe američkog „Njujork tajmsa“, na čelu sa Herbertom Metjuzom (eng. Herbert Matthews), došle direktno u njegovo sklonište na Sijeri Maestri da bi ga intervjuisali i raspitali se o njihovim gerilskim aktivnostima.[26] U „Njujork tajmsu“ reportaža o Kastrovim trupama je bila više nego pohvalna, i obuhvatala opširan opis njihovih vojnih aktivnosti, života u šumama, daljim planovima i ideologiji. Sam Kastro je prikazan kao romantični i dopadljivi revolucionar. Uz svoje osnovno poznavanje engleskog jezika i ličnu harizmu, on je iskoristio ovu priliku da se obrati direktno američkoj naciji i iskaže svoje ciljeve. Gevara tada nije bio tu, ali je kasnije počeo sve više da shvata važnost medijske propagande u političkoj borbi.

Če Gevara i Fidel Kastro pri trijumfalnom ulasku u Havanu

Kada su pisali proglas omladini grada Santjago de Kuba, Kastro je rekao Če Gevari da pored svog potpisa upiše „el comandante“.[n 3] Postao je strog vođa, koji je dezertere kažnjavao kao izdajnike, a za njima je slao odrede za pogubljivanje. Tako je postao poznat kao brutalan i nemilosrdan vođa.[27] Sam Kastro ga je opisivao kao inteligentnog, hrabrog i vođom za primer, koji je imao „veliki moralni autoritet nad svojim trupama“.[4]

Gevara je bio odgovoran za otvaranje ilegalne revolucionarne radio stanice „Radio Rebelde“ (šp. Radio Rebelde, „pobunjenički radio“) u februaru 1958. godine, preko koje je pokret „26. jul“ emitovao svoje novosti i poruke otpora usmerene narodu Kube. Još u Gvatemali, nekoliko godina ranije, Gevara je iz prve ruke bio svedok uspehu radija kao sredstva propagande, kada je CIA vodila organizovano svrgavanje Arbensa. Na taj način gerilci su se mogli direktno obratiti građanstvu, i koristili su ga da bi pozivali narod na otpor, štrajkove i rušenje vlade.

U julu 1958. godine, Če je odigrao ključnu ulogu u bici kod Las Mersedesa, koristeći svoje trupe da zaustavi grupu od oko 1500 ljudi, koje je Batistin general Kantiljo pozvao sa ciljem da okruži i uništi Kastrovu vojsku. Više godina kasnije, američki major Lari Bokman je analizirao Čeovu taktiku i opisao je kao „izvanrednu“.[28] U narednim borbama, Gevara je predvodio novi odred vojske usmeren ka zapadu, da bi pomogao u napretku ka Havani. Postojao je samo taj jedan Gevarin odred van Kastrovog „jezgra“ pod njegovom direktnom komandom. U poslednjim danima 1958. godine, Gevara je usmerio svoj „samoubilački odred“ u napad na Santa Klaru, što je predstavljalo jednu od odlučujućih borbi za pobedu revolucije;[29][30] Njegova konačna pobeda u borbama za Santa Klaru, u kojima su protivničke trupe bile brojčano nadmoćne čak i u razmeri 10:1, kasnije su opisivane kao „remek-delo u modernom ratovanju“.[31] Mediji koje je Batista kontrolisao su slali u javnost obaveštenja da je Če Gevara poginuo u tim borbama, ali je njihov ilegalni radio „Rebelde“ obavestio da su Čeove grupe zauzele Santa Klaru. Bilo je veče pred novu godinu, 31. decembra 1958. godine. Batistini generali su, bez njegovog znanja, počeli da pregovaraju o predaji, a već narednog jutra Batista je pobegao iz zemlje.

Kastrova vojska je 8. januara 1959, nakon više od dve godine vojevanja po šumama Sijere Maestre, trijumfalno umarširala u Havanu.

Nakon pobede revolucije[uredi - уреди]

Čeova puška, muzej u Havani.

Nakon pobede revolucije, Če je 9. februara dobio počasno kubansko državljanstvo.[32] Najpre je postavljen za direktora Centralne banke Kube, a kasnije i za ministra industrije.

Kastrova vlada je, prema onima koje su smatrali ratnim zločincima, uhapšenim za vreme i nakon pobede revolucije, sprovodila mere slične onima koje su sprovođene u Nirnberškom procesu nakon Drugog svetskog rata.[33] To je značilo smrtnu kaznu za izuzetno teške zločine, bilo da su podržavali revoluciju ili vlast oborenog diktatora. Po izvorima iz kubanskog ministarstva pravde, to je imalo podršku od većine stanovništva. Da bi ove mere sproveo, Kastro je imenovao Če Gevaru upravnikom zatvora „La Kabana“ (šp. La Cabaña); na toj funkciji je bio 3 meseca, od 2. januara do 12. juna 1959.[34] Gevara je bio zadužen za čišćenje u vojsci koja je do tada bila pod Batistinom vlašću i učvršćivanje pobede sprovodeći „revolucionarnu pravdu“ nad onima koji su se smatrali izdajnicima, špijunima ili ratnim zločincima.[35] Vršeći dužnost upravnika zatvora, Gevara je razmatrao zahteve za pomilovanje. U nekim slučajevima, smrtna kazna se izvršavala streljanjem. Ministar pravde u novoj vladi, Raul Gomez Treto, smatrao je da je ukidanje ograničenja nad smrtnom kaznom bilo opravdano, jer je sprečavalo da nezadovoljni građani uzmu pravdu u svoje ruke, kao što se već dešavalo u prošlosti. Imajući u vidu 20.000 ljudi koje su ubili Batista i njegovi saučesnici za vreme svoje vladavine,[36] istraživanje javnosti je pokazalo da 93% naroda to podržava,[37] tako da su mere ministarstva pravde izvršene bez nezadovoljstava u zemlji. Iako se tačan broj kažnjenih smrtnom kaznom razlikuje od izvora do izvora, procenjuje se da je oko 200 ljudi ubijeno u ovo vreme.[n 4]


Če Gevarin konačni i najistaknutiji položaj u vlasti Kube bio je položaj glavnog ambasadora Kube u svetu. Dana 12. juna 1959. godine, Kastro je poslao Čea na tromesečni obilazak 14 zemalja sveta, od jula do avgusta, sa službenom kubanskom delegacijom. Većina tih zemalja je pripadala savezu „Bandung“ zemalja Afrike i Azije. U Japanu je proveo 12 dana (od 15. do 27. jula), učestvujući u pregovorima oko proširenja saradnje ovih dveju zemalja. Tokom te posete, Če je tajno[n 5] posetio Hirošimu, gde je američka vojska 14 godina ranije bacila atomsku bombu. Gevara je bio „zaista šokiran“ onim što je tamo video, ukupnim stanjem i načinom na koji su bolesnici tretirani.[38] U nastavku svog diplomatskog putovanja obišao je još i Indoneziju i Pakistan.

Po povratku na Kubu, Gevara je zatekao dosta sređenije stanje i učvršćenu Kastrovu vlast, koja je već počela da sprovodi društvene i ekonomske reforme, prvenstveno agrarne. Povodom incidenta u Zalivu svinja, kada su kubanski emigranti u SAD, a u režiji samih SAD, pokušali srušiti vlast na Kubi, on je izjavio: „Mi imamo sastanak s istorijom i jednostavno ne možemo sebi dopustiti da budemo uplašeni! Moramo zadržati entuzijazam s kojim smo krenuli u borbu. Moramo graditi fabrike levom rukom, u desnoj ruci držati pušku, a obema nogama gaziti crve“.[39]

Dana 4. marta 1960. godine, francuski teretni brod „La Kubre“, koji je prevozio municiju iz luke u Antverpenu, dva puta je eksplodirao tokom istovara u luci u Havani. Poginulo je preko 100 ljudi.[40] Gevara je pružio prvu pomoć žrtvama. Sutradan, na spomenu ovim žrtvama eksplozije, Alberto Korda je fotografisao Gevaru, čime je nastala njegova kasnije najpoznatija fotografija „thumb|Herojski gerilac“ (šp. Guerrillero Heroico).

Revolucija za vreme mira[uredi - уреди]

Če Gevara je smatrao da se i za vreme mira mora nastaviti revolucija. Zapravo, kako je Kastro po zauzimanju Havane rekao, revolucija je tek počinjala. Čeove ideje za razvoj privrede zasnivale su se na širokom spektru različitih privrednih aktivnosti, kao i na „dobrovoljnom radu i dobroj volji“, kao modelu na kojem treba da se zasniva jedinstvo individue i mase. Ovo je pokušavao pokazivati sopstvenim primerom: danonoćno je obavljao svoje dužnosti kao ministar industrije, učestvovao u građevinskim poslovima, pa čak i seči šećerne trske, kad je imao slobodan dan.[41]

Kapitalizam je smatrao „borbom vukova“, u kojoj „samo jedan može da pobedi, na štetu drugih“, i zahtevao stvaranje „novog čoveka“, vođenog moralnim, a ne materijalnim principima.[42]

Po završetku revolucije, Ernesto Gevara se razveo od Hilde Gadee, kada joj je rekao da se zaljubio u drugu ženu. Razvod je bio sporazuman, i zvanično je obavljen 22. maja 1959. Već 2. juna 1959. oženio se Aleidom Marč, sa kojom je dobio četvoro dece: Aleidu Gevaru Marč, rođenu 24. novembra 1960, Kamila Gevaru Marč, rođenog 20. maja 1962, Seliju Gevaru Marč, rođenu 14. juna 1963, i Ernesta Gevaru Marč, rođenog 24. februara 1965. Gevara je imao i jedno vanbračno dete, Omara Pereza, rođenog 19. marta 1964.[43]

Aleida ga je podstakla da sluša klasičnu muziku, koju je zavoleo.[n 6] Ostali luksuzi koje je sebi dopuštao bili su mate, kao omiljeno piće, i njemu omiljene kubanske cigare „Montekristo br. 4“ (šp. Montecristo No. 4)[44][45]

Odnosi sa SSSR[uredi - уреди]

Gevara je praktično bio arhitekta dobrih odnosa između SSSR i Kube.[46] Kao takav, on je odigrao ključnu ulogu u donošenju sovjetskih nuklearnih raketnih glava na Kubu u oktobru 1962, što je uskoro dovelo do tzv. Kubanske raketne krize, koja je dovela do ivice nuklearnog rata između SSSR i SAD. U intervjuu sa britanskim novinarom časopisa „Dejli vorker“, nekoliko dana po završetku krize, Gevara je i dalje bio, kao i Kastro, besan zbog, kako se činilo, izdaje koju je SSSR počinio nad Kubom, tvrdeći da bi rakete, da su bile pod kubanskom kontrolom, sigurno ispalili.[47] Sem Rasel, reporter koji je ovom prilikom pričao sa Če Gevarom, objasnio je da je od Če Gevare izašao sa „pomešanim utiscima“, opisujući ga kao „ čoveka toplog karaktera“, „očigledno visoke inteligencije“, koji se, međutim, „ponašao kao ludak kad je govorio o projektilima“.[47]

Govor u Ujedinjenim nacijama[uredi - уреди]

U decembru 1964, Če Gevara je bio zvanični predstavnik Kube u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. U svom govoru, on je oštro kritikovao nesposobnost UN da se izbore protiv brutalnog aparthejda koji se sprovodi u Južnoj Africi, pitajući sve prisutne „zar UN ne mogu učiniti ništa da to zaustave?“[48] Če je takođe oštro osudio politiku SAD prema crncima, optužujući ih da ih svakodnevno diskriminišu, a da njihove ubice oslobađaju i štite, čak kažnjavajući crnce kad zahtevaju svoje pravo na slobodu. Gevara je upitao „kako oni koji sve ovo čine mogu sebe nazivati zaštitnicima slobode?“[48]

Če Gevara je u govoru predstavio Latinsku Ameriku kao „porodicu od 200 miliona ljudi koje muče iste muke“.[48] Najavio je da će stranice ovog dela istorije pisati „gladne indijanske mase, seljaci bez zemlje, iskorištavani radnici i napredne mase.“ U ovim trenucima, pretio je Gevara, anonimne mase će početi da pišu sopstvenu istoriju „sopstvenom krvlju“, i povratiti „ona prava kojima se svi smeju već 500 godina“. Govor je završio najavljujući da će „talas gneva“ očistiti Latinsku Ameriku i da će se radničke mase, koje „okreću točak istorije, po prvi put probuditi iz dugog, surovog sna u koji su gurnuti.“[48]

Putovanja krajem 1964.[uredi - уреди]

Gevara se 17. decembra 1964. godine otisnuo na tromesečno putovanje po svetu, u kojem će posetiti Narodnu Republiku Kinu, Egipat, gde je upoznao Gamala Abdela Nasera, Alžir, Ganu, Gvineju, Mali, Dahomej, Kongo Brazavil i Tanzaniju. Dodatno je svraćao u Irsku i Čehoslovačku.

U Alžiru je održao svoj govor na konferenciji afričko-azijske solidarnosti.[n 7] U tom govoru, akcenat je stavio na sledeće tri stvari:[49][50]

  • U svetu treba uspostaviti „gerilski internacionalizam“ iza kojeg će stati veliki broj zemalja u procesu oslobođenja i razvoja.
  • Taj „gerilski internacionalizam“ morao bi da računa na snažnu i besplatnu podršku i pomoć zemalja socijalističkog bloka, naročito država koje su proizvođači oružja.
  • Na kraju, Če je uputio oštre kritike socijalističkom bloku zemalja, bloku koji se, po njegovom mišljenju, „pretvorio u imperijalizam iz druge ruke“.

Socijalistički blok zemalja je u svom centru svakako imao Moskvu, i ova optužba je shvaćena kao izazivanje Moskve od strane države Kube, jer je Gevara bio član najužeg rukovodstva kubanske revolucije i jedan od njenih glavnih teoretičara. Mnogi su očekivali da će uslediti drastično pogoršanje odnosa između ovih dveju zemalja. Sa putovanja se vratio 14. marta 1965. godine, gde su ga dočekali Fidel i Raul Kastro na aerodromu u Havani.

Kongo[uredi - уреди]

Kongo, u kom je 17. januara 1961. izveden vojni udar i ubijen dotadašnji predsednik Patris Lumumba, a na čelo države došao diktator Moiz Čombe, predstavljao je privlačno odredište za nastavak Gevarine revolucije. Godine 1965. Če je u tajnosti otputovao u Kongo, sa grupom kubanskih saboraca, kako bi vodio oružani otpor nametnutom diktatoru. Godinu dana niko nije znao gde se Če nalazi, i u medijima su bile česte pretpostavke da je Kastro, nakon Čeovih teških govora uperenih ka SSSR, odlučio da Gevaru skloni sa političke scene i likvidira.[51] Zapravo, Gevara je za to vreme bio u Kongu, gde je, skupa sa kubanskim gerilcima i drugim revolucionarima, pokušavao da organizuje i sprovede revoluciju.

37-godišnji Če u Kongu, za vreme Kongoanske krize

Međutim, u Kongu nije bilo borbenog morala niti volje za pobunom, o čemu je Gevara pisao Kastru u svojim pismima. Vojska je bila razbijena, disciplina vrlo slaba; vojne vežbe su se sastojale od plemenskih rituala, „u kojima je najviše bilo urlika i udaranja nogama o prašnjavo tle“.[52] U jednom pismu Fidelu Kastru, Če je pisao:[52]

Wikicitati „Nisu voleli disciplinu. Kad sam im rekao da će obuku obavljati na licu mesta, bili su razočarani. Hteli su da idu na obuku na Kubu, ili u Kinu, tamo gde je sve plaćeno, komforno i bezbedno, gde se dobro jede, ima pića i žena. Kad sam za vreme usiljenih marševa zahtevao da nose hranu, odgovarali su osorno da nisu mazge i da neće da nose. Neki od ustaničkih vođa su dolazili kod mene da prijave da imaju trupe od 1000 i 2000 vojnika, a kasnije se ispostavilo da nemaju nikog. Ali, oni nisu lagali da bi sebi podigli značaj, nego da bi na tolike vojnike dobili trebovanje u hrani i opremi.“
()

S druge strane, na strani predsednika Čombea borile su se dobro organizovane grupe belgijskih i južnoafričkih plaćenika, a poslednjih meseci njegovog boravka u Kongu i grupe kubanskih emigranata koje su primale instrukcije direktno od CIA. Postojale su indicije da je CIA znala da Gevara vodi pobunjenički pokret u Kongu, ali da se to saznanje iz taktičkih razloga nije puštalo u javnost.[53] Tek, nakon što su i vlasti Tanzanije uskratile zvanično gostoprimstvo svim Kubancima po odluci Organizacije afričkog jedinstva (OAJ),[53] i nakon što je Kastro poslao depešu u kojoj mu savetuje da, ako više ništa ne može da učini, bolje da se vrati,[53] Gevara se, nakon godinu dana od svog dolaska u Kongo, u najvećoj tajnosti vratio u Havanu, izuzetno razočaran.

Za vreme njegovog odsustva, 18. maja 1965. godine, umrla je njegova majka, Selija de la Serna. Sahranjena je na aristokratskom groblju „Rekoleta“ u Buenos Ajresu, u prisustvu poznanika i prijatelja. Vrativši se u Havanu, Gevara je uskoro počeo pripremati svoj novi revolucionarni pokret, ovaj put u Boliviji.

Bolivija[uredi - уреди]

Fotokopija lažnog Gevarinog pasoša na ime Adolfo Mena Gonzales, koji je koristio da bi stigao u Boliviju

Gevara je u Boliviju krenuo nakon opsežnih priprema na Kubi. Da ga ne bi prepoznali, i da bi ga pustili preko granice, Gevarin izgled je još na Kubi drastično izmenjen. Ugrađeni su mu veštački zubi, stavljene naočari, brada i brkovi su mu obrijani, udebljao se, a kosa mu je počupana do pola glave, da bi izgledao kao proćelav sredovečni gospodin. Na dan 3. novembra je, sa lažnim pasošem i pod lažnim imenom Adolfo Mena Gonzales, krenuo preko Moskve, Praga, Beča i Brazila, da bi 6. novembra stigao u Boliviju. Stigao je u ustaničku bazu Njankauasu. Prostor za ovu bazu, gde je Če osnovao i teren za vojne vežbe, ranije su kupili neki bolivijski komunisti na zahtev Fidela Kastra. Tu ga je sačekala mala grupa kubanskih gerilaca. Oko 2 meseca kasnije, 31. decembra, u bazu je stigao i Mario Monhe, generalni sekretar Komunističke partije Bolivije. Dogovor o saradnji nije postignut i Čeu je ostalo da se bori bez podrške bolivijskih komunista.[54]

Ubrzo potom, vlada Bolivije i Vašington su saznali za Gevarino prisustvo u Boliviji i počeo je lov na njega, koji je obuhvatao oko 1500 ljudi, što pripadnika bolivijskog režima generala Barijentosa, što operativaca CIA.[55][54] U narednim mesecima je usledio niz vatrenih okršaja između Čeove gerile i vladinih trupa. Čea su naglo ponovo počeli da stižu napadi astme, izgubio je oko 20 kilograma, a seljaci su se sve manje pridruživali dobrovoljnim odredima. Štaviše, pokazalo se da Indiosi predano sarađuju sa vlastima, pogotovu kad su za to dobro nagrađeni.[55] Tanja „La Geriljera“, koja je od početka Čeovog poduhvata u Boliviji bila uz Čea, i predstavljala jednu od prvih Čeovih i Kastrovih ljudi, sve je više gubila moral i izazivala nervozu kod drugova.[n 8] U jednom od teških okršaja, na reci Rio Grande, 31. avgusta 1967, vojska je iz zasede ubila 10 Čeovih gerilaca, uključujući i Tanju „La Geriljeru“. Nedelju dana kasnije, nekoliko kilometara niz reku, pronađen je njen leš, skupa sa torbom u kojoj je bilo i njeno pismo majci, koje nije stigla da pošalje:[55]

Wikicitati „Draga majko,
Sada me uhvatio strah. Ne znam šta će biti sa mnom. Možda ništa. Ali, strah me ne napušta. Plačem često. Ne drže me više nervi. Ne znam kako je to biti „majka hrabrost“. Zar si ti bila majka strašljivica? Ja više nisam ni žena, ni devojka, nego samo malena uplašena devojčica.“
()

U lovu na Gevaru angažovana je i specijalna trupa iz sastava osme divizije bolivijske armije. Tom trupom je komandovao pukovnik Hoakin Zenteno Anaja. Komandant specijalnog bataljona „zelenih beretki“ je bio pukovnik Andreas Selić, jugoslovenskog porekla, koji je rukovodio operacijom na samom terenu. Ukupno je angažovano preko hiljadu vojnika. U borbama koje su usledile učestvovali su i američki stručnjaci za borbu protiv gerile.[n 9]

Smrt[uredi - уреди]

Telo Če Gevare nakon ubistva. Fotografiju je načinio operativac CIA pre odnošenja tela iz La Igere u Valje Grande (9. oktobar 1967)

Dana 8. oktobra 1967. kod sela La Igera, nakon kratkog i slučajnog okršaja vatrenim oružjem, bolivijska vojska je iz zasede uhvatila Čea i jednog njegovog saborca. Če je bio ranjen u nogu i nije mogao da se brani. Kada su shvatili ko je u pitanju, vojnici su hitno pozvali svog nadređenog, kapetana Garija Pradu, a on je hitno telefonirao u Valje Grande, da bi pozvao pukovnika Zentena, komandanta osme divizije. Šifrovana poruka obaveštenja je glasila: „Imamo tatu u rukama.“[56] Uhvaćeno je ukupno tri gerilca: Če, Vili Kuba i Huan Pablo Čanga. U čekanju da dođu nadležni nadređeni, Gevara je prebačen u obližnju seosku školu. Tu je prvi stigao pukovnik Andreas Selić, a sutradan ujutru, 9. oktobra, i Feliks Rodrigez, agent CIA kubanskog porekla, tada pod pseudonimom Feliks Ramos Medina. On je svojim pretpostavljenima u Vašingtonu odmah javio o hvatanju Čea, potvrđujući do tada nezvanične novosti.

Oko podneva tog 9. oktobra, iz La Paza je stigla šifrovana poruka: „Izdajte pasoš za tatu“. Za sve vreme od hvatanja, Če nije pristao na ispitivanje. Bolivijski vozač helikoptera Haime Nino de Guzman, koji je prisustvovao događaju, opisivao je kasnije da je Gevara izgledao užasno: bio je ranjen u desni list, odeća mu je bila pocepana, a kosa prljava. Uprkos tome, Guzman se seća da je „Če držao glavu visoko, gledao svakog direktno u oči i samo tražio da mu se da duvana da zapali.“ Guzman dalje tvrdi da se „sažalio“ i dao mu duvan za lulu, nakon čega mu se Gevara osmehnuo i zahvalio.[57] U noći 8. oktobra, Gevara je, uprkos tome što su mu ruke bile vezane, pritisnuo bolivijskog oficira Espinozu uza zid, nakon što je ovaj pokušao da mu uzme lulu kao suvenir.[57] Pred samo izvršenje smrtne kazne iz prkosa je čak pljunuo u lice jednog od visokih oficira koji su se tu zatekli.[58] Za izvršenje pogubljenja izabrana je „zelena beretka“, narednik Mario Teran; ne zna se da li se sam prijavio ili su ga odredili. Feliks Rodrigez mu je dao instrukciju da ne puca u glavu, nego od vrata nadole. U svojoj knjizi „Če Gevara — život, smrt, legenda“, Borislav Lalić navodi da su mu poslednje reči pre streljanja, upućene unervoženom naredniku, bile: „Uozbilji se, momče. Treba da pucaš u čoveka.“[59] Džon Li Anderson, međutim, u svojoj knjizi „Če Gevara: revolucionarni život“, navodi da su mu poslednje reči bile: „Pucaj, kukavico. Ubićeš samo čoveka.“[60] Upucan je iz karabina, najpre u desnu stranu grudnog koša, zatim u desno rame, u nogu, stomak i u levu stranu grudnog koša. Dok je izgovarao poslednje reči, jedan vojnik mu je prišao i ispalio još jedan metak u vrat, nakon čega je izdahnuo, u 13:10 č.

Nakon smrti[uredi - уреди]

Posmrtni ostaci[uredi - уреди]

Feliks Rodrigez je, nakon Čeove smrti, prisvojio nekoliko Gevarinih ličnih predmeta uključujući i ručni sat koji je godinama nakon toga nosio na ruci, pokazujući ga s vremena na vreme novinarima.[n 10] Po drugim izvorima, Čeov ručni sat je uzeo pukovnik Andreas Selić, skupa sa Čeovim pištoljem.[63] Danas su neki od njegovih ličnih predmeta, uključujući baterijsku lampu, u posedništvu CIA. Agent CIA kubanskog porekla, Gustavo Viljoldo, na dan pogubljenja odsekao je i jedan pramen Čeove kose, da bi ga godinama kasnije, 2007. godine, prodao na javnoj aukciji za 119.500 dolara.[64]

Nakon smrti, bolivijski lekari su mu amputirali šake,[65] a bolivijska vojska mu je odnela telo na nepoznatu lokaciju, odbijajući da kaže da li je kremiran ili sahranjen. Celu proceduru oko Čeovih posmrtnih ostataka vodio je Feliks Rodriges, agent CIA, ali on o tome nikad nije svedočio.[66] Šake su stavljene u formaldehid, te poslate u Buenos Ajres radi identifikacije u argentinskoj policiji, na osnovu otisaka prstiju.[65] Potom su poslate na Kubu. 15. oktobra 1967, Kastro je javno obznanio Čeovu smrt i objavio 3 dana žalosti.[67] Tri dana kasnije, Kastro se obratio naciji, pred skoro milion ljudi u Havani, govoreći o Čeovom revolucionarnom liku.[67]

Krajem 1995. godine, penzionisani general Mario Vargas ispričao je Džonu Liju Andersonu, autoru knjige „Če Gevara: Revolucionarni život“, da je Gevara sahranjen kod stare aerodromske piste u Valje Grandeu. Međunarodni tim istraživača je kopao na toj lokaciji preko godinu dana, da bi u julu 1997. godine tim kubanskih geologa i argentinskih forenzičara našao ostatke 7 tela u dve masovne grobnice, uključujući jedno bez šaka. Bolivijsko ministarstvo unutrašnjih poslova je identifikovalo telo kao Gevarino, nakon provere zuba koji su se „savršeno poklapali“ sa kalupom Čeovih zuba, sačinjenim na Kubi pred Čeov odlazak u Kongo. Međutim, u vreme iskopavanja javio se i Gari Prado, tada general u penziji, tvrdeći da su navodi o Čeovom sahranjivanju lažne i da je Gevara zapravo kremiran, a njegov pepeo razasut po planini. Naređenje da se tako uradi, po tvrdnji Prada, stiglo je direktno iz kabineta tadašnjeg predsednika Bolivije Renea Barijentosa.[68] Još jedan svedok, Marselino Kardenas, koji je u vreme događaja bio stražar pored Čeovog leša, tvrdi da iskopani posmrtni ostaci nisu Gevarini. On navodi da su šake odsečene radi identifikacije i Hoakinu, Čeovom gerilcu, koji je ubijen kod reke Rio Grande, te da su iskopani posmrtni ostaci čoveka bez šaka sigurno njegovi.[69] Ipak, 17. oktobra 1997, pronađeni ostaci za koje se smatra da su Čeovi, skupa sa 6 ostalih iskopanih tela, sahranjeni su uz vojne počasti u posebno izgrađenom mauzoleju u kubanskom gradu Santa Klara, gde je Če svojevremeno vodio svoje trupe u kubanskoj revoluciji.[70]

Učešće SAD u odluci o ubistvu[uredi - уреди]

CIA i američka vlada su se distancirale od odluke da se Če ubije; u memorandumu koji je savetnik za nacionalnu bezbednost Volt Vitman Rostou uputio tadašnjem predsedniku SAD Lindonu B. Džonsonu kaže se da je „neko doneo idiotsku odluku da se Če Gevara pogubi“,[71] ali da je ta odluka „razumljiva sa stanovišta bolivijskih vlasti“.[72] Međutim, Feliks Rodrigez, koji je posle tvrdio da je od Vašingtona navodno imao naređenje da se Če sačuva živ, lično je preneo iz La Paza šifrovanu poruku „Izdajte pasoš za tatu“, koja je značila smrt za Gevaru.[71]

Dnevnik iz Bolivije[uredi - уреди]

Spomenik Če Gevari u Santa Klari, sa natpisom „Hasta la Victoria Siempre!“ (Do konačne pobede!). Ova rečenica je vremenom postala Čeov zaštitni znak; njom je za života potpisivao brojna pisma koja je slao svojim drugovima.

Od Gevare je oduzet iz njegov dnevnik koji je vodio u Boliviji; sastojao se od oko 30.000 reči, na španskom jeziku, ručno pisan, i sadržao kolekciju njegove poezije, kratku priču o „mladoj komunističkoj gerili koja uči kako da prevaziđe strah“.[73] Dnevnik je sadržao opise gerilskih akcija u Boliviji.[74] Prvi zapis je načinjen 7. novembra 1966, nedugo nakon svog prvog dolaska u Boliviju, a poslednji 7. oktobra 1967, dan pre nego što je uhvaćen. U dnevniku se opisuje kako je gerila morala započeti svoje operacije prerano, jer je bolivijska vojska otkrila njihovo prisustvo, objašnjava se zašto je Gevara odlučio da podeli gerilce u dva odreda, koji kasnije nisu mogli da uspostave kontakt, i opisuje sveukupan neuspeh operacije. Takođe se opisuje razdor između njega i Komunističke partije Bolivije, zbog čega je Gevara imao znatno manje vojnika nego što je isprva očekivao. Pored toga, Gevara u dnevniku objašnjava kako je imao problema sa regrutovanjem novih vojnika, između ostalog i zbog toga što su učili jezik kečua, umesto jezika koji se govorio u tom delu zemlje, gvaranija.[75] U svojim poslednjim danima života, Gevara je sve više i obolevao. Dobijao je napade astme, i neki od poslednjih izvršenih napada bili su izvedeni u cilju da se domognu lekova.[76]

Nakon Čeove smrti vodeći svetski listovi ponudili su 125.000 američkih dolara za autorsko pravo za objavljivanje njegovog dnevnika. Dana 1. jula 1968. dnevnik je objavljen na Kubi i distribuiran besplatno.

Njegov dnevnik je vrlo brzo preveden i distribuiran širom sveta. Nakon što je svetska javnost saznala za Gevarinu smrt, videla njegove posmrtne slike i lični dnevnik, širom sveta su se organizovale demonstracije zbog načina na koji su bolivijska vojska i Amerikanci tretirali ratne zarobljenike. Pisani su članci, posvete, pa čak i pesme o njegovom životu i smrti.[77][78]

Tokom vremena pojavile su se i nove verzije ovog dnevnika, od kojih je svaki unosio i po neku novinu (to su verzije Izraela Rejesa Zajasa (pseudonim „Braulio“), Harija Vilegasa Tamaja („Pombo“), Elizea Rejesa Rodrigeza („Rolando“) i Darijela Alarkona Ramireza („Beninjo“). U julu 2008, bolivijska vlada Eva Moralesa je objavila dva ranije zapečaćena dnevnika u dve izlizane sveske, skupa sa knjižicom zapisa i nekolicinom crno-belih fotografija. Tada je i bolivijski ministar kulture Pablo Grou najavio da će do kraja godine biti objavljene fotografije svake rukom pisane stranice Če Gevarinog dnevnika.[79]

Kulturno nasleđe[uredi - уреди]

Palestinci sa majicama sa likom Čea (2004)

I nekoliko desetina godina nakon Čeove smrti, njegov život i zaostavština ostaju inspiracija za mnoge.

Britanski političar Džordž Galovej je jednom prilikom izjavio: „Jedna od najvećih grešaka koju su SAD ikad napravile je što su načinile one fotografije mrtvog Čea. Njegov izgled koji podseća na Isusa Hrista obezbedio je da se njegov revolucionarni poziv pošalje ne samo buntovnim studentima, nego i u srca vernika...“[80] Časopis „Ekonomist“ je takođe uporedio slike mrtvog Čea sa Mantenjinimthumb|Mrtvim Hristosom“, a i Borislav Lalić je u svojoj knjizi „Če Gevara“ thumb|jednu od tih slika uporedio sa Holbajnovom slikom „thumb|Telo mrtvog Hrista u grobnici.[81] Tako je Če Gevara dobio status sveca današnjice, koji je dva puta rizikovao svoj život za zemlje koje nisu bile njegove i izgubio ga u borbi za treću takvu zemlju, a njegovi pozivi za stvaranje „novog čoveka“, vođenog moralnim, a na materijalnim principima, viđeni su većim i jačim od Marksovih.[82]

Statua Ernesta Gevare na mestu njegove smrti, u selu La Igera, u Boliviji.

Nelson Mandela Če Gevaru smatra „inspiracijom za svakog čoveka koji voli slobodu“.[83] Žan-Pol Sartr ga je opisao kao „najcelokupnijeg čoveka njegovih godina; živeo je svoje reči, govorio svoja dela, i njegova priča i priča sveta su išle paralelnim tokom“.[83] U Argentini mnoge srednje škole nose njegovo ime.[84] Kolumbijski pisac Gabrijel Garsija Markes za Če Gevaru je rekao: „Mogao bih pisati hiljadu godina na milion strana o Če Gevari“.[83] U filmu Emira KusturiceMaradona“, slavni fudbaler pokazuje tetovažu Če Gevare na desnom ramenu i Fidela Kastra na listu leve noge. U Boliviji, naročito u oblasti u kojoj je ubijen, Če Gevara takođe ima status sveca. U selu La Igera, lokalni meštanin Manuel Kortes izražava ovaj rasprostranjeni stav rečima: „Kao da je živ i sa nama, kao prijatelj. On nam je kao Devica Marija. Kažemo: »Če, pomozi nam da zemlja dobro rodi«, i uvek bude dobro.“[85][86] Tamo ga seljaci često nazivaju i San Ernesto de La Igera (šp. San Ernesto de La Higuera, „Sveti Ernesto od La Igere“).

Na Kubi, Če Gevara se smatra jednim od najvećih narodnih heroja (skoro kao svetac za mnoge[87]). Tamo ga se i dalje sećaju kako je besplatno radio u građevinskim poslovima i učestvovao u seči šećerne trske.[88] I danas, na kubanskim novčanicama se nalazi njegova slika kako mačetom seče šećernu trsku. Fidel Kastro ga naziva „čovekom dubokih ideala, čovekom u čijem umu se komešao san o borbi“.[83]

S druge strane, njegovi protivnici ga nazivaju promoterom propale ideologije i svirepim ubicom. Među kubanskim emigrantima u SAD, Če je mrska figura koju nazivaju „koljačem iz »La Kabane«“.{{napomena|Tako ga kubanski emigrant Pakito d'Rivera, čuveni saksofonista i klarinetista u Majamiju, naziva u svom otvorenom pismu Karlosu Santani, kada kudi Santanu zbog njegovog „bahatog, ponosnog nošenja slike raspeća na majici sa arhaičnom i stereotipnom slikom »koljača iz Kabane«, ... tako poznatog onima koji su morali da trpe njegova mučenja i ponižavanja u tom zločinačkom zatvoru.“ Amerikanac kubanskog porekla, glumac Endi Garsija, izjavio je 2004. da se „o Čeu govori romantično tokom svih ovih godina, ali postoji tamna strana priče... on izgleda kao rok zvezda, ali je pogubio mnoge ljude bez suđenja i bez odbrane“.[89] Garsijin film „Izgubljeni grad“, koji je navodno zabranjen u nekoliko latinoameričkih zemalja, prikazuje, kako je nekima izgledalo, brutalnost na Kubi pre i posle revolucije.[90]

Grafike njegovog lika štampane su na mnogim odevnim i drugim predmetima, poput majica, zastava, šalova, šolja, tetovaža, bikinija itd; ironično, ovakva masovna prodaja doprinosi upravo potrošačkom sistemu koje je on sam prezirao. Sam njegov otac, Ernesto Gevara Linč, govorio je kako je „ljut na novinare i razne literarne »fabrikante«, koji tako bezdušno eksploatišu mit njegovog sina i prodaju ga širom sveta“.[91] Bilo kako bilo, Gevara je ostao simbol za mnoge mlade pobunjenike širom sveta.[92]

Pisana dela[uredi - уреди]

Nakon pobede revolucije na Kubi, ali i pre i posle toga, Gevara se bavio pisanjem političke teorije revolucije i gerilskog ratovanja. Iza njega je ostalo više pisanih dela, od kojih neka predstavljaju cele knjige, koje su se kasnije desetinama godina objavljivale širom sveta i prevodile na više svetskih jezika. Među njima su sledeće:

Arhivski materijal[uredi - уреди]

  • Intervju sa Gevarom iz 1964. godine prilikom posete Dablinu (2:53); arhiva Radio-televizije Irske; Gevara govori na španskom, prevodilac prevodi na engleski (video)
  • Kultur video 2001: Če: Istražujući legendu (eng. El Che: Investigating a Legend), engleski titlovi:
    • Recituje pesmu (1:00; video)
    • Daje podršku Fidelu Kastru (0:22; video)
    • Govori o radu (0:28; video)
    • Govori o Zalivu svinja (0:17; video)
    • Drži govor protiv imperijalizma (1:20; video)

(dodatni arhivski materijal je dostupan ispod, u spoljašnjim vezama).

Vidi još[uredi - уреди]

Napomene[uredi - уреди]

  1. U svojoj knjizi „Če Gevara“, Borislav Lalić na 52. strani navodi: „Če Gevara nije stigao u Meksiko iz Gvatemale kao »pečeni revolucionar«, jer u Gvatemali revolucije nije ni bilo, ali je u njemu sve više sazrevalo uverenje da mu lekarska diploma neće biti životna sudbina“.
  2. Nadimkom „Če“ u Meksiku, i celoj Latinskoj Americi, inače često zovu Argentince, jer je u Argentini to svakodnevna uzrečica-poštapalica. U srpskom jeziku to bi bilo nešto poput „druže“, „ortak“, „bre“.
  3. Čin „el comandante“ je u Kastrovoj vojsci predstavljao čin majora, što je predstavljalo najviši čin. Kastro je imao isti taj čin, i tek je 20 godina kasnije, kad Gevara više nije bio ni živ, prihvatio čin generala i obukao generalsku uniformu sa bleštavim epoletama.
  4. Anderson (1997) navodi da je broj kažnjenih smrtnom kaznom, konkretno u zatvoru „La Kabana“, bio 55 (str. 387). Takođe navodi da je ukupan broj zvanično ubijenih širom Kube bio nekoliko stotina (str. 387). Armando Lago se u svom manuskriptu sa tačnim imenima i prezimenima pogubljenih od 1957. do 1959. slaže sa ovim brojevima, navodeći 196 preciznih imena i još 20 nepoznatih osoba. (ceo dokument)
  5. Gevara je zatražio da mu japanska vlada odobri posetu Hirošimi, ali, kada su oni to odbili, Gevara je tajno napustio svoj hotel u Osaki i otputovao noćnim vozom u Hirošimu, sa svojim pomoćnikom Omarom Fernandezom.
  6. Dejvid Sandison, na 66. strani svoje knjige „The Life & Times of Che Guevara“, navodi da mu je, od klasične muzike, Betovenova bila omiljena.
  7. Kasnije se pokazalo da je ovaj govor u Alžiru bio njegov poslednji u životu javni nastup na međunarodnoj sceni.
  8. Hajdi Tamara Bunke Bider, pod nadimkom Tanja, rođena u Buenos Ajresu, nemačko-poljskog porekla, samo u krugu svojih prijatelja bila je Tamara Bunke; na putovanja u Evropu i Južnu Ameriku nosila je pasoš na ime Hajdi Bidel Gonzales, u Berlinu se jednom pojavila sa pasošem na ime Marte Irijarte, a u proleće 1963. na Kubi je dobila dokumenta na ime Tamara Lorenso.
  9. Neki od tih stručnjaka došli su iz SAD, a jedan broj iz američke „Južne komande“ u Panami, koja se godinama pre toga bavila obučavanjem latinoameričkih trupa za borbu protiv terorizma i gerile.
  10. Nakon pobede kubanske revolucije, kada je Čeov prijatelj Oskarito Fernandez Mel video da Če nema sat, on mu je poklonio svoj zlatni ručni sat, marke „roleks“.[61] Nakon nekog vremena, Če mu je pružio komadić papira — priznanicu iz Nacionalne banke na kojoj piše da je Mel „donirao“ zlatnu narukvicu kubanskim zlatnim rezervama. Gevara je nastavio nositi taj sat, ali sa običnom narukvicom.[62]

Izvori[uredi - уреди]

  1. Holmes, Stephanie. "Che: The icon and the ad", BBC News, pristupljeno 27. 5. 2009..
  2. "Che: Ultimate icon of revolution", WordPress, pristupljeno 27. 5. 2009..
  3. Spanner, Huw. "Icon of the Month: Che Guevara", ThirdWay, pristupljeno 27. 5. 2009..
  4. 4.0 4.1 Ignacio 2007, str. 177.
  5. Dorfman, Ariel. "Time 100: Che Guevara", Time, pristupljeno 27. 5. 2009..
  6. Akademija umetnosti u Merilendu, prenosi BBC: Che Guevara photographer dies. Dobavljeno dana 28. maja 2009.
  7. 7.0 7.1 kirjasto.sci.fi: Če Gevara — kratka biografija. Dobavljeno dana 26. maja 2009.
  8. 8.0 8.1 8.2 8.3 Lalić 2006, str. 26.
  9. Sandison 1998, str. 8.
  10. Anderson 1997, str. 36.
  11. 11.0 11.1 11.2 Lalić 2006, str. 27.
  12. HyperHistory.net: Guevara, Che Ernesto: „...[Guevara] applied for the Argentine army before applying for university, but was rejected because of his asthma.“. Dobavljeno dana 26. maja 2009.
  13. "Kanal 4: Dnevnik motocikliste (samo tekst)". Channel4.com. http://www.channel4.com/film/cinemadvd/microsites/M/motorcycle_diaries/journey_t.html. pristupljeno 08. 11. 2010.. 
  14. Bestseleri „Njujork tajmsa“, 7. novembar 2004.
  15. On Revolutionary Medicine; Gevarino obraćanje kubanskoj vojsci 19. avgusta 1960.
  16. 16.0 16.1 16.2 16.3 Lalić 2006, str. 29.
  17. 17.0 17.1 17.2 17.3 Lalić 2006, str. 49-50.
  18. 18.0 18.1 Državno odeljenje SAD, arhiva.
  19. 19.0 19.1 Gadea, Hilda. "Rebel Wife", The Washington Post, pristupljeno 27. 5. 2009..
  20. Taibo 1999, str. 31.
  21. Taibo 1999, str. 55.
  22. Anderson 1997, str. 194.
  23. 23.0 23.1 23.2 Guevara 1963, str. 5.
  24. Lalić 2006, str. 60.
  25. Anderson 1997, str. 213.
  26. Arhiva „Njujork tajmsa“: „Kubanski pobunjenik posećen u skrovištu“. Dobavljeno dana 26. maja 2009.
  27. Castañeda 1998, str. 105. i 119.
  28. Bockman 1984, str. 53.
  29. Castro 1972, str. 439-442.
  30. Dorschner 1980, str. 41-47, 81-87.
  31. Sandison 1996, str. 39.
  32. Anderson 1997, str. 397.
  33. Gómez 1991, str. 115-116.
  34. Anderson 1997, str. 372, 425.
  35. Anderson 1997, str. 376.
  36. Niess 2007, str. 61.
  37. Taibo 1999, str. 267.
  38. Aide reveals Che Guevara's secret trip to Hiroshima (14. oktobar 2007)
  39. DocStoc: Che. Dobavljeno dana 26. maja 2009.
  40. Kubanske arhive informacija. La Kubre eksplodirao u Havani 1960. Dobavljeno dana 29. maja 2009.
  41. pbs.org: Che Guevara (1928-1967). Dobavljeno dana 27. maja 2009.
  42. Socijalizam i čovek na Kubi, Gevarin zapis iz marta 1965. godine. Dobavljeno dana 26. maja 2009.
  43. Castañeda 1998, str. 264-265.
  44. Lalić 2006, str. 70.
  45. Sandison 1996, str. 66.
  46. Anderson 1997, str. 492.
  47. 47.0 47.1 Anderson 1997, str. 545.
  48. 48.0 48.1 48.2 48.3 Govor Ernesta Če Gevare na konferenciji UN, 11. decembra 1964. godine. Dobavljeno dana 26. maja 2009.
  49. Lalić 2006, str. 84.
  50. Guevara 1969, str. 352–359.
  51. Lalić 2006, str. 75.
  52. 52.0 52.1 Lalić 2006, str. 87.
  53. 53.0 53.1 53.2 Lalić 2006, str. 91.
  54. 54.0 54.1 Lalić 2006, str. 248.
  55. 55.0 55.1 55.2 Lalić 2006, str. 108-110
  56. Lalić 2006, str. 120
  57. 57.0 57.1 O. Tamayo, Juan. "The Man Who Buried Che", Miami Herald, pristupljeno 27. 5. 2009..
  58. Michele 1968, str. 33.
  59. Lalić 2006, str. 127.
  60. Anderson 1997, str. 739.
  61. Lalić 2006, str. 184.
  62. Anderson 1997, str. 503.
  63. Lalić 2006, str. 177-178.
  64. Lacey, Marc. "Lone Bidder Buys Strands of Che’s Hair at U.S. Auction", The New York Times, pristupljeno 27. 5. 2009..
  65. 65.0 65.1 Anderson 1997, str. 742.
  66. Lalić 2006, str. 153.
  67. 67.0 67.1 Anderson 1997, str. 740-741.
  68. Lalić 2006, str, 154.
  69. Lalić 2006, str, 156.
  70. "Cuba salutes Che Guevara", CNN, pristupljeno 27. 5. 2009..
  71. 71.0 71.1 Lalić 2006, str. 186.
  72. Lacey, Mark. "Lone Bidder Buys Strands of Che's Hair at U.S. Auction", New York Times, pristupljeno 28. 5. 2009..
  73. "Bidding for Che", Time, pristupljeno 27. 5. 2009..
  74. Guevara, Ernesto "Che" (1967b). Diario (Bolivia). 1966–1967.
  75. Ryan 1998, str. 45.
  76. Ryan 1998, str. 104.
  77. Loudspeaker.svg Karlos Puebla, „Carta al Che“ (dobavljeno dana: 28. maja 2009)
  78. Loudspeaker.svg Karlos Puebla, „Hasta Siempre, Comandante“ (dobavljeno dana 28. maja 2009)
  79. "Bolivia unveils original Che Guevara diary", Reuters, pristupljeno 28. 5. 2009..
  80. "George Galloway: Should Che be an icon? Yes", The Independent, pristupljeno 28. 5. 2009..
  81. Lalić 2006, str. 171.
  82. "Che Guevara: modern saint and sinner", The Independent, pristupljeno 28. 5. 2009..
  83. 83.0 83.1 83.2 83.3 che guevara. "{hey-che.com: Drugi o Čeu". Hey-che.com. http://www.hey-che.com/people-about-che-guevara.html. pristupljeno 08. 11. 2010.. 
  84. Popper, Helen. "Argentina pays belated homage to "Che" Guevara", Reuters, pristupljeno 26. 5. 2009..
  85. Hall, Kevin. "In Bolivia, Push for Che Tourism Follows Locals' Reverence", Common Dreams.org, pristupljeno 27. 5. 2009..
  86. Lalić 2006, str. 202.
  87. "Che Guevara remains a hero to Cubans", People's Weekly World, pristupljeno 28. 5. 2009..
  88. Valdes, Rosa Tania. "Cuba remembers Che Guevara 40 years after his fall", Reuters, pristupljeno 28. 5. 2009..
  89. Davidson, Peter. "Andy Garcia Tells His Cuba Story, at Last", newsmax.com, pristupljeno 27. 5. 2009..
  90. Lopez, Kathryn Jean. "Don’t Let This Movie Get Lost", National Review Online, pristupljeno 28. 5. 2009..
  91. Lalić 2006, str. 200-201.
  92. O'Hagan, Sean. "Just a pretty face?", Guardian, pristupljeno 28. 5. 2009..

Literatura[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]