Fulgencio Batista

Izvor: Wikipedia
Fulgencio Batista
Fulgencio Batista

Batista 1952.

Biografija
Datum rođenja 16. 1. 1901.
Mesto rođenja Banes (Kuba)
Datum smrti 6. 8. 1973. (72 godine)
Mesto smrti Guadalmina (Španija)
Državljanstvo  Kuba
Veroispovest katolik
Profesija oficir, političar
Mandat(i)
Predsednik Kube
10. 10. 1940. — 10. 10. 1944.
Prethodnik Federico Bru
Naslednik Ramon Grau
10. 3. 1952. — 1. 1. 1959.
Prethodnik Carlos Prio
Naslednik Anselmo Mila

General Fulgencio Batista Zaldivar (šp. Fulgencio Batista y Zaldívar; Banes, Kuba, 16. 1. 1901Guadalmina, Španija, 6. 8. 1973) je bio kubanski predsednik i vojni diktator.

Biografija[uredi - уреди]

Rani život[uredi - уреди]

Fulgencio Batista Zaldivar rođen je 16. 1. 1901. godine u mestu Banes, pokrajina Orijente, na istoku kubanskog ostrva. Potiče iz siromašne seljačke porodice, čiji su preci bili Španci, mulati i Kinezi. Otac Belisario Batista i majka Karmela Zaldivar bili su veterani rata za oslobođenje Kube od španske kolonijalne vlasti. Zbog lošeg materijalnog stanja, Batista je rano počeo da radi. Išao je u večernju školu, ali je u mladosti voleo mnogo da čita. Kasnije je pohađao vojne škole, a 1921. godine počeo je da služi u kubanskoj vojsci.

Period vladavine[uredi - уреди]

Batista je brzo napredovao u vojničkoj karijeri i dostigao čin narednika. Prvi put je zapažen u javnosti prilikom „naredničke pobune“ 1933. godine, kada se nametnuo kao njen vođa. U toj pobuni mladih podoficira, uz podršku američkog predsednika Roosevelt-a, oboren je represivni režim generala Machada. Batista je tada postao načelnik generalštaba kubanske vojske. Godine 1934. obara predsednika San Martina. U periodu od 1933. do 1940. godine imao je veliku vlast, upravljajući državim poslovima kao siva eminencija marionetskih predsednika. Tada je stekao snažnu potporu oružanih snaga, koja će mu mnogo godina kasnije pomoći da ponovo dođe na vlast.

Predsednik Republike Kube postao je 10. 10. 1940. godine, pobedivši na regularnim izborima. Pobedu je ostvario kao kandidat demokratsko-socijalističke koalicije, uz podršku komunista, koji su na Kubi imali svoju partiju još od 1926. godine. Za vreme prvog predsedničkog mandata, Batista se pokazao kao efikasan lider sa dobrim rezultatima u vođenju ekonomske politike. Takođe, formalno je uveo Kubu u Drugi svetski rat na strani saveznika; ipak, Kuba do kraja rata nije uzela učešće u oružanim sukobima. Pre nego što je postao predsednik, Batista je inicirao donošenje novog ustava 1940. godine, kojim je Kuba uređena kao predsednička republika s dvodomnim kongresom i savetom ministara, po ugledu na ustavni sistem Sjedinjenih Država.

Nakon isteka mandata, Batista nije želeo da se ponovo kandiduje, već je napustio Kubu i otišao u Miami, Florida, SAD — mesto koje će nakon revolucije 1959. godine postati stecište njegovih pristalica. Na mestu šefa države nasledio ga je Ramon Grau. Međutim, čak i tada je nastavio da se meša u politički život Kube, naročito nakon 1948. godine, kada se vratio u zemlju, osnovao konzervativnu Partiju progresivne akcije (kasnije Partija ujedinjene akcije) i bio izabran u Senat Republike Kube.

Ipak, svoje diktatorske ambicije Fulgencio Batista je otvoreno pokazao tek 1952. godine, kada se definitivno vratio na političku scenu Kube. Te godine održavali su se predsednički izbori i Batista se kandidovao, računajući na relativno veliku popularnost koju je stekao za vreme svog prvog mandata. Međutim, kada mu je postalo jasno da će izgubiti, rešio je da preokrene stvari u svoju korist i predupredi pobedu Ortodoksne partije. U jeku izborne kampanje, 10. 3. 1952. godine, u ponoć, u pratnji svojih naoružanih pristalica, ušao je u garnizon „Kolumbija“ u Havani i saopštio da je vojska preuzela vlast. Uz to, vojska je zauzela gradsku radio-stanicu i glavnu železničku stanicu. Predsednik Karlos Prio je pokušao da pruži otpor, ali je na kraju morao da zatraži azil u meksičkoj ambasadi. Batista je ovakav potez opravdavao tvrdnjom da Prio planirao da izvede svoj puč i ostane na vlasti. Većina latinoameričkih država ubrzo je priznala Batistin režim, a 27. 5. iste godine to su učinile i Sjedinjene Američke Države. Fulgencio Batista je tada zaseo u stolicu vlasti, gde će ostati sve do kraja 1958. godine. U međuvremenu se okružio saborcima i prijateljima iz vremena „naredničke pobune“, koje je rasporedi na najviše pozicije u državnim i vojnim strukturama.

Kubanska revolucija[uredi - уреди]

Mladi advokat Fidel Castro tužio je sudu Batistu 1952. godine i tražio da ovaj bude osuđen na 100 godina zatvora zbog kršenja ustava. Batista se, očekivano, nije obazirao na tužbu. Fidel i njegov mlađi brat Raul su 26. 7. 1953. godine izveli napad na kasarnu „Moncada“ u gradu Santiago de Cuba. Pokušaj zauzimanja kasarne je propao, većina od oko 130 zaverenika je pobijena na licu mesta, a braća Castro završila su u zatvoru, osuđeni na po 15 godina robije. Ipak, ubrzo su pušteni na slobodu usled opšte amnestije političkih zatvorenika; amnestija je usledila nakon masovnih protesta građana. Po izlasku iz zatvora odlaze u Meksiko, gde organizuju revolucionarnu gerilu — „Pokret 26. 7.“ (nazvan po datumu napada na „Moncadu“), u kojem su se, pored Fidela i Raula Castra, isticali Ernesto Che Guevara, Camilo Cienfuegos i Juan Manuel Marquez.

Jezgro otpora Batistinoj diktaturi bila je planina Sierra Maestra, gde je pobuna tinjala još od 1953. godine. Ustanici, njih 82, su se na kubanske obale iskrcali u jahti „Granma“ 2. 12. 1956. godine. Nekoliko dana kasnije, upali su u zasedu Batistinih snaga, pošto su ih potkazali meštani jednog obližnjeg sela. Većina ustanika je tom prilikom ubijena, a sam Fidel se sa nekolicinom preživelih povukao u region Sierra Maestre. Ubrzo su im se pridružili borci koje su predvodili Raul Castro i Che Guevara. U naredne dve godine, gerilci su uspeli da uspostave kontrolu nad većim, naročito ruralnim, delom zemlje, dok je vojska i dalje držale gradove.

U međuvremenu je Jose Antonio Echeverria, vođa studentskog „Revolucionarnog direktorijuma“, organizovao 13. 3. 1957. godine sa 150 mladića upad u predsedničku palatu, u pokušaju da ubije Batistu. Atentat nije uspeo, jer je Batista pobegao preko krova, a oko 40 pučista je pobijeno. Takođe, 5. 1958. godine, bivši predsednik Prio poslao je iz SAD brod sa 27 zaverenika sa zadatkom da svrgnu Batistu. I ovaj pokušaj je propao, a 23 zaverenika su ubijena. Na sličan način okončana je i pobuna pukovnika Karlosa Tabernilje u gradu Sijenfuegos, u kojoj je stradalo 33 oficira.

Che Guevara je bez borbe ušao u Santa Claru 29. 12. 1958. godine. U noći između 31. 23. 1958. i 1. 1. 1959. godine, Batista je potpisao dekret kojim podnosi ostavku. U dva sata po ponoći, seo je sa svojom porodicom i četrdesetak saradnika u avion i sa milionima dolara pobegao u Dominikansku Republiku, odakle će se kasnije preseliti u Španiju. Sutradan je Che Guevara sa svojim trupama umarširao u Havanu, bez i jednog ispaljenog metka. Fidel Castro, vođa revolucije, trijumfalno je ušao u prestonicu 8. 1. 1959. godine, stigavši iz Santjaga de Kuba u pratnji velikog broja saboraca.

Nakon revolucije i porodični život[uredi - уреди]

Batista je bio primoran da ode u Španiju, premda nije dobio dozvolu za ulazak u SAD. U Portugaliji je neko vreme radio u jednom osiguravajućem društvu. Takođe je objavio nekoliko knjiga. Fulgencio Batista umro je u Guadalmini, Španija, u 73. godini života, od posledica srčanog udara.

Kuba za vreme Batiste[uredi - уреди]

Kuba se decenijama, tokom čitave prve polivine XX veka, nalazila u stanju opšte nacionalne frustracije, u kojoj su se na vlasti smenjivale diktatorse kamarile. Među njima se naročito ističe upravo Fulgencio Batista, diktator čija uloga ima izuzetan značaj u kubanskoj istoriji.

Batista je, kao i većina drugih latinoameričkih lidera toga doba, vodio spoljnu politiku okrenutu ka Sjedinjenim Američkim Državama. Stoga je do samog pada režima 1959. godine, uživao je otvorenu podršku Bele kuće, posebno predsednika Eisenhower-a. S obzirom na geostrateški bitan položaj kubanskog ostrva, Washington ni jednog trenutka nije dozvoljavala da američki interesi na Kubi budu ugroženi.

Kuba se oslobodila španske kolonijalne vlasti nakon rata SAD i Španije 1898. godine, koji je isprovocirao Wašington. Amerika je prethodno pokušala da otkupi ostrvo, što je Madrid odbio. Posle rata, Sjedinjene Države su proglasile pravo da Kuba bude pod njihovim protektoratom sve dok ne bude „sposobna“ za samostalnost. Nezavisnost je proglašena 20. maja 1902. godine, ali su Kubanci, kao uslov Amerikanaca da dozvole osamostaljivanje Kube, morali da prihvate „Platov amandman“ na kubanski ustav. Njime su SAD dobile pravo da na ostrvu vojno intervenišu kad god procene da su njihovi interesi ugroženi. U tu svrhu, otvorili su bazu Guantanamo na jugoistoku Kube, koja je i danas u njihovim rukama.

Veoma značajnu ulogu u dovođenju i održavanju na vlasti proameričkih diktatora u zemljama Latinske Amerike imala je CIA. Ona je pružala operativnu potporu savezničkim režimima kada bi oni bili uzdrmani. Nije poznato da li je CIA pokušala da pomogne Batisti prilikom Castrove revolucije, ali se u pojedinim istorijskim izvorima navodi da je on tu pomoć u nekom trenutku zatražio.

Još jedan bitan faktor koji je Kubu činio jednim od prioriteta spoljne politike Vašingtona jeste finansijski interes velikih američkih korporacija. U rukama moćnih „United Fruit Company“ iz Bostona, Massachusetts-a, SAD, i „Standard frut kompani“ iz New Orleansa, Louisiana, SAD, bile su sve unosne grane kubanske privrede — proizvodnju i izvoz šećerne trske, duvana, kafe, banana i citrusa, lanci hotela, kockarnice, plaže, telefonska kompanija, rudnici nikla, električne centrale, rafinerija nafte, pomorski saobraćaj, železnica... Finansijska moć tih kompanija prevazilazila je političku moć kubanske države, pa su mogle da utiču na donošenje ključnih odluka i za sebe osiguraju monopolski položaj na tržištu. Batistina era smatra se, ipak, zlatnim dobom turizma na Kubi, premda je ovo egzotično karipsko ostrvo bilo stecište bogatih Amerikanaca koji su tragali za zabavom i noćnim provodom.

Batistin diktatorski režim bio je izuzeno korumpiran i u sprezi sa kubanskim latifundistima (krupnim zemljoposednicima), koji su eksploatisali jeftinu radnu snagu na svojim plantažama. Korupcija je bila prisutna na svim nivoima — od lokalne samouprave, preko provincijskih „moćnika“, pa sve do političkog establišmenta i vojne klike. To je dodatno iritiralo građane, koji su se svakodnevno borili da prežive. U gradovima su mnoge porodice živele po siromašnim kvartovima, nalik na favele, a u unutrašnjosti su seljaci od jutra do mraka teško radili na plantažama. Za to vreme, vladajuća klasa se bogatila na račun poreskih obveznika i od državnog novca gradila sebi luksuzne haciende.

Američka mafija decenijama je tretirala Kubu kao svoju „filijalu“ u kojoj su pod kontrolom držali kockarnice, noćne klubove, prostituciju i šverc alkohola i narkotika. Sam Batista je bio dobar prijatelj i godinama poslovno sarađivao sa poznatim američkim mafijašem ruskog porekla Majerom Lanskim, koji je od Kube napravio veliku kockarnicu i koristio je kao tranzit u međunarodnoj trgovini drogom.

Politička klima na Kubi sve se više usijavala iz godine u godinu. Demokratske institucije predstavljale su samo dekor, dok je režim redovno posezao za izbornim krađama. Sudstvo je bilo pod strogim nadzorom, a štampa i radio su cenzurisani. Batista je na sve načine pokušavao da uspostavi kontrolu nad Havanskim univerzitetom, tradicionalnim jezgrom otpora diktaturi. Svaki studentski ili radnički protest rasturala je policija, a represija je bila ogoljena. Levičarski disidenti otpuštani su sa posla i izbacivani sa univerziteta.

Batista je za obračune sa opozicijom organizovao i specijalnu tajnu policiju, ali su prljave poslove, poput političkih ubistava, najčešće obavljale razne gangsterske grupe, koje su harale predgrađima. Batistine snage su za sedam godina diktature pobile preko 20.000 ljudi (uključujući Castrove gerilce).

Ako je iko bio odgovoran za pojavu Fidela Castra, to je van svake sumnje diktator Fulgencio Batista, koji je više od dve decenije radio na stvaranju „revolucionarnog kvasca“ na Kubi. On je svojom diktaturom, korupcijom i razvratom ogorčio narodne mase i „zapalio“ studentski pokret na Havanskom univerzitetu. Zabrinuo je čak i Amerikance, koji su počeli da se plaše da bi, u slučaju da dođe do revolucije, mogli biti ugroženi i njihovi interesi na ostrvu — što se na kraju i dogodilo.

Vidi još[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]