Panama

Izvor: Wikipedia
Republika Panama
República de Panamá
Zastava Grb
Glavni grad Panamá
Službeni jezici španjolski
Vođe
 -  Predsednik Ricardo Martinelli
Uspostava Od Kolumbije
3. novembra 1903.
Površina
 -  Ukupno 78.200 km2 (115.)
 -  Voda (%) 2,9
Stanovništvo
 -  Popis iz 2004  3.000.463 (131.)
Valuta panamska balboa
Vremenska zona -5
Pozivni broj 507
Web domena .pa

Panama je najjužnija država Srednje Amerike. Obuhvata deo kopnenog mosta koji spaja kontinente Severnu i Južnu Ameriku i koji zovemo Panamskom prevlakom. Panama graniči s Kostarikom na zapadu i Kolumbijom na istoku. Na jugu izlazi na Tihi okean, a na severu na Karipsko more.

Strateški položaj Paname ogleda se u kontroli važnog pomorskog i trgovačkog prolaza: Panamskog kanala.

Poreklo imena[uredi - уреди]

Postoji nekoliko teorija o poreklu imena panama. Neki veruju da je zemlja dobila ime po široko raširenoj vrsti drveta. Drugi veruju da su prvi doseljenici u Panamu došli u mesecu avgustu, kada je mnogo leptira, i da ime znači „mnogo leptira“ na jeziku urođenika.

Najviše prihvaćena teorija je da su se ribarsko selo i obližnja plaža zvali Panamá, što je značilo obilje ribe. U ovo selo je došao kapetan Antonio Teljo de Guzman 1515. tokom istraživanja Pacifika.

U suštini Panamci veruju da reč panama znači obilje ribe, drveća i leptira. To je zvanična definicija u udžbenicima koje je odobrilo Ministarstvo obrazovanja Paname. Međutim, drugi veruju da reč panama dolazi iz jezika naroda Kuna od reči bannaba što znači udaljen ili veoma dalek.[1]

Istorija[uredi - уреди]

Prekolumbovsko doba[uredi - уреди]

Panamska prevlaka je stvorena pre otprilike tri miliona godina čime su konačno spojene kontinentalne mase današnje Severne i Južne Amerike. Postojanje prevlake je imalo uticaj kretanje ljudi, poljoprivredu i tehnologiju na celom američkom kontinentu od pojave prvih lovaca i sakupljača do ere sela i gradova.[2][3][4]

Najstariji predmeti domorodačkih naroda koji su otkriveni u Panami su vrhovi strela paleoindijanaca. Na nalazištu Monagriljo, u razdoblju od 2500. do 1700. pre n. e, su se nalazile indijanske kulture kod kojih su zabeleženi prvi grnčarski predmeti na američkom kontinentu. Ove kulture su se znatno razvile a tome najbolje govore veličanstvene sahrane koje su se odvijale od 500. do 900. godine nove ere i prelepa grnčarija u boji sa nalazišta Gran Kokle. Monumentalne monolitne skulpture na nalazištu Bariles takođe govore o drevnim kulturama na panamskoj prevlaci.

Pre dolaska Evropljana, širom današnje Paname su živeli narodi Čibčan, Čokoan i Kueva, među kojima je najbrojnija bila zajednica naroda Kueva. Ne postoje precizni pokazatelji o brojnosti urođeničkih naroda na panamskoj prevlaci pri dolasku Evropljana. Najviše procene se kreću do dva miliona ljudi ali prema novijim studijama taj broj je oko dvesta hiljada.

Urođeničko stanovništvo je potpuno istrebljeno između 1510. i 1535. tokom španske kolonizacije ove oblasti. Nakon masakra najveće zajednice, naroda Kueva, ostrvo Čuče je nastanjeno robovima iz Afrike, koje su Španci doveli radi vađenja bisera.

Doba osvajanja[uredi - уреди]

Vasko Nunjez de Balboa, značajna ličnost u istoriji Paname.
"Nova Kaledonija“, zlosrećna škotska kolonija u Zalivu Kaledonija, zapadno od Zaliva Darijen.

Rodrigo de Bastidas je, u potrazi za zlatom, ploveći zapadno od Venecuele 1501. postao prvi Evropljanin koji je istražio panamsku prevlaku. Godinu dana kasnije, Kristifor Kolumbo je posetio prevlaku i osnovao kratkotrajnu naseobinu u današnjoj provinciji Darijen. Teško vijugavo putovanje Vaska Nunjeza de Balboe od Atlantika do Pacifika tokom 1513. pokazalo je da je panamska prevlaka u stvari put između morâ pa je ubrzo Panama postala raskrsnica i središte trgovine Španske imperije u Novom svetu. Zlato i srebro je brodovima dovoženo iz Južne Amerike, prevoženo preko prevlake, i tovareno na brodove za Španiju. Ovaj put je bio poznat kao Kraljevski put (šp. Camino Real), iako je nezvanično znan kao Put krstova (šp. Camino de Cruces) zbog mnoštva grobnica duž puta.

Panama je trista godina bila deo Španske imperije, od 1538. do 1821. Od početka kolonizacije Evropljana, panamski identitet je bio zasnovan na osećanju geografske sudbine, a panamsko bogatstvo je variralo sa geopolitičkom važnošću prevlake. Kolonijalno iskustvo je takođe podstaklo panamski nacionalizam kao i rasna složenost i velika raslojenost društva, izvor unutrašnjih sukoba koji su sprečavali objedinjavanje nacionalističkih snaga.

Kraljevska audijencija Paname (šp. Real Audiencia de Panama) je osnovana 1538. Pre osvajanja Perua imala je vlast od Nikaragve do rta Horn. Kraljevska audijencija je bila sudska oblast koja je imala ulogu apelacionog suda.

Španske vlasti su imale neznatnu vlast nad najvećim delom Paname, tako da su velike oblasti ostale neosvojene sve do pred kraj španske vladavine. Zbog ovoga, domorodački narodi su često smatrani ratničkim indijancima (šp. indios de guerra), te su se suprotstavljali pokušajima Španaca da ih pokore ili pokrste. Međutim, Panama je bila strateški izuzetno važna Španiji jer je ona predstavljala najkraći put za transport srebra iz Perua u Evropu. Tovari srebra su iskrcavani u Panami i zatim odnošeni kopnom do Portobelja ili Nombre de Diosa na karipskoj strani prevlake radi daljeg transporta. Usled nepotpune španske kontrole Panamski put je bio izložen napadima pirata (uglavnom Holanđana i Engleza) i Afrikanaca iz novog sveta tzv. simarona, ljudi koji su se oslobodili ropstva i živeli su oko Kraljevskog puta u unutrašnjosti Paname i na ostrvima panamske pacifičke obale. Jedna takva poznata zajednica kojom je vladao Bajano od 1552. do 1558. bila je ravna malom kraljevstvu. Simaroni su pomagali ser Fransisu Drejku u prepadima na Panamu 1572. i 1573. godine. Da bi se odbranile od Drejka španske vlasti su 1582. morale da sklope savez sa simaronima kojim su im garantovali slobodu a zauzvrat dobile vojnu pomoć.[5]

Tokom kolonizacije Paname domorodački narodi su se povlačili u šume i na okolna ostrva. Naučnici veruju da su, pored mnogobrojnih činilaca, zarazne bolesti bile glavni uzrok smanjenja broja američkih Indijanaca. Domorodačko stanovništvo nije imalo razvijen imunitet na bolesti koje su vekovima bile prisutne kod Evropljana.[6]

Blagostanje koje je uživala tokom prva dva veka (1540–1740) doprinoseći napretku carstva; postojanje široke regionalne sudske vlasti (Kraljevska audijencija) kao dela njene nadležnosti; i glavna uloga koju je odigrala na vrhuncu Španske imperije – prve moderne globalne imperije – doprineli su definisanju posebnog osećanja za autonomiju kao i regionalnog tj. nacionalnog identiteta u Panami znatne pre nego u drugim kolonijama.

Okončanje postojanja enkonmjenda (šp. encomienda) na poluostrvu Azuero podstaklo je osvajanje Veragvasa 1558. godine. Pod vođstvom Fransiska Vaskeza, oblast Veragvas je iste godine pala pod špansku vlast. U novoosvojenoj oblasti uveden je sistem enkonmjenda. S druge strane, panamski pokret za nezavisnost može se posredno povezati sa ukidanjem sistema enkonmjenda na poluostrvu Azuero, što je predložila španska Kruna, zbog učestalih protesta lokalnog stanovništva protiv zlostavljanja domorodačkog stanovništva. Da bi im se udovoljilo uveden je sistem malih i srednjih gazdinstava, čime je smanjena moć velikih zemljoposednika.

Na panamskoj prevlaci je Kraljevina Škotska napravila koloniju 1698. godine koja je ubrzo propala. Dug koji je napravljen zbog troškova kolonije doprineo je nastanku unije Engleske i Škotske 1707. godine.[7]

Gusar Henri Morgan je 1671, uz odobrenje engleske vlade, opljačkao i spalio grad Panamu – drugi najvažniji grad među španskim posedima u Americi u to doba. Nakon stvaranja Vicekraljevstva Nova Granada 1717. godine panamska prevlaka se našla u njegovom sastavu. Međutim, udaljenost glavnog grada Nove Granade, Santa Fe de Bogote se pokazalo većom preprekom nego što je španska Kruna pretpostavljala, jer je autoritet Nove Granade bio osporen blizinom i prethodnim vezama sa vicekraljevstvom u Limi. Ova neudobna povezanost između Paname i Bogote će potrajati vekovima.

Biskup Fransisko Havijer de Luna Viktorija i Kastro je 1744. godine osnovao Univerzitet San Ignasio de Lojola a 3. juna 1749. je osnovao Univerzitet San Havijer. U ovo vreme značaj i uticaj Paname je postao beznačajan jer je moć Španije u Evropi opala a napredak u tehnici navigacije je olakšavao putovanje oko rta Horn. Iako je Panamski put bio kratak on je takođe zahtevao veliki utrošak radne snage i povećane troškove zbog pretovara robe.

Tokom druge polovine 18. i prve polovine 19. veka, migracije u unutrašnjost su smanjile broj stanovnika grada Paname. Takođe, došlo je do razvoja tercijarnog na uštrb primarnog sektora.

19. vek[uredi - уреди]

Crkva svetog Dominika

Sa početkom Borbe za nezavisnost Latinske Amerike grad Panama se pripremao za nezavisnost; međutim, njihovi planovi su ubrzani nakon odluke stanovnika Azuera 10. novembra 1821. da proglase nezavisnost od Španske imperije bez podrške iz Paname. U Veragvasu i u glavnom gradu ovaj čin je dočekan sa prezirom, iako sa različitim viđenjem. Za Veragvas ovo je bio čin potpune izdaje, dok je u glavnom gradu doživljen kao neefikasan i neregularan.

Ipak, ovaj događaj je uzdrmao panamsku prevlaku do srži. U gradu Panami se na ove događaje gledalo sa prezirom jer je smatrano da se stanovnici Azuera ne bore samo za nezavisnost od Španije već i za samostalnost svoje oblasti nakon odlaska Španaca.

Nakon odlaska bivšeg guvernera, generala Huana de la Kruza Murheona, u oktobru 1821. u Kito, komandu je preuzeo pukovnik Huan de Fabrega, čvrsto odan španskoj Kruni. Međutim, do 10. novembra iste godine separatisti su uspeli da preobrate pukovnika Fabregu, koji se sada stavio na stranu koja je zagovarala nezavisnost od Španije. Ubrzo nakon deklaracije o otcepljenju u Los Santosu, Fabrega je pozvao sve organizacije koje su težile ka nezavisnosti, i zvanično je objavio podršku grada Paname za nezavisnost. Vojni sukobi su vešto izbegnuti zahvaljujući podmićivanju rojalističkih trupâ.

Nezavisnost[uredi - уреди]

Predsednik SAD Džimi Karter se rukuje sa panamskim generalom Torihosom posle potpisivanja Sporazuma o Panamskom kanalu.

Osamdeset godina po sticanju nezavisnost od Španije, Paname je bila departman Kolumbije, pošto joj se dobrovoljno priključila krajem 1821. godine. Stanovnici panamske prevlake su nekoliko puta pokušali da se otcepe a bili su blizu cilja 1831. i tokom Hiljadudnevnog rata od 1899. do 1902. Kada je Senat Kolumbije odbio Hej-Eranov sporazum, Sjedinjene Američke Države su odlučile da podrže panamski pokret za nezavisnost. U novembru 1903. Panama je proglasila nezavisnost i zaključila Sporazum Hej/Bino-Varilja sa Sjedinjenim Državama. Prema sporazumu SAD su dobila prava raspolaganja na Zonu Panamskog kanala u širini od 10 kilometara i dužini od 50 kilometara. U toj zoni SAD je omogućeno da naprave kanal, zatim da upravljaju, utvrđuju i da ga večno brane. SAD su 1914. izgradnjom 83 kilometra dovršile izgradnju kanala. Od 1903. do 1968. Panama je bila zemlja liberalne demokratije kojom su vladali bogati trgovci. Tokom pedesetih godina 20. veka panamska vojska počinje da narušava političku hegemoniju bogatih trgovaca. Tokom pregovora o Sporazumu Robles-Džonson 1967. godine, Panama je održala izbore. Kandidati su bili dr Arnulfo Arijas Madrid, Antonio Gonzalez Revilja i inženjer David Samudio, kog je podržavala vlada. Samudio je bio kandidat Narodne alijanse (šp. Alianza del Pueblo) , Arijas Madrid je bio kandidat Narodnog saveza (šp. Unión Nacional), dok je Gonzalez Revilja bio kandidat hrišćanskih demokrata (šp. Democracia Cristiana).[8] Arijas Madrid je proglašen za pobednika izbora koje je obeležilo nasilje i optužbe Narodne alijanse da su lažirani. Dužnost predsednika Arijas Madrid je preuzeo 1. oktobra 1968, obećavši da će voditi vladu narodnog jedinstva koja će suzbiti korupciju i utrti put novoj Panami. Nedelju i po dana kasnije, 11. oktobra 1968, Nacionalna garda je svrgnula Arijasa nakon čega dolazi do sukoba koji će kulminirati invazijom SAD 1989. godine. Arijas koji je obećao da će poštovati hijerarhiju Nacionalne garde, prekršio je dogovor i započeo velike promene u njoj. Da bi sačuvali pozicije garde potpukovnik Omar Torihos Erera i major Boris Martinez predvodili su prvi vojni puč protiv demokratske vlasti u istoriji Paname.[8]

Vojska je pravdala svoje postupke time što je tvrdila da Arijas Madrid pokušava da uvede diktaturu, i obećavala je povratak u ustavne okvire. U međuvremenu, da bi pridobila podršku naroda Nacionalna garda je primenila niz populističkih mera. Među njima je i zamrzavanje cena hrane, lekova[9] i drugih dobara do 31. januara 1969. Paralelno sa ovim vojska je počela da sprovodi represiju nad opozicijom, koja je označena kao komunistička. Vojska je imenovala Privremenu vladu hunte koja će pripremiti nove izbore. Međutim, Nacionalna garda je pokazala da će veoma teško predati vlast i uskoro je počela da sebe naziva Revolucionarna vlada (šp. El Gobierno Revolucionario).

Vojna diktatura[uredi - уреди]

Omar Torihos (desno) sa poljoprivrednicima u unutrašnjosti Paname. Torihosova vlada je poznata po agrarnoj reformi.
Pripadnici 1. bataljona 508. pešadijske brigade spuštaju se padobranom u blizini grada Panama.

Tokom vladavine Omara Torihosa vojni režim je preobrazio političku i privrednu strukturu zemlje čineći dostupnijim usluge socijalne zaštite i širenjem obrazovanja. Radi promene ustava, koja je obavljena 1972. godine, vojska je stvorila novu instituciju – Skupštinu predstavnika opština, koja je zamenila Narodnu skupštinu. Novu skupštinu, poznatu i kao snaga naroda (šp. Poder Popular) je činilo 505 članova koje je odabrala vojska bez učešća političkih partija, čiji je rad bio zabranjen tokom diktature vojne hunte. Novi ustav je proglasio Omara Torihosa za maksimalnog vođu panamske revolucije (šp. Líder Máximo de la Revolución Panameña), i dodelio mu neograničenu vlast na šest godina, iako, da bi se prikazalo poštovanje ustava, Demetrio B. Lakas je imenovan za predsednika na isti period.[8] Torihos je poginuo u avionskoj nesreći 1981. a spekulisalo se da je njegovu pogibiju organizovala Cija s obzirom da se protivio ponovnim pregovorima o Panamskom kanalu sa Ronaldom Reganom.[10] Torihosova smrt je promenila ton političkih promena u Panami. Uprkos ustavnim promenama iz 1983, kojima je zabranjena uplitanje vojske u politiku, Panamske odbrambene snage (šp. Fuerzas de Defensa de Panamá) su nastavile da dominiraju političkim životom Paname. U to vreme general Manuel Norijega je imao potpunu vlast nad Panamskim odbrambenim snagama i vladom Paname.

Na izborima 1984. kandidati su bili: Nikolas Ardito Barleta Valjarino, kog je podržala vojska u koaliciji UNADE; dr Arnulfo Arijas Madrid, ispred opozicione koalicije ADO; bivši general Ruben Dario Paredes, ispred Narodne nacionalističke stranke (šp. Partido Nacionalista Popular) i Karlos Ivan Zunjiga, kandidat Stranke narodne akcije (šp. Partido Acción Popular). Nikolas Ardita Barleta je proglašen za pobednika izbora, iako je bilo jasno da je pobedio Arnulfo Arijas Madrid. Ardito Barleta je preuzeo državu sa ogromnim privrednim problemima i dugom prema MMF-u i Svetskoj banci. U sred ekonomske krize i Barletinih pokušaja da smiri strane kreditore došlo je do uličnih protesta te se pojačala represija vojske.

U međuvremenu, Norijegin režim je razvio dobro skrivenu ekonomiju podzemlja koja je predstavljala paralelni izvor prihoda za vojsku i njihove saveznike, obezbeđujući prihode od droge i pranja novca. Tokom poslednjih godina vojne diktature dolazi veliki broj kineskih migranata sa ciljem odlaska u Sjedinjene Države. Krijumčarenje Kineza je bio veoma unosan posao za Norijegin režim jer su godišnji prihodi iznosili oko 200 miliona dolara.[11]

Tokom vojne diktature, koju su podržavale Sjedinjene Američke Države, više od sto Panamaca je ubijeno i mučeno a još barem sto disidenata je primorano na izgnanstvo.[12] Norijega je takođe počeo da igra dvostruku ulogu u Srednjoj Americi pod nadzorom Cije. Dok je grupa Kontadora pokušavala da diplomatskim putem uspostavi mir u regionu, Norijega je snabdevao oružjem i municijom pobunjenike u Nikaragvi i okolnim državama.[8]

Pukovnik Roberto Dijaz Erera je 6. juna 1987. otkazao poslušnost režimu. On je objavio detalje o izbornoj prevari, optužio je Norijegu za planiranje ubistva Torihosa, obznanio je da je Torihos primio 12 miliona dolara od iranskog šaha da bi dobio politički azil u Panami, takođe je okrivio Norijegu za ubistvo opozicionog lidera Uga Spadafora.[8]

U noći 9. juna 1987. stvorena je organizacija Cruzada Civilista koja je podsticala na građansku neposlušnost. Ova organizacija je pozvala na generalni štrajk. Kao odgovor na ove događaje vojska je suspendovala ustav i proglasila vanredno stanje. Deset juna Cruzada Civilista je pozvala narod na masovne demonstracije koje je surovo suzbila specijalna jedinica vojske. Tog dana, kasnije poznatog kao crni petak (šp. El Viernes Negro), je oko šeststo ljudi povređeno i još šeststo je uhapšeno, kasnije mučeno i silovano.

Predsednik SAD Ronald Regan je nakon ovih događaja uveo sankcije vojnom režimu. SAD su tokom leta 1987. zamrzle ekonomsku i vojnu pomoć Panami kao odgovor na političku krizu u Panami i napad na američku ambasadu. Ipak ove sankcije nisu dale rezultate u svrgavanju Norijege već su samo nanele štetu panamskoj privredi. Društveni proizvod je pao za 25 posto između 1987. i 1989.[13]

Tužilaštva u Tampi i Majamiju su 5. februara 1988. optužili generala Manuela Norijegu za trgovinu drogom.

U aprilu 1988. predsednik SAD Ronald Regan primenio je zakon kojim su zamrznuti ulozi panamske vlade u svim organizacijama u SAD. U maju 1989. Panamci su u velikom broju glasali za anti-Norijeginog kandidata, međutim Norijegin režim je poništio izbore i ponovo počeo da sprovodi represivne mere.

Invazija SAD[uredi - уреди]

Predsednik SAD, Džordž H. V. Buš je 19. decembra 1989. odlučio da primeni silu protiv Paname, odobrivši operaciju za koju je tvrdio da je neophodna radi zaštite života državljana SAD u Panami, odbrane demokratije i ljudskih prava, borbe protiv trgovine drogom, i obezbeđivanja funkcionisanja Panamskog kanala, kako je definisano Sporazumima Torihos-Karter (Njujork tajms, Transkript obraćanja predsednika Buša).[14]

Sjedinjene Države su odobrile operaciju Pravedni cilj jer su smatrale da je to neophodno radi povratka demokratije i obezbeđivanja funkcionisanja Panamskog kanala. Operacija je počela 20. decembra 1989. i predstavljala je najveću vojnu akciju Sjedinjenih Američkih Država od završetka Vijetnamskog rata. Tokom invazije koja je trajala dve nedelje poginulo je više stotina civila i vojnika.[15]

Najviše je bilo pogođeno gradsko stanovništvo, od kojih su mnogi živeli ispod linije siromaštva. Ujedinjene nacije su 1995. istakle da je invazija dovela do raseljavanja dvadeset hiljada ljudi. Najviše je pogođena oblast El Čoriljo gde je nakon izbijanja požara potpuno uništeno nekoliko blokova zgradâ. Šteta koja je naneta privredi Paname iznosila je između 1,5 i 2 milijarde dolara. Nezaposlenost je bila rekordno visoka jer je državni aparat bio u raspadu.[13] Međutim, većina Panamaca je podržala invaziju.[16][17]

Period posle invazije[uredi - уреди]

Iako je Panama pretrpela velike privredne turbulencije pod režimom vojne hunte, uspela je da izgradi svoju privredu koja je jedna od najbrže rastućih na svetu.

Izborni sud Paname je brzo reagovao s ciljem uspostave vladavine zakona, priznao je rezultate izbora iz maja 1989, i potvrdio je pobedu predsednika Giljerma Endare i potpredsednikâ Giljerma Forda i Rikarda Arijasa Kalderona.

Tokom petogodišnje vladavine vlada je imala velike probleme da ispuni velika očekivanja javnosti. Nove policijske snage su predstavljale veliki napredak u odnosu na svoje prethodnike ali nisu bile u stanju da u potpunosti suzbiju kriminal. Na izborima za predsednika održanim 1. septembra 1994. izabran je Ernesto Perez Baljadares.

Perez Baljadares je bio kandidat koalicije tri stranke, u kojoj je najznačajnija bila Demokratska revolucionarna stranka (DRS) (šp. Partido Revolucionario Democrático), nekadašnje političko krilo vojne hunte. Perez Baljadares je tokom kampanje vešto uspeo da promeni sliku DRS-a, sklanjajući se iza Torihosove politike, umesto priče o vezama ove stranke sa Norijegom. Zahvaljujući nejedinstvu drugih stranaka uspeo je da pobedi na izborima sa osvojenih 33 posto glasova. Njegova administracija je sprovela privredne reforme i blisko je sarađivala sa SAD na primeni sporazumâ o Panamskom kanalu.

Mireja Moskoso, udovica bivšeg predsednika Arnulfa Arijasa Madrida, preuzela je dužnost 1. septembra 1999, nakon što je pobedila kandidata DRS-a Martina Torihosa, sina Omara Torihosa. Tokom svoje vladavine pokušala je da osnaži socijalne programe. Njena administracija je uspešno preuzela upravljanje Panamskim kanalom.

Martin Torihos je na izborima 2004. postao predsednik i dobio je većinu u zakonodavnom telu. Svoju kampanju je bazirao na nultoj toleranciji prema korupciji, problemu s kojim su se suočavale administracije Perez Baljadaresa i Moskosove. Nakon preuzimanja dužnosti, Torihos je odobrio veći broj zakona kojima je rad vlade postao belodaniji. Osnovao je Nacionalni savet protiv korupcije čiji su članovi bili najviši dužnosnici vlade, kao i građanskog društva, sindikata, i verske vođe. Pored toga, veći broj njegovih najbližih saradnika u vladi bile su nepartijske ličnosti, stručnjaci koji su podržavali Torihosove ciljeve u borbi protiv korupcije. Iako se Torihosova administracija javno borila protiv korupcije, mnogi veliki slučajevi u koje je bio upleten politički i poslovni vrh, nisu nikada razjašnjeni.

Konzervativni trgovinski magnat Rikardo Martineli izabran je za naslednika Martina Torihosa u maju 2009.[18] Martineli je dobio 60 posto glasova kao kandidat koalicije četiri stranke - Savez za promene a njegov protivkandidat je dobio 37 posto glasova.

Vlada[uredi - уреди]

Politika[uredi - уреди]

Narodna skupština Paname

Izvršnu vlast u Panami imaju predsednik države i vlada. Predsednik Paname je ujedno i predsednik vlade. Zakonodavnu vlast čine vlada i narodna skupština. Sudska vlast je odvojena od izvršne i zakonodavne.

Glasanje na izborima je obavezno za sve osobe starije od 18 godina. Izbori za izvršnu i zakonodavnu vlast se obavljaju svakih pet godina. Članove sudske vlasti određuje predsednik države. Poslanici za narodnu skupštinu se biraju po proporcionalnom sistemu, tako da i mnogo manjih partija ima svoje predstavnike u ovom telu. Predsednik se bira sa relativnom većinom glasova. Primera radi tokom poslednjih četiriju izbora samo je na jednima predsednik dobio više od 50 posto glasova.[19]

Od invazije SAD i okončanja 21-godišnje vojne diktature, u Panami je vlast četiri puta promenjena mirnim putem. Političkom scenom dominiraju dve velike stranke i nekoliko malih stranaka.

Provincije i oblasti[uredi - уреди]

Panama je podeljena na devet provincija, na čelu kojih se nalaze guverneri, i na deset gradova. Takođe postoji i pet oblasti koje nastanjuju razni urođenički narodi.

Provincije
Oblasti

Geografija[uredi - уреди]

Geografija[uredi - уреди]

Planinski venac oko Santa Fea, Veragvas.
Palma, Darijen

Panama se nalazi u Srednjoj Americi, između Kolumbije i Kostarike, i Karipskog mora i Tihog okeana. Njena teritorija je između 7 i 10 stepeni SGŠ i 77 i 83 stepena ZGD (jedan manji deo se nalazi zapadno od 83 stepena ZGD). Po nekim klasifikacijama teritorija Paname istočno od Panamskog kanala se smatra delom Južne Amerike. Panama je sa 75.515 km² 118. zemlja po površini na svetu.

Glavna odlika reljefa Paname je središnji planinski venac koji stvara kontinentalnu vododelnicu. Vododelnica nije deo velikog planinskog venca Severne Amerike a samo kod granice sa Kolumbijom su planine koje pripadaju masivu Anda.

Planinski venac koji stvara vododelnicu se u blizini granice sa Kostarikom zove Kordiljera de Talamanka. Dalje prema istoku postaje Seranija de Tabasara a deo venca kod Panamskog kanala se često naziva Sijera de Veragvas. U suštini, geografi venac između Kostarike i Panamskog kanala zovu Kordiljera Sentral.

Najviši vrh u Panami je vulkan Baru, koji je visok 3.475 metara. Skoro neprohodna džungla formira Darijenov prolaz između Paname i Kolumbije. Šume pokrivaju oko 40 posto teritorije. Od četrdesetih godina 20. veka površina pod šumom je smanjena za više od 50 posto. Panama ima najraznovrsniju floru i faunu u Srednjoj Americi.

Reka Čagres

Hidrografija[uredi - уреди]

U Panami postoji oko petsto reka. Mnoge nastaju kao brzi planinski potoci, krivudaju u dolinama i formiraju delte na obali. Reka Čagres (šp. Río Chagres) je jedna od širih i ogroman je izvor hidroelektrične energije. Ova reka se nalazi centralnom delu Paname. U središnjem delu njenog toka nalazi se brana Gatun, koja formira veštačko jezero Gatun, deo Panamskog kanala. Jezero je nastalo između 1907. i 1913. godine, što je u to vreme bilo najveće veštačko jezero na svetu a brana Gatun je takođe bila najveća na svetu. Jezero Gatun otiče prema severozapadu u Karipsko more. Pored ovog, iz reke Čagres se vodom snabdevaju jezera Kampija i Maden, takođe veliki izvori hidroelektrične energije.

Reka Čepo (šp. Río Chepo), još jedan izvor hidroelektrične energije, je jedna od više od 300 reka koje se ulivaju u Tihi okean. Reke koje teku prema Pacifiku su duže i sporije od onih koje teku prema Karipskom moru. Njihovi baseni su prostraniji.

Jedna od najdužih reka koja se uliva u Tihi okean je Tuira (šp. Río Tuira) koja se uliva u zaliv San Migel i jedina je reka u Panami kojom mogu da se kreću veća plovila.

Luke[uredi - уреди]

Do kraja osamdesetih godina 20. veka Kristobal, na karipskoj strani Panamskog kanala, je bio jedina važnija luka u Panami. Brojna ostrva arhipelaga Bokas del Toro, blizu obale Kostarike, pružaju prostrano prirodno sidrište i zaštitu za luku Almirante. Više od 350 ostrva San Blas se proteže u dužini od 160 kilometara duž karipske obale.

Luka Kolon početkom 2000.

Trenutno se sa obe strane Panamskog kanala nalaze transportni terminali, Luka Kristobal i Luka Balboa, koje su na drugom i trećem mestu po pretovaru robe u Latinskoj Americi.[20] Luka Balboa se prostire na 182 hektara, ima četiri pristaništa i dva višenamenska pristaništa. [21]

Na pacifičkoj obali Paname u oblasti Čarko Azul, i na karipskoj obali u provinciji Bokas del Toro su luke gde mogu da pristaju veliki tankeri za prevoz nafte. Između ova dva područja proteže se transpanamski naftovod u dužini od 131 kilometar.[22]

Klima[uredi - уреди]

Hladno vreme je uobičajeno na brdima Paname.

Panama ima tropsku klimu. Temperature su uglavnom visoke, kao i relativna vlažnost vazduha a njihove promene tokom godišnjih doba su neznatne. Dnevne varijacije temperature su male; tokom suve sezone jutarnja temperatura u gradu Panami je oko 24 stepena a maksimalna dnevna je oko 30 °C. Temperatura retko prelazi 32 °C. Na pacifičkoj obali temperature su nešto niže nego na karipskoj obali. Na planinama su znatno više temperature, dok je mraz uobičajen na Kordiljera de Talamanki na zapadu Paname.

Klimatske oblasti nisu određene prema temperaturi, već prema padavinama, koje se kreću od 1300 do preko 3000 milimetara godišnje. Skora sve padavine se izlučuju tokom kišne sezone, koja je obično od aprila do decembra, ali njena dužina varira jer može da traje od sedam do devet meseci. Padavine su znatno veće na karipskoj nego na pacifičkoj obali. Prosečne godišnje padavine u gradu Panami su oko pedeset posto veće nego u Kolonu. Iako su pljuskovi sa grmljavinom karakteristični za kišnu sezonu Panama se nalazi van područja uragana.

Privreda[uredi - уреди]

Poslednjih godina privreda Paname beleži veliki rast, a prosečna stopa rasta BDP-a između 2006. i 2008. je bila 10,4 posto.[23] Panamska privreda spada među najbrže rastuće i najbolje upravljane privrede u Latinskoj Americi. Kao i većina zemalja u regionu i Panama oseća posledice svetske ekonomske krize, koje bi mogle da ponište rezultate postignute u prethodnom periodu. Nezaposlenost je u 2011. iznosila 4,5 procenata[24] Uprkos tome što spada u zemlje sa srednjim nivoom prihoda – mereno BDP-om po glavi stanovnika – Panama je i dalje zemlja velikih suprotnosti. U Panami je 2011. godine 27,6 posto stanovništva živelo ispod linije siromaštva.[25]

Grane privrede[uredi - уреди]

Zbog svog geografskog položaja Panama ima veoma razvijen uslužni sektor, naročito bankarstvo, trgovinu i turizam. Nakon prenosa vlasništva nad Panamskim kanalom povećan je obim velikih građevinskih projekata. Panamski kanal je od najvećeg značaja za privredu Paname jer donosi milionske prihode od taksi koje se plaćaju za prolazak kroz njega i obezbeđuje veliki broj radnih mesta.

Stanovništvo[uredi - уреди]

Pripadnica naroda Kuna.
Katedrala u Santijago de Veragvasu.

Panama je u maju 2010. imala 3.405.813 stanovnika.[26] Mestici čine 68%, crnci 10%, belci 15%, Azijati 1% a američki Indijanci 6% stanovništva. U Panami postoji sedam domorodačkih naroda:[27] Ngabe, Kuna (Guna), Embera, Bugle, Vounan, Naso Tjerdi (Teribe) i Bri Bri.

Više od polovine stanovništva živi u području Panama – Kolon, koje obuhvata nekoliko gradova. Gradsko stanovništvo čini više od 70%, što Panamu svrstava na prvo mesto u Srednjoj Americi.

Španski je službeni i glavni jezik u Panami. Za oko 93 posto stanovništva španski je prvi jezik, iako mnogo ljudi govori i španski i engleski kao maternji jezik, kao što su Ngabere.[28] Panama je zemlja sa najmanje stanovnika u kojoj je španski službeni jezik u Latinskoj Americi. Panama ima značajan broj Afrikanaca sa Antila i Kineza. Danas u Panami ima oko pedeset hiljada ljudi poreklom iz Kine.[29][30]

Crnci, koji su došli tokom kolonijalnog doba, žive u malim zajednicama duž karipske obale i u selima džungle u oblasti Darijen. Oni se uglavnom bave ribolovom i gajenjem banana, pirinča i kafe kao i stočarstvom. Tokom izgradnje Panamskog kanala doveden je veliki broj crnaca sa Kariba, prvenstveno sa Jamajke, Barbadosa i Trinidada.[31] Njihovi potomci su danas najbrojniji u gradovima Kolon, Kristobal i Balboa, kao i u delu grada Paname Rio Abahu. U oblasti Bokas del Toro takođe postoji brojna zajednica crnaca poreklom sa Kariba.[31]

Najraširenija religija u Panami je rimokatolička – prema raznim izvorima procenat katolika je od 75 do 85 posto, dok 15 do 25 posto čine evangelisti.[32] Procena je da ima oko 60.000 sledbenika Bahaizma[33] a jedan od sedam bahajskih hramova se nalazi u Panami.[32] Postoje i manje grupe Jevreja i muslimana koje broje po deset hiljada sledbenika, takođe prisutne su i manje zajednice indusa, budista i rastafarijanaca.[32]

V. i Popis gradova u Panami

Reference[uredi - уреди]

  1. "Origen del Nombre Panamá". República de Panamá. http://www.pa/secciones/informacion/significado.html. pristupljeno 25. 7. 2010.. 
  2. (Mayo 2004: 9–10) Mayo, J. 2004. La Industria prehispánica de conchas marinas en ‘Gran Coclé’, Panamá. Diss. U Complutense de Madrid.
  3. Piperno, D. R. 1984. The Application of Phytolith Analysis to the Reconstruction of Plant Subsistence and Environments in Prehistoric Panama. Dissertation Temple University. Philadelphia: Temple University volume 8 pages 21–43
  4. (cited in Cooke and Sánchez 2004: 3) R 20ar
  5. Ruth Pike (2007). "Black Rebels: Cimarrons in Sixteenth Century Panama". The Americas 64 (2): 243–66. doi:10.1353/tam.2007.0161. 
  6. J. N. Hays (2005). "Epidemics and pandemics: their impacts on human history", ABC-CLIO, pp. 82–83, ISBN 1-85109-658-2
  7. "The Darien Scheme – The Fall of Scotland", Historic UK
  8. 8.0 8.1 8.2 8.3 8.4 Pizzurno Gelós, Patricia and Celestino Andrés Araúz. Estudios sobre el Panamá Republicano (1903–1989). Colombia: Manfer S.A., 1996. Print.
  9. (Pizzurno Gelós and Araúz, Estudios sobre el Panamá republicano 529)
  10. Confessions of an Economic Hitman, J Perkins 2004
  11. Mon Pinzón, Ramón Arturo. Historia de la Migración China Durante la Construcción del Ferrocarril de Panamá. Masters Thesis. México: El Colegio de México, 1979. Print.
  12. Zárate, Abdiel. "Muertos y desaparecidos durante la época militar." Extra-centennial issue of La Prensa Nov 9, 2003. Print.
  13. 13.0 13.1 Acosta, Coleen. "Iraq: a Lesson from Panama Imperialism and Struggle for Sovereignty". Journals of the Stanford Course on Prejudice and Poverty. Web. Oct. 24, 2008.
  14. New York Times. A Transcript of President Bush's Address on the Decision to Use Force, December 21, 1989. Web. Jan. 2, 2008.
  15. Panama and U.S. Strive To Settle on Death Toll The New York Times
  16. Panama HUMAN RIGHTS WATCH WORLD REPORT 1989
  17. Pastor, Robert A. Exiting the Whirlpool: U.S. Foreign Policy Toward Latin America and the Caribbean. 2001, page 96.
  18. "Panama Country Profile", BBC, 30. 6. 2010., pristupljeno 25. 7. 2010..
  19. Tycoon elected Panama's president Retrieved July 25, 2010
  20. CEPAL – Naciones Unidas (22. 3. 2010.). "Ranking 2009 de Actividad portuaria de contenedores en América Latina y el Caribe". Eclac.cl. http://www.eclac.cl/cgi-bin/getprod.asp?xml=/Transporte/noticias/noticias/8/38828/P38828.xml&base=/tpl/top-bottom.xsl. pristupljeno 23. 12. 2010.. 
  21. "Port of Balboa". World Port Source. http://www.worldportsource.com/ports/PAN_Port_of_Balboa_1602.php. pristupljeno 23. 12. 2010.. 
  22. "Our History". Petroterminal.com. 9. 2. 1997.. http://www.petroterminal.com/index.php?option=com_content&view=article&id=32%3Ahistory&catid=7%3Acorporate-profile&Itemid=98&lang=en. pristupljeno 23. 12. 2010.. 
  23. "Panama GDP – real growth rate". indexmundi.com. http://www.indexmundi.com/panama/gdp_real_growth_rate.html. pristupljeno 2. 7. 2013.. 
  24. "Panama Unemployment rate". indexmundi.com. http://www.indexmundi.com/panama/unemployment_rate.html. pristupljeno 2. 7. 2013.. 
  25. "Panama". Panama. Svetska banka. http://data.worldbank.org/country/panama. pristupljeno 2. 7. 2013.. 
  26. INEC. National Census 2010. censos2010.gob.pa
  27. "Update 2011 - Panama". Iwgia.org. http://www.iwgia.org/regions/latin-america/panama/887-update-2011-panama. pristupljeno 15. 6. 2013.. 
  28. "Languages of Panama". http://www.ethnologue.com/show_country.asp?name=Panama. pristupljeno 5. 8. 2010.. 
  29. Jackson, Eric (May 2004). "Panama's Chinese community celebrates a birthday, meets new challenges". The Panama News 10 (9). Retrieved November 7, 2007. 
  30. "President Chen's State Visit to Panama". Government Information Office, Republic of China. October 2003. Arhivirano iz originala 14. 8. 2007.. http://web.archive.org/web/20070814124323/http://www.gio.gov.tw/taiwan-website/5-gp/panama/ch_pa01.htm#3. pristupljeno November 7, 2007. 
  31. 31.0 31.1 "Minorityrights.org". Minorityrights.org. http://www.minorityrights.org/4210/panama/afropanamanians.html. pristupljeno 26. 6. 2010.. 
  32. 32.0 32.1 32.2 International Religious Freedom Report 2007: Panama. United States Bureau of Democracy, Human Rights and Labor (September 14, 2007). This article incorporates text from this source, which is in the public domain.
  33. "Panama". WCC – Member churches – Regions – Latin America – Panama. World Council of Churches. 1. 1. 2006.. http://www.oikoumene.org/en/member-churches/regions/latin-america/panama.html. pristupljeno 1. 7. 2008.. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]

Vlada i uprava
Novosti i informacije
Putovanja i turizam