Arapska liga

Izvor: Wikipedia
Arapska liga
Flag of the Arab League.svg
(Zastava Arapske lige)
Države članice Arapske lige
Nastanak 22. mart 1945. (Aleksandrijski protokol)
Službeni jezik arapski jezik
Članice
od 20. novembra 1993.
Alžir, Bahrein, Džibuti, Egipat, UAE, Irak, Jordan, Jemen, Kuvajt, Komori, Liban, Libija, Mauritanija, Maroko, Oman, Palestinska Narodna Samouprava, Katar, Saudijska Arabija, Somalija, Sudan,Sirija, Tunis.
Sedište Kairo (Tunis od 1979. do 1989.)
Stanovništvo 339.510.535 (2011)
Parlament  - sedište: Damask
 - predsednik : Nabih Beri

Arapska liga (arapski: الجامعة العربيةal-Jāmiʻa al-ʻArabiyya) je regionalna organizacija arapskih zemalja u i oko severne Afrike, Roga Afrike i jugozapadne Azije. Osnovana je u Kairu 22. marta 1945. godine, i tada ju je činilo šest članova: Egipat, Irak, Transjordan (preimenovan u Jordan 1949. godine), Liban, Saudijska Arabija i Sirija.Jemen je postao član lige 5. maja 1945. godine. Danas se Liga sastoji iz 22 člana, mada je učešće Sirije suspendovano od novembra 2011. godine kao posledica represije vlade tokom građanskog rata u Siriji.[1]

Glavni cilj Lige jeste "približavanje odnosa među zemljama članicama i koordinacija međusobne saradnje, čuvanje njihove nezavisnosti i suvereniteta, kao i diskutovanje poslova i interesa arapskih zemalja na opšti način“.[2]

Kroz institucije kao što su Edukativna, kulturna i naučna organizacija Arapske Lige (ALECSO) i Savet arapskog ekonomskog jedinstva (CAEU), Arapska liga pruža političke, ekonomske, kulturne, naučne i socijalne programe osmišljene radi promocije interesa Arapskog sveta.[3][4] igra funkciju foruma za zemlje članice radi koordinacije pozicija njihovih politika, razmatranja stvari od opšteg značaja, smirivanja arapskih nesuglasica, i ograničavanja konflikta kao što je libanska kriza 1958. godine. Liga služi kao platforma za skiciranje i zaključivanje mnogih važnih dokumenata koji promovišu ekonomsku integraciju. Primer za to jeste Povelja o zajedničkoj arapskoj ekonomskoj akciji koja izlaže principe privrednih aktivnosti u regionu.

Svaka zemlja članica ima pravo na samo jedan glas u Savetu Lige, a odluke su važeće samo za države koje su direktno glasale za određene predloge. Svrhe Lige 1945. godine su bile osnaživanje i koordinacija političkih, kulturnih, ekonomskih i socijalnih programa članica, kao i posredstvo u međusobnih sporovima ili sporovima sa trećom strankom. Takođe, potpisivanje ugovora o Zajedničkoj odbrani i ekonomskoj saradnji 13. aprila 1950. godine obavezalo je potpisnike da vrše koordinaciju mera vojne odbrane. Početkom sedamdesetih godina 20. veka, Ekonomski Savet Arapske Lige je dao predlog da se oforme Udružene arapske privredne komore širom evropskih država. Ovo je vodilo ka, pod ukazom Arapske Lige br. K1175/D52/G, odluci arapskih vlada da se oformi Arapsko-britanska privredna komora koja je za cilj imala: “promovisanje, ohrabrivanje i sprovođenje bilateralne trgovine” između arapskih zemalja i njihovog najvećeg pertnera u trgovini, Ujedinjenog Kraljevstva.

Arapska Liga je takođe igrala veliku ulogu u oblikovanju školskih nastavnih planova, poboljšavanju položaja žena u arapskim društvima, promovisanju interesa dece, ohrabrivanju omladinskih i sportskih programa, očuvanju arapskog kulturnog nasleđa i podsticanju kulturne razmene između država članica. Pokrenuta je i kampanja opismenjivanja, reprodukovan je intelektualni rad, a takođe je pokrenuta i akcija prevođenja moderne tehničke terminologije za potrebe zemalja članica. Liga ohrabruje sprovođenje mera protiv kriminala i zloupotrebe lekova, a takođe se bavi i pitanjem radne snage — posebno među među arapskim radnicima emigrantima.

Države članice[uredi - уреди]

Države članice Arapske lige

Trenutne članice Arapske lige (i datum ulaska):

Istorija[uredi - уреди]

Nakon prihvatanja Aleksandrijskog protokola 1944. godine, Arapska Liga je osnovana 22. marta 1945. godine. Imala je za cilj da bude regionalna organizacija arapskih zemalja sa fokusom na razvoj ekonomije, rešavanje sukoba, i koordinaciji političkih ciljeva.[5] Ostale zemlje su se kasnije priključile Ligi.[6] Svaka zemlja članica ima pravo na jedan glas u Savetu. Prva velika akcija Arapske lige bila je zajednička intervencija, navodno u ime većinskog arapskog stanovništva koje je proterano sa svojih teritorija sa uspostavljanjem izraelske države 1948. godine (i kao odgovor na protest javnosti u arapskim zemljama), iako je glavni učesnik u ovoj intervenciji, Transjordan, uspostavio dogovor sa Izraelom koji je zahtevao deobu palestinskih teritorija onako kako je predloženo na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, dok je Egipat učestvovao u intervenciji prvenstveno da bi sprečio Aman u ostvarenju svog cilja.[7] Dve godine kasnije usledilo je stvaranje zajedničkog odbrambenog ugovora. Zajedničko tržište je uspostavljeno 1965. godine.[5] (Robert V. Mekdonald, Arapska Liga: Studija regionalne organizacije. Princeton, New Jersey, USA, Princeton University Press, 1965.)

Geografija[uredi - уреди]

Administrativna podela Arapske Lige.

Oblast članica Arapske Lige obuhvata preko 13,000,000 km² i obuhvata dva kontinenta: Afriku i Aziju. Područje se sastoji iz velikih pustinjskih površina, to jest, Sahare. Pored toga, sadrži i određene veoma plodne oblasti, kao što je dolina Nila, Džuba i Šebele doline u Somaliji, Atlaske planine, i Plodni polumesec koji obuhvata Irak, Siriju, Liban, Jordan, i Palestinu. Ova oblast takođe sadrži i šume u južnoj Arabiji, kao i delove najveće svetske reke, Nila.

Ova oblast je svedok rađanja i uzdizanja brojnih starih civilizacija: Stari Egipat, Asirija, Vavilon, Fenikija, Kartagina, Kuš, Stara Somalija, Nabateja, kao i mnogi drugi.

Zemlje članice[uredi - уреди]

Datumi pristupanja zemalja članica; Komori (zaokruženo) su pristupili Ligi 1993. godine.
     1940-e godine      1950-e godine      1960-e godine      1970-e godine

Arapska Liga je osnovana u Kairu 1945. godine od strane sedam zemalja: Egipat, Irak, Liban, Saudijska Arabija, Sirija, Transjordan (Jordan od 1946. godine), i Jemen. Tokom druge polovine 20. veka broj zemalja članica je konstantno rastao, dobijajući 15 novih zemalja članica, što trenutno čini 21 zemlju članicu Lige, sa izuzetkom Sirije kao 22. člana, koja je trenutno suspendovana početkom 2011. godine.

22. februara 2011, nakon početka libijskog građanskog rata i korišćenja vojne sile protiv civila, generalni sekretar Arapske Lige, Amr Musa je izjavio da je članstvo Libije u Arapskoj Ligi suspendovano: "organizacija je odlučila da suspenduje učešće libijskih delegacija na svim sednicama Arapske Lige“.[8] To Libiju čini drugom zemljom u istoriji Lige koja ima status „zamrznutog člana“ Lige. Libijski vođa Muamer el Gadafi je izjavio da je Liga nelegitimna, rekavši: "Arapska Liga je gotova. Više ne postoji Arapska Liga."[9][10] 25. avgusta 2011, generalni sekretar Nabil el Arabi izjavio je da je bilo i vreme da se obnovi status Libije kao članice Lige. Prelazni nacionalni savet, delimično priznata privremena vlada Libije će poslati predsavnika koji će učestvovati na sastanku Arapske Lige 17. avgusta te godine, na kojem će se diskutovati o ponovnom primanju Libije u organizaciju.[11]

Arapski parlament je predložio suspenziju Sirije i Jemena 20. septembra 2011. godine, zbog stalnih prijava nesrazmernog nasilja nad protivnicima režima i aktivistima tokom Arapskog proleća.[12] Glasanje održano 12. novembra 2011. godine je rezultovalo u zvaničnom suspendovanju Sirije četiri dana nakon glasanja, dajući Asadu poslednju priliku da izbegne suspenziju. Sirija, Liban i Jemen su glasali protiv ovog predloga, dok je Irak bio suzdržan.[13] Talas kriticizma se uzdigao kada je Arapska Liga u decembru 2011. godine poslala komisiju za praćenje nasilja nad ljudima koji protestuju protiv režima. Na čelu komisije je bio Muhamed Ahmed Mustafa al Dabi, šef vojne obaveštajne službe Omara el Bašira, iako su razni vojni zločini, uključujući i genocid, navodno sprovođeni tokom njegovog službovanja.[14][15][16]

Politika i administracija[uredi - уреди]

Sedište Arapske Lige, Kairo.

Poveljom Arapske Lige[2] usvojen je princip Panarabizma, ujedno poštujući i suverenitet individualnih zemalja članica. Interne regulacije Saveta Lige[17] i komiteta[18] su uspostavljene u oktobru 1951. godine. Odredbe o generalnom sekretarijatu uspostavljene su u maju 1953. godine.[19]

Od tada, upravljanje Arapske Lige je bazirano na dualitetu nadnacionalnih institucija i suvereniteta zemalja članica. Očuvanje individualne državnosti potiče iz snage prirodne preferencije vladajućih elita da održe svoju moć i nezavisnost u donošenju odluka. Takođe, strah bogatih da će siromašni želeti da dele njihovo bogatstvo u ime arapskog nacionalizma, nesuglasica među arapskim vladarima, i uticaj stranih sila koje bi se bunile protiv arapskog jedinstva mogu biti smatrane preprekama ka dubljoj integraciji Lige.

Vodeći računa o svojim prethodnim izjavama podrške Arapa Palestini, tvorci pakta su bili rešeni da je uključe u Ligu još od njene inaguracije.[20] To je urađeno aneksom u kojem piše sledeće:[2]

Iako Palestina nije mogla da kontroliše svoju sudbinu, samim prihvatanjem njene nezavisnosti Sporazumom Lige naroda uspostavljen je sistem vlade za nju. Njeno postojanje i nezavisnost se ne može, dakle, osporavati de jure, kao što se ne može osporavati nezavisnost ni jedne druge arapske države. [...] Stoga, članice potpisnice pakta Arapske lige smatraju da, s obzirom na specijalne okolnosti Palestine, Savet Lige treba odrediti arapski delegat iz Palestine koji će učestvovati u njenom radu dok zemlja ne počne da uživa potpunu nezavisnost.

Na samitu u Kairu 1964. godine, Arapska liga je predložila stvaranje ogranizacije koja će predstavljati palestinski narod. Prvi Palestinski nacionalni savet sastao se u Istočnom Jerusalimu 29. maja 1964. godine. Palestinska oslobodilačka organizacija je osnovana tokom ovog sastanka 2. juna 1964. godine. Danas, Palestina je punopravni član Arapske lige i predstavlja je Palestinska oslobodilačka organizacija.

Na samitu u Bejrutu 28. marta 2002. godine, liga je prihvatila Arapsku mirovnu inicijativu,[21] saudijski-inspirisan mirovni plan za arapsko-izraelski konflikt. Incijativa je nudila potpunu normalnizaciju odnosa sa Izraelom. U zamenu za to, Izrael je trebalo da napusti sve okupirane teritorije, uključujući i Golansku visoravan, prizna palestinsku nezavisnost na Zapadnoj Obali i oblasti Gaza, sa prestonicom u Istočnom Jerusalimu, kao i da prihvati pravično rešenje za palestinske izbeglice. Mirovna inicijativa je opet usvojena 2007. godine na samitu u Rijadu. U julu 2007. godine, Arapska liga je poslala delegaciju koja se sastojala iz jodranskih i egipatskih ministara spoljnih poslova u Izrael, da bi promovisala ovu inicijativu. Nakon što je Venecuela proterala izraelske diplomate zbog sukoba Izraela i Gaze u periodu 2008-2009. godine, predstavnik kuvajtskog parlamenta Valid el Tabatai je predložio premeštanje sedišta Arapske lige u Karakas, Venecuelu.[22] 13. juna 2010. godine, Amr Muhamed Musa, generalni sekretar Arapske lige posetio je oblast Gaze, što je bila prva poseta zvaničnika Arapske lige od prevlasti Hamasa u ovom području 2007. godine.


Generalni sekretari Arapske lige
Ime Državljanstvo Preuzeo Napustio dužnost
Abdul Rahman Hassan Azzam Egipat 1945 1952
Abdul Khlek Hassouna Egipat 1952 1972
Mahmoud Riyadh Egipat 1972 1979
Chedi Klibi Tunis 1979 1990
Dr. Ahmad Esmat Abd al Meguid Egipat 1991 2001
Amr Moussa Egipat 2001 sadašnjost

[uredi - уреди]

  • 1942 - Velika Britanija promiče ideju Arapske lige u nastojanju da pridobije Arape u ratu protiv Njemačke.
  • 1944 - Službeni predstavnici Egipta, Iraka, Libanona, Sjevernog Jemena, Saudijske Arabije, Transjordanije (Jordana i Palestine) sreću se u Aleksandriji i dogovaraju stvaranje Lige arapskih država.
  • 1945 - Arapske države potpisuju Arapski pakt, formalno inauguriravši Ligu.
  • 1945 - Članice Arapske lige objavljuju bojkot židovskih trgovina u Palestini (nastavljen nakon stvaranja Izraela kao Bojkot Arapske lige).
  • 1946 - Članice Arapske lige potpisuju Kulturni sporazum.
  • 1947 - Članice Arapske lige objavljuju rat Izraelu.
  • 1950 - Članice Lige potpisuju Sporazum o zajedničkoj obrani i ekonomskoj suradnji.
  • 1953 - Članice ustanvljavaju Ekonomsko i Socijalno vijeće; Libija se pridružuje Arapskoj ligi.
  • 1956 - Sudan se pridružuje Arapskoj ligi.
  • 1958 - Maroko i Tunis se pridružuju Arapskoj ligi; Ujedinjeni narodi priznaju Ligu i označavaju je kao UN-ovu organizaciju za obrazovanje, nauku i kulturu u arapskoj regiji.
  • 1961 - Kuvajt se pridružuje Arapskoj ligi.
  • 1962 - Alžir se pridružuje Arapskoj ligi.
  • 1964 - Prvi samit lige se održava u Kairu; Ustanovljena Obrazovna, kulturna i naučna organizacija Arapske lige (ALESCO); drugi Ligin samit iste jeseni izražava zadovoljstvo stvaranjem Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO).
  • 1967 - Južni Jemen se pridružuje Arapskoj ligi.
  • 1971 - Oman, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati se pridružuju Arapskoj ligi.
  • 1973 - Mauretanija se pridružuje Arapskoj ligi.
  • 1974 - Somalija i Palestina (koju predstavlja PLO) pridružuju se Arapskoj ligi.
  • 1976 - Samit Arapske lige u Kairu odobrava stvaranje i slanje arapskih mirovnih snaga, uglavnom sirijskih, u Libanonu.
  • 1977 - Džibuti se pridružuje Arapskoj ligi.
  • 1979 - Liga suspendira egipatsko članstvo nakon što je egipatski predsjednik Anwar Sadat posjetio Jeruzalem i nakon što je Egipat potpisao mirovni sporazum s Izraelom; Arapska liga premješta svoje sjedište u Tunis.
  • 1987 - Arapska liga jednoglasno usvaja izjavu o iračkoj obrani njegovih legitimnih prava u sporu s Iranom.
  • 1989 - Liga ponovno prima Egipat kao člana; sjedište Lige vraća se u Kairo.
  • Maj 1990 - Samit u Bagdadu kritizira zapadne napore u sprečavanju Iraka da razvije tehnologiju za napredno naoružanje.
  • August 1990 - Na izvanrednom samitu, 12 od 20 prisutnih država osuđuje iračku invaziju Kuvajta; ujedinjeni Jemen se pridružuje Ligi.
  • 1993 - Komoroi se pridružuju Arapskoj ligi.
  • 1994 - Arapska liga osuđuje Vijeće zaljevske kooperacije u njegovoj odluci da okonča sekundarni i tercijarni trgovinski embargo protiv Izraela, inzistirajući da jedino Vijeće Arapske lige može ustanoviti takvu promjenu politiku i da države članice ne mogu nezavisno djelovati u takvim pitanjima.
  • 1996 - Vijeće Arapske lige određuje da Irak, Sirija i Turska trebaju jednako dijeliti vode Eufrata i Tigrisa između sebe. (Ova odluka je došla nakon pritužbi Sirije i Iraka da je pojačanja gradnja u južnoj Turskoj dovela do smanjenja njihovih vodnih zaliha.)
  • 1998 - Generalni sekretar Arapske lige osuđuje prijetnje korištenja sile protiv Iraka; ministri pravde i unutrašnjih poslova Arapske lige potpisuju dogovor o jačanju suradnje u borbi protiv terorizma; Arapska liga osuđuje bombaške napade protiv američkih ambasadi u Keniji i Tanzaniji i američke udare projektilima protiv Afganistana i Sudana.
  • 2002 - Tokom godišnjeg samita u Bejrutu martu, Arapska liga predlaže punu normalizaciju odnosa s Izraelom u zamjenu za izraelsko povlačenje na međunarodno priznate granice iz 1967. godine, čime se sugerira izraelsko povlačenje sa Zapadne obale, Pojasa Gaze, Istočnog Jeruzalema, Golanske visoravni i povratak svih palestinskih izbjeglica i njihovih potomaka u Izrael.
  • 2002 - Libijski vođa Moammar Gadhafi prijeti povlačenjem iz Lige zbog "arapske nesposobnosti" u rješavanju spora između SAD i Iraka te u Izraelsko-palestinskom sukobu.
  • 2003 - Liga glasa 21-1 u prilog rezolucije koja zahtijeva trenutno i bezuvjetno povlačenje američkih i britanskih trupa iz Iraka. (Kuvajt je jedini glasao protiv.)

Samiti[uredi - уреди]

  1. Egipat Kairo: 13–17. januar 1964.
  2. Egipat Aleksandrija: 5–11. septembar 1964.
  3. Maroko Kazablanka: 13–17. septembar 1965.
  4. Sudan Kartum: 29. avgust 1967.
  5. Maroko Rabat: 21–23. decembar 1969.
  6. Egipat Kairo (prvi hitan samit): 21–27. septembar 1970.
  7. Alžir Alžir: 26–28. novembar 1973.
  8. Maroko Rabat: 29. oktobar 1974.
  9. Saudijska Arabija Rijad (drugi hitan samit): 17–28. oktobar 1976.
  10. Egipat Kairo: 25–26. oktobar 1976.
  11. Irak Bagdad: 2–5. novembar 1978.
  12. Tunis Tunis: 20–22. novembar 1979.
  13. Jordan Aman: 21–22. novembar 1980.
  14. Maroko Fes: 6–9. septembar 1982.
  15. Maroko Kazablanka (treći hitan samit): 7–9. septembar 1985.
  16. Jordan Aman (četvrti hitan samit): 8–12. novembar 1987.
  17. Alžir Alžir (peti hitan samit): 7–9. jun 1988.
  18. Maroko Kazablanka (šesti hitan samit): 23–26. jun 1989.
  19. Irak Bagdad (sedmi hitan samit): 28–30. mart 1990.
  20. Egipat Kairo (osmi hitan samit): 9–10. avgust 1990.
  21. Egipat Kairo (deveti hitan samit): 22–23. jun 1996.
  22. Egipat Kairo (deseti hitan samit): 21–22. oktobar 2000.
  23. Jordan Aman: 27–28. mart 2001.
  24. Libanon Bejrut: 27–28. mart 2002.
  25. Egipat Šarm el Šeik: 1. mart 2003.
  26. Tunis Tunis: 22–23. maj 2004.
  27. Alžir Alžir: 22–23. mart 2005.
  28. Sudan Kartum: 28–30. mart 2006.
  29. Saudijska Arabija Rijad: 27–28. mart 2007.
  30. Sirija Damask: 29–30. mart 2008.
  31. Katar Doha: 28–30. mart 2009.
  32. Libija Sirta: 27–28. mart 2010.
  33. Irak Bagdad: 27–29. mart 2012.
  34. Katar Doha: 21–27. mart 2013.[23]
  • Dva samita nisu dodata sistemu samita Arapske lige:
  • Četrnaesti samit u Fesu, Maroko, sastojao se iz dva dela:
    • 25. novembar 1981: petočasovni sastanak se završio bez uspostavljanja ikakvog dogovora.
    • 6–9. septembar 1982.

Ekonomski resursi[uredi - уреди]

Arapska liga obiluje velikom količinom naftnih resursa i resursa prirodnog gasa u određenim državama članicama. Druga industrijska grana koja se stalno razvija u Arapskoj ligi jeste telekomunikacija. Za manje od deset godina, lokalne kompanije kao što su Oraskom i Itisalat uspele su da se takmiče i na svetskom tržištu.

Ekonomska dostignuća koja je inicirala Liga među državama članicama su manje impresivna od onih koja su postigle manje arapske organizacije, kao što je Zalivski savet za saradnju (GCC).[24] Među njima je i Arapski gasovod koji će prenositi egipatski i irački gas u Jordan, Siriju, Liban i Tursku. Od 2013. godine postoji primetna razlika što se tiče ekonomskih uslova između već razvijenih naftonosnih zemalja kao što su Alžir, Katar, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati i zemljama u razvoju kao što su Komori, Džibuti, Mauritanija, Somalija, Sudan i Jemen.

Pismenost u zemljama Arapske lige[uredi - уреди]

Mara Arapske lige koja prikazuje pismenost po zemljama (2010 Izveštaj Ljudsog razvoja) Grey = no data

Pri prikupljanju podataka o pismenosti, mnoge zemlje smatraju da se broj pismenih ljudi zasniva na podacima koje ljudi sami pružaju. Neki koriste podatke o postignutom obrazovanju umesto toga, ali mere pohađanja škole ili završavanja razreda mogu biti različite. S obzirom da se definisanje i metodi prikupljanja informacija mogu razlikovati u raznim zemljama, procenama pismenosti treba prilaziti sa rezervom. Izveštaj ljudskog razvoja 2010 Programa razvoja Ujedinjenih nacija pruža sledeće informacije što se tiče pismenosti u Arapskoj Ligi:

Rang Zemlja Stepen pismenosti
1  Katar 96.3[25]
2  Palestina 96.0[25]
3  Jordan 95.9[25]
4  Bahrein 94.6[25]
5  Kuvajt 93.9[25]
6  Ujedinjeni Arapski Emirati 90.0[25]
7  Libanon 89.6[25]
8  Libija 89.5[25]
9  Saudijska Arabija 87.2[25]
10  Oman 86.9[25]
11  Sirija 84.1[25]
12  Tunis 79.1[25]
13  Irak 78.5[25]
14  Komori 75.5[25]
15  Egipat 73.9[25]
16  Alžir 72.6[25]
17  Sudan 71.9[25]
18  Maroko 71.0[25]
19  Džibuti 67.9[25]
20  Jemen 65.3[25]
21  Mauritanija 58.6[25]
22  Somalija 37.8[25]

Demografija zemalja Arapske lige[uredi - уреди]

Arapska liga je kultorološka i etnička zajednica 22 države članice, mada se veliki deo populacije Arapske lige izjašnjava da su Arapi (bilo na kulturološkoj, ili etno-rasnoj osnovi). Od 1. jula 2013. godine, oko 359,000,000 živi u državama Arapske lige. Njena populacija raste brže nego populacija drugih globalnih regiona. Država članica sa najvećim brojem stanovnika je Egipat, čiji broj stanovnika iznosi 91 milion.[26] Država članica sa najmanjim brojem stanovnika je Komori, sa nešto preko 0.6 miliona stanovnika.

Rang Zemlja Populacija Gustina (kilometri) Gustina (milje) Beleške
1  Egipat 83,550,000 92 238 [27]
2  Alžir 37,100,000 16 41 [28]
3  Maroko 32,064,173 76 197 [29]
4  Irak 31,234,000 71 184 [28]
5  Sudan 30,894,000 16 41 [30]
6  Saudijska Arabija 28,146,658 12 31 [28]
7  Jemen 23,580,000 45 117 [28]
8  Sirija 21,906,000 118 306 [28]
9  Tunis 10,673,800 65 168 [31]
10  Somalija 9,133,000 14 36 [28]
11  Ujedinjeni Arapski Emirati 8,264,070 99 256 [32]
12  Libija 6,733,620 3.8 9.8 [28][33]
13  Jordan 6,316,000 71 184 [28]
14  Libanon 4,224,000 404 1046 [28]
15  Palestina 4,136,540 687 1779 [34]
16  Kuvajt 3,566,437 200 518 [28]
17  Mauritanija 3,291,000 3.2 8.3 [28]
18  Oman 2,845,000 9.2 24 [28]
19  Katar 1,699,435 154 399 [28]
20  Bahrein 1,234,596 1,646 4,263 [35]
21  Džibuti 864,000 37 96 [28]
22  Komori 691,000 309 800 [28]
Ukupno  Pan-Arab States 313,147,329 30.4 78.7

Veliki broj stanovnika Arapske lige je muslimanske vere, a hrišćanstvo predstavlja drugu najrasprostranjeniju veru u ovom regionu. Preko 20 miliona hrišćana žive u Egiptu, Iraku, Jordanu, Libanu, Palestini, Sudanu i Siriji.

Jurisdikcija[uredi - уреди]

Rang Zemlja Oblast (km)[белешка 1] Oblast (milje) ukupno % Beleške
1  Alžir 2,381,741 919,595 18.1% Najveća zemlja u Africi i Arapskoj ligi.
2  Saudijska Arabija 2,149,690 830,000 16.3% Najveća zemlja na Bliskom istoku.
3  Sudan 1,886,068 728,215 14.3%
4  Libija 1,759,540 679,360 13.3%
5  Mauritanija 1,030,700 398,000 7.8%
6  Egipat 1,022,600 394,800 7.8% Bez Halaib trougla (20,580 km²/7,950 sq mi).
7  Somalija 637,657 246,201 4.8%
8  Jemen 527,968 203,850 4%
9  Maroko 446,550 172,410 7.8% Bez Zapadne Sahare (266,000 km²/103,000 sq mi).
10  Irak 435,244 168,049 3.3%
11  Oman 309,500 119,500 2.3%
12  Sirija 185,180 71,500 1.4% Zajedno sa Golanskom visoravni (1,200 km²/460 sq mi) koja je trenutno pod administracijm Izraela.
13  Tunis 163,610 63,170 1.2%
14  Jordan 89,342 34,495 0.7%
15  Ujedinjeni Arapski Emirati 83,600 32,300 0.6%
16  Džibuti 23,200 9,000 0.18%
17  Kuvajt 17,818 6,880 0.14%
18  Katar 11,586 4,473 0.09%
19  Libanon 10,452 4,036 0.08%
20  Palestina 6,020 2,320 0.05% Okupirana Gaza i Zapadna Obala, zajedno sa Istočnim Jerusalimom.
21  Komori 2,235 863 0.017%
22  Bahrein 758 293 0.006%

Vidite još[uredi - уреди]

Napomene[uredi - уреди]

  1. Izvor, ako nije drugačije određen: "Demografski godišnjak;Tabela 3: Populacija po polu, povećanju populacije, površine i gustine" (PDF). United Nations Statistics Division. 2008. Retrieved 24 September 2010. 
    Informacije u tabeli daju određene brojeve koji se ne podudaraju sa informacijama koje pruža ovaj izvor napisane su u zagradama u delu određenom za beleške, a razlog korišćenih brojeva je takođe objašnjen u beleškama.

Reference[uredi - уреди]

  1. Slaj, Liz. "Sirija suspendovana iz Arapske Lige", November 12, 2011.
  2. 2.0 2.1 2.2 "Pakt država Arapske Lige, 22. mart 1945". Avalon projekat. Yale Law School. 1998. Arhivirano iz originala 25. 7. 2008.. http://avalon.law.yale.edu/20th_century/arableag.asp. pristupljeno 15. 7. 2012.. 
  3. "Edukativna, kulturna i naučna organizacija Arapske Lige (ALESCO)". http://portal.unesco.org/culture/en/ev.php-URL_ID=36214&URL_DO=DO_PRINTPAGE&URL_SECTION=201.html. 
  4. Ašiš K. Vaidja, Globalizacija (ABC-CLIO: 2006), pp. 525.
  5. 5.0 5.1 Arab League formed — History.com This Day in History — 3/22/1945
  6. HowStuffWorks "Arab League"
  7. Avi Šlaim, Sprega u Jordanu: Kralj Abdulah, Cionistički pokret i podela Palestine. Oxford, U.K., Clarendon Press, 1988; Uri Bar-Džozef, Uri, Najbolje od neprijatelja: Izrael i Transjordan u ratu 1948. godine, London, Frank Cass, 1987; Džozef Nevo , Kralj Abdulah i Palestina: Teritorijalne ambicije (London: Macmillan Press; New York: St. Martin’s Press, 1996.
  8. http://www.ynetnews.com/articles/0,7340,L-4032530,00.html
  9. Sohail Karam - Tom Henegan - Majkl Rodi. "Gadafi izaziva kritikama, izaziva da ga uhvate", 16. 3. 2011., pristupljeno 20. 3. 2011..
  10. Ket Higins. "Libija: Sukobi se nastavljaju dok svetske sile odugovlače", 16. 3. 2011., pristupljeno 20. 3. 2011..
  11. "Arapska Liga priznaje libijski pobunjenički savet", 25. 8. 2011., pristupljeno 25. 8. 2011..
  12. "Parlament Arapske Lige požuruje suspenziju Sirije", 20. 9. 2011., pristupljeno 20. 9. 2011..
  13. "Arapska Liga izglasala suspenziju Sirije zbog strogog kažnjavanja", New York Times, 12 November 2011, pristupljeno 12 November 2011.
  14. D. Kener, "Svetski najgori kontrolor ljudskih prava“. Spoljna politika, 27. decembar 2011. Dok Arapska Liga nadgleda rad da bi prikazala stroga kažnjavanja koje sprovodi predsednik Bašar el Asad, vođa misije je niko drugi do sudanski general optužen za stvaranje "janjaweed," policiju koja je odgovorna za najgora zverstva tokom Darfur genocida. http://www.foreignpolicy.com/articles/2011/12/27/the_worlds_worst_human_rights_observer
  15. "Sirijski aktivisti kritikuju vođu misije Arapske Lige", CNN, 28. decembar 2011, http://articles.cnn.com/2011-12-28/middleeast/world_meast_syria-opposition-al-dabi_1_ali-kushayb-local-coordinating-committees-syrian-opposition?_s=PM:MIDDLEEAST
  16. "Nasilje u drugom sirijskom gradu pred očima posetioca kontrolora Arapske Lige", The Guardian, 28. decembar 2011, http://www.guardian.co.uk/world/2011/dec/28/syria-egypt
  17. "Interne regulacije Saveta Arapske Lige". Model Arapske Lige. Ed Hejns, Winthrop University. 6. april 1998. Arhivirano iz originala 6. 4. 2008.. http://web.archive.org/web/20080406061423/http://faculty.winthrop.edu/haynese/mlas/CouncilRegs.html. pristupljeno 9 July 2008. 
  18. "Interne regulacije komiteta Arapske Lige". Model Arapske Lige. Ed Hejns, Winthrop University. 6. april 1998. Arhivirano iz originala 6. 4. 2008.. http://web.archive.org/web/20080406075743/http://faculty.winthrop.edu/haynese/mlas/CmteeRegs.html. pristupljeno 9 July 2008. 
  19. "Interne regulacije generalnog sekretarijata Arapske Lige". Model Arapske Lige. Ed Hejns, Winthrop University. 6. april 1998. Arhivirano iz originala 6. 4. 2008.. http://web.archive.org/web/20080406064006/http://faculty.winthrop.edu/haynese/mlas/SecGenRegs.html. pristupljeno 9 July 2008. 
  20. Gede 1991, str. 208
  21. "Arapska mirovna inicijativa, 2002". www.al-bab.com. 1. oktobar 2005. http://www.al-bab.com/arab/docs/league/peace02.htm. pristupljeno 9 July 2008. 
  22. "Član kuvajtskog parlamenta predlaže premeštanje Arapske lige u Venecuelu", AFP, via CaribbeanNetNews, 15. 1. 2009., pristupljeno 16. 1. 2009..
  23. Arab League Summit 2013
  24. Reuters.com
  25. 25.00 25.01 25.02 25.03 25.04 25.05 25.06 25.07 25.08 25.09 25.10 25.11 25.12 25.13 25.14 25.15 25.16 25.17 25.18 25.19 25.20 25.21 The World Factbook
  26. "Centralna organizacija za javnu mobilizaciju i statistiku". http://www.msrintranet.capmas.gov.eg/pls/fdl/tst12e?action=1&lname=. 
  27. Official Egyptian Population clock
  28. 28.00 28.01 28.02 28.03 28.04 28.05 28.06 28.07 28.08 28.09 28.10 28.11 28.12 28.13 28.14 "World Population Prospects, Table A.1" (PDF). 2008 revision. United Nations Department of Economic and Social Affairs. 2009. pp. 17–. Retrieved 2010-09-22. 
  29. http://www.hcp.ma Official Moroccan Population clock
  30. http://www.cbs.gov.sd 2008 Sudanese census
  31. National Statistics Institute of Tunisia
  32. "المركز الوطني للإحصاء: المواطنون 947.9 ألفاً - جريدة الاتحاد". Alittihad.ae. Arhivirano iz originala 19. 7. 2011.. http://www.alittihad.ae/details.php?id=31500&y=2011. pristupljeno 16. 8. 2011.. 
  33. CIA World Factbook. July 2012 population estimate for Libya. https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/ly.html
  34. PALESTINIAN TERRITORIES GAZA STRIP AND WEST BANK
  35. Bahraini Census 2010 - تعداد السكــان العام للبحريــن 2010

Vanjske veze[uredi - уреди]

Wikisource-logo.svg
Wikizvor ima originalni tekst vezan uz ovaj članak: