Petar Bojović

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Petar Bojović
Petar Bojović
Petar Bojović
Lični podaci
Rođenje 16. jul 1858 Miševići, Kneževina Jugoslavija
Smrt 19. januar 1945. (1945-01-19) (dob: 72)
Vojna karijera
Vjernost Srbija Srbija (do 1918)
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Kraljevina SHS (od 1918)
Čin vojvoda (čin)
Godine službe 1876–1922; 1941
Ratovi i bitke srpsko-turski rat 1876-1878, balkanski ratovi, prvi svetski rat
Komande 1. armija
Kasniji život i rad

Petar Bojović (Miševići kod Nove Varoši, 4/16. jul 1858Beograd, 19. januar 1945) bio je srpski i jugoslovenski vojvoda (maršal).

Učesnik je srpsko-turskih ratova tokom kojih je bio u štabu Vrhovne komande, a po završetku ratova postao je vodnik baterije u Beogradu. Posle srpsko-bugarskog rata postao je vodnik konjice, a zatim je 1891. položio ispit i dobio čin kapetana. Istovremeno je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Štaba Moravske divizije u Nišu, gde je ostao pet godina. Menjao je nekoliko dužnosti sve do izbijanja Balkanskih ratova 1912. godine, kada je bio komandant Konjičke divizije.

U Prvom balkanskom ratu Bojović je bio načelnik Štaba Prve armije od oktobra 1912. godine. Istakao se tokom Kumanovske i Bitoljske bitke, posle kojih je dobio čin generala. Po okončanju Prvog balkanskog rata, na njegov predlog, a uz podršku vojvode Putnika, sklopljen je savez sa Grčkom, kao protivteža opasnosti koja je tada dolazila od Bugarske. U Drugom balkanskom ratu bio je načelnik Štaba Prve armije koja je odnela pobedu u bici na Bregalnici, a posle rata bio je komandant trupa Novih oblasti na Kosovu i Makedoniji.

U Prvom svetskom ratu je bio komandant Prve armije. Učestvovao je u završnim operacijama Cerske bitke, a po oslobađanju Šapca, sa ovom jedinicom forsirao je, početkom septembra, Savu i prodro u Srem. Biva ranjen u gležanj, pa je smenjen sa mesta komandanta. Od novembra 1914. do novembra 1915. godine general Bojović je bio na raspolaganju, kada je zbog Trojne ofanzive, opet reaktiviran. Opet je postao komandant trupa Novih oblasti i uspeo je da pruži otpor neprijatelju, dok se srpska vojska povlačila ka Kosovu. Kada je doneta odluka da se trupe povlače ka Albaniji, Bojović je tada (decembar 1915.) postavljen za načelnika Vrhovne komande. Podneo je ostavku načelnika Vrhovne komande 19. juna 1918. godine, zbog neslaganja oko proširenja Solunskog fronta. Zatim je opet postavljen za komandanta Prve armije, kojom je komandovao i u bici kod Dobrog polja. Zbog ratnih zasluga 13. septembra 1918. dobio je čin vojvode (maršala).

Posle rata postao je komandant Prve armijske oblasti i na toj funkciji je ostao do decembra 1920. godine. Imenovan je načelnikom Glavnog generalštaba vojske Kraljevine SHS u januaru 1921. godine. Decembra iste godine stavljen na raspolaganje, a ubrzo i penzionisan. Vraćen je u službu 1941. i postavljen za Vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije. Tokom Aprilskog rata imenovan je po ustavu, usled maloletnosti kralja Petra II, za pomoćnika vrhovnog komandanta kraljevske jugoslovenske vojske da bi posle kapitulacije vojske sam sebi odredio kućni pritvor u kome je bio sve do kraja rata. Po oslobođenju Beograda uhapsila ga je OZNA. U pritvoru je mučen, pa zatim pušten, a ubrzo je i preminuo.

Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda (1930. godine), Ordenom Karađorđeve zvezde prvog reda (1933. godine) i francuskim Ordenom Legije časti (1936. godine). Nosilac je mnogobrojnih najviših srpskih i savezničkih odlikovanja. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.

Rano detinjstvo i školovanje (1858—1876)[uredi - уреди | uredi izvor]

Petar Bojović rođen je 4/16. jula 1858. godine od oca Peruta Bojovića i majke Rade (rođene Pešić) u selu Miševići kod Nove Varoši. Njegov otac se kao dečak sa svojim roditeljima, doselio iz sela Vasojevića kod Andrijevice, gde i danas postoji selo Bojovića i naselio se u selo Miševići u sjeničkoj nahiji. Savo Bojović,[lower-alpha 1] stariji Perutin brat, u prvoj polovini 19. veka bio je knez sjeničke nahije. Bojovićevi roditelji su imali šestoro dece, pet sinova (Iliju, Jovana, Jevrema, Luku i njega koji je bio najmađi brat) i najmlađe dete kćerku Milenu. Ova zemljoradnička porodica je živela krajnje skromno. Kao devetogodišnji dečak prešao je sa svojim roditeljima i braćom 24. aprila 1867. godine iz Stare Srbije, koja je tad bila u sastavu Osmanskog carstva, preko Javora u selo Radaljevo kod Ivanjice. Ovaj period vojvoda je u svojoj kratkoj biografiji opisao:

Wikiquote „Slobodan, ali bez imovine uz skromnu platicu u sreskom načelstvu u Ivanjici, živeo je Peruta sa porodicom i zlopatio se.[1]
()

Osnovnu školu je završio u Ivanjici a prvi razred gimnazije u Užicu. Pošto nije imao sredstava za dalje školovanje, Petar je podneo molbu Ministarstvu prosvete, da mu se kao izbeglici, dodeli stipendija. Ministar prosvete Stojan Novaković, odbio je molbu 19. marta 1871. godine. Na poleđini molbe, napisao je „ad akta“. Po preselenju u Beograd, živeo je kod potpukovnika Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila, koji ga je primio u svoj dom i za malu pomoć u kućnim poslovima, dao mu stan, hranu i džeparac njemu i njegovom starijem bratu Luki. Petar i Luka nastavili su školovanje u gimnaziji i drugi, treći, četvrti i peti razred završili sa odličnim uspesima. Po završetku školovanja zajedno sa svojim bratom stupio je u Artiljerijsku školu 6. oktobra 1875. godine kao pripadnik 12. klase, bez polaganja prijemnog ispita kao 1. u rangu. Tokom školovanja upoznao je pripadnike 11. klase Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. To je bio prvi susret budućih istaknutih vojskovođa. Dana 4. maja 1876. Petar Bojović je zajedno sa svim pitomcima dobio čin kaplara, a već 1. juna iste godine, posle izbijanja Srpskog-turskog rata, cela klasa je dobila podnarednički čin i upućena je na front. Tada mu je prekinuto školovanje.[2]

Srpsko-turski ratovi i aktivna služba (1876—1885)[uredi - уреди | uredi izvor]

U Prvom srpsko-turskom ratu 1876, kao pitomac Vojne akademije, bio je pisar u intendaturi u Paraćinu. Potom je bio ordonas za veze pri Vrhovnoj komandi. Služio je za održavanje veza sa Štabom Moravske vojske i ruskim generalom Mihailom Černjajevim. Nakon završetka prvog rata dobio je prvo odlikovanje — Spomenicu Rusko-turskog rata 1877-1878. koju mu je dodelio ruski car Aleksandar II Nikolajevič. U ovom ratu učestvovala su i njegova tri brata. Luka je bio u artiljeriji. Stariji brat Jevrem, koji je prekinuo školovanje na Duhovnoj akademiji u Moskvi, bio je u intendanturi Četvrtog korpusa kod pukovnika Hamatavića u Boljevcu. Najstariji, Jovan bio je na Javoru kao običan borac, gde je ranjen i ostao invalid.[3][2]

Pred početak Drugog srpsko-turskog rata od 1877. do 1878. godine je unapređen u čin narednika i raspoređen je na dužnost u bateriju Drinske artiljerijske brigade. U toku gonjenja neprijatelja prema Prepolcu komandovao je artiljerijskom vatrom sa brda Umac, koja je tukla turske jedinice u selu Plana. Svi pitomci XII klase su posle zaključenja mira odlikovani ratnom spomenicom i u jesen 1878. godine nastavili školovanje u Artiljerijskoj školi.[4]

U toku sledeće godine narednik Petar Bojović je proveo nekoliko meseci na praktičnoj obuci u pešadijskim i inženjerijskim jedinicama beogradskog garnizona. Učešće u ratovima mu je donelo prvi oficirski čin, pre završetka školovanja. U čin artiljerijskog potporučnika proizveden je 21. jula 1880. godine. Kada je sledeće 1881. godine završena nastava na naknadnom kursu i svedeni svi rezultati, njemu je pripalo prvo, a njegovom bratu Luki četvrto mesto u rangu među oficirima 12. klase Vojne akademije od devetnaest pitomaca.[4] Izuzetne rezultate u školovanju potkrepio je i u stručnoj literaturi. Preveo je dela „Posmatranje o železnicama“ i „Vođ patrole“, nemačkog vojnog pisca Johana Rajcenštajna, objavljene u časopisu „Ratnik“, koje je potpisao kao pitomac vojne akademije.[4]

Prve godine naporne vodničke službe nisu ga odvojile od rada na stručnom usavršavanju i vojnoj književnosti. Od inženjerijskog pukovnika Koste Radisavljevića je kroz nastavu iz predmeta „Vojne komunikacije i logorne građevine“ dobio prva obaveštenja o radovima belgijskog generala Anri Brijalmona. Državna štamparija u Beogradu je 1883. godine objavila obimno delo „Bojna taktika pešadije, konjice i artiljerije“. Iste godine je sa svojim profesorom, kapetanom Vojom Končarom, štampao prevod Brijalmonove knjige „Utvrđivanje država i utvrđeni logori“.[4]

Po zaršetku školovanja, prvim rasporedom mu je dodeljeno mesto vodnika Prve baterije prvog artiljeriskog puka u Beogradu. U čin konjičkog poručnika je unapređen 24. decembra 1883. godine. godine i preveden u konjicu. Prilikom posete Beogradu austrijskog prestolonaslednika Rudolfa, kao vodnik gardijskog eskadrona je odlikovan Ordenom Franje Josipa V reda. Sistematski je radio na upoznavanju konjice, uporedo je proučavao i stranu literaturu, pošto je poznavao „prilično nemački“, a služio se i francuskim jezikom. U jesen 1885. godine sa inženjerijskim pukovnikom Stevanom Zdravkovićem[lower-alpha 2] je određen da prisustvuje velikim manevrima Trećeg francuskog korpusa, a nedugo zatim je raspoređen za vodnika Gardijskog bataljona.[4][5]

Srpsko-bugarski rat (1885)[uredi - уреди | uredi izvor]

U Srpsko-bugarskom ratu 1885. bio je na dužnosti vodnika u Drugom eskadronu drugog konjičkog puka. Konjička brigada je, neposredno po formiranju, upućena na granicu sa zadatkom da obezbeđuje koncentraciju vojske u rejonu Pirota. Uoči otpočinjanja ratnih dejstava Drugi eskadron je upućen u sastav Šumadijske divizije. Učestvovao je u borbama na Vrapči, Ploči, Slivnici (u rejonu Aldomirovaca), Dragomanskom tesnacu, Neškovom visu i Pirotu. Od decembra 1885. do februara 1886. bio je vršilac dužnosti načelnika Štaba Šumadijske divizije. Po završetku rata, 1. marta 1886. vraćen je ponovo u Gardijsku brigadu. Za zasluge stečene u borbi pred neprijateljem odlikovan je Spomenicom za Srpsko-bugarski rat 1885-86. godine i Zlatnom medaljom za hrabrost 10. marta iste godine.[4][5] U ovom ratu poručnik Bojović je uočio mnoge momente koji su doprineli da rat bude izgubljen. Bio je na takvim položajima da je mogao oceniti koje su osobine i kakva znanja potrebna oficiru, komandiru jedinice i oficiru u štabu, pa je u potonje ratove ušao sa velikim ratnim iskustvom.[6]

Period primirja i napredovanje (1886—1900)[uredi - уреди | uredi izvor]

Po okončanju neprijateljstva kao vodni oficir kraljeve garde vredno je učio i započeo pripremu za generalštabnu struku. Za kapetanski ispit prijavio se u leto 1886, a krajem te godine, u novembru je rešenjem ministra vojnog prekomandovan je na službu u Glavni generalštab. Januara 1887. postavljen je za vodnika konjice stalnog kadra. Zajedno sa poručnikom Stepanom Stepanovićem proveo je godinu dana na neposrednom usavršavanju i praktičnom radu. U leto te godine, kao topomer, premeravao je sekcije Uba i Kamenice zbog izrade generaštabne karte Kraljevine Srbije. Na kraju godine dobio je ocenu sa preporukom: Na službi prilježan, izdrživ, postojan, pouzdan. U radovima topomerskim vrlo dobar. Radi na svome usavršavanju za đeneralštabnu struku.[7]

Kraj 1887. i početak 1888. godine Bojović je proveo u Francuskoj, u konjici, radi upoznavanja ovog roda vojske i učenja jezika. U tom periodu unapređen je u čin konjičkog kapetana II klase 22. februara 1888. godine. Po povratku u Srbiju vraćen je na pripremu u Glavni generalštab. Na kraju godine pukovnik Jovan Mišković je zabeležio ocenu: Podjednako upotrebljiv za trupnu i kancelarijsku službu. Radi na književnosti dobro. Početkom oktobra 1889. otkomandovan je u Glavni đeneralštab radi spreme za tu struku, a sledećeg meseca, 24. novembra postavljen za ađutanta načelnika Glavnog đeneralštaba. Na osnovu rezultata u toku dvogodišnje pripreme i na komandantskom putovanju, preveden je u generalštabnu struku 27. jula 1890. godine, a 4. oktobra iste godine postavljen za komandira 1. eksadrona 3. konjičkog puka. Bio je spreman da prihvati mesto konzula u Pljevljima, ali zamisao o prelasku u diplomatsku službu nije se ostvarila. U tom periodu odlikovan je grčkim Ordenom Svetog Spasitelja IV reda 1890. i danskim Ordenom Daneborg IV reda 1891. godine. Za vreme službovanja u Beogradu bio je član odbora Oficirske kasine i čitaonice.[4]

Po položenom ispitu za kapetanski čin, 13. juna 1891. godine i pre nego što je izašao ukaz o unapređenju postavljen je za vršioca dužnosti načelnika Štaba Moravske divizije u Nišu. Tu je ostao na službi pet godina. U čin generalštabnog kapetana I klase unapređen je 30. avgusta iste godine. U međuvremenu je položio ispit za generalštabnog majora juna 1893. pred komisijom kojom je predsedavao pukovnik Radomir Putnik, da bi već 2. avgusta bio unapređen u čin generalštabnog majora. U godišnjoj oceni komandanta divizije načelnik Glavnog generalštaba, pukovnik Jovan Mišković, dopisuje napomenu da je potrebno da komanduje bataljonom. Januara 1894. godine utvrđen je na dužnosti načelnika štaba. Neposredno po zaršenim manevrima, septembra 1894, premešten je za komandanta 4. gardijskog bataljona u Kragujevac i na toj dužnosti ostao je dve godine. U jesen 1896. premešten je za načelnika Štaba Timočke divizijske oblasti. Na ovoj dužnosti je proveo šest meseci, da bi u proleće sledeće godine, bio određen za vršioca dužnosti šefa mobilizacijskog odseka Operacijskog odeljenja Glavnog đeneralštaba. Tu se prvi put susreo sa krupnim problemima organizovanja srpske vojske. [4][5]

U diskusijama o pešadijskim egzercirnim pravilima vođenim u to vreme Bojović se zalagao za načelo da podjednaku vrednost treba davati i udaru nožem, bajonetom, bar za nas Srbe. Ostavši usamljen u diskusiji i svojim željama o budućoj srpskoj vojsci, on je svoje mišljenje izneo pred oficirski kor u časopisu „Ratnik“: Tvrdo sam uveren, da će samo onaj da odnosi pobede, koji svoju odlučnost nosi na vrhovima svojih bajoneta i argumentovano osporavao postojeća rešenja i neka poglavlja iz nešto ranije objavljenog priloga Pavla Jurišića-Šturma. Pošto je objavljen poslednji nastavak, u septembru 1897. godine izašao je ukaz kojim je major Bojović preveden po molbi u pešadiju.[4][5]

U isto vreme unapređen u čin pešadijskog potpukovnika 21. septembra 1897. godine i postavljen, najpre za vršioca dužnosti komandanta 15. pešadijskog puka, da bi marta 1898. godine bio utvrđen na ovoj funkciji. U junu iste godine premešten je u Zaječar za komandata 12. puka. U toku leta je „kao zastupnik komandanta brigade vršio pregled nad bataljonskom školom V gardijskog i XIV pešadijskog puka“. Prilikom pregleda rada pukovske škole komandant Timočke divizijske oblasti, general Ilija Đuknić, zatekao je zadovoljavajuće stanje u 12. puku, pošto su oficiri pohvalno založili svoju sposobnost, snagu i volju u izvođenju obuke, a u egzercirnim pravilima komandant puka shvatao zadatke i primenjivao borbene poretke. Tada je ocenjen kao: Spreman i obrazovan oficir. Ima taktičke podobnosti. Ima inicijativu u radu i ovu kod mlađih razvija. Ima dobar takt u komandovanju i uživa u komandi ljubav i dobar glas. Radi na razvijanju moralnih osobina. Potpuno spreman za komandanta puka. Za vreme službovanja u Zaječaru bio je poverenik Srpske književne zadruge. Uprava ga je na godišnjoj skupštini 12. maja 1900. godine proglasila za dobrotvora pošto je za dve godine našao preko 300 članova i kupaca.[4]

U avgustu iste godine postavljen je za komandanta 11. pešadijskog puka Kraljica Natalija. Na kraju trogodišnjeg perioda zabeleženo je da je pukom komandovao na zadovoljstvo i da potpuno zaslužuje položaj brigadnog komandanta.“ Kao komandant puka dva puta je odlikovan: Ordenom Belog orla V reda u znak „kraljevskog blagovoljenja“ 1899. i Ordenom Takovskog krsta III reda na predlog ministra vojnog 1900. godine, a za usrdno pomaganje prosvetne težnje Srpske književne zadruge odlikovan je Ordenom Svetog Save III reda.[4]

Aktivna vojska i vojni pisac (1900—1903)[uredi - уреди | uredi izvor]

Po svom obrazovanju i predanosti službi Petar Bojović je bio veoma cenjen oficir, pa je septembra 1900. godine dobio nov raspored. Postavljen je za pomoćnika načelnika Štaba Komande aktivne vojske, gde je ostao do maja 1901. Na ovom mestu bio je član komisije koja je izradila Privremena pešadijska egzercirna pravila. Pukovnik Božidar Janković je smatrao da će zbog savremene stručne spreme biti kao raniji đeneralštabni oficir korisno upotrebljiv i za đeneralštabne poslove te je na njegov predlog, početkom 1901. godine vraćen je u generalštabnu struku. U čin generalštabnog pukovnika unapređen je 6. maja 1901. godine i postavljen za komandanta Moravske pešadijske bridage u Nišu. Posle prvog susreta sa njim, pukovnik Lazar Čizmić je zabeležio: Još je mlad brigadir, a ima uslova da bude u svoje vreme dobar komandant divizije.[4][5]

Generalštabni pukovnik Petar Bojović.

Od 15. do 21. jula 1902. godine učestvovao je na komandantskom putovanju radi rešavanja taktičkih zadataka na pravcu Niš-Leskovac-dolina Veternice-dolina Lepenice-Vladičin Han, pod rukovodstvom Božidara Jankovića. Na kraju putovanja komandant Moravske divizijske oblasti ocenio je da pukovnik g. Petar Bojović radi sa potpunim poznavanjem svekolikih činjenica, dovoljno brzo i sadovoljno samopouzdanja. On je i ranije više puta u ovakvim putovanjima učestvovao, a imao je prilika da i sam vežba u tom kako potčinjene mu komandante, tako i pripravnike za đeneralštabnu struku te se korisno kao samostalni rukovalac ovih radova upotrebiti može. U jesen 1902. godine, na manevrima Moravske i Timočke divizije, komandovao je pešadijskom brigadom. Za pokazane rezultate na dužnosti pomoćnika načelnika Komande aktivne vojske i uspešno komandovanje brigadom odlikovan je Ordenom Belog orla IV reda 1902. U njegovu godišnju ocenu pukovnik Svetozar Nešić uneo je sledeća zapažanja: Stručne spreme temeljne. Sposoban za sve poslove đeneralštabnog oficira. Pouzdan komandant pešadijske brigade.[4][5]

Kao komandant pešadijske brigade pukovnik Bojović se vratio radu na vojnoj literaturi sa željom da iskustva stečena naizmeničnom službom u trupi i štabovima, kao i prisustvom u ispitnim komisijama i učestvovanjem u đeneralštabnim putovanjima prenese mladim oficirima. Posle priloga Plan za bitku, strategijske studije po generalu Levalu, objavljenog u „Ratnik“, on je krajem februara 1902. godine predao niškom štamparu Đorđu Muncu rukopis Metoda za rešavanje taktičkih zadataka u granicama sdruženih odreda. Priručnik, namenjen u prvom redu trupnim oficirima, nastao je po uzoru na popularno delo Uput za taktičku obuku potpukovnika Gripenkerla, upravnika nemačke Ratne škole. U knjizi su obrađeni taktički zadaci postavljeni na zemljištu u okolini Niša, po ugledu na ispitna pitanja komisija i generalštabnih putovanja, gde se od kandidata očekivalo da primeni načela taktike, ratne i delom generalštabne službe i uskladi dejstva pojedinih rodova oružja. Za vreme službovanja u Nišu objavio je još tri knjige: Šta imamo i možemo da očekujemo od egzercirnih pravila uopšte, a šta od pešadijskih posebice, delimičan prevod knjige bugarskog pukovnika Stojana Toševa, Za knjaza i otadžbinu 1903. i Uput za obuku regruta u ratnoj službi 1904. godine, kada je već komandovao divizijom.[7]

Promene na prestolu i uspon (1903—1912)[uredi - уреди | uredi izvor]

Majski prevrat 1903. godine Niš je primio kao tužnu vest i dubokim ćutanjem se opirao da pozdravi smenu dinastija. Priklanjanje prve grupe oficira niškog garnizona zaverenicima izazvalo je raskol i niz mučnih događaja. Pukovnik Bojović je u prvom trenutku bio pošteđen premeštajem u Beograd, u junu 1903. godine, kada je postavljen za načelnika Operacijskog odeljenja Glavnog generalštaba. Već septembra 1903. premešten je za načelnika Opštevojnog odeljenja Ministarstva vojnog, gde je po dužnosti uređivao Službeni vojni list. Bio je član komisije za izmene i dopune „Zakona o ustrojstvu vojnog ministarstva“ i određen je da po potrebi učestvuje sa pukovnicima Radomirom Putnikom, Aleksandrom Mašinom i Živojinom Mišićem u komisiji za rad na „Zakonu o ustrojstvu vojske i formaciju“. Sa ove dužnosti, decembra 1903. godine postavljen je za komandanta Moravske divizijske oblasti. Kao divizijski komandant prisustvovao je manevrima 7. i 8. korpusa francuske vojske u septembru 1904. godine. U toku ove godine odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde III reda, bugarskim Ordenom za vojne zasluge II reda i francuskim Ordenom Legije časti IV reda.[4]

Posle godinu dana provedenih u Nišu, u januaru 1905. godine postavljen je za pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba. Na velikim jesenjim manevrima od 6. do 10. oktobra 1905. godine učestvovao je kao načelnik štaba. Komandanti manevarskih strana bili su generalštabni pukovnik Stepan Stepanović i pešadijski pukovnik Mihailo Živković. Već na početku rada saopštavanje pretpostavke i zadatka za manevarski rad ostavilo je „težak utisak“ i istaklo neprirodnost, nelogičnost i neodređenost u ovom najvažnijem radu rukovodioca manevra, generalštabnog pukovnika Aleksandra Mašina, koji je jačoj Šumadijskoj diviziji odredio defanzivnu ulogu. Kritički prikaz manevra, objavljen u listu „Vojska“, sadrži detaljnu analizu rada sa trupama na terenu i osporava ispravnost izdavanja novih pretpostavki 8. i 10. oktobra, koje su prekinule prirodan tok vežbe i uspešniju Timočku diviziju vratile u okvire manevarskog plana. Pošto je u celom tom poslu imao izvesnog svog udela, Bojović je prihvatio odgovornost sa pukovnikom Mašinom za njihovo izdavanje i zapisao da se „kao načelnik rukovaočeva štaba potpuno slagao sa ovakvim načinom prekida manevra i sa ovakvom novom pretpostavkom“, koja je bila u korist Šumadijske divizije.[5][7]

Od maja 1906. vršio je dužnost načelnika Glavnog generalštaba, pošto je general Radomir Putnik ponovo postao ministar vojni. Pune dve godine oni su rukovodili celokupnim životom srpske vojske, izborom i nabavkom oružja i ratne opreme, razradom planova za mobilizaciju i koncentraciju vojske. Učestvovao je u radu odbora, koji je 15. oktobra usvojio likovno rešenje Mihaila Valtrovića za nove pukovske zastave. Bio je predsednik komisije koja je na terenu projektovala i obeležila način utvrđivanja severne granice Srbije, pošto su odnosi sa Austro-Ugarskom postajali sve zategnutiji. Njegov rad na vojno-stručnoj literaturi završio se knjigom „Vaspitanje vojnika“ i poslednjim prilogom objavljenim u časopisu „Ratnik“ 1908. godine. Biran je za člana i predsednika Upravnog odbora Oficirske zadruge u Beogradu. U aprilu 1908. godine ponovo se vratio u Niš. Kao komandant Moravske divizijske oblasti odlikovan je Ordenom Belog orla III reda. Od marta 1909. godine, pa sve do izbijanja Prvog balkanskog rata, bio je komandant Konjičke divizije koju je potpuno pripremio za predstojeće događaje.[4][5]

Prvi balkanski rat (1912—1913)[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Prvi balkanski rat

U Prvom balkanskom ratu za načelnika Štaba Prve armije postavljen je 17. oktobra 1912. godine pukovnik Bojović. Iako je formacijski bio načelnik Štaba armije čiji je komandant bio prestolonaslednik Aleksandar, na Bojoviću je bila najveća odgovornost jer je po ukazu on ustvari komandovao armijom. Prestolonaslednik kao formalni komandant je prisustvovao donošenju svih najznačajnijih odluka i bio uz Bojovića na mnogim osmatračnicama tokom operacija, obilazio je prve borbene redove i imao određene zasluge za rezultat operacija Prve armije, ali glavni kreator srpskih pobeda na pravcu dejstva vojske pripadaju Bojoviću. Iz ovoga se može videti da je Bojović, bio ustvari vojni učitelj budućem kralju.[8] Prema Vrhovnoj komandi, Prva armija je sačinjavala pet pešadijskih i jednu konjičku diviziju. Štab armije je skoncentrisan u okolini Vranja a zadatak joj je bio da nastupa dolinom Južne Morave pa da posle izbijanja na kumanovsku visiju sačeka da joj se približe krilne armije a zatim da napadne neprijatelja sa fronta.[9]

Turska vojska je imala tačne podakte o grupisanju Prve Srpske armije. Zato su Turci u noći između 22. i 23. oktobra, pravilno postavili svoje armije u položaj za predstojeću bitku. Međutim Bojović je ovaj manevar osujetio pravovremnim reagovanjem i pomeranjem pojedinih jedinica. U toku bitke mnogi ratnici i pisci tog doba su smatrali da štab Prve armije nije imao predstavu o ozbiljnosti događaja na frontu. To nije bilo tačno jer se general Bojović nalazio tamo gde je najkritičnije i najodsudnije. Njegov protivnik Zeki-paša je 24. oktobra smatrao da se situacija povoljno razvija za Turke, ali mu je Bojović pripremao totalno iznenađenje sa prelaskom svoje armije u totalnu ofanzivu. Nakon pobede srpske vojske u Kumanovskoj bici, Prva armija je triumfalno umarširala u Skoplje, što je izazvalo opšte oduševljenje među tamošnjim stanovništvom jer je posle toliko vremena srednjevekovna srpska prestonica bila konačno oslobođena od turske vlasti. Nakon ove bitke, bio je unapređen Velikim vojnim ukazom u čin generala.[8] Najviše gubitaka tokom ove ofanzive u Prvoj armiji imala je Dunavska, a najveće uspehe Drinska divizija.[10] Tako je Petar Bojović, formalni načelnik Štaba Prve armije, sa ovlašćenjima komandajućeg rešio jednu od najznačanih bitaka u srpskoj istoriji. Turske armije su se povlačile u rasulu i u tom povlačenju posle Bitoljske bitke oslobođeni su svi južni krajevi Makedonije.[8]

Krajem 1912. i početkom 1913. (novembar—mart) bio je kao vojni stručnjak član delegacije koja je učestvovala u mirovnim pregovorima sa Osmanskim carstvom, održanim u Londonu. Po završetku ovog posla postavljen je za komandanta Primorskog korpusa u Albaniji. U saradnji sa crnogorskom Vrhovnom komandom izvršio je sve pripreme za napad na Skadar. Međutim, kada je došlo do neposrednog izvršenja zadatka, tome su se suprotstavile velike sile i akcija je bila obustavljena. Posle povratka u Srbiju, aprila 1913. godine, ponovo mu je bilo dodeljeno mesto načelnika Štaba Prve armije. Po njegovom predogu, a uz podršku vojvode Putnika, sklopljen je savez sa Grčkom, kao protivteža opasnosti koja je tada dolazila od Bugarske. Za ratne zasluge odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV reda.[4][5]

Drugi balkanski rat (1913)[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Drugi balkanski rat
General Petar Bojović u svečanoj uniformi 1913. godine.

Bez objave rata, bugarske snage su 29. juna 1913. godine započele Drugi balkanski rat. Bojović je ponovo bio načelnik Štaba Prve armije i u tom periodu je zastupao komandanta prestolonaslednika Aleksandra, koji se nalazio u Beogradu i već sledećeg dana je stigao na front. General Petar Bojović, po direktivi Vrhovne komande je izadao zapovest da četiri pešadijske i jedna konjička divizija, preduzmu napad na frontu Drenak-Retke buke, proteraju neprijatelja preko Zletovske reke, u pravcu Kočana i Ćustendila. U sudaru na celoj liniji fronta, trupe Prve armije su potpuno izbacile iz stroja dve bugarske divizije i naterale ih u panično povlačenje. Uspeh Prve armije drugog dana bitke je odneta pobeda u bici na Bregalnici. Posle ove bitke su probijeni bugarski položaji kod Rajčamskog rida i oni su proterani preko Zletovske reke.[11]

Po okončanju ovog rata je postavljen za komandanta trupa Novih oblasti (na Kosovu i u Makedoniji), umesto generala Damjana Popovića. Razlog za ovu promenu je bio Dragutin Dimitrijević Apis, vođa Crne ruke, koji se mešao u političke stvari i po njegovom predlogu je smenjen general Popović, a postavljen Bojović. Istovremeno, od avgusta 1913. je postavljen i za načelnika Štaba Glavne inspekcije, a umesto generala Pavla Jurišića Šturma, postao kraljev ađutant.[4][5] Crnorukci su imali najveći vojni i politički uticaj u Makedoniji i na Kosovu. Neki su imali nameru da ove novoformirane oblasti izdvoje autonomijom iz Kraljevine Srbije sa guvernerom na čelu. Nakon ovog saznanja je održan sastanak Štaba Vrhovne komande, na kome se raspravljalo o vojno-političkoj situaciji u novim oblastima. Osim opširne rasprave i zaključka, Bojović je ponovio stav koji je izneo u izveštaju ministru vojnom mesec dana ranije. On se odnosio na sukob vlade i crnorukaca, čiji su se članovi i simpatizeri nalazili u garnizonima ovih prostora. Tada je zatražio da se ukine uredba o prioritetu i time je jasno stavio do znanja da vojska treba da služi samo kralju i državi a ne političkim strankama. Nikola Pašić je ovu stvar smirio odredivši posebnu komisiju, koja je imala zadatak da pripremi zakon o odnosima između građanskih i vojnih vlasti, o njihovoj nadležnosti i držanju prilikom državnih poslova.[8]

Prvi svetski rat (1914—1918)[uredi - уреди | uredi izvor]

Ranjeni General Bojović na Savi, 1915. godine

Ratna opasnost 1914. godine dovela ga je na komandno mesto Prve armije. U prvim operacijama po izbijanju Prvog svetskog rata angažovan je u borbama na zapadnoj granici Srbije. Učestvovao je u završnim operacijama Cerske bitke, a po oslobađanju Šapca, sa ovom jedinicom forsirao je, početkom septembra, Savu i prodro u Srem. Međutim, zbog situacije na ostalim delovima fronta morao je da naredi povlačenje u unutrašnjost Srbije. Za vreme odstupanja neprijatelja prema Šapcu teško je ranjen u levi gležanj 2. septembra, zbog čega je bio onemogućen da neposredno rukovodi daljim dejstvima Prve armije. Za osvedočenu hrabrost pri napadu na Šabac odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost. Srpska vrhovna komanda je po želji saveznika prenela operacije na austro-ugarsku teritoriju. Pod njegovom komandom uspešno je izvedna Sremska operacija u kojoj je Prva armija prešla Savu i prodrla do linije Banovci-Stara Pazova-Vojka-Popinci-Buđanovci. U drugoj polovini septembra sa svojim jedinicama učestvovao je u borbama na Mačkovom kamenu, a narednih mesec dana, u manjim borbama lokalnog karaktera, odolevao je neprijatelju. Za vreme ofanzive austrougarskih nastupilo je povlačenje srpskih snaga, uključujući i Prvu armiju, sa Drine na Kolubaru. Početkom novembra 1914. u bici na Drini, Bojoviću je povređena ranije zadobijena rana, što ga je uklonilo sa komandovanja prvom linijom fronta. Zbog toga, ali i zbog teškog stanja Prve armije, koja se jednim delom povlačila u neredu, po odluci regenta Aleksandra komandu na njom 16. novembra preuzeo je general Živojin Mišić. Za osvedočenu hrabrost na bojnome polju u ratu protivu Austro-Ugarske 1914-1915. godine odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima III reda.[4][5]

Od novembra 1914. do novembra 1915. godine general Bojović je bio na raspolaganju, kada je zbog novog naleta, sada udruženog neprijatelja, ponovo reaktiviran. Napad bugarske vojske i njeno napredovanje ka Skoplju oktobra 1915. stvorile su opasnost od opkoljavanja srpskih armija, pa je stoga put ka moru, preko Crne Gore i Albanije, trebalo zaštititi sa juga i jugoistoka. Iskusnom Bojoviću je tako ponovo dodeljena komanda nad trupama Nove oblasti. On je uspeo da reorganizuje jedinice i pruži otpor. Potom je prešao u protivofanzivu i sprečio prodor Bugara na Kosovo. Time je osigurano povlačenje preko Crne Gore i Albanije ka jugu. Od kraja novembra do kraja 1915. Bojović je komandovao povlačenjem svojih trupa pravcem Suva RekaPrizrenĐakovica i prelazi u Albaniju. Pošto je ovaj zadatak uspešno izvršio, čekao ga je novi.[4][5]

Rekao je o Kosovskoj bici 1915.

Lako može svako sebi predstaviti, kakve bi žalosne posledice po nas nastupile da su Bugari mogli prodreti na Kosovo polje i srpskoj vojsci preseći odstupnicu. Gde bi u tom slučaju bila naša slavna pobeda 1916. pri osvajanju Kajmakčalana i Bitolja, a gde 1918. godine pri proboju Solunskoga fronta; zatim silno gonenje neprijatelja i brzo oslobađanje Srbije, Srpskih zemalja, Hrvatske i Slovenačke, kao i uopšte ubrzano rešenje svetskog rata?!
I kad posle ovako slavnih dela naše vojske, kojoj se u mnogome ima da zahvali za ubrzani i ovako sjajni svršetak ovoga strašnoga svetskoga rata, što nam i naši neprijatelji, Nemci, priznaju, - naši veliki saveznici ovako maćijski postupaju s nama, nastaje pitanje: kako li bi tek postupali da smo kapitulirali na Kosovom Polju, kao što nastaje i pitanje kako li bi se i kad završio ovaj strašni svetski rat?!
Vojvoda Petar Bojović[12]
General Bojović (desno) 1916. godine u Solunu.

Posle izvesnih nesuglasica u pogledu daljih dejstava novembra 1915. godine prevagnuli su neki od stavova na kojima je insistirao i Bojović. Doneta je odluka o povlačenju kroz Albaniju, a izbor za načelnika Štaba Vrhovne komande pao je na Bojovića. Ovu dužnost vršio je od 29. decembra 1915. do februara 1916, planirajući sve, od kontakata sa saveznicima, preko transporta njihovim brodovima, do izbora lokacije na Krfu i brigu o ranjenima. Na poziciji načelnika štaba Vrhovne komande imenovan je umesto bolesnog vojvode Radomira Putnika, kog su njegovi vojnici nosili do Skadra. Po obavljenim poslovima na Krfu, Bojović je krajem maja 1916. sa delom svoga štaba stigao u Solun. I tu ga je čekalo mnoštvo problema i najvažniji, pitanje izvršne komande nad srpskim trupama. Saveznici su nametali rešenja po kojim bi vrhovna komanda u rukovođenju operacijama bila u rukama Francuza. Srpski oficiri, kojima je na čelu bio general Bojović, bili su mišljenja da vrhovno zapovedništvo u Solunu treba da pripadne Srbima, jer imaju i najbrojnije snage, te da da bi srpska vojska trebalo da ima samostalnost.[4][5] U operacijama na Kajmakčalanu, u jesen iste godine, Bojović je rukovodio ofanzivom srpske vojske koja je uz savezničku pomoć porazila bugarske jedinice kod Gorničeva i zauzela Kajmakčalan (30. septembra) i Bitolj (16. novembra).[4][5]

Na novu godinu 1917. vrhovni komandant, regent Aleksandar Karađorđević, poslao mu je Orden Belog orla sa mačevima I reda uz svojeručno pismo kojim mu odaje priznanje što je naša armija preuređena ponova, svetlim svojim primerima, proslavila širom celog sveta ime, hrabrost i požrtvovanje srpskog naroda i njegovih sinova. U rovovskom periodu rata izvršio je drugu reorganizaciju srpske vojske krajem marta 1917. godine kada je, zbog neprekidnog smanjivanja broja vojnika, prestala da postoji Treća armija. Dolazak velikog broja dobrovoljaca popravio je brojno stanje jedinica na frontu i davao nadu da će njihovim prisustvom biti učvršćena ideja o bratstvu, jednakosti i zajednici Srba, Hrvata i Slovenaca. Na mestu načelnika Štaba Vrhovne komande, Bojović je ostao do 19. juna 1918. godine, kada je podneo ostavku zbog neslaganja sa generalima Antante, konkretno s francuskim generalom Gijomom, glavokomandajućim savezničke vojske, oko pitanja da li da se Srbima proširi Solunski front. Ovo neslaganje dovelo je do kolizije između Srpske Vrhovne komande i Glavne komande savezničke vojske. Rezultat je bio povlačenje Bojovića i dodela komande nad srpskom vojskom vojvodi Živojinu Mišiću. Prilikom odlaska sa dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande za zasluge u ratu odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima II reda.[4][5]

Ponovo je preuzeo položaj komandanta Prve armije i odmah po preuzimanju iskazao je svoj komandantski talenat. Po proboju Solunskog fronta za ratne uspehe njegove Prve armije, general Petar Bojović je ukazom br. 50040 od 13. septembra 1918. unapređen u čin vojvode[lower-alpha 3] kao poslednji general unapređen u ovaj čin. Pre njega u ovaj čin su unapređeni Radomir Putnik (1912), Stepa Stepanović (1914) i Živojin Mišić (1914). Sredinom septembra 1918. godine, ova armija je prva probila neprijateljske linije u bici kod Dobrog Polja, napredovajući duboko u okupiranu teritoriju dolinom Vardara prema Velesu. Tim prodorom bugarska vojska je razdvojena od nemačke i austrougarske, čime je praktično, izbačena iz rata. U toku ofanzive, armija kojom je Bojović komandovao nanela je još jedan težak poraz bugarskoj vojsci, kod Kumanova, nakon čega je ubrzo usledila i formalna kapitulacija Bugarske. Napredovajući dolinom Južne Morave, ova vojska je oslobodila Vranje i Leskovac tokom Niške operacije, a kod Niša je 11. oktobra, iz stroja izbačena glavnina nemačke Jedanaeste armije. U daljem nadiranju kao komandant Dunavske divizije osobođena je gotovo cela Srbija sa Beogradom (1. novembra 1918). Srpske trupe su po zauzimanju prestonice nastavile oslobađanje i zauzele su Banat, Srem, Bačku, Slavoniju i znatan deo Hrvatske.[14]

Period između dva rata (1918—1941)[uredi - уреди | uredi izvor]

Službovanje u Kraljevini SHS (1918—1922)[uredi - уреди | uredi izvor]

Po završetku rata, Bojović je 1919. godine, postao komandant Prve armijske oblasti i na toj funkciji je ostao do decembra 1920. godine. Posle smrti vojvode Živojina Mišića, imenovan je načelnikom Glavnog generalštaba vojske Kraljevine SHS, 21. januara 1921. godine. Na tom položaju zadržao se kratko, jer je 8. decembra iste godine smenjen i stavljen na raspolaganje Ministarstvu vojnom. Na njegovo mesto postavljen je odani kraljev general-političar Petar Pešić. Postoje brojni razlozi za njegovo smenjivanje. Sa jedne strane je smatrano da je smenjen jer je odbio ponudu da postane Ministar vojske i mornarice, što je bilo tačno. Tom prilikom je izjavio da je prevashodno vojnik.[15] Sa druge strane kao stvarni razlog navodila se njegova inicijativa koju je uputio Ministrastvu vojnom da se u novom Zakonu o ustrojstvu vojske i mornarice, predvidi ustanovljenje Vrhovnog vojnog saveta na čijem projektu je radio, koji bih davao preloge i u pogledu postavljenja i unapređivanja viših oficira. Time je indirektno okrnjio ugled Vrhovnog komandanta kralja Aleksandra I, pa je smenjivanje na njegov predlog, izvršio ministar vojni general Milivoje Zečević sa obrazloženjem da je vojvoda smenjen zbog starosti i pokazane nesposobnosti za dalje vršenje vojne službe.[lower-alpha 4][16][17] U penziju je otišao u 63. godini, 21. decembra 1921. godine u vreme kada je jedanaest generala[lower-alpha 5] iz rata bilo van aktivne službe.[19] Još jedan od razloga za njegovo penzionisanje bila je rešenost vođe "Bele ruke“ zajedno sa njegovim pristalicama, da ograniči mogućnost upiliva vojvode u kadrovsku politiku koju je on sprovodio. Vojvoda Bojović je tada odlučio da se totalno povuče iz javnog života. Maršal dvora, tada pukovnik (potonji divizijski general) Jevrem Damjanović o ovom slučaju ostavio je beleške u kojima navodi da je u kasnijem periodu sve do 1934. godine, bila primetna kraljeva nepažnja prema vojvodi Bojoviću, čak i u pitanjima protokola.[16]

Penzionerski dani (1922—1941)[uredi - уреди | uredi izvor]

Penzionisan i preveden u rezervu, Bojović je kao najviši rangirani oficir uživao razne povlastice, koje je zaslužio za časno služenje otadžbini u prethodnom ratu.[20] U to vreme penzija vojvode bila je u rangu ministra.[21][22] Takođe je imao pravo da od ministarstva vojske i mornarice posuđuje službeni automobil u privatne svrhe, kad god bi mu zatrebalo, što je on retko koristio. To pravo je imalo još samo devet aktivnih generala jugoslovenske vojske.[16] Dane je provodio pišući memoare, iz kojih je 1922. godine objavljeno samo poglavlje posvećeno odbrani Kosovog polja u Prvom svetskom ratu. Nakon odlaska u penziju 1923. godine, načelnik Istorijskog odeljenja vojske i mornarice, divizijski general Dragutin Kušaković mu je zatražio da napiše svoju biografiju i on je to učinio u najkraćem obimu.[1]

Na zajedničkoj sahrani vojvode Putnika i srpskih političara, koji su preneti iz inostranstva, 7. novembra 1926. godine, vojvoda Petar Bojović je lično nosio kovčeg svog prethodnika na mestu načelnika štaba Vrhovne komande tokom rata.[23] Od 1928. godine živeo je na Vračaru u kući koju je sazidao od svoje vojvodske penzije. Bile su zapažene njegove redovne šetnje po lepom vremenu. Iako već u poznim godinama često je jahajući na konju od Vračara kroz ulice Nemanjinu i Kneza Miloša, odlazio do Topčidera i Košutnjaka. Učestvovao je u manifestaciji koja je održana na Banjici, 6. septembra 1930. godine, prilikom koje je izvršena zamena starih srpskih pukovskih zastava, novim jugoslovenskim. Kao jedan od najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata tom prilikom je prvi odlikovan Ordenom Jugoslovenske krune I reda.[24] Dva dana kasnije 8. septembra iste godine je takođe učestvovao i u manifestaciji osvećenja kraljevskog mauzoleja, crkve Svetog Đorđa na Oplencu i tom prilikom je takođe lično nosio kovčeg sa moštima vožda Karađorđa.[25] U narednom periodu je odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde I reda 1933. godine. Nakon pogibije vrhovnog komandanta kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseljskom atentatu 9. oktobra 1934. godine, kao jedini preostali bojni vojvoda je predvodio pogrebnu povorku na čelu generaliteta i admiraliteta 18. oktobra, od Beograda ka dinastijskom mauzoleju na Oplencu.[26][27]

Gradsko veće grada Beograda je 15. maja 1936. godine, na predlog gradonačelnika Vlade Ilića donelo odluku da se novi bulevar, koji je tada planirano da prolazi kroz Donji grad oko Kalemegdana i poveže Karađorđevu sa Dušanovom ulicom, proglasi za Bulevar vojvode Petra Bojovića. Novoformirani bulevar je nazvan po vojvodi Petru Bojoviću, kako je naglašeno: za zasluge u oslobođenju otadžbine u ratovima 1912–1918 godine.[15] Međutim bulevar nije dobio taj naziv. To se dogodilo šezdeset godina kasnije. Francuska mu je te 1936. godine, dodelila Orden Legije časti I reda. Dve decenije je bio van aktivne vojne službe, u dubokoj starosti, živeći skromno i povučeno doživeo je Drugi svetski rat.[4][5]

Drugi svetski rat (1941—1945)[uredi - уреди | uredi izvor]

Reaktiviranje i izolacija (1941—1944)[uredi - уреди | uredi izvor]

Beograd, 10. decembra 1942. g.
GOSPODINU ARMIJSKOM ĐENERALU
GOSPODINU DRAŽI MIHAJLOVIĆU

POLOŽAJ

U svojoj dubokoj starosti preživljujem časove minulih borbi našeg naroda za njegovo pravo na život i ne nađoh današnjeg primera od Kosovske bitke do Karađorđa i Miloša i od ovih velikih sinova našeg naroda do mene danas. Poznato je, da veliki događaji stvaraju velike ljude a veliki ljudi stvaraju velika dela. Verovao sam, da je srpski narod, nadahnućem Božijim sposoban da daje velike ljude i da će ih u ovim teškim sudbonosnim časovima i dati. Saznanjem da ste Vi, dragi Srbine i đeneralu, razvili oslobodilačku zastavu, sa onoga mesta odakle je moj ratni drug Petar Mišić [lower-alpha 6] započeo, pre dvadeset i osam godina, i proterao neprijatelja iz naše otadžbine, izazvalo je u meni veliku radost i do maksimuma pojačalo želju za ličnim učešćem u današnjoj borbi. U odsustvu fizičke snage da uzmem neposrednog učešća u ostvarenju ovog velikog dela nacije, ja sam Vam, dragi i veliki sine srpskog roda, stavio na raspoloženje moje ime i moju decu uz očinski pozdrav i vojničku zapovest: NAPRED U POBEDU, ZA KRALjA I OTADžBINU.
Vojvoda Petar Bojović[28]

Vojnim pučem od 27. marta 1941. godine, kralj Petar II Karađorđević je proglašen punoletnim a namesništvo na čelu sa njegovim stricem Knezom Pavlom bilo je zbačeno.[30] Knez Pavle je do tada kao prvi kraljev namesnik držao i položaj pomoćnika vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije, pa je sticajem novonastalih okolnosti morao je da preda dužnost. Izvršena je promena uredbe o vrhovnoj inspekciji vojne sile i određeno je da položaj pomoćnika vrhovnog inspektora bude zamenjen sa novim položajem vrhovnog inspektora vojne sile u činu vojvode ili armijskog generala. Pošto je Bojović bio jedini živi vojvoda, imenovan je na ovu dužnost.[31] Ukazom kraljevske vlade od 3. aprila 1941. na predlog ministarskog saveta, 83. godišnji vojvoda Bojović je reaktivran i postavljen za Vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije. Predsednik vlade armijski general Dušan Simović i ministar vojske i mornarice armijski general Bogoljub Ilić, posetili su vojvodu Petra Bojovića u njegovom stanu i tom prilikom ga izvestili o donetoj odluci. Ovom za vojvodu radosnom događaju prisustvovala su i njegova dva sina. Simović je tom prilikom naglasio da će gospodin Vojvoda svu svoju vojničku sposobnost i vrline kao i svoje dugogodišnje vojničko iskustvo upotrebiti na dobro našeg mladog dičnog Kralja i Otadžbine.[32] Transformisanjem Glavnog generalštaba u Štab Vrhovne komande pred Aprilski rat, imenovan je za pomoćnika Vrhovnog komandanta kraljevske jugoslovenske vojske, mladog kralja Petra -{II}-. Zajedno sa kraljem i vladom Dušana Simovića 7. aprila 1941. godine, otputovao je u Sevojno a potom na Pale. Odatle je odstupajući pred agresorom, stigao do Nikšića. Kralj i vlada su mu 15. aprila ponudili odlazak iz zemlje, međutim on je zajedno sa princom Đorđem, odbio da avionom napusti zemlju. Nemci su ga ubrzo zarobili.[2][33]

Završetkom Aprilskog rata Vojska Kraljevine Jugoslavije doživela je slom svojih snaga. Zajedno sa svojim kćerkama uviđajnošću nemačkih snaga, dozvoljen mu je povratak iz Sarajeva preko Vrnjačke Banje u Beograd. Nemci su pokušali da iskoriste i zloupotrebe njegov ugled u narodu i stave ga u svoju službu. Posetio ga je Franc Nojhauzen, generalni opunomoćenik Rajha za privredu Srbije. Po dolasku u njegovu kuću pozdravio ga je i rekao da zna šta on znači za srpski narod, pa ga zbog toga poziva na saradnju sa organima i snagama Rajha u Srbiji u interesu srpskog naroda i Rajha. Vojvoda je nemačkom izaslaniku odgovorio:

Wikiquote „Gospodine, vi znate da sam ja po profesiji vojnik, da cenim svaku vojsku, pa i vašu vojsku. Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati.“
()

Sa lica nadmenog Prusa nije se moglo razabrati kako je primio ove reči. Stari vojvoda je na kraju rekao:

Wikiquote „Molim vas da mi učinite uslugu i obezbedite da dok okupacija traje prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću iz kuće izaći.[15]
()

Nemac je ovaj stav i želju starog ratnika prihvatio i do kraja rata obe strane su se držale tog dogovora. Ispred njegove kuće postavljena je straža i od strane nemačkih okupacionih snaga tretiran kao ratni zarobljenik. Saznavši za položaj vojvode, 21. avgusta 1941. godine, armijski general Dušan Simović preuzima u egzilu njegov dotadašnji položaj pomoćnika vrhovnog komandanta.[34] Tom odlukom vojvoda je razrešen prethodne dužnosti i stavljen na raspolaganje. Tokom Drugog svetskog rata, zbog starosti nije učestvovao ali je 10. decembra 1942. godine, uputio pismo armijskom generalu Draži Mihailoviću podržavajući Jugoslovensku vojsku u otadžbini.[28] Okupaciju je proživeo u izolaciji i dočekao oslobođenje.[5] Nemci vojvodu za sve vreme rata nisu dirali; naprotiv, imali su duboko poštovanje prema ovom slavnom ratniku i njihovom protivniku iz Prvog svetskog rata.[35] Zapaženo je da je šetao po svojoj bašti obučen u svečanu vojvodsku uniformu.[16]

Poslednja slika ostarelog vojvode Petra Bojovića, 1944. godine u svojoj kući.

Poslednje godine (1944—1945)[uredi - уреди | uredi izvor]

Po oslobađanju Beograda krajem 1944. godine, pripadnici OZN-e su upali u kuću vojvode Bojovića. Ostareli vojvoda, obučen u kućni mantil i ne znajući o kome je reč, začuđeno je upitao oficire NOB-a, da mu se predstave. Oficiri isprva nisu obraćali pažnju na njega, misleći da se radi samo o nekom anonimnom starcu. Međutim, kada su na stolici spazili šinjel sa vojvodskim oznakama, počeli su da se ophode prema njemu na krajnje nedostojan način, da ga šamaraju i ponižavaju, dok je vojvoda samo nemoćno gledao kako mu po kući razbacuju i gaze uniformu, odlikovanja, sablju i slušao uvrede. Nakon toga je uhapšen.[lower-alpha 7][35] Mlađeg sina Dobricu, koji je priskočio u pomoć ocu, dok su ga vojnici ponižavali, su takođe uhapsili i poslali na desetogodišnju robiju, pod optužbom da je bio saradnik četnika.[36] U zatvoru je vojvoda Bojović svakodnevno fizički maltertiran i ponižavan. Nakon nekog vremena pušten je u vidno izmučenom stanju. Preminuo je 19. januara 1945. godine, u svojoj kući u Beogradu. Nije ispoštovano pravo na sahranu o državnom trošku, pa je njegovo telo na taljigama prevezeno na Novo groblje. Sahranjen je skromno, 20. januara, bez vojnih počasti u porodičnu grobnicu, a sahrani nije prisustvovao niko, jer je pred samu sahranu, OZN-a preko Radio Beograda objavila vest da će, ako neko od građana Beograda pokuša da dođe na sahranu vojvode Bojovića na Novom groblju, biti uhapšen i krivično gonjen.[35] Za to su se postarali ljudi u kožnim kaputima koji su lično nadgledali skromnu porodičnu sahranu. Nisu dozvoljavali poštovaocima njegovog dela da priđu grobu i odaju poštovanje.[lower-alpha 8][14] Jedini je srpski bojni vojvoda koji je doživeo poniženje, izvedeno od strane unuka njegovih ratnika iz Balkanskih i Prvog svetskog rata.[36]

Dugo posle smrti je bio proskribovan, a njegova porodica izložena najgrubljem ponižavanju. Supruga vojvode Bojovića, Mileva napisala je pismo 26. aprila 1946. godine, Josipu Brozu Titu, moleći ga da joj kaže gde joj je sin zatvoren i zbog čega je uhapšen, uveravajući ga da nikakvo zlo nikom nije načinio. Međutim Broz je nije udostojio odgovorom. U to vreme porodica Koste Rakića se starala o Milevi Bojović[lower-alpha 9] do njene smrti 1956. godine. Po izlasku iz zatvora Dobrica nije zatekao majku u životu.[36][15]

Odlukom novih vlasti 1945. godine je poništena odluka kvislinških vlasti iz 1942. godine i jednoj od ulica u Beogradu vraćeno je staro ime Vojvode Bojovića.[37]

O vojvodi Petru Bojoviću se iz ideloško-političkih razloga dugo ćutalo. Nije se znalo čak ni gde je sahranjen. Na njegovom prosečnom spomeniku bili su uklesani samo ime, prezime i vojni čin, koji su se iz daljine teško mogli uočiti, pa je 1989. godine Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine postavilo spomen bistu.[35][38] Poslednjih godina je počela određena rehabilitacija njegovog dela i ličnosti, zasluga i časti. Tako je u Novoj Varoši, na Vidovdan 28. juna 1997. godine, otkriven spomenik u znak zahvalnosti za sedam ratova u kojima je učestvovao.[35]

Rad na osavremenjivanju vojske[uredi - уреди | uredi izvor]

Rad u ispitnim komisijama za oficirske činove predstavlja značajno područje njegove delatnosti. Prvi put je postavljen za zamenika člana stalne ispitne komisije za majorski čin 1897. godine. Za vreme službovanja u Ministarstvu vojnom i Glavnom generalštabu bio je predsednik komisije za polaganje ispita za niže vojno-administrativne činovnike, stalni član ispitne komisije za čin pešadijskog, konjičkog, artiljerijskog i inženjerijskog majora i njen predsednik za ispitnu 19091910. godinu. Kao pomoćnik načelnika štaba Komande aktivne vojske i pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba bio je član generalštabne komisije koja je pod njegovim rukovodstvom radila od 1906. do 1908. godine. U tom periodu on je zastupao načelnika i rukovodio generalštabnim putovanjima pripravnika za ovu struku. U specifičnim okolnostima ispoljavao je svoj uticaj na vaspitanje oficirskog i vojničkog kadra kao privremeni sudija Moravskog divizijskog vojnog suda, privremeni sudija Velikog vojnog suda, zamenik i redovni član u Vojno-disciplinskom sudu u Beogradu. U vojnom sudstvu ostao je zapamćen po odluci da izdvoji svoje mišljenje na pretresu učesnicima Niške kontrazavere 1903. godine sa obrazloženjem «da se optuženi puste kao nevini».[4]

Petar Bojović je jedan od onih koji je shvatio vrednost novog roda vojske — avijacije. Kada je krajem 1910. i početkom 1911. godine ruski pilot Boris Maslenikov izvršio dvadeset letova pred Beograđanima, vozeći članove kraljevske porodice i građane, jedan od prvih oficira koji se usudio da Beograd izvidi iz vazduha bio je pukovnik Petar Bojović. I kasnije, u ratu, Bojović je ponovo bio u avionu. Kada je pilot Tomić, od decembra 1915. do januara 1916, obavio deset uspešnih letova u saobraćajnoj službi između Skadra, Drača i Elbasan, Bojović se, izvršavajući svoje obaveze, našao na jednom od tih letova.[4]

Marta 1917. godine Vrhovna komanda izvršila je promene u formaciji srpske vojske, u okviru kojih je došlo, po naređenju generala Bojovića, do pregrupisavanja vazduhoplovnih snaga. Tekst naredbe i sama odluka pokazuju njegovu upućenost u tajne novog roda vojske. Saradnja Bojovićeve Prve armije sa avijacijom bitno je doprinela uspehu u probijanju Solunskog fronta. Avioni su nastupanje ove armije pratili sve do Novog Sada.[4]

Porodica[uredi - уреди | uredi izvor]

O ličnom životu poručnika Petra Bojovića iz prvih godina oficirske službe ostali su samo podaci o jednoj kazni i dve veridbe. Kažnjen je 1882. godine sa deset dana zatvora, što je ušao u kafanu kroz prozor i tamo se nedolikujući oficiru ponašao. Dva ministarska odobrenja ženidbe govore o njegovim planovima da na najbolji način uredi lični život, ali o i njegovoj zaljubljivoj prirodi. Kao generalštabni major Petar Bojović je u Kragujevcu upoznao Milevu Jovanović (1872—1956), kćerku Nikole Jovanovića, trgovca. Venčali su se 4. juna 1893. godine u Sabornoj crkvi u Kragujevcu. Sa njom je imao šestoro dece, četiri sina — Božidara (1894—1962), Vojislava (1895—1915), Dobroslava (1898—1971), Radoslava (1904—1906) i dve kćerke Jelicu (1896—1955) i Radu (1900—1959). Kći Jelica se udala nakon Prvog svetskog rata za majora Milorada Majstorovića.[4] Njegov zet je u vojsci Kraljevini Jugoslaviji napredovao do čina brigadnog generala, dok je u Prvom svetskom ratu bio njegov lični ađutant.[5] Njegov jedini unuk po direktnoj liniji je Vladimir Majstorović (1922).[1]

Bibliografija[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Posmatranje o železnicama; Johan Radenštaj (prevod), 1879.
  • Vođ patrole (prevod), 1880.
  • Puške repetirke, 1881.
  • Bojna taktika pešadije, konjice i artiljerije; Anri Brijalin (prevod), 1883.
  • Utvrđivanje država i utvrđeni logor; Anri Brijalin (prevod), 1883.
  • Sistematsko obučavanje konjanika u poljskoj službi, (prevod), 1885.
  • Kako da se sačuvaju konji od uboja u bok, od viskog sedla, (prevod), 1885.
  • Veliki jesenji manevri 3. francuskog korpusa 1888. godine, 1889.
  • O prirodnim sklonostima konja i njihovom savlađivanju pri dresuri, (prevod), 1891.
  • Upliv bezdimnog baruta na taktiku, (prevod), 1891.
  • Moralno vaspitanje vojnika, (prevod), 1891.
  • Oficirski kor, 1892.
  • Borbena Konjička Taktika; Anri Brijalmont (prevod), 1893.
  • Pogled na naša pešadijska egzercirana pravila, 1897.
  • O dejstvu savremenog oružija i uzajanom potpomaganju rodova oružija u borbi, 1901.
  • Uput za obuku regruta u ratnoj službi, 1901. i 1904.
  • Plan za bitku. Strategijska studija po đeneralu Lavalu, 1902.
  • Za knjaza i otadžbinu, (prevod), 1903.
  • Šta imamo i možemo da očekujemo od egzercirnih pravila uopšte a šta od pešadijske posebnice, 1903. i 1922.
  • Metoda za rešavanje taktičkih zadataka u granicama sdruženih odreda, 1905. i 1912.
  • Veliki jesenji manevri u 1905. godini, 1905. i 1906.
  • Privremena pešadijska egzercirana pravila, (dopunjeno izdanje), 1906.
  • Ratno iskustvo i egzercirana pravila, 1907.
  • Misli o izvođenju velikih jesenjih manevra kod nas, 1907.
  • Vaspitanje vojnika — Odgovor na kritiku, 1908.
  • Odbrana Kosova polja 1915. godine i zaštita odstupanja Srpske vojske preko Albanije i Crne Gore, 1922.

Unapređenje u činove[lower-alpha 10][uredi - уреди | uredi izvor]

Kaplar Podnarednik Narednik Narednik-vodnik Treće klase[lower-alpha 11] Narednik-vodnik Druge klase[lower-alpha 12] Narednik-vodnik Prve klase[lower-alpha 13] Potporučnik Poručnik Kapetan Druge klase
4. maj 1876. 1. jun 1876. 10. decembar 1876. Nije
unapređen
Nije
unapređen
Nije
unapređen
21. jul 1880. 24. decembar 1883. 22. februar 1888.
Kapetan Prve klase Major Potpukovnik Pukovnik General[lower-alpha 14] Brigadni
general
[lower-alpha 15]
Divizijski
general
[lower-alpha 16]
Armijski
general
[lower-alpha 17]
Vojvoda[lower-alpha 18]
30. avgust 1891. 2. avgust 1893. 21. septembar 1897. 6. maj 1901. 20. oktobar 1912. Nije
unapređen
Nije
unapređen
Nije
unapređen
13. septembar 1918.

Odlikovanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Domaća odlikovanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Odlikovanja Vojvode Petra Bojovića [lower-alpha 19]
Orden Karađorđeve zvezde Orden Belog orla sa mačevima
Orden Jugoslovenske krune Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima Orden Belog orla Orden Takovskog krsta
Orden Svetog Save Orden Svetog Mauricija i Lazara Orden Legije časti Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa
Orden Svetog Spasitelja Orden Daneborg Orden za građanske zasluge
Orden Svetog Đorđa Orden Franca Jozefa Ratni krst 1914—1918

Inostrana odlikovanja[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Orden Franca Jozefa 5. reda, Austrougarska
  • Orden Svetog Aleksandra 2. reda, Bugarska
  • Orden za vojne zasluge 2. reda, Bugarska
  • Orden za građanske zasluge, Bugarska
  • Orden Svetog Spasitelja 2. i 4. reda, Grčka
  • Orden Daneborg 4. reda, Danska
  • Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. reda, Engleska
  • Orden Sv. Mauricija i Lazara 1. reda, Italija
  • Orden Svetog Đorđa 3. reda, Rusija
  • Orden Legije časti 1, 2. i 4. reda, Francuska
  • Spomenica Rusko-turskog rata 1877-1878, Rusija
  • Ratni krst 1914—1918, Francuska

Rekli su o Petru Bojoviću[uredi - уреди | uredi izvor]

Wikiquote „Vojvoda Bojović je jedan od naših izuzetnih vojskovođa koji je svoju vernost otadžbini i kruni dokazao u svim bojevima i bitkama. On ima vrlo veliko srce i još veću dušu.“
Wikiquote „Iako se nismo slagali i uvek sukobljavali, vojvoda Bojović je bio po meni veliki vojnik i još veći partiota, ponikao iz naše srpske zemlje.“
Wikiquote „Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je svoj život posvetio svojoj zemlji. Njegove glavne osobine su iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne izdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečeg melanholičnog. To je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu.“
Wikiquote „Vojvoda Petar Bojović nije bio samo veliki vojskovođa i strateg, već i veliki pisac i teoretičar, književnik i mislilac, čija razmišljanja o istoriji, nauci, moralu i kulturi spadaju u najlepše stranice napisane u to vreme, koje i danas imaju svežinu i veliku vojnu, istorijsku i književnu vrednost.“
(general-pukovnik Milovan Bojović[39])

Foto-galerija[uredi - уреди | uredi izvor]

Napomene[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Stric vojvodin.
  2. Deda general-pukovnika i diplomate Koče Popovića.
  3. Maršalski čin.[13]
  4. Izjava dr. Momčila Ivanića, istaknutog radikala u časopisu „Radikal“ 25. decembra 1921. godine.
  5. Trojca su bili vojvode. Pored njega više u aktivnoj službi više nije bilo Stepe Stepanovića (penzionisan 1920) i Živojina Mišića (preminuo 1921).[18]
  6. Vojvoda Petar Bojović nije lično pisao ovo pismo, nego ga je diktirao i tom prilikom daktilograf je pogrešno ukucao “Petar Mišić“ umesto Živojin Mišić. Petar Mišić je bio general, zaverenik i učesnik Majskog prevrata a bio je u štabu Prve armije. Otuda i ta permutacija ličnosti kod starog vojvode Bojovića.[28][29]
  7. Svedočenje istoričara general-majora Milorada Prelevića.[35]
  8. Svedočenje porodice Bojović.[15]
  9. Mileva Bojović je tada pričala o malo poznatom periodu tokom Drugog svetskog rata.[15]
  10. datumi po Julijanskom kalendaru
  11. Uveden 1923. godine.
  12. Uveden 1923. godine.
  13. Uveden 1923. godine.
  14. 1923. Čin razdvojen na tri nova a već unapređeni pomereni u rang divizijskog ili armijskog.
  15. Uveden 1923. godine.
  16. Uveden 1923. godine.
  17. Uveden 1923. godine.
  18. 1923. Čin ostao najviši i posle promene u strukturi unapređenja.
  19. Spomenice i medalje nisu uključene.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Subotić & Prelić 1998, str. 61-65.
  2. 2,0 2,1 2,2 Subotić & Prelić 1998, str. 317-322.
  3. Subotić & Prelić 1998, str. 66.
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 4,12 4,13 4,14 4,15 4,16 4,17 4,18 4,19 4,20 4,21 4,22 4,23 4,24 4,25 4,26 Milićević & Popović 2003, str. 57-65.
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 5,16 5,17 Bjelajac 2004, str. 129.
  6. Subotić & Prelić 1998, str. 73-80.
  7. 7,0 7,1 7,2 Stanojević 1925.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 Subotić & Prelić 1998, str. 13-38.
  9. Opačić 2008, str. 135.
  10. Opačić 2008, str. 142.
  11. Opačić 2008, str. 154.
  12. Bojović 1999, str. 86.
  13. Vlahović 1989).
  14. 14,0 14,1 Dan sećanja na zaboravljeno oslobođenje Beograda („Politika“, 1. novembar 2012)
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 15,5 Subotić & Prelić 1998, str. 69-70.
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 Subotić & Prelić 1998, str. 267-268.
  17. Ivetić 2000, str. 38.
  18. Bjelajac 2004, str. 13.
  19. Bjelajac 2004, str. 98-99.
  20. Rajić 2001, str. 155-156.
  21. Milićević 2002, str. 59.
  22. Milićević 2002, str. 90.
  23. Skoko 1990, str. 696-705.
  24. Politika 7. septembar 1930.
  25. Politika 9. septembar 1930.
  26. Subotić & Prelić 1998, str. 59.
  27. Politika 19. oktobar 1934.
  28. 28,0 28,1 28,2 Pismo vojvode Petra Bojovića Draži – original
  29. Jovović 2014, str. 564.
  30. Janković & Lalić 2007, str. 53-56.
  31. Politika 5. april 1941.
  32. Politika 4. april 1941.
  33. Matović 2004, str. 180.
  34. Nikolić 2008, str. 12.
  35. 35,0 35,1 35,2 35,3 35,4 35,5 Rajić 2001, str. 181.
  36. 36,0 36,1 36,2 Opačić 2008, str. 24.
  37. Leko & Vartabedijan 2006, str. 165-168.
  38. Konkretne akcije koje je drustvo uradilo za trideset pet godina postojanja
  39. Bojović 1999, str. 9–10.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Subotić, Vojislav; Prelić, Rade (1998). "Život i delo Vojvode Petra Bojovića“ — Zbornik radova sa naučnog skupa. Beograd: Nova Varoš: Dom kulture „Jovan Tomić"; Beograd: Istorijski muzej Srbije (Beograd: MB Grafika).  (COBISS)
  • Milićević, Milić; Popović, Ljubodrag (2003). Generali Vojske Kneževnine i Kraljevine Srbije. Beograd: Vojnoizdavački zavod. ISBN 978-86-335-0142-2. 
  • Bjelajac, Mile (2004). Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918—1941. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Gavrić, Tomislav; Simonović, Dragan (1990). Vojvoda Petar Bojović. Beograd: Narodno delo. ISBN 978-86-7527-004-1. 
  • Stanojević, Stanoje (1925). Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Opačić, Petar (2008). Vojvoda Živojin Mišić. Beograd: BeoSing. ISBN 978-86-87187-00-9. 
  • Matović, Ivan (2004). Verni otadžbini i pozivu. Beograd: NIC Vojska. ISBN 978-86-7530-113-4. 
  • Ivetić, Velimir (2000). Načelnici generalštaba 1876—2000. Beograd: NIC Vojska. 
  • Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. 
  • Leko, Milan; Vartabedijan, Miodrag (2006). Beogradske ulice i trgovi 1872—2006. Beograd: Zavod za udžbenike. ISBN 978-86-17-12858-4. 
  • Bojović, Petar (1999). Odbrana Kosovoga Polja 1915. godine. Beograd: Stari Grad. ISBN 978-86-7230-018-5. 
  • Rajić, Rade (2001). U ime vojničke časti. Beograd: „Vojnoizdavački zavod“. ISBN 978-86-335-0088-6.  (COBISS)
  • Skoko, Savo (1990). Vojvoda Radomir Putnik (Drugo izdanje izd.). Beogradski izdavačko-grafički zavod. ISBN 978-86-13-00453-0. 
  • Milićević, Milić (2002). Reforma vojske Srbije: 1897—1900. Beograd: Vojnoizdavački zavod. ISBN 978-86-335-0112-5. 
  • Janković, Miodrag; Lalić, Veljko (2007). Knez Pavle: Istina o 27. martu. Beograd: Una Press. ISBN 978-86-86791-03-0. 
  • Nikolić, Kosta (2008). Vlade Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu 1941—1945. Beograd: Institut za savremenu istoriju Srbije. ISBN 978-86-7403-120-9. 
  • Jovović, Božidar (2014). Vojvoda Petar Bojović - Između pohvale i pokude. Beograd: Medija centar "Odbrana". ISBN 978-86-335-0435-5. 
  • Vlahović, Tomislav S. (1989). Vitezovi Karađorđeve zvezde sa mačevima. Beograd: Radiša Tomić.  (COBISS)

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

prethodnik
v. d.
generalštabni pukovnik Aleksandar Mašin
Vršilac dužnosti Načelnika Glavnog generalštaba Kraljevine Srbije
19061908.
sledbenik
general
Radomir Putnik
prethodnik
vojvoda
Radomir Putnik
Vršilac dužnosti Načelnika Štaba Vrhovne komande Kraljevine Srbije
19151916.
sledbenik
nastavio službovanje
prethodnik
položaj potvrđen
Načelnik Štaba Vrhovne komande Kraljevine Srbije
19161918.
sledbenik
vojvoda
Živojin Mišić
prethodnik
vojvoda
Živojin Mišić
Načelnik Glavnog generalštaba Jugoslovenske vojske
1921.
sledbenik
general
Petar Pešić