Nikola Pašić

Izvor: Wikipedia
Nikola Pašić
Nikola Pašić
Mandat(i)
Predsednik vlade Srbije i Kraljevine SHS
11. novembar 1891. - 1892.
27. novembar 19041926. (uz prekide)
Ministar spoljnih poslova
21. mart 18921904. - 9. avgust 1892.
19041905.
19061908.
19121918.
Biografija
Politička partija Narodna radikalna stranka
Supružnik Đurđina Duković
Profesija Inženjer
Potpis FirmaNikolaPasic--neareastpresents00lequuoft.png

Nikola Pašić (1845-1926), političar, dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Radikalne stranke

Biografija[uredi - уреди]

Rođen je 18.12. 1845. u Zaječaru u pekarskoj porodici. Bugarski izvori redovno spominju da je Pašić bio Bugarin i sa očeve i sa majčine strane, jer mu je majka bila Bugarka iz Vidina, a otac Bugarin iz Gabrova. Tek je preudajom za g. Pašića mali Nikola bio usvojen i dobio svoje sadašnje prezime. Time se objašnjavaju i njegove rodbinske veze i izbeglištvo u Bugarsku u jednom periodu. Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom.

Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je na Politehničkoj školi u Cirihu tehničke nauke kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću, ali se kasnije razišao sa njim. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta-Beč vratio se u zemlju. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom.

Politička karijera[uredi - уреди]

Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac.

Godine 1881. kad je zvanično osnovana Radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Po izbijanju Timočke bune napušta zemlju (izbeglištvo u Bugarsku 1883-1889), a decembra 1883. je u odsustvu osuđen je na smrt. Posle abdikacije kralja Milana (1889), bio je amnestiran, vratio se u zemlju i ponovo preuzeo vođstvo Radikalne stranke.

Gradonačelnik[uredi - уреди]

Dva puta je bio gradonačelnik Beograda: 30.12. 1889 - 14.1. 1891. i 10.1. 1897 - 13.11. 1897. Raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice.

Predsednik Vlade[uredi - уреди]

Predsednik srpske vlade postao je prvi put 11.2. 1891. Predsednik vlade je bio 1891-1892. i ministar inostranih poslova Srbije od 21.3. 1892. do 9.8. 1892. U periodu 1893-1894 bio je diplomata, predstavnik srpske vlade u Petrogradu. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom poslednjeg Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim.

Posle neuspelog Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana 1899, kao radikalski prvak osuđen je na 5 godina zatvora, ali je odmah pomilovan i pušten. Sledećih nekoliko godina, do Majskog prevrata 1903, bio je van političke scene. Uključuje se u politički život 1901, a posle ubistva Aleksandra Obrenovića i povratka na vlast dinastije Karađorđević (1903), Pašić ponovo preuzima vođstvo Radikalne stranke.

Predsednik vlade po drugi put postaje 27. novembra 1904. Na ovom položaju je uglavnom bio sve do svoje smrti 1926. godine. Preciznije, predsednik vlade Srbije je bio 1904-1918 sa tri prekida i predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u periodu 1921-1926 sa jednim prekidom.

Osim ove velike funkcije bio je pet puta predsednik Narodne skupštine, zatim ministar spoljnih poslova u periodima 1904-05, 1906-08, 1912-18. i potom u Kraljevini SHS 1921. Osim toga, Pašić je od osnivanja 1881. do svoje smrti, vodio Narodnu radikalnu stranku.

Uspešno je vodio Srbiju kroz dva balkanska rata i kroz Prvi svetski rat. Bio je predsednik delegacije Srbije na Konferenciji mira u Bukureštu 1913. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919.

Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva.

Vidovdanski Ustav[uredi - уреди]

Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade.

Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potrešen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od mozdanog udara, u 81. godini života. Sahranjen na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti.

Carinski rat[uredi - уреди]

Izašao je kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom (1906-1911), izvukavši Srbiju iz zagrljaja ekonomske blokade velike susedne imperije i omogućivši srpskoj privredi da se probije "iz balkanskog kotla na svetsku pijacu". U svojoj politici oslanjao se na Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku.

U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: "Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo". Osim toga on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu "ovaj". Bio je poznat po nadimku Baja.

Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a "Politika" od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu.

Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu

O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih:

  • Miodrag Dimitrijević: "Nikola Pašić u hodu istorije" 2005. g. (190 str)
  • Živorad Lazić: "Pašić i četiri kralja" 2005. g. (320 str)
  • Latinka Perović: "Nikola Pašić u narodnoj skupštini" 1997. g. (780 str)

U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina "Nikola Pašić". U Srbiji danas postoji Radikalna stranka "Nikola Pašić", kao i Srpska radikalna stranka koje nemaju kontinuitet sa Narodne radikalne stranke, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem.

U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm.

Porodični život[uredi - уреди]

Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina. Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu.

Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro ' 80. godina u Ženevi). Nikola Pašić Drugi živi u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.

Kritike Nikole Pašića[uredi - уреди]

Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: "Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima".

Zgrada u kojoj je umro Nikola Pašić

Arčibald Rajs u svojoj knjizi "Čujte Srbi!" zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: "Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji. ... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više."

"Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega". (Otokar Keršovani)

Anegdote[uredi - уреди]

Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote.

  • Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, "Šta ima novo?" odgovorio je: "Ne znam. Nisam još čitao Politiku".
  • Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke "jače" reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio "Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!". Baja je odgovorio "Kakvi ste vi Englezi, takav sam Gledson!"
  • Pri jednom prijemu slovenačkih preprorodovaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegaciju: „A vi ste Slovaci“, na što mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[1]

Bibliografija[uredi - уреди]

Kazimirović, Vasa. Nikola Pašić i njegovo dova, 1845-1926, klj 1 i 2. (Beograd, Nova Evropa, 1990)

Radenković, Đorđe. Pašić i Jugoslavija. (Beograd: Službeni List SRJ, 1999.) ISBN 86-355-0428-3

Stanković, Đorđe Đ. Nikola Pašić i Hrvati: (1918-1923). (Beograd: BIGZ, 1995.) ISBN 86-13-00828-3

Izvori[uredi - уреди]

  1. Vladimir Dedijer, Srajevo 1914, Prosveta, Beograd 1966, str. 745

Vanjske veze[uredi - уреди]