Milovan Milovanović

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Milovan Milovanović

Na dužnosti
1911 – 1912
Monarh Petar I
Prethodnik: Nikola Pašić
Nasljednik: Marko Trifković

Rođen/a 17. februar 1863. (1863-02-17)
Beograd, Kneževina Srbija
Umro/la jun 18 1912. (dob: 49)
Beograd, Kraljevina Srbija
Politička stranka Narodna radikalna stranka
Zanimanje pravnik, političar i diplomat
Religija Srpska pravoslavna crkva

Milovan Đ. Milovanović (17. februar 186318. jun 1912) bio je srpski teoretičar države i prava, diplomata i političar. Bio je predsednik Vlade Kraljevine Srbije (1911—1912) i za vreme svog mandata zaključio je savez sa Bugarskom koji je omogućio stvaranje Balkanskog saveza protiv Osmanskog carstva.

Milovanović je bio sin bio Đorđa Milovanovića (1813-1885), poznatog sudije konzervativne orijentacije, državnog savetnika i ministrа pravde 1875.

Milovanović je bio "Parizlija", tj. pariski djak, briljantan student sa doktoratom na Pravnom fakultetu u Parizu o garantnim ugovorima u XIX veku, doktoratom koji je 1888. bio nagradjen zlatnom medaljom na Pariskom univerzitetu. Kao profesor državnog prava na Velikoj školi u Beogradu i jedan od prvaka Narodne radikalne stranke, Milovanović je kao pravni ekspert imenovan u ustavni odbor učestvovao u pripremi i izradi Ustava Srbije iz 1888., jednog od najslobodumnijih ustava u tadašnjoj Evropi. Milovanović je u karijeri bio još i ministar pravde, ministar finansija, ministar spoljnih poslova (1909-1912) i diplomata, tj. poslanik Srbije u Rimu (1903-1907).

Kako navodi Milovanovićev biograf Dimitrije Djordjević, najbolji prikaz Milovanovićevog ličnog uspeha [kao poslanika Srbije u Rimu] dao je u jednom izveštaju francuskoj vladi ambasador Barer, jedna od najumnijih glava francuske diplomatije. «Poznajući u tančine balkanske stvari, obdaren živom inteligencijom i sigurnim sudom, Milovanović je uspeo da u rimskom političkom svetu zadobije daleko veći uticaj no što mu ga daje položaj jedne male zemlje» pisao je ambasador. «On je svakako izvršio jak uticaj na akciju Italije na Balkanu, svojim misljenjem i poverljivim savetima koje je davao Konzulti.» [Italijanski Ustavni sud]... Veliki lični i diplomatski uspeh postigao je Milovanovic na Haškoj mirovnoj konferenciji juna 1907. Odlican pravnik, okretan govornik,Milovanović je skrenuo pažnju najvidjenijih pravnika toga vremena, de Martensa i Leona Buržoa. Na početku rada Konferencije, Milovanović je bio izabran za potpredsednika jedne od četiri komisije... Izabran za člana Stalnog izbornog suda u Hagu, Milovanović je i na konferenciji doživeo lični trijumf. To je bilo prvi put u istoriji Srbije da njen predstavnik zauzme tako visoko mesto u jednom važnom medjunarodnom telu. Lične veze koje je pritom ostvario bile su Milovanoviću vrlo značajne u daljoj političkoj aktivnosti, posebno tokom Aneksione krize 1908, posle čijeg izbijanja je postavljen za ministra spoljnih poslova u koncentracionoj vladi Stojana Novakovića (1909).

Ministar spoljnih poslova u nekoliko radikalskih vlada, Milovanović je bio predsednik vlade Kraljevine Srbije od 25. juna 1911. (po starom kalendaru) i ministar spoljnih poslova sve do svoje iznenadne smrti. Zajedno sa bugarskim predsednikom vlade Ivanom Gešovim bio je tvorac saveza s Bugarskom bez kojega ne bi bilo ni uspeha u konačnom oblikovanju Balkanskog saveza niti pobede nad Osmansko carstvom u Prvom balkanskom ratu 1912. godine.

Preminuo je nekoliko meseci pre izbijanja Prvog balkanskog rata. Slobodan Jovanović ga je s pravom označio kao jednog od najboljih srpskih diplomata: „Srpske interese imao je stalno na umu, ali nije ih suviše naglašavao, nego ih je vezivao za neke više i opštije interese.“

Glavna dela[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Les Traités de garantie au XIXe siècle, Paris 1888.
  • Naša ustavna reforma, Begrad 1888.
  • Srbi i Hrvati, Beograd 1895.
  • Srbi i Bugari, Beograd 1898.
  • Jedan ili dva doma, Beograd 1901.
  • Državno pravo, Filip Višnjić, Beograd 1997, 310 str.


Bibliografija[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Slobodan Jovanović, “Milovan Milovanović“, Srpski književni glasnik, 2-6, 1937.
  • Dimitrije Đorđević, Milovan Milovanović, Prosveta, Beograd 1962, 179 pp.
  • Dušan T. Bataković (ur.), Nova istorija srpskog naroda, Naš dom, Beograd, 2005.
  • Dejvid Mekenzi, Milovan Milovanović. Srpski diplomata i državnik, Dosije, Beograd, 2007.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Prethodnik:
Nikola Pašić
predsednik Vlade Srbije
19111912
Nasljednik:
Marko Trifković