Српскохрватски језик

Izvor: Wikipedia

Latinična verzija


Српскохрватски језик
Hrvatskosrpski jezik
Srpskohrvatski jezik
Хрватскoсрпски језик
Govori se u  BiH
 Hrvatska
 Srbija
 Crna Gora
(pod drugim imenima)
Region Jugoistočna Evropa ili Balkan
Ukupno govornici cca. 23 miliona (sve varijante)
Jezička porodica Indoevropski


>Balto-slavenski
->Slavenski
-->Južni
--->Zapadni
---->

Jezički kodovi
ISO 639-1 sh (bivši)
ISO 639-2 sla
ISO 639-3 hbsSerbo-Croat
centralno-južnoslovenski
jezici i narečja
srpskohrvatski
srpski · hrvatski · bosanski · crnogorski
štokavski (ekavski · ijekavski · ikavski)
kajkavski (ekavski · ikavski)
čakavski (ikavski · ekavski · jekavski · cakavizam)
torlački
romanosrpski · slavenosrpski · šatrovački
bunjevački · gradišćanskohrvatski
moliškohrvatski · našinski
užički govor
srpskohrvatski jezik i jezička politika
p  r  u
подручје на коме апсолутна или релативна већина становника говори српскохрватски језик (2005. година)

Српскохрватски, хрватскосрпски или босанско-хрватско-српски језик[1] је језик из западне групе јужнославенских језика.

Настао је средином 19. века, Бечким књижевним договором, којим је као основа за заједнички књижевни језик Јужних Словена узет народни говор Босне и Херцеговине, карактеристичан по штокавском наречју и ијекавском изговору.[2]

Овај језик, под називом српско-хрватско-словенски, је био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевина Југославија). Такође, српскохрватски је био један од званичних језика СФР Југославије (друга два су били словеначки и македонски). И даље се користи, под другим именима и стандардима, у данашњој Босни и Херцеговини, Црној Гори Хрватској и Србији, док становници Македоније и Словеније донекле и даље разумеју језик. Језик такође говоре мањине из бивших југословенских република у Аустрији, Мађарској, Албанији, Италији, Румунији итд.

Istorija

Почетком 19. века Срби и Хрвати су користили различите стандарде књижевног језика. У Србији је у званичној употреби био славено-сербски језик, архаични језик образованих слојева под јаким утицајем русизама и црквено-славизама. С друге стране, хрватски писци су углавном користили кајкавско наречје. Међутим, многи тадашњи слависти су сматрали да је народни језик Хрвата и Срба, па и других Јужних Словена, један језик. Знаменити лингивста Јосеф Добровски је још 1815. године употријебио израз «српски или хрватски». Словенски лингивста Јернеј Копитар је сматрао да штокавски говор чини јединствен језик који је у свом писму из 1836. године назвао «српско-хрватски».

У време илирског покрета се јављају идеје о стварању заједничког књижевног језика, који се у то време углавном називао илирским. Вук и илирци су настојали да остваре потпуно јединство језика и правописа. Вук Караџић је 1845. формулисао тај идеал овако:

Wikicitati „Ми сви ваља да се трудимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Славенскима и од Славенскијех Латинскима, па ћемо онда (и само онда) бити један народ и имати једну књижевност...[3]
()

1850. године се у Бечу састало 5 књижевника из Хрватске, 2 из Србије и 1 из Словеније ради постизања договора о уједињењу књижевног језика. Циљ им је био да се књижевни национални језици што је више могуће приближе, јер су сматрали да су сви јужни Славени један народ и стога требају имати један књижевни језик.

Wikicitati „Знајући да један народ треба једну књижевност да има, и по том са жалости гледајући, како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици, него и по језику и правопису, састајали смо се овијех дана да се разговоримо, како бисмо се, што се за сад више може у књижевности сложили и ујединили.[4]
()

Окупљени јужнословенски лингвисти закључују да не ваља мијешајући нарјечја и градити ново, којега у народу нема, него да је боље од народнијех нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик. За књижевно наречје је изабрано јужно наречје, односно штокавско нарјечје и ијекавског изговора, из разлога што највише народа тако говори, што су готово све народне пјесме у њему спјеване и што је стара дубровачка књижевност у њему списана.[5]

Хрвати писци су изашли у сусрет одричући се кајкавштине и усвајајући штокавско наречје за књижевно, а српски књижевници напуштањем црквено-словенског језика.[6] Након тога, ради приближавања два писма, извршене су реформе латинице и ћирилице по фонетском принципу.[7]

Српскохрватски језик је био службени језик Босне и Херцеговине од 1907. до 1918. године, у периоду аустро-угарске владавине. Пре тога, у периоду од 1878. до 1907. године, исти језик је службено називан босанским. Наредбом Земаљске владе од 4. 10.1907. г. одређено је да се "има посве напустити назив 'босански језик' и да се имаде земаљски језик називати 'српско-хрватски језик'."

Српскохрватски језик, под називом "српско-хрватско-словенски", је био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевина Југославија). Такође, српскохрватски је био један од три званична језика СФР Југославије (друга два су били словеначки и македонски). Био је званични језик у четири бивше републике СФРЈ: СР БиХ, СР Црној Гори, СР Србији и СР Хрватској. 1954. године је дошло до тзв. Новосадског договора који је смјерао уједначити хрватски и српски на правописној, терминолошкој и другим разинама.

Распадом СФРЈ 1991. године овај језик је престао бити у службеној употреби. Српско-хрватски језик савремена лингвистика сматра живим макројезиком.[8] У славистици се данас такође користи назив босанско-хрватско-српски језик.[9]

Контроверзно име

Име српскохрватски је контроверзно због историјских и политичких разлога, као и због различитих тумачења да ли је у питању језик или дијасистем. Након распада југославије, у употреби је и израз БХС, односно босанско-хрватско-српски језик.

Генетсколингвистичка тачка гледишта

Са генетсколингвистичке тачке гледиста, српскохрватски је настао од неоштокавског дијалекта који развили славинизирани Власи из Херцеговине и Црне Горе, и сматрао се једним језиком са две међусобно разумљиве варијанте: западни (хрватски, тада хрватскосрпски) и источни (српски, тада српскохрватски). Овакав став је био доминантан од 1870. године до 1960-их. Коришћење националних имена за варијације није било прилагођено босанским Муслиманима (Муслиманима по националности), нити је генерално коришћење речи српскохрватски уместо хрватскосрпски одговарало Хрватима.

Генетска лингвистика се углавном бави двеју карактеристикама: пореклом језика и међусобним разумевањем између језика. Према овим критеријумима, на пример говорни хинду и урду су један језик, као и бугарски и македонски.

Социолингвистичка тачка гледишта

Социолингвистичка ситуација је комплекснија. Током историје, народни, књижевни и писани језик овог региона се развијао у више група независно.

Средином деветнаестог века, хрватски и српски писци и лингвисти су одлучили да користе најраспрострањенији штокавски дијалект као основ за књижевни језик. Због тога су се развила два стандардна језика, стварајући језик с две варијације, назван српскохрватски и хрватскосрпски.

Након етничких тензија седамдесетих година двадесетог века, а нарочито након распада Југославије и рата који га је пратио, већина је одлучила да зову свој језик српски, хрватски или босански, зависно од етничке или регионалне припадности.

Званична имена

Већина људи који се могу класификовати као матерњи говорници српскохрватског не сматрају да причају тај језик, већ:

  • Бошњаци у Босни и Херцеговини зову свој језик босанским', док код Срба и Хрвата постоје подијељења мишљења о имену босанског језика. Наиме, одређени број српских лингвиста босански језик назива бошњачким', али Министарство образовања Србије, користи термин босански. Скупина хрватских лингвиста предвођених Далибором Брозовићем користе назив бошњачки, док скупина слависта предвођена Звонком Ковачем, сматра да се босански језик треба називати његовим изворним именом.
  • Хрвати у Хрватској и Босни и Херцеговини зову свој језик хрватским.
  • U Crnoj Gori, jezik se zvanično i većinski zove srpski, ali je odnedavno ustavom uveden i crnogorski.
  • Срби у Србији и Црној Гори и Босни и Херцеговини зову свој језик српским.

Међународна организација за стандардизацију (ИСО) је развила две класификације:

Међународна организацјиа за стандаризацију (ISO) је развиле две класификацје:

  • српски - UDC 861, акроним sr.
  • хрватски - UDC 862, акроним hr.

док се за српскохрватски користи UDC 861/862, akronim sh. Такође, ISO 639 стандард описује босански као језик с акронимом bs.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију сматра језик који назива БХС (босански-хрватски-српски) матерњим језиком свих Босанаца, Хрвата, Црногораца и Срба.

Говорници хрватскосрпског / српскохрватског у Хрватској

Према званичним подацима Државног завода за статистику (DZS: Stanovništvo prema materinskom jeziku...) на попису становништва Хрватске 2001. године 2.054 становника (0,05 %) изјаснило се да им је матерински језик хрватскосрпски, а 4.961 грађанин (0,11 %) да им је матерински језик српскохрватски, што значи да укупно 7.015 становника Хрватске (0,16 %) за свој матерински језик сматра хрватскосрпски одн. српскохрватски. (За успоредбу: на истом попису само 44.629 становника се изјаснило да им је матерински језик српски, иако их се преко 200.000 изјаснило да су српске националности.)

Број говорника хрватскосрпског односно српскохрватског био би и већи да (бар неки) пописивачи нису одбијали да упишу такве називе, тврдећи да они нису предвиђени и да их не смију уписати.

Дијалекти

Дијалекти штокавског наречја
Традиционални изговори српскохрватског језика
Данашња распрострањеност трију изговора

Српскохрватски језик има три основна наречја, која су названа према упитној заменици која се разликује у сваком од њих. Чакавско наречје користи упитну заменицу ча, кајкавско наречје користи кај, а штокавско наречје користи што или шта. Наречја као што је торлачко или шћакавско нису препозната у овој класификацији.

Такође, постоје три основна начина за замењивање у говору и писању протословенског самогласника јат. У оквиру чакавског наречја обично се користи самогласник и за замењивање јата (тзв. икавски изговор), док се у неким чакавским говорима користе и самогласник е (екавски изговор), као и самогласничка група ије односно је (ијекавски изговор). Кајкавско наречје обично замењује јат самогласником е, док је штокавско, попут чакавског, подељено на говоре који користе самогласничке групе ије и је (ијекавски), самогласник е (екавски) и самогласник и (икавски).

Изражавање јата

Протословенски самогласкик јат је временом измењен и сада се изражава на три различита начина у српскохрватском језику:

  • у говорима који користе екавски изговор, јат постаје е.
  • у говорима који користе икавски изговор, јат постаје и.
  • у говорима који користе ијекавски или јекавски изговор, јат постаје ије или је, у зависности од тога да ли је самогласник дуг или кратак.

Писма

Током историје, овај језик је био писан користећи више писама:

Данас се користе латиница и ћирилица. Латиница је у употреби на свим просторима где се говори српскохрватски, док је ћирилица једна од два писма која се користе у Србији и Црној Гори и Босни и Херцеговини.

Свако слово из једног писма одговара само једном слову из другог писма, изузев у случају латиничних диграма. Ознаке DŽ, LJ, NJ; су евивалент Џ, Љ, Њ

Ћирилица према латиници

ћирилица А а Б б В в Г г Д д Ђ ђ Е е Ж ж З з И и Ј ј К к Л л Љ љ М м
латиница A a B b V v G g D d Đ đ E e Ž ž Z z I i J j K k L l Lj lj M m
ћирилица Н н Њ њ О о П п Р р С с Т т Ћ ћ У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Џ џ Ш ш
латиница N n Nj nj O o P p R r S s T t Ć ć U u F f H h C c Č č Dž dž Š š

Латиница према ћирилици

латиница A a B b C c Č č Ć ć D d Dž dž Đ đ E e F f G g H h I i J j K k
ћирилица А а Б б Ц ц Ч ч Ћ ћ Д д Џ џ Ђ ђ Е е Ф ф Г г Х х И и Ј ј К к
латиница L l Lj lj M m N n Nj nj O o P p R r S s Š š T t U u V v Z z Ž ž
ћирилица Л л Љ љ М м Н н Њ њ О о П п Р р С с Ш ш Т т У у В в З з Ж ж

Reference

  1. Bosnian/Croatian/Serbian
  2. Miodrag Popović, Vuk Stef. Karadžić (str. 320), NOLIT, Beograd, 1987.
  3. Pavle Ivić: O BEČKOM KNJIŽEVNOM DOGOVORU
  4. Bečki književni dogovor
  5. Bečki književni dogovor
  6. Miodrag Popović, Vuk Stef. Karadžić (str. 318), NOLIT, Beograd, 1987.
  7. Miodrag Popović, Vuk Stef. Karadžić (str. 322), NOLIT, Beograd, 1987.
  8. Documentation for ISO 639 identifier: hbs
  9. Bosnian/Croatian/Serbian

Види још

Вањске повезнице