Kolaboracija četnika s nacističkom Njemačkom
Kolaboracija četnika s Nemcima odvijala se, sa manjim ili većim intenzitetom, tokom okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Glavna usluga koju su četnici vršili Nemcima bila je borba protiv partizanskih jedinica, i hvatanje pripadnika pokreta otpora po naseljenim mestima, te njihovog likvidiranja ili slanja u nemačke logore.
Zbog njegovog inicijalnog učešća u ustanku u Srbiji 1941, Nemci su Dražu Mihailovića dugo smatrali neprijateljem, za kojim je raspisana poternica.[1][2] Istovremeno, njegovi odredi širom okupiranog područja sarađivali su sa nemačkom vlašću na razne načine (npr. legalizacija četnika u Srbiji 1941-1943). Saradnja četnika sa Vermahtom postala je sveobuhvatna nakon novembra 1943. godine, kada su nemačke vlasti konačno odlučile da prihvate Dražu Mihailovića za saradnika, te dolazi do potpisivanja niza ugovora o saradnji sa njegovim glavnim komandantima u Srbiji. Nakon potpisivanja ugovora o primirju i saradnji, okupator je počeo isporučivati municiju četničkim jedinicama koje su se, zajedno sa njemačkim trupama i pod nadzorom njemačkih oficira, borile protiv jedinica NOVJ u zapadnoj Srbiji i Sandžaku.[3]
U NDH, četnici su služili Nemcima za razne namene: dostavljanje obaveštenja o komunistima, pomoć nemačkim nabavkama stoke, pomoć trupama u svojstvu vodiča, pomoć u ljudstvu, učestvovanje u osovinskim operacijama (na primer operacija Ziethen, operacija Bora), i druge potrebne radnje za gušenje ustaničkog pokreta.[4] Nemci su četnike snabdevali oružjem i opremom i dozvoljavali im da po potrebi koriste njihove garnizone za smeštaj i motorizaciju za transport. Partizanske pokrete u Bosni i Hrvatskoj Nijemci su u više slučaja doznavali na osnovu četničkih dojava.[5]
Prve dve godine rata, četnici su formalno bili deo savezničke koalicije, ali zbog stavljanja četničkih odreda Jugoslovenske vojske pod komandu Vermahta, krajem 1943. je došlo do konačnog napuštanja Draže Mihailovića od strane Saveznika, a potom 1944. godine i do napuštanja i osude četnika od strane jugoslovenskog kralja.[6]
Zbog kolaboracije sa nemačkim okupatorom, mnogim četničkim vođama, uključujući samog Mihailovića, je suđeno u beogradskom i drugim procesima.
Pored kolaboracije sa Nemcima, četnici na teritoriji italijanske okupacione zone su tesno sarađivali sa fašističkom Italijom.
Česte njemačke promjene kursa u odnosu prema četnicima Draže Mihailovića (npr. pregovori u Divcima u novembru, pa napad na štab Draže Mihailovića u decembru 1941, zatim ponovna obustava progona Mihailovićevih četnika i skidanje ucjene na njegovu glavu u proljeće 1942. godine, itd.) tokom čitavog ratnog perioda, bile su u potpunosti u skladu sa politikom koja je vođena u okupiranim zemljama. Najplastičniji prikaz ove politike prezentovao je Felix Benzler, opunomoćenik Ministarstva vanjskih poslova Njemačkog Reicha u Beogradu, u izvještaju koji je poslao 11. marta 1942. godine ministru vanjskih poslova Joachimu von Ribbentropu:
To što nemačka vojna mesta vode pregovore s pojedinim četničkim vođama, nije ništa neobično u srpskom prostoru. To se zbiva svesno, u okviru naše politike, uslovljene slabošću naših vojničkih snaga i dosad ne bez uspeha vođene, da Srbe, a naročito ustanike usmeri jedne protiv drugih (komuniste protiv četnika, četnike među sobom, vladine dobrovoljce protiv komunista i četnika) i da se time po mogućnosti omete obrazovanje jednog jedinstvenog fronta.[7][8]
Nakon sagledavanja situacije na Balkanu u jesen 1943, Nemci su jugoslovenske partizane proglasili najvećim neprijateljima.[9] U cilju borbe protiv partizana, tolerisali su i koristili četnike kao antikomunističku miliciju, iako im je bilo dobro poznato da oni održavaju veze sa Londonom.
Četnički odredi jugoslovenske vojske pod komandom pukovnika Draže Mihailovića stavljaju se na raspolaganje za borbu protiv komunista u saradnji sa nemačkim Vermahtom.[10]
– Dražina ponuda Nemcima iz oktobra 1941.
Nemci su za gušenje ustanka u Srbiji 1941. angažovali dodatne trupe i sproveli drastične represalije nad stanovništvom, što je Mihailovića navelo da se povuče iz ustanka, napadne partizane i zatraži kontakt sa nemačkom upravom radi prekida neprijateljstva. Vezu je uspostavio preko pukovnika Branislava Pantića, njegovog predstavnika i obaveštajca u Beogradu. Pukovnik Pantić je nakon rata svjedočio da je odluka o pregovorima s predstavnicima njemačkih okupacionih snagâ donijeta krajem oktobra 1941. godine, i to na sastanku održanom u kući vojvode Mišića u Struganiku. Sastanku su, pored Draže Mihailovića i Branislava Pantića, prisustvovali i Dragiša Vasić, potpukovnik Dragoslav Pavlović, major Aleksandar Mišić i kapetan Nenad Mitrović. Pukovnik Pantić piše:
O potrebi pregovora nije bilo reči. Situacija je svima bila jasna. Ona ih je neodstupno zahtevala. Sporno je bilo: sa kime treba razgovarati, da li sa Nemcima ili sa Nedićem? Posle duže diskusije većina se složila da treba pregovarati sa Nedićem. Ovome se odsudno usprotivio Draža i major Mišić. Njegov zaključak po ovom pitanju bio je izražen rečima:
– KAD JE SITUACIJA TAKVA DA MORAM DA PREGOVARAM, ONDA ĆU DA PREGOVARAM SA NEPRIJATELJEM. NA TO ME OVLAŠĆUJE I MEĐUNARODNO RATNO PRAVO. UOSTALOM, ŠTA MI MOŽEMO DA DOBIJEMO OD NEDIĆA? SVE ŠTO NAMA TREBA, ORUŽJE I MUNICIJA, NEDIĆ MORA TRAŽITI OD NEMACA. JER OVDE NISU U PITANJU MALE I SITNE KOLIČINE. ZAŠTO IĆI POSREDNO, KAD MOŽEMO NEPOSREDNO?
Njegovo odsudno držanje, po ovom pitanju, odnelo je prevagu...
Isto tako bilo je sporno pitanje da li da se o pregovorima obavesti Nedić. Posle kraće diskusije, a pošto sam ja izložio da kapetan g. dr. Matl nalazi da Nedića treba obavestiti, doneta je odluka da se tako i učini. Tako je doneta odluka da se pregovara sa Nemcima.[11][12][13]
– Izjava pukovnika Branislava Pantića o Mihailovićevoj odluci da pregovara s Nemcima
No, na samom početku sastanka sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941. pukovniku Mihailoviću je rečeno:
Pre dve nedelje poručili ste nam preko Vaših poverenika u Beogradu da je Vaša namera "da nećete više dozvoliti da se srpska krv beskorisno proliva i srpska imovina dalje uništava". Istovremeno ste ponudili da se zajedno sa nemačkim Vermahtom i organima Nedićeve vlade borite protiv komunizma. Ponuda je od strane Glavne komande odbijena jer:
1) Nemački Vermaht će sam u najkraćem vremenu okončati sa komunizmom i
2) glavni komandant ne može imati poverenja prema Vama kao savezniku.
Nemci su procenili da Draža zna za dolazak njihovih oklopnih trupa, da kao generalštabni oficir pravilno ocenjuje da će se nastavak nemačkih operacija rđavo završiti po njega, i stoga "nemački Vermaht ne može da se optereti takvim saveznicima koji mu se privremeno priključuju iz razloga oportuniteta".[14] U daljem razgovoru pukovnik Mihailović se pravdao nacistima zbog učešća u ustanku:
Nije moja namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju snaga.[14]
On se pravdao da je morao uzeti neke gradove od Nemaca da ih komunisti ne bi uzeli[15] i tvrdio da nije na strani ustanika, "onih koji žele da isteraju Nemce".[14] Draža Mihailović je izjavljivao Nemcima lojalnost i tražio da mu daju municiju da nastavi borbu protiv partizana.[16] Ali, želeo je da njegovo "delovanje na nacionalnoj osnovi" ostane potajno da ne bi prošao kao Kosta Pećanac, koji je sklopio otvoreni sporazum sa okupatorom, čime je izgubio ugled u narodu i stekao oznaku izdajnika.[14] Uprkos svim njegovim predlozima, Nemci mu nisu ostavili drugu mogućnost do da položi oružje:
„Ponuda pukovnika Mihailovića da stavi svoje snage na raspolaganje za borbu protiv komunista je odbijena i zatražena je bezuslovna predaja. Mihailović je tražio da se konsultuje sa svojim komandatima. Mihailović također tražio oružje za borbu protiv komunista. Ovo je igra, borba između bandi za izvor oružja. Ipak, čini se da jedan dio Mihailovićevih bandi iskreno želi da se bori protiv komunista.“[17]
– Izvještaj o djelatnosti operativnog odjeljenja komande Jugostoka 17.11.41.
Za njim je decembra 1941. godine raspisana poternica, nakon čega je bio u bekstvu.
Iako je njegov prijedlog okupacionim vlastima u Divcima odbijen, pukovnik Mihailović je želio pružiti njemačkom okupatoru dokaz četničke gotovosti za saradnju. Stoga su četnici Draže Mihailovića, uz posredstvo samozvanog vojvode Jovana Škavovića, predali 13. novembra 1941. Njemcima oko 365 zarobljenih partizana. Predaja zarobljenih partizana Nemcima se desila tokom ustanka u Srbiji novembra 1941. godine.
Tokom sukoba između Mihailovićevih četnika i partizana u zapadnoj Srbiji početkom novembra 1941, četnici su zarobili više stotina partizana. Jednu veću grupu od oko 500 zarobljenika, među kojima su bili partizani na prevaru zarobljeni u Gornjem Milanovcu,[18] Kosjeriću,[19] Karanu i Planinici, četnici su prikupili na Ravnoj Gori. Oko 13. novembra 1941. četnici su grupu od 365 zarobljenika odveli u Mionicu, i zatim u Slovac. Tu su prihvaćeni od Nedićevih i nemačkih snaga i prebačeni kamionima u Valjevo. Transport zarobljenika do Valjeva je pratio četnički vođ Jovan Škavović Škava, koji je prethodno bio Pećančev četovođa, dok je u tom periodu priznavao Mihailovićevu komandu. U predaji zarobljenika učestvovao je i ravnogorski oficir Pavle Mešković. Predaji partizana prethodio je sastanak Draže sa Nemcima u selu Divci.
Od ove grupe zarobljenika, Nemci su 263 streljali dana 27. novembra 1941. godine na Krušiku u Valjevu.[20][21] Ostali zarobljenici su delom streljani naknadno, delom deportovani u logore, a delom pušteni na slobodu. Predaja zarobljenih partizana nastavila se i posle ovoga, i bila je naročito intenzivna u decembru 1941.[22][23]
Četnički odredi u Srbiji su delom raspustuili regrute kućama i ostali u ilegali na kadrovskom sastavu, a delom se legalizovali kao pripadnici zvaničnih Nedićevih formacija. Krajem 1941. i početkom 1942. godine, pripadnici legalizovanih ravnogorskih odreda pružili su najznačajniji doprinos u hvatanju nekoliko hiljada odbjeglih ili pasiviziranih partizana i njihovih saradnika u zapadnoj i djelovima centralne Srbije, kao i u njihovoj predaji Njemcima. Učešćem u masovnom hvatanju i likvidaciji pripadnika partizanskih odreda i njihovih saradnika, čak i ako se zanemari aktivna borba protiv partizana, legalizovani ravnogorski četnici su učinili krupne usluge njemačkom okupatoru u uništenju partizanskog pokreta na području dotadašnje Užičke republike.[24]
Već krajem novembra 1941. godine na Metinom brdu kod Kragujevca je formiran logor za zarobljene srpske ustanike i civilne taoce. Prvi dovedeni u logor bili su taoci iz Kragujevca, komunisti, odbornici narodnooslobodilačkog odbora, Romi, Jevreji i svi oni koji su nemačkim fašistima bili sumnjivi. Osim svakodnevnih likvidacija, veća masovna streljanja su vršena 2. i 19. marta 1942. godine.[25] Hvatani borci su predavani nemačkom sudu, ili prekom sudu Nikole Kalabića. Većina pohvatanih je bila iz okoline Rače, Topole i Aranđelovca. 2. marta 1942. godine na Metinom brdu je streljano 173 rodoljuba i simpatizera oslobodilačkog pokreta sa teritorije Kragujevca i okolnih opština.[26] Logor je rasformiran u junu 1942. Preostali logoraši su transportovani u logor na Banjici, gde je većina streljana, kao i u logore u Nemačkoj, Norveškoj i Grčkoj.[27] Nakon likvidacije partizanskih ostataka, četnici Draže Mihailovića su stekli faktičku kontrolu nad ruralnim područjima Srbije, dok je okupator držao gradove.
Mihailovićev stav u odnosu na njemačkog okupatora jasno je izražen u depeši, koju je opunomoćeni poslanik Ministarstva inostranih poslova Trećeg Rajha u Beogradu Felix Benzler, 31. marta 1942. godine, uputio centrali u Berlinu:
Sve dosad se nije postiglo da se ličnost pukovnika Mihailovića stavi pod kontrolu. Po svoj prilici ni on nije u stanju ili nije voljan da na srpskom području nešto preduzme, već je, naprotiv, preko jednog posrednika ovih dana ponudio vladi Nedića da prihvata da se objavi:
1) da on ne namerava da se bori protiv Nemaca;
2) da neće ništa da preduzima protiv Nedićeve vlade;
3) da se zalaže za održanje mira i reda u zemlji;
4) da poziva na borbu protiv komunista.
Posredniku je ponovo odgovoreno da za Mihailovića jedino u obzir dolazi da se bezuslovno potčini.[28]
Nemački dokument od 15. maja 1942. godine navodi četničkog majora Ljubu Jovanovića kao jednog od njihovih lokalnih saradnika za Zaječar.[29]
U junu 1942. Mihailović je prešao u Crnu Goru, italijansku okupacionu zonu, na teritoriju koju su držali crnogorski četnici uz dopuštenje Italijana. Aktivnosti četničkih odreda u Srbiji svedene su na najmanju meru da se ne bi izazivao okupator, i uglavnom su ograničene na organizacionu i obaveštajnu delatnost i sitnije diverzije. Uprkos tome, nemački okupator je veoma ozbiljno shvatao četničku aktivnost i povremeno organizovao racije protiv preostalih Mihailovićevih odreda, koji su se trudili da izbegnu dodir sa neprijateljem.
U Srbiji, znatan broj Mihailovićevih snaga se legalizovao. Nemački popis glavnih vladinih legalnih odreda od 15. maja 1942, pod rednim brojevima 1 do 18 navodi Ljotićeve odrede, od 19 do 39 su Mihailovićevi, a od 40 do 100 Pećančevi. Tu na okupatorskom spisku snaga su neki od glavnih Mihailovićevih četnika: Predrag Raković, Miloje Mojsilović, Dušan Smiljanić, Vučko Ignjatović, Miloš Glišić, Ljuba Jovanović... Do početka 1942. godine "ravnogorski pokret istopio se u redovima Nedićeve milicije i konačno se ponovo pojavio, umanjen, u Crnoj Gori."[30]
Kako ne bi izgubio podršku naroda kao saradnik okupatora, Mihailović je odsustvo oružane borbe u Srbiji sredinom 1942. godine nastojao da nadoknadi činjenjem smicalica nemačkim vojnicima po gradovima, ubacivanjem "smrdljivih bombi", "svrabećih praškova", "praškova za kijanje", upućivanjem pretećih pisama, uznemiravanjem telefonom...[31] Ovo nije ostalo neprimećeno. Britanski kapetan Bil Hadson je u drugoj polovini 1942. ponovo uspostavio vezu i javio da "Mihailović još sarađuje s Osovinom u Crnoj Gori i Sandžaku i miruje u Srbiji", da su "u Dalmaciji Trifunovićevi četnici legalizovani" te, podsticani od Italijana, sanjaju o nekoj "Srbo-Sloveniji i Dalmaciji". Na osnovu stanja na terenu on izvlači zaključak:
U trenutku kada je Mihailović u velikom stepenu igrao ulogu kvislinga bio je nagrađen najjačom britanskom propagandom.... Mihailoviću bi trebalo konačno reći da Britanci pretpostavljaju komuniste kvislinzima.[30]
– Britanski kapetan Bil Hadson
U izvještaju koji je sredinom oktobra 1942. poslat iz 118. lovačke divizije, o dosadašnjim iskustvima koje su Njemci i formacije NDH imali sa četnicima u zoni odgovornosti divizije, navodi se sljedeće:
U njemačkoj okupacionoj zoni: četnička organizacija napreduje; zaoštravanje odnosa sa domobranstvom - sa ustašama rat nije nikad ni prestao; sukobe sa Wehrmachtom ne samo da izbjegavaju, nego i nude svoje usluge za borbu protiv partizana; dosad im nije dodijeljen ni jedan metak od strane divizije; dosad imali dva angažmana u zoni 718.I.D. (jedan za osiguranje, jedan za izviđanje); pokazali se kao pouzdan saveznik; u zoni 714.I.D. upotrebljeni u operacijama sa dobrim uspjehom; Komandant divizije predlaže potpuno razoružanje četnika (druge dvije opcije: Italijanska-potpuna saradnja; i srednja-ograničena saradnja, uslovljena priznanjem NDH).[32]
– Izvještaj 118. lovačke divizije o odnosima sa četnicima (15. oktobar 1942. godine)
Takođe, u jednom izvještaju upućenom iz štaba njemačkih trupa u NDH od 18. novembra 1942. o četnicima se, između ostalog, kaže:
U zoni 714. pješadijske divizije nalazi se 6-8.000 četnika, naoružanih puškama i nešto automatskog oružja. Diviziji su dosad pružili vrijedne usluge time što su branili svoju teritoriju od partizana i time oslobodili njemačke i trupe NDH za dejstvo na drugim sektorima. K tome obezbjeđuju i željeznicu i pribavljaju važna obavještenja njemačkim trupama. Četnici su pri zajedničkim akcijama snabdjevani od strane NDH; također im pripada i naknada od otprilike 3 Rajshsmarke dnevno, čiju isplatu oni, međutim, dosad nisu tražili.[33]
– Dopis štaba Komandanta njemačkih trupa u Hrvatskoj (18. novembar 1942. godine)
Van Srbije, postojala je intenzivna saradnja četnika i Nemaca. Iako su mnogi četnici na lokalu pomagali nemačkim trupama protiv partizana, do sredine 1943. godine Hitler je svojim jedinicama strogo branio svaku saradnju sa četnicima.[34][35] Tokom izvođenja operacije Weiss, njemački komandanti na terenu su bili u nedoumici da li da se povinuju naredbama najviših instanci u Berlinu, ili da nastave sarađivati s Mihailovićevim četnicima:
Uprkos borbenoj pomoći hrabrih četnika, koja je doprinijela deblokadi opkoljenih dijelova 718. pješadijske divizije, njemačke trupe imaju zadatak da se brzo probiju do boksitne oblasti. One imaju instrukcije da smatraju četnike neprijateljima. Sada se ispostavilo da se situacija kod mjesta Dobro (?), čija se posada sastojala od Nijemaca, Italijana i četnika, poboljšala zahvaljujući četničkom prodoru.[36]
– Zabilješka sa sastanka kod načelnika štaba Jugoistoka (1. mart 1943.).
General Rudolf Lüters, zapovjednik njemačkih trupa u NDH, piše u procjeni situacije od 16. marta 1943. da je „neprijateljski otpor protiv nemačkih divizija koje su napadale uglavnom slomljen“, te da je „operacija „Vajs II“ u suštini završena“. O četničkim snagama u njemačkoj zoni operacija, general Lüters navodi:
Četničko pitanje nije se dalje zaoštrilo. U području 714. divizije nisu zabeležena nikakva prekoračenja u tuđu nadležnost. Četničko rukovodstvo se potčinilo naređenjima nemačkog Vermahta i potvrdilo svoju lojalnost. Četnici koji se nalaze na području 718. pešadijske divizije, naročito u rejonu Zenice i Han-Pijeska, neprijateljski se suprotstavljaju hrvatskoj državi i nemačkom Vermahtu i pokušavaju da izazovu nemire putem sabotaža i razoružavanja hrvatskih odreda. Divizije koje su učestvovale u operaciji „Vajs II“ jedinstveno se povoljno izražavaju o držanju četničkih jedinica. Dragocenim izviđačkim podacima i napadima za rasterećenje pomagali su našim jedinicama, mada ni u jednom slučaju nije sa nemačke strane tražena podrška.[37][38]
U iscrpnom izvještaju koji je 5. maja 1943. godine podnio američki Ured za strateške usluge (preteča današnje Centralne obavještajne agencije), sumiraju se rezultati netom završene operacije Weiss:
Krajem januara 1943. godine zajedničke nemačke, hrvatske, italijanske i četničke snage povele su veliku ofanzivu protiv jugoslovenske oslobodilačke armije. Neprijatelj je potpomognut od Drenovićevih četnika uspeo da potisne jugoslovenske patriote u Hercegovini i jugoistočnoj Bosni. Glavni udar u sadašnjoj neprijateljskoj ofanzivi vrše kombinovane četničke snage u Hercegovini (V.[ojislav] Lukačević, član Mihailovićevog glavnog štaba), u Crnoj Gori (Bajo Stanišić) i u Sandžaku (Pavle Đurišić, član Mihailovićevog glavnog štaba). Ishod ove borbe je još neizvestan. Partizani govore da su oni odneli pobedu, dok četnici insistiraju na tome da su gotovo potpuno očistili ove jugoslovenske krajeve od antifašističkih snaga. Tačno je, međutim, da su jugoslovenski antifašistički gerilci pretrpeli teške teritorijalne gubitke, ali daleko je od toga da su njihove snage uništene ili razbijene. Na drugoj strani, mnogo slavljeni četnici generala Mihailovića danas su angažovani u jednoj od najžešćih ofanziva za uništenje jugoslovenskih demokratskih snaga.[39]
Mihailovićeva taktika u Srbiji se početkom 1943. sastojala u tome da organizuje i štedi svoje snage za "planirani narodni ustanak". Nemci navode da je izbjegavao svaki konflikt sa okupacionim trupama.[40] Izveštaji Nedićeve vlade konstatuju da je četnička akcija gotovo svuda upravljena na obračunavanje sa komunistima, koje se sprovodi beskompromisno, do istrebljenja. Inače, četnici na sastancima sa narodom naređuju lojalno držanje prema domaćim vlastima i okupatorskoj vojnoj sili kao i "odricanje svake pomoći partizansko-komunističkim bandama".[41][42]
12. februara 1943. godine, kapetan Miloš B. Marković, komandant Ariljske brigade iz sastava Požeškog korpusa JVuO, prenosi generalu Dragoljubu Mihailoviću ideju poručnika Zvonka Vučkovića da iskoristi vezu sa njemačkim oficirom u cilju »gonjenja komunista«:
U srezu Kačerskom nalaze se dve komunističke grupe, prva jačine 60 a druga oko 150 ljudi. Ove se grupe prebacuju i u Oplenački srez. Za likvidaciju ovih grupa potrebno mu je oko 300 ljudi, no kada bi ih skupio izazvao bi potere od strane okupatora. Ima jednu drugu mogućnost a to je da uputi Nemce da gone ove grupe. Posredno, no obazrivo ima vezu sa jednim od nemačkih komandanata, koji je izjavio gotovost za usluge svake vrste a naročito u gonjenju komunista.[43]
Poručnik Predrag Raković, u svojstvu komandanta 2. ravnogorskog korpusa JVuO, informiše 3. marta 1943. generala Mihailovića o tajnom sastanku sa nemačkim potporučnikom Krigerom:
Okupator, kako Nemci tako i Bugari svu svoju akciju uputili su na komuniste, na njihovo gonjenje i istrebljenje. U smislu depeše koju sam podneo G. Ministru, sastao sam se 2 marta t.g. na Savincu u jednoj šumi sa Nemačkim komandantom potporučnikom Krigerom iz Gor. Milanovca. Sastanak je izveden potpuno tajno. Na sastanak je od strane Nemaca došao potporučnik Kriger i njegov tumač. A sa naše strane bio sam ja i moj Načelnik štaba p.por. Lazarević. Tema razgovora bila je isključivo uništenje komunističkih bandi, na teritoriji koju obezbeđuje Nemačka jedinica iz Gor. Milanovca. Uglavnom dolazi u obzir komunistički vođa Labud koji ima oko 150 komunista pod svojom komandom u okolini Rudnika, u srezovima: Kačerskom i Orašačkom. Utvrdili smo plan za ovaj rad. O izvođenju ove akcije detaljno sam se dogovorio sa Zvonkom noću između 2/3 - III t.g., u čemu smo postigli potpunu saglasnost.[44][45]
I u depeši od 23. marta, Raković piše da se ponovo sastao sa nemačkim komandantom iz G. Milanovca, te je dogovoreno da se za ubijene Nemce neće više paliti kuće redom, već "samo po našem spisku", partizanske, i samo će se partizani ubijati:
Hapšenje naših ljudi više neće biti na reonu nemačke komande G. Milanovac. Ako pogine okupatorski vojnik na ovome terenu neće se paliti redom kuće, već samo po našem spisku i to partizanske i samo će se partizani ubijati. [...] Dobio sam 5000 metaka za čišćenje moga reona od komunista.[46]
Koliki je bio teror koji su četnici sprovodili nad pristalicama pokreta otpora u području doline Zapadne Morave, Dragačeva i Takova, svedoči konstatacija u biltenu kvislinškog Ministarstva unutrašnjih poslova:
Ilegalni odredi poručnika Vlaste Antonijevića, Dače Simovića, Milutina Jankovića, poručnika Vasića i kapetana Rakovića nemilosrdno ubijaju sve one koji su makar i jedan dan bili i sarađivali sa partizanima. Neki od ovih odreda vode tako bezumnu akciju da se njihova delatnost može ravnati sa radom običnih odmetnika.[47]
– Izveštaj kvislinškog Ministarstva unutrašnjih poslova (april 1943)
Četnici su, poput okupatora, prema partizanima, njihovim simpatizerima i porodicama, primenjivali najsvirepije mere:
1) Protiv zaludele, potpuno obezglavljene i pomahnitale komunističke bande u šumi, sve određene starešine i svo nacionalno naoružano ljudstvo ima povesti beskompromisnu borbu za njihovo potpuno uništenje. Izuzetka u ovome pogledu ne može biti.
4) Ko se uhvati da nosi hranu ili druge potrebe komunistima, a to se tačno utvrdi, komandant brigade sa čije bi teritorije bio takav krivac, odmah će ga streljati i porodicu potpuno uništiti. Kuću spaliti, a stoku zapleniti za izdržavanje gorskih jedinica.
5) Ko se uhvati, a to se od strane komandanta brigade utvrdi, da je krio komuniste, primio u svoju kuću ili im slao makakva obaveštenja, biće najstrožije kažnjen.
6) Ko se uhvati i bude dokazano, da je neko lice videlo komuniste, a nije na najbrži način izvestilo najbližu četničku komandu, biće takođe kažnjeno, u čemu se komandantima brigada ostavlja puna inicijativa.
7) Ako u nekom selu bude ubijen makoji četnik, komandant brigade dotične teritorije odmah će streljati deset simpatizera.[48]
– Naređenje komandanta Komskog korpusa za nemilosrdno uništavanje pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta i njihovih porodica (4.9.1943).
Zbog svega navedenog, mnogi ljudi koji su prišli četnicima na početku ustanka protiv sila Osovine, bili su razočarani preusmerenjem dejstava u borbu protiv partizana. Tako je britanski oficir za vezu Hadson zabeležio: "Nekoliko četničkih jedinica tražilo je da bude oslobođeno zadatka borbe protiv partizana".[30]
U Srbiji, iako su neke četničke pristalice vršile sabotaže, trpeći nemačke odmazde zbog toga, četničko vođstvo je posebno branilo ozbiljnije sabotaža na bitnim saobraćajnicama, pa su čak sprečavali britanske komandose na terenu da ih vrše:
Major Selby imao zadatak da organizuje sabotaže i dotur materijala za iste; „Prema Selbyevim navodima, do sabotaža nije došlo zato što ih D.M., odn. njegovi komandanti na terenu na terenu još nisu odobrili.“ [49]
– Izvještaj nemačkog obavještajnog odjeljenja o rezultatima istrage nad zarobljenim britanskim majorom Selbyem, uhvaćenim kod Žitkovca (26. august 1943).
Ipak, kako bi i dalje stvarao privid otpora i zadržao status saveznika, povremeno je inicirao bezazlene diverzije, koje neće izazvati nemačku odmazdu:
Udružite se sa apotekarima. Uzmite od njih praškova za kijanje, suzavce i supervodonik. Na igrankama svrabeće praškove. Upućujte preteća pisma, uznemiravajte telefonom, stvarajte svuda strah i zabunu.[31]
– Draža Mihailović naređuje „misteriozne sabotaže" po gradovima septembra 1943.
18. rujna 1943. njemački poručnik Lippert iz Obavještajnog odjela 114. lovačke divizije sastavlja izvještaj o posjetu poručnika Milana Cvjetićanina, komandanta Bosanskog korpusa „Gavrilo Princip” Dinarske četničke divizije JVuO, kojega je kapitulacija Italije zatekla na liječenju u Splitu. Tom prilikom, poručnik Cvjetićanin je nedvosmisleno zaključio:
Mi četnici znamo da se samo uz pomoć njemačkih trupa može postići efikasno uništenje bandita, jer smo mi četnici za to isuviše slabi.[50][51][52]
Nakon kapitulacije Italije 8. septembra 1943. sve četničke snage iz italijanske okupacione zone su, nakon sporadičnih sukoba, uspostavile punu saradnju sa novouspostavljenim nemačkim okupacionim vlastima.[53] Mihailović je 7. oktobra 1943. naređivao svojim četnicima borbu protiv partizana u Sandžaku "po svaku cenu" i nesukobljavanje sa Nemcima "po svaku cenu".[54]
U jesen 1943. godine, Vrhovna komanda Vermahta konstatuje prestanak bilo kakve aktivnosti DM protiv njih:
U jesen 1943. Titov pokret sve je više uzimao maha, a Mihailovićev pokret bio je potisnut na teritoriju Srbije. Komunisti nisu primali samo pomoć od sovjetske Rusije, nego sve više i od Engleza. Italijanska armija je kapitulirala. U ovakvoj novonastaloj situaciji četnički pokret bio je prisiljen da preispita svoj stav prema nemačkoj okupacionoj sili… Bilo kako, od tog vremena prestali su svi napadi Mihailovićevih ljudi protiv nemačke okupacione sile.[55]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta
U izvještaju 7. SS brdske divizije Prinz Eugen od 10. oktobra 1943. godine, poslatom štabu XV brdskog armijskog korpusa, pohvaljuje se lojalno držanje koje su, do tog trenutka, formacije hercegovačkih četnikâ pokazale spram njemačkih okupacionih jedinica:
Četnici: Za borbu protiv komunista u istočnoj Hercegovini mobilizirane su jače snage u okruzima Trebinje, Bileća, Stolac i Nevesinje. Dosadašnja iskustva s hercegovačkim četnicima mogu se ocijeniti dobrim, a njihovo ponašanje prema vlastitim trupama lojalnim.[56]
Nemci oktobra 1943. navode, između ostalih, neke četničke vođe sa kojima se saradnja uspešno odvija: Mane Rokvić ("izjašnjava se za Nemačku i u slučaju neprijateljskog iskrcavanja stoji sigurno na našoj strani"), Momčilo Đujić ("Ljotićev pristalica, prisluškivanjem je više puta dokazano da je slao lažne izveštaje D. M. kako bi se izvukao ispod njegovog uticaja"), Uroš Drenović ("nepomirljiv protivnik komunista", "više od godine dana sarađuje otvoreno sa nemačkim Vermahtom") i drugi.[4][57] Nemci u izvještaju 114. lovačke divizije od 5. novembra 1943. zaključuju da bi osiguranje dugih linija snabdijevanja bez četnika bilo „nezamislivo“.[58]
19. novembra 1943. su potpisani na snagu prvi ugovori o saradnji četnika i Wehrmachta, koji su četnicima nametali obavezu "da prekinu sve veze sa silama koje se nalaze u ratu sa Nemačkom i da izruče štabove za vezu tih sila koji se nalaze kod njih".[59] 30. novembra 1943. godine general Mihailović naređuje Ljubi Patku, komandantu Timočkog korpusa, da protera britanskog majora Erika Grinvuda koji hoće da vrši akcije protiv Nemaca bez njegovog dopuštenja:
Kod vas je tamo engleski major Grinvud sa telegrafistom. To je posledica prosjačenja materijala. Nije došao da vas pomogne u materijalu već da uništi naša sela za neku sitnu sabotažu. Naređujem da Grinvuda sa celom pratnjom najurite kao kučku po mom naređenju jer je pošao na teren bez mog odobrenja. Ponavljam najurite ga kao kučku i izvestite.[60]
– Depeša generala Mihailovića Ljubi Patku od 30. novembra 1943.
Saveznički komandant Sredozemlja uskoro i sam uviđa da se Mihailović bavi sporednim aktivnostima, uz izbegavanje da preduzme nešto na komunikacijama vitalnim za Saveznike i za Nemce. Stoga je 9. decembra 1943. poslao Mihailoviću telegram kojim zahteva izvršenje specifikovanih napada na komunikacije, a koji počinje rečima:
Sloboda kojom se Nemci služe železničkim prugama od Grčke do Beograda za prevoz i izdržavanje trupa nepodnošljiva je.[61]
Hermann Neubacher, specijalni izaslanik njemačkog Ministarstva vanjskih poslova za Jugoistok, je inicirao pregovore, koji su rezultirali potpisivanjem ugovora o zajedničkoj borbi. Mihailović je polovinom novembra 1943. svojim komandantima naredio da sarađuju sa Nemcima; on sam nije mogao javno da stupi u saradnju "zbog raspoloženja naroda".[62] Ugovore su to potpisivali ovlašćeni Mihailovićevi komandanti i ljudi iz vojnog rukovodstva. Prvi ugovor o saradnji potpisan je 19. 11. 1943. između Voje Lukačevića, komandanta Mileševskog korpusa i nemačkog komandanta Jugoistoka koga je predstavljao fon Frede, je glasio:
2) Primirje treba da bude pretpostavka za zajedničku borbu protiv komunista.
4) Obaveza Lukačevića da nijedan pripadnik njemu potčinjenih jedinica neće delovati na strani sila koje su u ratu sa Nemačkom.
5) Prepuštanje područja borbenih dejstava četničkim odredima radi samostalnog vođenja borbe, koju vodi i nemački Vermaht.
6) Uključivanje četničkih odreda prilikom većih zajedničkih operacija pod nemačko zapovedništvo. U tom periodu nemačko vodstvo izdaje borbene naloge četničkim odredima.
8) Razmena štabova za vezu.
9) Isporuke nemačke municije radi sprovođenja zajedničkih borbenih zadataka u skladu sa vojnim potrebama.
10) Sporazum se mora držati u tajnosti.[63]
– Sporazum Nemaca i majora Vojislava Lukačevića (19. 11. 43.)
27. novembra je potpisan ugovor sa Nikolom Kalabićem.[64] U narednim nedeljama ugovori su potpisani i sa drugim komandantima korpusa od operativne važnosti. Iako Mihailović lično nije potpisao ni jedan ugovor, ovim ugovorima je bio pokriven veći deo nemačke okupacione zone u Srbiji.
Ovaj ugovor, kao i buduće mere, se baziraju na međusobnom poverenju i želji da se komunizam uništi, zemlja umiri i Srbiji omogući stabilna budućnost u Evropi oslobođenoj od komunizma.[65]
– Sporazum Nemaca i potpukovnika Ljube Jovanovića Patka o borbi protiv partizana u Srbiji (decembar 1943).
30. novembra 1943. godine i poručnik Milorad Vasić moli generala Mihailovića da mu odobri vezu sa Nijemcima, u cilju opskrbe streljivom, garantujući mu potpunu diskreciju u radu:
Molim da mi dozvolite da ovu priliku iskoristim i dobijem municiju i ostalo, što mi je neophodno potrebno, a da pritom čast organizacije i Vaš autoritet u narodu ne bude ničim povređen.[66][67]
Ugovori su bili u znatnoj meri tipizirani, nalik na sporazum između vojnog zapovednika Jugoistoka i inspektora četničkih odreda Draže Mihailovića pukovnika Jevrema Simića:
Cilj sporazuma je zajednička borba protiv komunističkih partizana, pa će stoga sve jedinice DM-četnika, potčinjene pukovniku Jevremu Simiću, biti uključene u borbu nemačke i bugarske vojske, kao i srpskih vladinih trupa, protiv komunista. U vezi s tim predviđa se uspostavljanje zajedničke obaveštajne službe kao i uzajamna podrška.[68]
– Sporazum Nemaca i potpukovnika Jevrema Simića (januara 1944).
Komandant Jugoistoka i Armijske grupe F fon Vajhs izdao je 21. novembra 1943. uputstvo o saradnji sa četnicima koje, između ostalog, predviđa izručenje Saveznika ("da prekinu sve veze sa silama koje se nalaze u ratu sa Nemačkom i da izruče štabove za vezu tih sila koji se nalaze kod njih"). Fon Vajhs upozorava da se "lojalna orijentacija pojedinih četničkih odreda ne sme uopštiti", jer neki još uvek izvode prepade i sabotaže, ali "propagandu protiv četničkog pokreta treba obustaviti", do daljnjeg.[69][70] Sporazum između Vermahta i četničkog komandanta Mihajla Čačića, komandanta četničke Ravaničke brigade, uključuje i hvatanje rudara koji su pobegli u šumu, i njihovo vraćanje u rudnike uglja.[71] Sporazum Vermahta i Jevrema Simića, inspektora odreda Draže Mihailovića, predviđa da "četnici DM stavljaju na raspolaganje snagama poretka svoje podatke i svoju obaveštajnu službu" za borbu protiv partizanskog pokreta.[72] Sporazum Vermahta i potpukovnika Ljube Jovanovića, vođe Dražinih odreda u okrugu Zaječar, četnicima omogućuje punu sloboda kretanja "danju i noću na celom području na koje se odnosi sporazum".[73]
U depeši od 28. decembra 1943. poslatoj Vrhovnoj komandi JVuO od strane potpukovnika Petra Baćovića, govori se o sastanku koji je Todor Perović, predstavnik Komande operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine, održao u Sarajevu sa njemačkim generalom Frommom:
Perović se vratio iz Sarajeva. U Sarajevu bio je kod generala Froma, komandanta pozadine celog Balkana. Između ostalog rekao mu je: »Srbi su istinski borci protivu partizana, mi Nemci cenimo borbu vaših ljudi. U tome se ističe naročito vaš kraj. Naročito cenimo saradnju majora Lukačevića. U kratko vreme prisajediniće se srpski krajevi Srbiji i u tom slučaju srpski će narod dobiti punu ekonomsku pomoć. U najkraćem roku dolazi još 12 divizija naših na teritoriju Jugoslavije radi potpunog likvidiranja partizana. Imamo jedan letak koji je izdao potpukovnik Borota za istočnu Bosnu, gde poziva narod da ga sluša kao novog komandanta, ali mi znamo da je komandant Baćović. Budite uvereni da će do proleća biti raščišćeno sa partizanima«.[74]
Četničko-njemački odnosi bili su opterećeni međusobnim nepovjerenjem i sviješću o suprotstavljenosti ciljeva i interesa dviju stranâ. U telegramu koji je 29. januara 1944. godine Joachim von Ribbentrop, njemački ministar vanjskih poslova, uputio specijalnom opunomoćeniku za Jugoistočnu Evropu Hermannu Neubacheru, reflektuje se jasan stav političkog i vojnog vrha u Berlinu o generalu Draži Mihailoviću, dok su podređenima data precizna uputstva za držanje prema njegovom pokretu:
Jedino se mogu ćuteći trpeti privremeni aranžmani nižih vojnih komandi sa Dražom Mihailovićem s ciljem suzbijanja zajedničkog neprijatelja Tita. On i njegovi ljudi ostaju i dalje, na kraju, naši neprijatelji. Zato je sada, kao i do sada, potrebno biti krajnje oprezan prema Draži Mihailoviću i njegovim četnicima, a naročito se ne sme nijednog trenutka izgubiti iz vida da će pomoć koju mu mi sada direktno ili indirektno pružamo radi vođenja borbe protiv Tita, kasnije najverovatnije biti upotrebljena protiv nas.[75][76][77]
Izveštaje o sklapanju ugovora četnika sa Wehrmachtom presrele su i dešifrovale savezničke obaveštajne službe, što je imalo bitnu ulogu u konačnom opredeljivanju Čerčila za Tita, a protiv Mihailovića.[78]
No, Nemci nisu bili zadovoljni primenom nekih sporazuma, jer je uprkos njima dolazilo do incidenata, odnosno diverzija i napada na pripadnike Srpske Državne Straže od strane četnika, usled čega je general Hans Felber pokrenuo nekoliko hapšenja i racija protiv četnika počev od februara 1944.
„Borbeno sadejstvo sa četničkim grupama duž glavne saobraćajnice Bihać — Gračac — Knin — Drniš — Šibenik sastoji se u tome što su četnici okupljeni u posebnim uporištima uz oslonac na nemačke trupe. Četničke vođe primaju naloge i uputstva o vršenju zadataka obezbeđenja i izviđanja od zapovednika nemačkih uporišta.“[79]
– Njemački izveštaj o saradnji sa četnicima protiv partizana u Dalmaciji i Bosni (25. oktobar 1943).
U naređenju poslatom 23. oktobra 1943. iz 114. lovačke divizije Wehrmachta, koja je bila smještena na teritoriji kvislinške NDH, navodi se sljedeće:
Od 1. novembra 1943. svi pripadnici domaćih jedinica (četnika, ustaša i hrvatske žandarmerije) moraju imati njemačke propusnice.[80]
– Divizijska naredba br. 122 od 23. X 1943. godine
Četnici dobijaju snabdijevanje u skladu sa listama imena koje se stalno kontrolišu; municija za pješadijsko naouružanje se izdaje povremeno, uz strogu kontrolu potrošnje; svaki četnik nosi zvaničnu iskaznicu - oni bez iskaznice se hapse i razoružavaju.[58]
– Izvještaj 114. lovačke divizije o rezultatima saradnje sa četnicima (5. novembar 1943).
„Srbija i Hrvatska: kao i ranije, na ovom prostoru stoje dva suprotstavljena tabora-komunistički pod Titom i nacionalistički pod generalom Mihailovićem. Zbog brojčane premoći i veće borbene vrijednosti, komunisti su u posljednje vrijeme zadali nacionalistima niz teških udaraca. To je rezultiralo u traženju njemačke pomoći od strane nekoliko D.M.- komandanata. Već je došlo i do niza sporazuma, kojim se D.M.-jedinice obavezuju na obustavljanje neprijateljstava protiv Wehrmachta, čime im se omogućuje nesmetana borba protiv komunista.“[81]
– Nemački prikaz stanja u Sredozemlju od 9. decembra 1943.
Ljubomir Lazarević, inženjer iz Kolašina (pseudonim »Bene«), 28. januara 1944. godine obavještava Dražu Mihailovića da su četnici u Crnoj Gori u potpunosti potčinjeni njemačkim okupacionim vlastima:
Svi komandanti u Crnoj Gori primili su saradnju sa Nemcima, potpisali obavezu a sa ostatcima vojske nalaze se u žici, ili u neposrednoj blizini nje. Nema ni jedne grupe u šumi koja bi pretstavljala našu borbu, oko koje bi se moglo okupljati. Vukadinović isto tako nalazi se u Podgorici ili u okolini. Nagovešteni dolazak Srbijanske vojske pozdravljen je burno svuda, ali dolazak Ljotićevaca učinio je Ljotićevce vrlo aktivnim i prete da ko god ne bude s njima, on je komunista. Po varošima teško će se iko održati jer ta formula svakoga će staviti pod udar okupatora kao komunistu. Ovaka saradnja sa njima je nemoguća, jer ovi traže prilazak njima, ne saradnju. Po selima Crne Gore gospodare komunisti. Naše akcije vrše se samo u cilju osiguranja ili odbrane nemačkih kolona. Nemačke snage na ovom terenu vrlo su male i nesposobne za ma kakvu širu akciju. Do sada nema ni izgleda na akciju. Svako dalje čekanje, pogoršava našu situaciju. Narod gubi veru u našu dobru volju i našu sposobnost.[82]
21. nemački korpus u Crnoj Gori pokrenuo 10. aprila 1944. operaciju "Frilingservahen", uz masovno učešće četnika. Operacija je pripremljena u saradnji sa Pavlom Đurišićem i započeta tako što su četnici zajedno sa Nemcima iz nemačkih garnizona napali na slobodnu teritoriju. Plan napada je bio sledeći:
Đurišićeve snage:
Prva borbena grupa, 700 ljudi, iz si. pravca preko rejona 5 km j. Bijelo Polje za Mojkovac.
Druga borbena grupa, 1200 ljudi, pod komandom Đurišićevog Operativnog štaba, od Brodareva preko Šahovića za Mojkovac — Kolašin.
Treća borbena grupa, 1000 ljudi, od sredine puta Pljevlja — Prijepolje pravcem Mojkovac. Četvrta borbena grupa, 1500 ljudi, od Pljevalja pravcem Mojkovac. Mojkovac treba da bude dostignut za 2 dana. Posle toga skretanje glavnine u rejon z. Tara — sz. Kolašin — Mojkovac.
Nemačke snage:
1 ojač. mot. č. prodire od Brodareva do Bijelog Polja.
1 ojač. mot. č. od Pljevalja do prelaza preko Tare 22 jjz. Pljevlja.
Bat. SDK, 600 ljudi, sledi nemačke snage za Bijelo Polje, onda skreće za Mojkovac. Milicija iz Brodareva, 700 ljudi, čisti svoj rejon i prodire od Brodareva ka jjz.
Početak napada: 10. 4. 44.
181. peš. div. obezbediće odgovarajuće informisanje četničke Grupe "Jug" (major Lašić i Bukatonović u Podgorici) kao i Grupe "Nikšić".[83]
Kolaboracija četnika u NDH sa njemačkim okupacionim snagama postala je intenzivnija tokom zime 1943-1944, makar u slučaju hrvatskih kvislinških snaga i četnika pod neprestanom tenzijom. Podaci navedeni u izvještaju generala Glaisea von Horstenaua od 26. februara 1944.[84] zasnovani na službenim podacima NDH otkrivaju opseg kolaboracije: 11. februara bilo je na teritoriju NDH trideset i pet posebno imenovanih četničkih grupa sa procijenjenih 23.300 ljudi pod oružjem. Neke manje jedinice su brojale od 200 do 400 pripadnika, dok su ostale, poput Đujićeve grupe, imale i do 2.500 vojnika i oficira. Od toga je s Nijemcima i vlastima NDH kolaboriralo devetnaest grupa (ukupno 17.500 ljudi); šesnaest ostalih grupa s oko 5.800 ljudi ubrajane su u pobunjene četnike.[85] S iznimkom odreda Uroša Drenovića u sjeverozapadnoj Bosni, s oko 400 ljudi, kojeg su vlasti NDH smatrale potpuno lojalnim, za sve druge četničke kolaborirajuće grupe ustaške su vlasti držale da se prema Nijemcima odnose osobito prijateljski kako bi od njih izvukle što više oružja i municije, dok se istovremeno drže neprijateljski prema njihovoj državi, tj. NDH.[86]
Iako se vojvoda Radivoje Kerović, komandant majevičkih četnika, u Horstenauovom izvještaju ubraja među »pobunjene četnike« (i to kao prvi na spisku, dok se za njegov odred tvrdi da ima 1000 ljudi, tj. da je najbrojniji), u dnevnom izvještaju Komande Jugoistoka za 18. februar 1944. godine njegova lojalnost uopšte nije dovedena u pitanje:
Upit kod Druge oklopne armije u vezi snabdijevanja municijom Kerovića koji se smatra lojalnim, i 200 ljudi zelenog kadra, koji se bore protiv crvenih zapadno od Koviljače.[87]
– Ratni dnevnik Vojnog zapovjednika Jugoistoka (18. februar 1944.)
Vojvoda Dobroslav Jevđević je, pored Momčila Đujića i Pavla Đurišića, vjerovatno najdalje otišao u kolaboraciji s njemačkim okupatorom, kada su u pitanju četničke jedinice van teritorije okupirane Srbije. Nakon kapitulacije Italije, boravio je u Rimu okupiranom od nacista. Nakon toga, našao se u Trstu, gdje je uspostavio čvrste veze s njemačkom obaveštajnom službom:
Ja sam javio Đujiću da preko naših ljudi u Sušaku i Trstu prihvate naše oficire koji idu iz Italije i upućuje u Liku i zap. Bosnu. Ovo sam javio i našima u Rim. Kap. Đaković javlja da su Nemci pobili oko 14000 partizana na prostoriji Crikvenica — Sušak — Rijeka, od kapitulacije Italije do danas.[88]
U izvještaju od 20. februara 1944, poslatom majoru Slavoljubu Vranješeviću, komandantu Zapadne Bosne JVuO, kapetan Ilija Jevtić piše o totalnoj subordinaciji Dinarske divizije Nijemcima, koji u potpunosti kontrolišu četnike pod komandom vojvode Đujića:
Sem samog vojvode Đujića i jednog malog broja četnika, svi četnici Dinarske oblasti (oko hiljadu devet stotina i nekoliko) nalaze se pod nemačkom komandom. Hranu, odeću, obuću, cigarete i novac svaki četnik i njegov starešina prima kao i nemački vojnik odn. oficir. Svu municiju i oružje primaju takođe od Nemaca. Četnici pod nemačkom komandom nalaze se po bunkerima počev od Knina do Šibenika i Splita. U pojedinim bunkerima su izmešani, pola četnici pola ustaše. Nemački oficiri dolaze na Kosovo polje u četničku diviziju, a isto tako naši četnički oficiri i ostale starešine na čelu sa Đujićevim načelnikom štaba odlaze u Nemačku diviziju. Voze se na nemačkim automobilima kroz Knin i t.d. Jednom rečju između četnika i Nemaca postoji najtešnja saradnja i nemačka puna kontrola nad radom četnika. Jedino se pop Đujić, kao komandant divizije, sa svojom užom pratnjom ne pojavljuje pred njima.[89]
U telegramu poslatom 5. maja 1944. V SS korpusu iz XV brdskog armijskog korpusa, o držanju vojvode Momčila Đujića je data veoma povoljna ocjena:
Đujić besprijekorni pristalica DM. Hrvatski državljanin, lojalno radi sa vlastitim trupama protiv komunista, nasilno mobiliše pravoslavce. Prema povjerljivom izvještaju, nedavno je više puta izrazio antibritanska osjećanja. Jačina: 7000. Jesu li Đujićeve jedinice na području V SS korpusa?[90]
U svom izvještaju od 10. maja 1944. njemački 15. brdski korpus navodi da snabdijeva ukupno 6.318 četnika u NDH („Hrvatska borbena zajednica“).[91]
Nemački izveštaj iz jula 1944. godine, ocenjuje da četnici popa Đujića imaju oko 8.000 ljudi, od čega 7.000 naoružanih; dobro su organizovani, neprijateljski orijentisani prema Englezima i bez engleske pomoći. Nemci zaključuju da im oni zamenjuju jednu do dve divizije na jugoslavenskom ratištu:
Jedinica Konrad: [srednja Dalmacija] Saradnja sa četnicima izvanredna. Oni zamenjuju jednu do dve divizije. Samo se oni bore - ustaše neaktivne.[92]
– Izveštaj kapetana Merrema, drugog obaveštajnog oficira Komande Jugoistoka (Armijske grupe F) o inspekcijskom putu po Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj u periodu 20. jun - 4. juli 1944.
Jovanka Krištof je i u izvještaju od 10. avgusta 1944. Mihailovića upozorila na činjenicu da se lički četnici pod komandom vojvode Jevđevića nalaze u Istri u službi okupatora, kao i da su pred nacistima (»broj 11«) dužni da salutiraju fašističkim pozdravom:
Kolben [potpukovnik Karl Novak — prim.] se povratio 3 ov. meseca. Zgrozio se nad ovim radom. Nije mogao svega verovati kad su mu referisali oficiri i vojnici, dok nije neke stvari i na vlastite oči video. Mislim, da je dosta ako Vam kažem da stalno uzdiše i govori pri svakoj prilici: »Jadni Čiča, kako ga upropastiše, zar Vermaht i Gestapo, da predstavlja Čičinu vojsku.« Prebleđuje slušajući i gledajući ovo. 3. mu referiraše četnici da su dobili naređenje da moraju svi nacistički pozdravljati. A jučer se sam uverio da ima oficira, koji profaniraju našu uniformu, te u njoj putuju iz Postojne u Trst i daju povoda komun. za prop. Isti oficir Korać je tako i u Ab.[aciju] došao samo da je još imao natpis na rukavu i kapi »Lika« što po naređenju moraju svi u Postojni nositi. Ja sam ga napala zbog toga, a isto tako i Jovanovog brata, te su jučer svi na putu skinuli te sramotne natpise. [...] Čujem da Jovan sad ostaje kod Vas. Neka Vam ispriča kako su part.[izani] u okolici Post.[ojne] natiskali plakate o četn. banditima sa natpisom »Lika« na rukavu i kapi, koji su pljačkali selo sa br. 11 i odveli x ljudi i t.d. [...] Nadam se da će sad sigurno uspeti četnicima, da se odele od br. 11. Samo mnogi su od njih mišljenja da su ovim radom upropas[ti]li i ovde i Liku.[93]
Nemački izvještaj o četnicima u okolini katarakti Dunava od marta 1944.
Naredba 923. Landesschuetzen-bataljonu za akciju „Dunav“ od 29. jula 1944.
Kad je sredinom marta 1944. operativna grupa sastavljena od Druge i Pete divizije NOVJ iz Sandžaka prodrla u zapadnu Srbiju, sve nesuglasice zmeđu četnika i Nemaca u Srbiji su potisnute. Trupe sastavljene od jedinica Vermahta i SS, korpusa JVUO, bugarskog okupacionog korpusa, SDS, SDK i ruskog korpusa pod objedinjenom nemačkom komandom generala Hansa Felbera funkcionisale su kao jedinstvena operativna grupa za operaciju Kamerjeger. Kod nadležne četničke komande Neška Nedića bio je akreditovan nemački kapetan Vajel kao oficir za vezu. Zajedničke operacije trajale su nešto duže od dva meseca.[96]
Iz jednog razgovora na visokom nivou (prisutni: general Hans Felber, vojni zapovjednik Jugoistoka i Hermann Neubacher, specijalni izaslanik njemačkog Ministarstva vanjskih poslova), održanom 11. aprila 1944. godine, može se nazrijeti koliko su okupacioni dužnosnici bili zadovoljni saradnjom sa četnicima i ostalim kolaboracionističkim snagama na Balkanu:
Neubacherovo mišljenje o vrijednosti srpskih formacijâ: SDS loša, Hipo (pomoćna policija) isto, SDK dobar, četnici vrlo različito. U Crnoj Gori se dobro tuku dobrovoljci pod njemačkim vođstvom. Kosovski Albanci se bore s nama. Evzoni u Grčkoj nijesu za obalnu odbranu, ali su korisni u unutrašnjosti zemlje i sigurno neće pucati na nas.[97]
– Vojni zapovjednik Jugoistoka (Razgovor Felber-Neubacher, 11. april 1944.)
U izvještaju vojnoupravnog komandanta Jugoistoka generala Hansa-Gustava Felbera (u odjeljku naslovljenom „Stanje kod neprijatelja“), sačinjenom 22. aprila iste godine, ambivalento držanje jedinicâ JVuO prema okupatorskim vlastima smatra se glavnom karakteristikom četničkog pokreta u Srbiji:
Srbija:
Pokret DM je podijeljen unutar sebe. Dok se neki aktivno bore na strani njemačkog Wehrmachta protiv komunista – a da nijesu odustali od temeljnih rezervi prema svakom okupatoru – manje bande DM u centralnoj i istočnoj Srbiji spremne su činiti štetu. Izvještaji koji se stalno pojavljuju o pregovorima Draže Mihailovića i Tita nijesu potvrđeni i takođe se doimaju nevjerovatnim.[98]– Izvještaj vojnoupravnog komandanta Jugoistoka o stanju u periodu od 16. marta do 15. aprila 1944. godine
Draža Mihailović je imenovao Milorada Mitića za oficira za vezu između svojih jedinica i njemačke komande, kako bi saradnja četničkih komandanata sa okupatorom dobila organizovaniju formu. General Mihailović je preko kapetana Mitića dostavljao svoje zahtjeve njemačkoj komandi koja je snabdijevala municijom i hranom njegove jedinice, angažovane u borbi protiv NOVJ. Mitić je o situaciji na frontovima, o svome radu i o količini pomoći primljenoj od okupatora gotovo svakodnevno izvještavao generala Mihailovića. U depeši od 28. marta 1944, između ostalog, kapetan Mitić piše:
O nekoj akciji Bugara ili Br. 11 (šifra koja označava Njemce — nap.) protivu crvenih dublje na terenu nema ni govora. Doručak i večera su uvek u garnizonu. Ako se hoće uništenje komunista, onda to moramo mi da uradimo. Možemo da računamo na pomoć uzduž komunikacija, na municiju i avijaciju, mada ona ne može mnogo da pomogne. Ali moraju biti hitno bačene masovne snage i lično da vodite operacije, naravno kao 'siva eminencija', inače Peko ode u Toplicu i dalje... Moral kod naših ljudi u reonima gde su prošli komunisti je mnogo opao. Sve veća sumnja u snagu naših i Br. 11 i sve veći respekt prema crvenima... Pred svim ovim mi ne možemo da zatvorimo oči. Ovoga puta opasnost je stvarno velika, skoro ogromna...[99][100]
18. aprila 1944. godine, glavni inspektor Vrhovne komande JVuO pukovnik Jevrem Simić izvještava generala Mihailovića da se kapetan Zvonimir Vučković, komandant Prvog ravnogorskog korpusa, nalazi pod izravnom komandom njemačkih oficira:
Zvonkov odred pod komandom poručnika Nenadića zajedno sa Nemcima je u Negbini.[101]
U telegramu od 20. IV 1944. pukovnik Simić piše generalu Mihailoviću:
Vučković sa 130 odabranih četnika stavio se pod komandu nemačkog poručnika Kerpera i nalazi se južno od Jasenova na Beloj Glavi.[102][103]
U telegramu poslatom 5. maja 1944. godine generalu Mihailoviću, kapetan Neško Nedić piše o uspostavljanju fronta prema snagama NOVJ u zapadnoj Srbiji, odnosno da je stvoren jedinstveni borbeni sklop koji sačinjavaju četnici, srpski dobrovoljci i njemačke okupacione trupe:
Snage potčinjene meni prešle su trenutno u odbranu na liniji Bačevci—Kosjerić i to: valjevski korpus sa delom Nemaca drži levo obalu Graca u visini Lipa—Ravan. Juče su na ovom odseku odbijeni svi napadi komunista. Ajdačić sa delom Nemaca zatvara položaj Bukovi—Ražana. Na prostoru Ražana—Kosjerić ima jedan bataljon Nemaca. Brigada Negovanova kao rezerva drži Divčibare. Rakovićev korpus u Kosjeriću sa ofanzivnom ulogom. Moja težnja je da sa naslonom na Nemce, stvorim čvrstu odbranu linije Bačevci—Kosjerić, dok se snage ne prikupe i ne stvore preduslovi za uništavajući udar, a tada uništi prva, druga a potom peta divizija. U ovom cilju front ostaje prema drugoj diviziji danas u odbrani dok na ovu diviziju sa zapada napadaju jedan bataljon Nemaca i tri bataljona ljotićevaca a mi je dočekujemo. Prema petoj diviziji preduzima se napad danas sa angažovanjem.[104][105]
U proljeće 1944. godine, prilikom njemačke kontraofanzive protiv partizana u jugozapadnoj Srbiji u kojoj su učestvovale i značajne četničke snage, zabilježena je i fotografija komandanta 1. ravnogorskog korpusa JVuO sa njemačkim oficirom, vjerovatno iz Wehrmachtove divizije Brandenburg.[24]
General Hans Felber, vojni zapovjednik Jugoistoka, 16. maja 1944. godine podvlači svojim potčinjenim „pokret DM bio je i ostaje neprijateljski” i podseća da njihova saradnja protiv "crvenih" proističe samo iz činjenice da su komunisti u Srbiji njihov neprijatelj br. 1, ali neprijatelj br. 2 ostaje okupaciona sila. Međutim, general Felber preporučuje da se »borba protiv partizanskih bandi« uz oprez, nastavi voditi skupa s jedinicama generala Dragoljuba Mihailovića:
Četničke grupe koje se nalaze u borbi protiv komunista, ne treba nikako ometati niti ih napadati, već ih podupirati u borbi. Saradnja s četnicima u borbi protiv komunista, uz najštedljiviju isporuku municije i pod nadzorom okupacione sile, može biti samo lokalna i radi akutne borbe protiv partizanskih bandi. U tom slučaju potrebno je isporučivati i sanitetski materijal i negovati ranjenike.
Za svaku isporuku potrebno je odobrenje Vojnoupravnog komandanta Jugoistoka.
Preporučujemo da se u svim prilikama obraća nesmanjena pažnja pokretu DM i njegovim postupcima.[106][107]
U zapisniku generala Felbera s kraja maja 1944, apostofira se korištenje Mihailovićevih četnika i Ljotićevih dobrovoljaca za odbranu jugozapadne granice okupirane Srbije od partizanskog prodora:
Predviđeno je da se veći dio četnikâ Draže Mihailovića pošalje kući, da se najpouzdaniji koriste kao izviđači na granici, i da se dobrovoljci (SDK), poslije apsolutno neophodnog odmora i osvježenja, kasnije iskoriste kao graničari.[108]
– Zapisnik o putovanju za Niš i Sofiju 25-28.05.1944.
U vrijeme izvođenja operacije Trumpf, u kojoj se Četvrta grupa jurišnih korpusa JVuO pridružila njemačkim trupama u borbi protiv partizana, došlo je 14. jula 1944. u Kruševcu do sastanka vojnoupravnog komandanta Jugoistoka generala Hansa-Gustava Felbera sa kapetanom Neškom Nedićem, načelnikom štaba ove četničke formacije. Tom prilikom, Nedić je istaknuo da su „četnici u Englesku izgubili svako poverenje, pošto su ih Englezi izdali“, ponudivši svoje usluge u „borbi protiv komunizma“. General Felber je ocijenio da je riječ „o potpuno ozbiljnoj ponudi četnika koju treba prihvatiti“, s čim se složio i major Erich Weyel, oficir za vezu kod kapetana Nedića:
Neško Nedić je sada načelnik štaba četničke grupe koja se sa nama bori u akciji »Trumpf« i čija se jačina može proceniti na oko 10.000 ljudi. [...] Pošto su oni sami u borbi protiv komunizma i suviše slabi, uvideli su da moraju tražiti oslonac u nemačke oružane snage, kojima će se bezuslovno potčiniti sa puno poverenja. Oni su spremni da se bore protiv komunizma svuda tamo gde bih ih ja postavio. Na drugoj strani, Nedić je molio ponovnu pomoć u vidu isporuke municije i naoružanja, a naročito teškog naoružanja. Četnici su spremni da daju svaku garanciju da će se isporučeno naoružanje i municija upotrebiti samo protiv komunizma.[109][110]
– Izvještaj vojnoupravnog komandanta Jugoistoka Komandi Grupe armija »F« od 15. jula 1944. godine
General Edmund Glaise von Horstenau, vršio je od 15. juna do 25. juna 1944. dužnost komandanta Jugoistoka, zamjenjujući generala Hansa Felbera, koji se po službenom zadatku nalazio u Njemačkoj. Opisujući u svom ratnom dnevniku stanje u Srbiji, tj. odnose između njemačkih i bugarskih okupacionih trupa, s jedne, kao i četnika i kvislinga, s druge strane, Horstenau navodi sljedeće:
Nemci gotovo da nemaju svojih trupa u Srbiji. Postoji samo nekoliko policijskih jedinica. Najveći deo Srbije nalazi se pod kontrolom bugarskog okupacionog korpusa. Bugarskih vojnika nema samo u severozapadnom delu Srbije i Banata. No, bugarske trupe u Srbiji jesu najlošije bugarske jedinice. Tek što sam na kratko vreme preuzeo Vrhovnu komandu u Beogradu, dve bugarske čete, zajedno sa svojim oficirima, prebegle su partizanima kod Leskovca. Jedine trupe na koje je čovek mogao da se osloni u borbi protiv partizana bili su srpski dobrovoljci, a donekle i ruski. Upotrebljivi za borbu protiv partizana bili su i ljudi Draže Mihailovića. Vezu sa njim za mene je održavao jedan nemački major, nosilac odlikovanja „viteškog krsta“.[111]
Neposredna četničko-nemačka operativna saradnja ponovila se i prilikom nemačkih operacija "Trumpf" i "Hallali" u jablaničko-topličkoj oblasti protiv 21. 22. 24. i 25. divizije NOVJ tokom jula i avgusta 1944.
Nojbaher konstatuje da je premijer Nedić verno služi nemačkim interesima. Slično je i s Dražom Mihajlovićem, koji se do danas trudio da ne zauzme neprijateljsko držanje prema okupatoru. To isto Važi i za ostale vodeće Srbe, koji su se, pod parolom »Dajte nam oružje — onda pripadamo Vama«, lojalno držali.[112][113]
– Nemački obaveštajni izveštaj od 30. avgusta 1944.
Za Desant na Drvar (operacija »Rösselsprung«) preduzet maja i juna 1944, komanda Druge oklopne armije je angažirala oko 16.000 njemačkih vojnika i tri hiljade Đujićevih četnika.[114] Četnici su bili dragoceni kao nemački informatori, pa su upravo oni doneli Nemcima tačan podatak o lokaciji Titovog štaba:
Prema četničkim podacima, Tito se nalazi u drvarskoj pećini, prema drugim izvorima u Oštrelju sjeverno od Drvara.[115]
– Dnevni izvještaj obavještajnog odjeljenja 15. brdskog korpusa za 10. mart 1944.
Nemci su nakon operacije ocenili da četnici izviđačke zadatke izvršavaju besprijekorno, vođstvo im je dobro, ljudstvo naviklo na fizičke napore. Nemci zaključuju da su im četnici "neophodni su pri osiguranju komunikacija, posebno zbog pomanjkanja vlastitih trupa".[116]
Tokom jula i avgusta 1944. intenzivirani su kontakti između predstavnika nemačke komande Jugoistoka Nojbahera, predsednika vlade Nedića i predstavnika Mihailovića.[121] Njemačka strana je nakon sastanka između predstavnika Obavještajnog odjeljenja komandanta Jugoistoka i trojice visokih oficira JVuO, Mihailovićevih izaslanika (Dragoslav Račić, Neško Nedić i Nikola Kalabić), održanom u Topoli 11. avgusta 1944, na osnovu ponude JVuO zaključila da se „političko zauzimanje stava Draže Mihailovića i njegovog pokreta potpuno izmenilo. Oni su spremni da u potpunosti sa nama sarađuju“. Mihailovićevi izaslanici su stavili do znanja da je za JVuO najvažnije objedinjavanje domaćih antikomunističkih snaga, opšta mobilizacija i „stvaranje jedne srpske nacionalne armije za uništenje komunizma u Srbiji“. Pošto je za ostvarenje tog cilja bila neophodna njemačka dozvola i naoružanje, JVuO je bila spremna da se obaveže na lojalnost i vjernost okupatoru.[24] Rittmeister Fürst von Wrede citira riječi četničkih oficira sa sastanka:
»Srbi, koje vi niste poznavali, ipak se bore za vas. Mi se obavezujemo našom časnom oficirskom rečju da ćemo biti verni. Pokret Draže Mihailovića je spreman da dâ sve garancije koje Nemci budu zahtevali. Naše smrtno neprijateljstvo protiv komunizma je najbolja garancija naše vernosti. Nas ne interesuje budućnost, svejedno kako će se rat završiti, mi smo odlučili, ako tako mora biti, da viteški propadamo.«[122][123]
Rittmeister Fürst Wrede je sumirao predloge predstavnika Draže Mihailovića na sledeći način:
1. DM želi da razgovara sa opunomoćenikom firera za jugoistočni prostor.
2. On teži okupljanju svih nacionalnih srpskih snaga.
3. Mobilizacija i naoružavanje svih za oružje sposobnih Srba za borbu protiv komunizma. Naoružavanje i vođstvo pod nemačkim Vermahtom.
4. DM moli da sam ostane u ilegali.
5. Pripadnici DM-pokreta ne treba da budu u nemačkim uniformama.[124]
U večernjem izvještaju Obavještajnog odjeljenja Armijske grupe »F« od 16. avgusta 1944, prenosi se vijest da je general Draža Mihailović, u koordinaciji sa predsjednikom srpske vlade generalom Milanom Nedićem, iznio pred okupacione vlasti ponudu o »potpunom potčinjavanju četničkih jedinica«:
Srbija:
Sporazumno sa Nedićem, Draža Mihailović je ponudio nemačkom komandovanju potpuno potčinjavanje četničkih jedinica. Pored postojanja problema davanja talaca, unutrašnjih srpskih suprotnosti i ponude za lični dogovor Draže Mihailovića sa specijalnim opunomoćenikom Ministarstva inostranih poslova, sada postoji samo zahtev za oružje za zajedničku borbu. Srpska vlada je jednovremeno zamolila prijem kod komandanta Jugoistoka i verovatno će tom prilikom biti iznesena i namera o njenoj ostavci.[125][126]
Povodom Mihailovićevog predloga, 17. i 18. avgusta je održan sastanak na najvišem nivou u nemačkoj komandi Jugoistoka. Tu su još jednom sumirani Dražini predlozi:
a) Bezuslovno obećanje, da nijedan nemački vojnik neće biti napadnut od četnika. Davanje talaca.
b) Zajednička borba isključivo protiv komunista u cilju uspostavljanja mira i reda. Nemci i četnici ne moraju biti neprijatelji.
c) Neprijatelj br. 1 su komunisti i svi oni koji ih podržavaju ili ne sadejstvuju u borbi protiv komunista.
d) Draža Mihajlović moli, da ga se privuče organizovanju Srpskog dobrovoljačkog korpusa i organizovanju Dobrovoljačkog korpusa.
e) Bilo kakva veza s partizanima je nemoguća.
f) Draža Mihailović moli da se stvori prijateljskije raspoloženje, da bi se oslobodilo četnike, koji su uhapšeni u Srbiji, bez posredovanja četnika.
g) U slučaju invazije nema borbe protiv Nemaca. Borba protiv komunista će se produžiti. Četnici hoće da spreče vezu partizana s invazionim trupama.
h) Draža Mihajlović nema veze s Englezima. On i ne želi više da je ima, odgovarajući engleskom držanju prema srpskom narodu.[127][128]
U izvještaju poslatom 20. avgusta 1944. godine iz Operativnog odjeljenja Beograd Armijske grupe »F«, navodi se da je za prijem kod vođe Reicha Adolfa Hitlera pripremljen zajednički referat feldmaršala Maximiliana von Weichsa, komandanta Jugoistoka i specijalnog opunomoćenika Ministarstva inostranih poslova na Jugoistoku Hermanna Neubachera, na temu o saradnji sa Dražom Mihailovićem i budućoj politici u Srbiji, kao i da je sa ovim upoznat feldmaršal Wilhelm Keitel.[125][129] Istog dana sačinjena je i službena bilješka koja je, između ostalog, sadržavala i sljedeći prijedlog:
Po predmetu ponude Nedić — Draža Mihailović, ministar Nojbaher predlaže da se organizacija četničkih jedinica prenese u nadležnost Višeg SS i policijskog vođe u Srbiji. Načelnik štaba komandanta Jugoistoka se saglasio s ovim predlogom.[130]
O saradnji sa četnicima Draže Mihailovića u jednoj se njemačkoj preporuci s početka avgusta 1944. navodi:
Saradnja sa četničkim bandama
Komandantu Jugoistoka upućen je dopis Ob. od./oficir Abvera str. pov. br. 6161/44, u vidu naređenja, o isporuci oružja i municije četničkim bandama i o saradnji između nemačkih operativnih jedinica i pojedinih lojalnih četničkih bandi u cilju zajedničke borbe protiv komunističkog neprijatelja. Postavljanjem oficira za vezu u četničkim bandama treba njihovo držanje stalno nadzirati.[131]
Specijalni nemački izaslanik Hermann Neubacher je ocenio da obećanja Draže Mihajlovića u pogledu lojalnog držanja treba uzeti ozbiljno, pošto je dokazao on "da je toliki antikomunista, da je usprkos engleskim ponudama dao prednost prosjačenju kod okupatora pred slogom s crvenom stranom".[127] Ovi pregovori završili su formulisanjem inicijative za formiranje srpske armije od 50.000 ljudi za borbu protiv komunizma kojom bi rukovodio Mihailović, a koju bi opremila nacistička Nemačka. Ali Hitler je odbacio inicijativu, naglasivši da će to oružje "jednom kasnijom prilikom biti upravljeno protiv Nemaca." On je odobrio samo taktičku saradnju sa četnicima.[132]
Ipak, u skladu sa idejom o formiranju srpskog korpusa pod komandom Mihailovića koji bi se borio na strani Nemaca, 6. septembra 1944. Srpska državna straža i Srpska granična straža (ukupno oko 13.000 ljudi) stavljene su pod komandu Mihailovićevog komandanta Srbije generala Trifunovića. Potom su jedinice Srpske državne straže i Srpske granične straže 6. oktobra 1944. sabrane su u Jagodini gde je od njih formiran Srpski udarni korpus sa tri divizije, koji je brojao oko 6.800 ljudi. Komanda Srpske straže i Granične straže predana je naredbom generala Felbera generalu Miodragu Damjanoviću, šefu Nedićevog kabineta.[133] Damjanović je bio i glavni Mihailovićev pouzdanik u Nedićevoj upravi, te su se on i komandanti Straže odmah stavili pod Mihailovićevu komandu. Ove jedinice, preimenovane u Srpski udarni korpus Jugoslovenske vojske u otadžbini, pridružile su se tako drugim četnicima u povlačenju prema Sandžaku. Njihovo je savezništvo ipak bilo nesigurno i ubrzo će se raspasti.[134]
U povjerljivom izvještaju Obavještajnog odjeljenja Armijske grupe F od 26. avgusta 1944. godine, analizirano je stanje na Balkanu nakon objave rata Trećem Reichu od strane Bugarske te proglašenja neutralnosti Rumunjske (obje države su do tada bile potpisnicama Trojnog pakta), neposredno po dolasku jedinica Crvene armije. Oficiri Wehrmachta predviđaju držanje četnika u novonastalim okolnostima:
Osim toga, ustanički pokreti na području Balkana – izuzev pokreta Draže Mihailovića – dobit će pojačan zamah, tako da ubrzo treba očekivati prekid svih vlastitih veza s cijelim južnim Balkanom. Pokret Draže Mihailovića predstavlja jedinu antiboljševičku organizaciju koja, uz odgovarajuću potporu, može biti dugoročno korisna našim interesima u borbi protiv boljševizma.[135]
Bitka za Srbiju 1944. je bila zajednički saveznički poduhvat sa ciljem ovladavanja središnjim komunikacijskim prostorom nemačkih snaga na Balkanu. Dejstva na tlu izvršavala je NOVJ, a Saveznici su obezbeđivali borbeno sadejstvo, snabdevanje i pomoć iz vazduha. Četnici su se u ovim borbama našli direktno na strani Wehrmachta. U to vreme, Saveznici su već promenili odnos prema Mihailovićevim snagama, a njihov prioritet u Jugoslaviji postalo je jačanje snaga NOVJ u Srbiji.[136] Vrhovni štab NOVJ nameravao je da partizanske snage u Srbiji pomogne prodorom jačih snaga iz Bosne i Crne Gore. Nemačka komanda, kao i Mihailović, bili su rešeni da to spreče.
NOVJ je nastojala da koncentriše snage na levoj strani Lima za proboj u Srbiju. Nemačka Komanda Jugoistoka je rešila da brani Srbiju aktivnim dejstvima - sprečavanjem pokreta jedinica NOVJ kroz Bosnu prema zapadu, kao i nizom krupnih i ambicioznih operacija u Sandžaku i istočnoj Bosni sračunatih na razbijanje koncentracija NOVJ i njihovo onesposobljavanje za ofanzivna dejstva. Snage JVuO sa velikim entuzijazmom učestvovale su u ovim operacijama, kao i u onim koje je organizovao nemački komandant Srbije protiv lokalnih partizana i povremenih prodora. Vrhunac ovog sadejstva nastupio je u avgustu 1944,[137][138] kada su se odvijala najintenzivnija i najmasovnija dejstva. U izvještaju Vojnoprivrednog štaba Jugoistoka od 15. avgusta 1944. godine upućenom Vojnoupravnom komandantu Jugoistoka, konstatuje se ozbiljna političko-bezbjednosna kriza uzrokovana uspješnim partizanskim manevrom, tj. prodorom u Srbiju:
Započeo je očekivani veliki Titov napad na Srbiju. Dok su u istočnoj Bosni, na Drini, pripremljene jedinice bile tako desetkovane našim akcijama da mu tamo samo slabe snage stoje na raspolaganju, dotle je jačim delovima Titovih jedinica, koje su bile u centralnom delu Crne Gore, oko 3 divizije, pošlo za rukom da upadnu u južnu Srbiju i da pređu dolinu Ibra. One sada u rejonu između Ibra i Južne Morave, po sjedinjavanju sa tamošnje 3 srpske crvene divizije, ugrožavaju obe glavne saobraćajne arterije prema jugu. Slobodu pokreta ovih, oko 10.000 ljudi jakih i dobro naoružanih, združenih jedinica uspeli smo, istina u teškim borbama i uz mnogo gubitaka, pomoću nemačkih, bugarskih i srpskih snaga (četnici i SDK) da suzimo; ipak, one su preslabe da bi, s obzirom na otkazivanje bugarskih jedinica, izborile odlučujuće uspehe.[139]
Uoči bitke sa partizanima, nemački Wehrmacht je snabdeo četnike svim raspoloživim zalihama italijanskog pešadijskog oružja i municije:
U nadovezi na dogovor od 15. 8. saopštava se, da se za izdavanje četničkim jedinicama mogu staviti na raspolaganje, u najboljem slučaju, sledeća oružja:
7.000 pušaka 6,5 mm (ital.) sa po 100 metaka,
50 teš. mitraljeza 8 mm (ital.) sa po 13.000 metaka,
42 laka bacača 4,5 mm (ital.) sa po 250 metaka.Upozorava se na to, da je time iscrpljena celokupna zaliha italijanske pešadijske municije u domenu Komandanta Jugoistoka i da se nove pošiljke mogu očekivati tek od oktobra 1944. godine i to u ograničenom obimu.[140][141]
– Obaveštenje komande Jugoistoka o odobravanju oružja i municije četnicima (16. avgust 1944.)
U nacrtu jednog izvještaja, sastavljenog od strane oficira Armijske grupe »F« u ljeto 1944. godine, sumira se iskustvo njemačkih okupacionih organa sa Mihailovićevim četnicima u okupiranoj Jugoslaviji:
Dosadašnje držanje D.M.-a ima sljedeće karakteristike:
a) Aktivna borba protiv komunista u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj, s tim što je ova borba zbog brojčane, a naročito materijalno-tehničke nadmoći komunista, uvijek rizična za snage D.M.-a,
b) Neispunjavanje od Saveznika postavljenih specijalnih zadataka,
c) Lokalna, ponekad vrlo aktivna saradnja sa njemačkim trupama, obavještajnim i ostalim okupacionim organima,
d) Potpuna spremnost za izvršavanje taktičkih instrukcija izdatih od strane njemačkih oficira za vezu,
e) Stalno ponavljanje zahtjeva za municijom i oružjem radi borbe protiv komunista, kao nagrada za dokazanu lojalnost.[142]
Kada su partizani konačno uspeli da se probiju u Srbiju i krenu ka Beogradu, nastupila je panika u redovima okupatora i kvislinga/kolaboracionista:
Titovi partizani upali su u septembru 1944. u Srbiju i to na više mesta. Zapadni deo Srbije bio je potpuno nezaštićen. Tamo je bio stacioniran samo mali broj nemačkih policijskih jedinica, koje su, zajedno sa četnicima, tu i tamo još vodile borbe. Sa svih strana neprijatelj je krenuo ka Beogradu. U gradu je vladao mir. Mi smo sedeli u Beogradu ne na buretu baruta, nego smo se nalazili u njemu.[143]
– Hermann Neubacher, “Sonderauftrag Südost”
U septembru su kvislinške formacije Srpska državna i granična straža preformirane u Srpski udarni korpus (jačine 6.800), stavljen pod Mihailovićevu komandu.[144] U prvoj polovini septembra, četničko-nemačka odbrana Srbije sa zapada doživela je slom usled prodora NOVJ. Bitka za Srbiju definitivno je rešena tokom oktobra Beogradskom operacijom, uz sadejstvo Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije sa oklopnim snagama Crvene armije. No, i pored toga, JVuO je nastavila sadejstvovati sa Vermahtom:
Usljed jakog partizanskog pritiska, još četničkih jedinica, uključujući i one iz Istočne Srbije, su izrazile spremnost za daljnu borbu protiv komunizma u saradnji sa Wehrmachtom.[145]
– Izvještaj Armijske grupe »F« od 2. oktobra 1944.
Četnička grupa Ocokoljića iz Istočne Srbije je osiguravala pozadinu Müllerovom korpusu prilikom borbi protiv Rusa u rejonu okuka Dunava-Zaječar.[146]
– Njemački izvještaj od 19. oktobra 1944.
Opšta (pozitivna) ocjena o doprinosu četničkih snaga u borbi na strani njemačkog Wehrmachta tokom bitke za Srbiju, data je u izvještaju štaba Armijske grupe »F«, poslatom 21. avgusta 1944. godine Vojnom zapovjedniku Jugoistoka generalu Hansu Felberu:
Njemačko vođstvo u Srbiji je stoga moralo tražiti pomoć većih dijelova četnika Draže Mihailovića. Oni su slabo naoružani i nedavno su teško pogođeni usljed nedostatka obuke samih boraca. Ipak, dobro su se borili, pretrpjeli su značajne krvave gubitke i mogu se označiti kao bezuslovno antikomunistički [nastrojeni].[147]
– Njemačka procjena brojnosti partizanskih, njemačkih i kvislinških jedinica u Srbiji (21. august 1944).
Tokom septembra 1944. glavna Mihailovićeva mobilna formacija u centralnoj i zapadnoj Srbiji, Četvrta grupa jurišnih korpusa pod komandom Dragoslava Račića, zajedno sa brojnim pridruženim jedinicama, poražena je od nastupajućih snaga NOVJ i potisnuta prema Beogradu. Ove jedinice Nemci su tokom 3, 4. i 5. oktobra 1944. vozovima prebacili sa železničkih stanica Topčider i Ripanj do Kraljeva.[148][149]
Noću, iza ponoći, između 3. i 4. oktobra 1944, krenuli smo iz Beograda, sa železničke stanice u Topčideru... Uveče sam se oprostio sa komandantom Korpusa, generalom Kostom Mušickim... Kod Mušickog je u tom trenutku bio Nikola Kalabić, a u štabu Dobrovoljačkog Korpusa sam primetio i Neška Nedića... Došli su da se dogovaraju sa Dobrovoljačkom komandom i da traže opremu i ostalo. Na brzinu progovorio sam nekoliko reči sa Neškom Nedićem. U vozu su s nama putovali i Kalabićevi četnici. Rekoše nam da idu do Kraljeva, gde se vrši koncentracija četnika za borbu.[148]
– Nedićev ministar Ratko Parežanin
Izbijanje Crvene armije na severoistočnu granicu Jugoslavije izazvalo je pometnju u četničkim redovima. Znatan deo četničkih trupa tokom septembra razbijen je od strane NOVJ u zapadnoj Srbiji. Sam Mihailović sa manjom grupom boraca je nateran na povlačenje u Bosnu. Neki su pokušali da napadom na Nemce pred sam dolazak Crvene armije ponovo steknu saveznički status (Raković, Keserović, Račić), ali je i ovaj pokušaj bio kratkotrajan. Nakon neuspeha, glavnina se krajem oktobra koncentrisala u oblasti Ivanjice. Upravo u tom periodu vrh Armijske grupe E iz Grčke izbio je do Novog Pazara. Četnici su se priključili prodoru Armijske grupe E kroz Sandžak u istočnu Bosnu.
Draža Mihailović će nastaviti borbu protiv komunizma. Njegove jedinice se već bore sa Titovim trupama i imaju djelomično vezu sa njemačkim jedinicama (pukovnik v. Jungfeld, general Müller). Sada je stvar u tome, kako upotrebiti četničke jedinice kao prethodnice i osiguranje za komunikacije prilikom predstojećeg izmještanja njemačkih trupa iz Srbije.[150][151]
– Zabilješka sa savjetovanja njemačkog okupacionog vrha o četničkom pitanju u Srbiji, 8. oktobra 1944.
Jedinice Crvene armije i NOVJ u prvoj polovini oktobra 1944. zaposele su komunikaciju dolinom Morave između Vranja i Velike Plane, što je otežalo proboj Armijske grupe "E" iz Grčke. Ova formacija time je bila usmerena na komunikaciju Skoplje - Kosovska Mitrovica - Raška, odnosno dolinom Ibra, i zatim na otvaranje puteva prema Sarajevu pod borbom. Tokom ovog četvoromesečnog proboja saradnja između Armijske grupe "E" i četnika iz Srbije i Crne Gore imala je više vidova.
Prilikom proboja od Sjenice prema Prijepolju 24-31. oktobra 1944. Nemci su nastupali zajedno sa borcima Srpskog udarnog korpusa protiv snaga 37. sandžačke divizije. Od Prijepolja se glavnina Armijske grupe "E" kroz Sandžak usmerila na pravac Prijepolje - Višegrad - Rogatica - Sarajevo. Jednim motorizovanim bataljonom Nemci su 1. novembra otvorili su put Prijepolje - Pljevlja, i usmerili celokupne četničke snage iz Srbije na pravac Sjenica - Prijepolje - Pljevlja - Goražde. Time su iskoristili snage JVUO iz Srbije kao svoju levu pobočnicu. Nakon toga, svojim napadom na NOVJ u pravcu Tuzle (Ofanziva JVuO u istočnoj Bosni decembra 1944) sadejstvovale su snagama Armijske grupe E u njihovom proboju na sever.
Dok komandant Armijske grupe E general Ler u svom pregledu brojnog stanja od 16. novembra 1944. ubraja 10.000 četnika Pavla Đurišića u vlastite (njemačke) trupe,[152][153] dotle se za četnike iz Srbije u izveštaju poslatom Vrhovnoj komandi u Berlinu kaže da se "drže u senci Vermahta". Nevoljno savezništvo veoma dobro ilustruje i sljedeći izveštaj:
Trifunović sa oko 18.000 četnika Račića i Keserovića, uporedno sa nem. pokretima u rejonu Prijepolje. Pravac marša Foča. U početku učešće u borbenim dejstvima na nemačkoj strani (zaštita bokova). U poslednje vreme samo saputnici. Utisak: dokle god postoje zajednički interesi — uopšte mir. Ako vide mogućnost uspeha, bezuslovno treba očekivati prepade na nemački Vermaht, naročito na odvojene grupe.[154]
Dok su srbijanski četnici sadjejstvovali snagama Armijske grupe E u njihovom proboju na sever, crnogorski su četnici uzeli učešća u proboju XXI brdskog korpusa iz okruženja. Jedinice crnogorskih četnika, koje su od Njemaca takođe preformirane u dobrovoljačke pukove ("Crnogorski dobrovoljački korpus"), borile su se u sastavu njemačkog 21. brdskog korpusa između Danilovgrada i Cetinja rame uz rame sa njemačkim vojnicima. Ove snage učestvovale su zajedno sa njemačkim snagama u operacijama protiv NOVJ (Frilingservahen, Ribecal). Komandant Armijske grupe "E" je u svom izvještaju od ove četnike ubrojao u brojno stanje svojih jedinica:
C. D. K. od 3 puka, pod komandom potpukovnika Đurišića, formiran neposredno od strane K-de 2. OkA (Druga oklopna armija), bio je do sada u službenom pogledu potčinjen K-di 2. OkA a u snabdevačkom i taktičkom pogledu 181. peš. div., koja je trebalo da se obimno uključi u obuku.[155]
– Izvještaj Komande 21. brdskog korpusa Komandi Grupe armija "E" od 23. septembra 1944. godine
Armijska grupa "E" imala je u planu otvaranje komunikacija kroz istočnu Bosnu, pa je krajem novembra jedna njena divizija (11. poljska vazduhoplovna divizija) započela napad pravcem od Rogatice prema Zvorniku, protiv snaga Trećeg udarnog korpusa NOVJ. Međutim, kako su tokom ofanzive NOVJ i Crvene armije od 3. decembra nemačke pozicije na Sremskom frontu ozbiljno ugrožene, ova divizija hitno je izvučena i transportovana prugom Sarajevo - Slavonski Brod na Sremski front. Na njeno mesto usmerena je glavnina četnika iz Srbije. U izvještaju Operativnog odjeljenja u Sarajevu Armijske grupe »E« od 10. decembra 1944, koji potpisuje potpukovnik Warnstorff, istaknuto je:
Telegram 34. i 91. arm. korpusu, 5. SS-brd. arm. korpusu i Korpusnoj grupi »Kibler«:
1) Četnici na maršu u širi rejon Valjeva privremeno će preći preko područja Rogatica — Ljubovija — Zvornik — Kladanj.
2) DM garantuje najlojalnije držanje prema nemačkim jedinicama i nudi saradnju. Znak raspoznavanja za saradnju između nemačkih jedinica i četnika je: Mitrovica.
3) Četnike u što većoj meri koristiti za službu izviđanja. Materijalna pomoć može im se obezbediti u ograničenim razmerama ukoliko se stave na raspolaganje za borbu protiv bandi.
4) K-da Grupe armija obavestila je hrvatske vlasti o navedenom kretanju.[156][157]
U izvještaju njemačkog opunomoćenog generala u NDH od 24. decembra 1944. godine,[158] navodi se da je general Draža Mihailović izrazio spremnost za suradnju i sa formacijama NDH u borbi protiv NOVJ:
Prema izvješću pouzdanog agenta, Draža Mihajlović je izrazio želju da se sa ustašama i domobranima bori skupa, jer je njihov zajednički glavni cilj uništenje komunizma.[159]
– Izvještaj njemačkog opunomoćenog generala u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 24. XII 1944.
Četnici su, pod ličnom komandom Mihailovića, nakon koncentrisanja unutar nemačko-ustaških linija, izvršili napad na snage NOVJ. 8. decembra 1944. ujutro sa nemačko-ustaških položaja u okolini Rogatice krenuli u silovit napad prema Zvorniku. Ovaj napad bio je usklađen sa napadom nemačkog 34. armijskog korpusa sa druge strane, pravcem Užice - Ljubovija - Zvornik. Ovom prilikom četnicima su Nemci obezbedili snabdevanje municijom, kao i zbrinjavanje ranjenika u nemačkim bolnicama u Sarajevu. Pošto je prodor četnika prema Zvorniku odbijen, njihova glavnina usmerila se prema oslobođenoj Tuzli. U neizvesnim borbama od 24. do 28. decembra Treći udarni korpus NOVJ krajnjim naporom odbio je ovaj napad.
Nakon ovog poraza, glavnina Mihailovićevih snaga razmestila se u Modriči i okolini, gde su nakon kraćeg sukoba uspostavili sporazum sa snagama NDH. Tako su se našli na za Nemce vitalnoj komunikaciji Sarajevo - Brod, vodeći zajedno sa Nemcima teške dvomesečne borbe protiv Druge jugoslovenske armije, koja je nastojala da je prekine. Preko pukovnika Borote, komandanta Romanijskog korpusa JVuO, uspostavljena je saradnja sa nemačkim štabom u Sarajevu, od kojeg je obezbeđeno snabdevanje municijom i bolničko zbrinjavanje ranjenika.[160][161] Mihailovićeva grupacija takođe je uspostavila vezu sa Štefanom Hedrihom (nem. Stefan Hedrich), SS-oberfirerom i inspektorom u glavnom štabu SS, komandantom SS-oblasti Severozapadna Bosna.[162]
3. aprila 1945. godine, kada su nemačke trupe napuštale Bijeljinu i okolinu, Mihailović je pokušao da ih pridobije da ostanu pod njegovom komandom kao jugoslovenski državljani.[163]
SS-Sturmbannführer (major) Ernst Lerch, u izvještaju od 8. marta 1945. godine, piše da je Aleksandar Nikolić, zapovjednik Sremsko-slavonske komande JVuO, zajedno sa svojim trupama (za koje navodi da broje oko 80 ljudi, ali i da bi po pristizanju ostatka jedinice ta cifra mogla dostići i 400) došao u Istru, tj. u Operativnu zonu Jadransko primorje, gdje se stavlja na raspolaganje njemačkim vlastima. Ernst Lerch moli nadređene da naznače rejon u kojem bi »grupa pukovnika Nikolića« mogla da bude »upotrebljena«:
1.) U prostor Jurdani, prov. Rijeka, stigli su delovi četničke grupe pukovnika Nikoliča u jačini oko 80 ljudi.
2.) Prema telegr. Glavnog ureda SS od 7. 2. 45, delovodn. pov. br. 375/45, grupa Nikolić potčinjena je komandantu SS i policije u [Operativnoj zoni] Jadr. primorje. [...]
6.) Pukovnik Nikolić je samostalni četnički komandant i njegov načelnik Štaba major Miladinović je izjavio da ova grupa ne želi nikakvu zavisnost od ministra Ljotića, odn. od drugih četničkih grupa.
Oni obećavaju da će se stoprocentno zajedno s Nemcima boriti kako protiv komunista tako i protiv regularnih engleskih trupa koje oni navodno preziru iz dubine duše.
Ovaj osnovni stav oni će zadržati u svakoj situaciji pa ma šta se desilo.[164]– Obaveštenje komandanta SS i policije u Operativnoj zoni Jadransko primorje od 8. marta 1945. o pristizanju četnika pukovnika Nikolića u Istru
Hermann Neubacher, specijalni izaslanik njemačkog Ministarstva vanjskih poslova za Jugoistočnu Evropu, u svojim poslijeratnim memoarima ističe da je sa četničkim komandantom održavao vezu sve do aprila 1945, tj. do zajedničkog povlačenja Nijemaca i četnika pred jedinicama NOVJ i Crvene armije. Neubacher navodi da je postojala i zamisao o susretu između njega i generala Mihailovića, ali Joachim von Ribbentrop nije dao dopuštenje za sastanak:
Tokom sukoba četnika sa Englezima, stiglo je do mene pitanje da li bih bio spreman da razgovaram sa Dražom Mihailovićem. Ovu sam molbu prosledio ministru spoljnih poslova Ribentropu, tražeći od njega da mi dozvoli da do takvog susreta dođe. U principu, nije mi bilo zabranjeno da uspostavim kontakt. Ali, za vođenje razgovora morao sam da dobijem specijalnu dozvolu. Bilo mi je, međutim, zabranjeno da stupim na teren koji kontroliše Draža Mihailović. Moja spremnost i želja da se sretnem sa njim bili su veliki, te sam uskoro morao da sam sebi priznam da je moj glavni motiv bio – radoznalost. Da se sretnem sa četničkim vođom, a da se prethodno ne izvrše potrebne pripreme, razgovor bi bio besmislen, i jedino bi doneo neugodnost i neprilike za Dražu Mihailovića, jer bi dobio etiketu „kolaboratera“. Trebalo je susret dobro organizovati, kako bi bilo sigurno da će doneti senzacionalan rezultat. Verovatno je i sam Draža Mihailović tako razmišljao, pa zato, najzad, nije nikada ni došlo do našeg susreta. Ali, ostali smo u vezi preko naših posrednika. I jedna i druga strana bila je u tim kontaktima veoma oprezna. Jedan moj poverljiv čovek čak je tri puta bio u Dražinom glavnom štabu. Da ne bih bio suviše opširan, zadovoljiću se samo tvrdnjom da Draža Mihailović svoju politiku sve do kraja rata nije menjao. Tek početkom 1945, u vreme naših poslednjih borbi u Hrvatskoj, kada je povlačenje naših trupa sa tog prostora bilo samo pitanje dana, Draža Mihailović mi se obratio direktnom molbom – i to preko svojih poverljivih ljudi u Beču – da mu pružim pomoć u vezi sa naoružanjem njegovih jedinica. Tokom nekoliko dana ja sam čak imao direktnu radio-vezu sa njegovim glavnim štabom u Bosni. Moj poverljiv čovek bio je poslednji put kod Draže u aprilu 1945.[165]
Njemačka je za D.M.-a neprijatelj br. 2 – neprijatelj br. 1 su komunisti.[166]
– Zabilješka sa sastanka Armijske grupe F sa izaslanikom Neubacherom održanog 30. jula 1944.
Hermann Neubacher u svojim memoarima tumači politiku Draže Mihailovića. Po njemu, general Mihailović je "ostao neprijatelj okupatoru, koji je, zbog Titovog uspona, postao njegov neprijatelj broj dva". On primećuje da su Dražini podređeni komandanti sarađivali sa Nemcima, ali je on sam nastavio da vodi propagandu protiv njih:
Politiku Draže Mihailovića nije bilo teško razumeti. On je bio impresioniran nemačkim vojnim podvizima. Pa ipak, sa sigurnošću je računao na to da će Nemačka izgubiti rat. Dovoljno sam čuo od pouzdanih izvora, koji su me obavestili o Dražinom stavu prema Rajhu. On je ostao neprijatelj okupatoru, koji je, zbog Titovog uspona, postao njegov neprijatelj broj dva. Saveznici su Dražu ostavili na cedilu, pa je zato pokušao da od Nemaca – koji su za njega sada bili samo neprijatelj broj dva – dobije što je moguće više oružja. Namera četničkog vode bila je ova: da se, kada započne nemačko povlačenje, bez borbe dokopa nemačkih strateških pozicija i da se na njima utvrdi. On se spremao za konačan obračun sa Titom, koji je trebalo da se vodi beskompromisno, na život ili smrt, a u pitanju je bila budućnost Jugoslavije. Dok su, dakle, Dražini podređeni komandanti tu i tamo sarađivali sa Nemcima, on je sam nastavio da i dalje vodi propagandu protiv Nemaca.[167]
Čak i kada je odobravao kolaboraciju svojih komandanata sa okupatorima, general Mihailović je strogo vodio računa da se na taj način lično ne kompromituje, prvenstveno iz straha od negativne reakcije stanovništva okupirane Jugoslavije. Presretanjem komunikacije između Mihailovića i vojvode Đujića ujesen 1943, njemački nadležni organi su registrovali ovu tendenciju četničkog vođstva:
18.11. Radio-naređenje D.M. Đujiću da još više nego do sada ratuje zajedno sa njemačkim Wehrmachom protiv komunista, jer su oni izdali srpsku nacionalnu stvar. On sam ne može tako postupiti zbog stava naroda.[168]
– Depeša komande Druge oklopne armije komandi Armijske grupe »F« od 21. novembra 1943. godine
Saradnju sa četničkim formacijama generala Mihailovića u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, pominje u svojim memoarima i SS potpukovnik Otto Skorzeny, vođa njemačkih komandosa, zaslužan za izvođenje brojnih specijalnih operacija tokom rata:
U proljeće 1944. dobio sam naredbu Vrhovne komande Wehrmachta da lociram Titov štab, uništim ga i uhvatim Tita, koji je, prema Churchillovoj volji, već bio zamijenio generala Mihailovića. Mihailović, ratni ministar mladog kralja Petra II od Jugoslavije, koji je živio u egzilu u Londonu, bio je uplašen sve većim uticajem komunizma. Na njegovo zaprepaštenje, njegovi četnici su se ponekad borili zajedno čak s mađarskim trupama, Hrvatima Ante Pavelića, pa čak i sa našim vojnicima protiv Titovih trupa.[169]
- ↑ https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%B7%D0%B0_%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%BE%D0%BC_%D0%B8%D0%B7_%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D1%80%D0%B0_1941.
- ↑ https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%B7%D0%B0_%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%BE%D0%BC_%D0%B8%D0%B7_%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0_1943.
- ↑ AVII, reg. br. 8/1, kut. 276, dep. 12058.
- ↑ 4,0 4,1 Izveštaj Komande 15. brdskog armijskog korpusa od 19. novembra 1943. Štabu 2. oklopne armije o saradnji četnika sa nemačkim trupama u Dalmaciji i zapadnoj Bosni
- ↑ NAW, T-314, Roll 563, frames 001061-1062: Dnevni izvještaj obavještajnog odjeljenja 15. brdskog korpusa (31. januar 1944.)
- ↑ Poziv kralja Petra II na pristupanje Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije
- ↑ AVII, NAV, N-T-120, 200/153555-58.
- ↑ Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. I/272.
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_12_3_156.htm PROCENA KOMANDANTA JUGOISTOKA FELDMARŠALA VAJKSA OD 1. NOVEMBRA 1943. VOJNO-POLITIČKE SITUACIJE NA BALKANU KRAJEM OKTOBRA 1943. GODINE
- ↑ Извештај капетана Матла претпостављенима од 30. октобра 1941. о разговорима са представницима Драже Михаиловића
- ↑ Izjava pukovnika Branislava Pantića o Mihailovićevoj odluci da pregovara s Nemcima
- ↑ Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, knjiga I, Britanski štićenik, Globus/Narodna knjiga/Prosveta, Zagreb—Beograd, 1979, str. 138.
- ↑ Боривоје М. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941—1945. Друштво Хиландар, Ваљево, 2010, стр. 115.
- ↑ 14,0 14,1 14,2 14,3 Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.
- ↑ "Moji ljudi su krenuli na Loznicu zato da je komunisti ne zauzmu."
- ↑ "Neophodno je imati municiju! Računajući s tim, došao sam ovamo."
- ↑ NAW, T-311, Roll 175, 000121-2: Izvještaj o djelatnosti operativnog odjeljenja komande Jugostoka
- ↑ Relacija Takovskog četničkog odreda od 17. juna 1942, Zbornik NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 3, dokument 110
- ↑ Užička republika, Zapisi i sećanja, Narodni muzej, Užice 1981
- ↑ Radoslav S. Nedović, Pantelija Vasović: ZATAMNjENA ISTINA, Čačak 2006: Streljanja na Krušiku u Valjevu
- ↑ Radoslav S. Nedović: ČAČANSKI KRAJ I NOB - SLOBODARI NA STRATIŠTIMA, Čačak 2009: Krušik, Valjevo streljanje po grupama
- ↑ Radoslav S. Nedović, Pantelija Vasović: ZATAMNjENA ISTINA, Čačak 2006: Decembarski pokolj
- ↑ Radoslav S. Nedović: ČAČANSKI KRAJ I NOB - SLOBODARI NA STRATIŠTIMA, Čačak 2009
- ↑ 24,0 24,1 24,2 Milan Radanović: Kolaboracija JVuO sa nemačkim okupatorom u Srbiji 1941-1944.
- ↑ Metino brdo[mrtav link]
- ↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-04. Pristupljeno 2014-05-01.
- ↑ http://www.ikragujevac.com/kultura/15517-istorija-zrtve-fasizma-na-metinom-brdu-i-deo.html
- ↑ Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje POD ZAŠTITOM LEGALIZOVANIH ODREDA
- ↑ NAW, T501, roll 248 frames 0121-0126; dostupno na http://znaci.net/temp/T-501_R-248-0126.jpg
- ↑ 30,0 30,1 30,2 William Deakin, BOJOVNA PLANINA
- ↑ 31,0 31,1 Bojan Dimitrijević - Kosta Nikolić: Đeneral Mihailović - biografija, Beograd : Institut za savremenu istoriju, 2004, str 378-9
- ↑ National Archive Washington, T315, Roll 2270, frames 000652-656.
- ↑ Nacionalni arhiv Vašington, T-314, rolna 566, frejm 000357; Dopis štaba Komandanta njemačkih trupa u Hrvatskoj-/Veza sa neprijateljski orijentisanim krugovima u Srbiji/ (18. novembar 1942.).
- ↑ NAW, T-311, Roll 175, 000378: Izvještaj o djelatnosti operativnog odjeljenja komande Jugostoka za novembar 1942 (30. novembar 1942.). „Svaka, pa i privremena, veza sa antikomunistički nastrojenim četnicima u Hrvatskoj je protivna naređenju Fuehrera, Ia 3071/42 o borbi protiv bandi.“
- ↑ NAW, T-311, Roll 175, 000544: Zabilješka sa sastanka kod načelnika štaba Jugoistoka (1. mart 1943.). „Uprkos borbenoj pomoći hrabrih četnika, koja je doprinijela deblokadi opkoljenih dijelova 718. pješadijske divizije, njemačke trupe imaju zadatak da se brzo probiju do boksitne oblasti. One imaju instrukcije da smatraju četnike neprijateljima."
- ↑ NARA, T311, Roll 175, frame no. 000544.
- ↑ Procena vojno-političke situacije komandanta nemačkih trupa u NDH od 16. marta 1943. za period od 1. do 15. marta 1943. godine
- ↑ NARA, T314, Roll 554, frames no. 000366—000367.
- ↑ Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 2, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 1018.
- ↑ NAW, T-78, Roll 332, 6289915, 919: Procjena situacije komande Jugoistoka za feburar 1943 (2. mart 1943.).
- ↑ Kopija originala (pisana na mašini, ćirilicom) u Arhivu V.I.I., reg. br. 59/1—1, k. 22.
- ↑ Kopija originala (pisana na mašini, ćirilicom) u Arhivu V.I.I., reg. br. 54/5—1, k. 22.
- ↑ Izveštaj komandanta Ariljske brigade od 12. februara 1943. Draži Mihailoviću o borbama protiv pripadnika NOP-a u zimu 1942. godine i dostignutoj organizaciji u brigadi
- ↑ Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kut. 127, reg. br. 7/3 (S-X-12/4).
- ↑ Izveštaj komandanta 2. ravnogorskog korpusa od 3. marta 1943. Draži Mihailoviću o borbi protiv pripadnika NOP-a i pregovora sa predstavnicima nemačkih okupacionih trupa
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova četničkog pokreta Draže Mihailovića: 1. januar — 8. septembar 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. 113, str. 550.
- ↑ http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/102680-aak-Gornji-Milanovac-Luani.html
- ↑ Naređenje komandanta Komskog korpusa za nemilosrdno uništavanje pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta i njihovih porodica 4.9.1943.
- ↑ NAW, T-313, Roll 482, 000544: Izvještaj obavještajnog odjeljenja Vojnog komandanta Jugoistoka o rezultatima istrage nad zarobljenim britanskim majorom Selbyem, uhvaćenim kod Žitkovca u noći 18./19. augusta 1943 (26. august 1943.).
- ↑ Jovo Popović, Marko Lolić, Branko Latas: Pop izdaje, Stvarnost, Zagreb, 1988., str. 273.
- ↑ NARA, T313, Roll 483, frame no. 000981.
(njem. "Wir Cetniks wissen, dass nur durch die deutschen Truppen eine wirksame Vernichtung der Banditen erfolgen kann, da wir Cetniks hierzu zu schwach sind.") - ↑ Boris Dežulović: Pismo čitateljima Blica i gledateljima serije “Ravna gora”
- ↑ Vidi: Uputstvo komandanta nevesinjskog korpusa od 30. decembra 1943. komandantu konjičke brigade, Izveštaj majora JVUO Vasilija Marovića od 17. februara 1944., Izveštaj kapetana JVUO Franca Kovača od 23. februara 1944., itd.
- ↑ Naređenje Draže Mihailovića od 7. oktobra 1943. komandantima kopusa u zapadnoj Srbiji za mobilizaciju ljudstva i borbu protiv NOVJ u Sandžaku
- ↑ „Nikola Živković, Srbi u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta”. Arhivirano iz originala na datum 2016-08-03. Pristupljeno 2024-07-08.
- ↑ NARA, T314, Roll 554, frame no. 001329.
(njem. "Cetniks: Zur Bekämpfung der Kommunisten in der Ost-Herzegowina wurden in den Bezirken Trebinje, Bileca, Stolac u. Nevesinje stärkere Kräfte mobilisiert. Die bisherigen Erfahrungen mit den herzegowinischen Cetniks können als gut, das Verhalten gegenüber der eigenen Truppe kann als loyal bezeichnet werden.") - ↑ NARA, T314, Roll 566, frames no. 000342-343.
- ↑ 58,0 58,1 NAW, T-314, Roll 566, 000338: Izvještaj 114. lovačke divizije o rezultatima saradnje sa četnicima (5. novembar 1943.).
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_12_3_166.htm
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_3_42.htm
- ↑ Obaveštenje brigadira Armstronga od 9. decembra 1943. Draži Mihailoviću o zahtevu Komande britanskih trupa na Srednjem istoku da četnici izvrše dve sabotaže protiv Nemaca[mrtav link], Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 3, Vojnoistorijski institut, Beograd - prilog II
- ↑ https://www.znaci.org/images/ktb_okw_III_6_1304.jpg KTB OKW (Kriegstagebuch des Oberkommando der Wehrmacht) - Ratni dnevnik vrhovne komande Vermahta, šesta knjiga
- ↑ SPORAZUM IZMEĐU KOMANDANTA JUGOISTOKA I MAJORA VOJISLAVA LUKAČEVIĆA OD 19. NOVEMBRA 1943. O SARADNJI ČETNIKA SA NEMAČKIM TRUPAMA U BORBAMA PROTIV NARODNOOSLOBODILACKE VOJSKE JUGOSLAVIJE
- ↑ Sporazum od 27. novembra 1943. između pukovnika Jevrema Simića i kapetana Nikole Kalabića sa nemačkim predstavnikom o saradnji u borbama protiv NOVJ
- ↑ NARA, T501, Roll 255, frames no. 000969-970: Sporazum između krajskomandanture Zaječar i potpukovnika Ljube Jovanovića Patka o nenapadanju i saradnji u borbi protiv NOVJ (23./25. decembar 1943.)
- ↑ AVII, reg. br. 8/1, kut. 276, dep. 11690—11691.
- ↑ Branko Latas, Četničko-nemački sporazumi o saradnji u Srbiji (1943-1944), Vojnoistorijski glasnik br. 2/1978, Beograd, str. 344.
- ↑ Sporazum inspektora četničkih odreda Draže Mihailovića pukovnika Jevrema Simića i vojnoupravnog zapovednika Jugoistoka od 23.1.1944.
- ↑ Objašnjenje komandanta Jugoistoka od 21. novembra 1943. o cilju i načinu sklapanja sporazuma sa četničkim komandantima
- ↑ Karl Hnilicka: DAS ENDE AUF DEM BALKAN 1944/45, Musterschmidt-Verlag Göttingen, strana 268
- ↑ Sporazum komandanta Jugoistoka sa komandantom Ravaničke brigade od 14. decembra 1943. o saradnji četnika sa nemačkim trupama u borbama protiv NOVJ
- ↑ Izveštaj Abver-grupe od 23. januara 1944. o sklopljenom sporazumu između vojnoupravnog komandanta Jugoistoka i inspektora četničkih jedinica u Srbiji
- ↑ Sporazum između Krajskomandanture u Zaječaru i komandanta Timočkog korpusa od 25. decembra 1943. o saradnji u borbama protiv NOVJ
- ↑ Izvod iz knjige primljenih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 16-30. decembra 1943. godine
- ↑ Akten zur deutschen auswartigen Politik — ADAP/E/VII, s. 374–375.
- ↑ Vasa Kazimirović, NDH u svetlosti dokumenata, Nova knjiga/Narodna knjiga, Beograd, 1987, str. 169.
- ↑ Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN — Službeni list SCG, Beograd, 2005. str. 20.
- ↑ Cripps, John (2001). "Mihailović or Tito? How the Codebreakers Helped Churchill Choose". ISBN 0593 049101
- ↑ Izveštaj Komande 15. brdskog armijskog korpusa od 19. novembra 1943. Štabu 2. oklopne armije o saradnji četnika sa nemačkim trupama u NDH
- ↑ NARA, T315, Roll 1295, frame no. 000600.
(njem. "Ab 1.11.43 müssen sämtliche Cetnik—, Ustascha—, und kroatische Gendarmerie—Angehörige im Besitz von Ausweisen der Abteilung Ic sein.") - ↑ NARA, T311, Roll 175, frame no. 000895: Prikaz neprijateljskog stanja u Sredozemlju od strane generalštabnog majora Warnstorff-a (dodatak zabilješki sa sastanka kod načelnika štaba Grupe armija „E“ od 9. decembra 1943.).
- ↑ Izvod iz knjige primljenih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 15. do 31. januara 1944. godine
- ↑ Obaveštenje Komande 21. brdskog korpusa Komandi 181. brdske divizije od 08.04.1944., Vojnoistorijski institut, NAV--T-311, r. 663, s. 357
- ↑ NARA, T311, Roll 286, frame no. 000236.
- ↑ NARA, T311, Roll 286, frames no. 000237—000240.
- ↑ KOLABORACIJA IZVAN SRBIJE DO OKTOBRA 1944.
- ↑ NARA, T501, Roll 256, frame no. 000013.
(njem. "Beim Pz.AOK. 2 wird angefragt, ob Bedenken bestehen gegen Unterstützung mit Munition der im Raume westlich Koviljaca stehenden Cetniks des Kerovic, die als loyal angesehen werden und 200 Mann des sog. "Grünen Kaders" in Kampf gegen die Roten.") - ↑ Izvod iz knjige poslatih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 23. januara do 4. februara 1944. godine
- ↑ Izveštaj kapetana Ilije Jevtića od 20. februara 1944. komandantu zapadne Bosne o svom radu i saradnji četnika i Nemaca u Dalmaciji i Lici
- ↑ NARA, T314, Roll 565, frame no. 001203.
(njem. "Djujic einwandfrei DM Anhänger. Kroat. Staatsangehöriger, arbeitet mit eigener Truppe gegen Kommunisten loyal zusammen, zwangsmobilisiert Pravoslaven. In letzter Zeit nach V—Meldungen wiederholt englandfeindlich geäussert. Stärke 7000. Sind Djujic—Verbände im Bereich V. SS—Korps?") - ↑ NAW, T-314, Roll 565, frame 000823: Zabilješka o broju četnika koje snabdijeva 15. brdski korpus (10. maj 1944.).
- ↑ NAW, T311, Roll 195, frame 000781.
- ↑ Izveštaj Jovanke Krištof od 10. avgusta 1944. Draži Mihailoviću o stanju ličkih četnika u Istri, njihovoj saradnji sa Nemcima i ponašanju Dobrosava Jevđevića u vezi sa problemom vraćanja četnika u Liku
- ↑ NARA, T501, Roll 255, frame no. 001111: Izvještaj o bandama u okolini katarakti Dunava (bez datuma, približno mart 1944).
- ↑ NARA, T501, Roll 255, frame no. 001260: Naredba 923. Landeschuetzen-bataljonu za akciju „Dunav“ (29. Juli 1944.).
- ↑ Izveštaj Vojnoupravnog komandanta jugoistoka od 13. maja 1944.
- ↑ NARA, T501, Roll 256, frame no. 000458.
(njem. "Auffassung Neubacher über den Wert der serbischen Verbände: SSW schlecht, Hipo desgleichen, SFK gut, Cetniks sehr unterschiedlich. In Montenegro schlügen sich die Freiwilligen unter deutscher Führung gut. Die Kosovoalbaner kämpfen mit uns. Evzonen in Griechenland sind nichts für Küstenverteidigung, brauchbar wohl aber im Innern des Landes, werden bestimmt nicht auf uns schiessen.") - ↑ NARA, T501, Roll 256, frame no. 000552.
(njem. "Die DM–Bewegung ist in sich aufgespalten. Während ein Teil aktiv an der Seite der deutschen Wehrmacht gegen die Kommunisten kampft – ohne dadurch die grundsätzlichen gegen jeden Okkupator vorhandenen Vorbehalte aufgegeben zu haben – treiben kleinere DM-Banden in Mittel–und Ostserbien nach wir vor ihr Unwesen. Immer wieder auftauchende Meldungen über Verhandlungen zwischen DM und Tito bestätigen sich nicht und erscheinen auch unglaubwürdig.") - ↑ AVII, arhivski fond Draže Mihailovića, S—X—57/2.
- ↑ Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje KORPUSI DRAŽE MIHAILOVIĆA POLAŽU ISPIT PRED OKUPATOROM U SRBIJI
- ↑ Pismo delegata Vrhovne komande od 18. aprila 1944. Draži Mihailoviću o saradnji četnika sa nemačkim i bugarskim trupama u borbama protiv NOVJ u jugozapadnom delu Srbije
- ↑ Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kutija 277, registarski broj 4/1—56.
- ↑ Tajna i javna saradnja četnika i okupatora 1941-1944. — Dokumenti (priredio Jovan Marjanović), Arhivski pregled, Beograd, 1976, str. 99—100.
- ↑ AVII, Ča, kut. 276, reg. br. 2/1—11.
- ↑ Tajna i javna saradnja četnika i okupatora 1941-1944. — Dokumenti (priredio Jovan Marjanović), Arhivski pregled, Beograd, 1976, str. 100.
- ↑ NARA, T501, Roll 256, frame no. 000755.
- ↑ Informacije vojnoupravnog komandanta Jugoistoka od 16. maja 1944. potčinjenim komandama i štabovima o držanju prema četnicima
- ↑ NARA, T501, Roll 255, frame no. 000813.
(njem. "Es ist beabsichtigt, von den DM—Cetniks einen größeren Teil nach Hause zu schicken, die Zuverlässigsten als Aufklärer an der Grenze zu verwenden, und später das SFK nach einer unbedingt notwendigen Ruhepause und Auffrischung als Grenzschutz einzusetzen.") - ↑ Izveštaj vojnoupravnog komandanta Jugoistoka od 15. jula 1944. Komandi Grupe armija »F« o razgovoru vođenom 14. jula 1944. u Kruševcu, sa četničkim komandantom Neškom Nedićem u vezi zajedničkih dejstava protiv jedinica NOV i POJ
- ↑ NARA, T311, Roll 195, frames no. 000725—000726.
- ↑ Glez fon Horstenau, Između Hitlera i Pavelića: Memoari kontroverznog generala, Nolit, Beograd, 2007, str. 508.
- ↑ Zabeleška obaveštajne grupe nemačkih komandi na Jugoistoku od 30 avgusta 1944. sa savetovanja u štabu komande Jugoistoka o aktuelnim pitanjima saradnje sa Dražom Mihailovićem i razvoju celokupne situacije na području Jugoistoka
- ↑ NARA, T311, Roll 192, frames no. 000974-978.
- ↑ Jovo Popović, Marko Lolić, Branko Latas: Pop izdaje, Stvarnost, Zagreb, 1988.
- ↑ NARA, T314, Roll 564, frame no. 000455.
- ↑ NAW, T-314, Roll 566, 000048-9: Izvještaj obavještajnog odjeljenja 15.brdskog korpusa o rezultatima formiranja „Hrvatskih borbenih grupa“ (30. juni 1944).
- ↑ Wredeova zabeleška str.1
- ↑ Wredeova zabeleška str.2
- ↑ Wredeova zabeleška str.3
- ↑ Wredeova zabeleška str.4
- ↑ Nemački izveštaj o razgovoru s četnicima od 14.7.1944
- ↑ Zabeleška obaveštajnog odeljenja komandanta Jugoistoka od 11. avgusta 1944. o razgovorima sa predstavnicima Draže Mihailovića o uslovima za sastanak Draže Mihailovića sa Nojbaherom
- ↑ NARA, T311, Roll 286, frame no. 000502.
(njem. "Die Serben, die Ihr nicht bekannt habt, aber kämpfen für Euch. Wir verpflichten uns mit unserem Offz.Ehrenwort, dass wir treu sein werden. Die DM—Bewegung ist bereit, sämtliche von den Deutschen verlangten Garantien zu geben. Unser Todfeindschaft gegen den Kommunismus ist die beste Garantie für unsere Treue. Die Zukunft interessiert uns nicht, gleichgültig wie der Krieg ausgehen mag, wir sind entschlossen, wenn es sein muss, ritterlich zugrunde zu gehen.") - ↑ Nemački zapisnik sa pregovora sa četnicima 11.8.1944.
- ↑ 125,0 125,1 IZVOD IZ RATNOG DNEVNIKA KOMANDE GRUPE ARMIJA »F« ZA PERIOD OD 1. JULA DO 31. DECEMBRA 1944. GODINE
- ↑ NARA, T311, Roll 190, frame no. 000948.
(njem. "In Übereinstimmung mit Nedic hat DM dtsch. Führung volle Unterstellung der Cetnik Verbände angeboten. Bei Geiselgestellung, Einstellung alle Innerserbischen Gegensätze und Angebot persönlicher Aussprache DM mit Sonderbevollm.Ausw.Amtes liegt allein Waffenforderung für den gemeinsamen Kampf vor. Serbische Regierung hat zugleich um Empfang bei Mil.Befh. Südost ersucht und wird dabei voraussichtl. Rücktrittsabsicht vortragen.") - ↑ 127,0 127,1 ZABELEŠKA OBAVEŠTAJNOG ODELJENJA KOMANDE JUGOISTOKA OD 18. AVGUSTA 1944. POVODOM PONUDE DRAŽE MIHAILOVICA ZA SARADNJU U BORBI PROTIV JEDINICA NOVJ
- ↑ NARA, T311, Roll 192, frame no. 000576.
- ↑ NARA, T311, Roll 190, frames no. 000971—000972.
- ↑ NARA, T311, Roll 190, frame no. 000972.
(njem. "In der Angelegenheit Angebot Nedic — DM schlagt Minister Neubacher vor, die Organisation der Cetnik—Verbände dem Höh.SS—Pol.Führer in Serbien zu übertragen. Chef des Gen.Stabes—O.B.Südost ist mit diesem Vorschlag einverstanden.") - ↑ NARA, T311, Roll 190, frame no. 000893. (njem. "Zusammenarbeit mit Cetnik—Banden. An den Mil.Befh. Südost ergeht mit Ic/AO Nr. 6161/44 g. Kdos. v. 2.8.44 ein Befehlschreiben über die Belieferung der Cetnikbanden mit Waffen und Munition und über die Zusammenarbeit zwischen deutschen Verbänden und einzelnen lojal erscheinen den Cetnik—Banden für Zwecke des gemeinsamen Kampfes gegen den kommunistischen Feind. Durch Abstellung von Verbindungsoffzen.zu den Cetnik—Banden ist deren Verhalten laufend zu überwachen.")
- ↑ Službena beleška sa referisanja Hitleru o planu saradnje sa četnicima od 22.8.1944.
- ↑ NARA, T501, Roll 256, frame no. 000871.
(njem. "An den Präsidenten den serbischen Ministerrates Herrn Generaloberst Nedić. Herr Ministerpräsident!
Ich bin damit einverstanden, dass der Generalmajor Damjanović mit der Führung der serbischen bewaffneten Verbände mit Ausnahme des SFK betraut wird. Dieses Korps muss meiner Auffassung noch in den bewährten Händen des General Mušićki [sic] bleiben.") - ↑ Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945, poglavlje ČETNICI SE POVLAČE IZ SRBIJE
- ↑ NARA, T311, Roll 192, frames no. 000870—000871. (njem. "Darüber hinaus werden die Aufstandsbewegungen im Balkan-Raum – abgesehen von der DM-Bewegung – verstärkten Auftrieb erhalten, so dass in Kürze mit einer Unterbrechung sämtlicher eigenen Verbindungen nach gesamtem Süd-Balkan gerechnet werden muss. Die DM-Bewegung stellt bei entsprechender Unterstüzung die einzige antibolschewistische Organisation dar, die im Kampf gegen den Bolschewismus auf längere Sicht unseren Interessen nutzbar gemacht werden kann.")
- ↑ „Ficroj Meklejn: RAT NA BALKANU, glava 11 - NOVI DOGOVOR”. Arhivirano iz originala na datum 2023-09-02. Pristupljeno 2023-08-14.
- ↑ [Ratni dnevnik komande Grupe armija »F« za period od 1. jula do 31. decembra 1944. godine, http://www.znaci.org/00001/4_12_4_218.htm Arhivirano 2023-05-24 na Wayback Machine-u] Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom XII (nemački dokumenti), knjiga 4, Vojnoistorijski institut, Beograd - prilog 1
- ↑ [Službena beleška oficira Abvera Komande Jugoistoka od 22. avgusta 1944. sa referisanja komandanta Jugoistoka Adolfu Hitleru, http://www.znaci.org/00001/4_12_4_112.htm Arhivirano 2023-08-14 na Wayback Machine-u] Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom XII (nemački dokumenti), knjiga 4, Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 112
- ↑ Izveštaj Vojnoprivrednog štaba Jugoistoka od 15. avgusta 1944. komandantu Jugoistoka o vojno-političkoj i privrednoj situaciji u Srbiji
- ↑ NARA, T311, Roll 192, frame no. 000582.
- ↑ Obaveštenje operativnog odeljenja komandanta Jugoistoka od 16. avgusta 1944. obaveštajnom odeljenju o odobrenim količinama oružja i municije četničkim jedinicama
- ↑ NARA, T311, Roll 195, frame no. 000960.
- ↑ Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN Arhivirano 2022-10-15 na Wayback Machine-u, str. 161–162.
- ↑ Izveštaj komandanta Armijske grupe "Srbija" od 4. novembra 1944 Arhivirano 2023-07-14 na Wayback Machine-u, Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom XII (nemački dokumenti), knjiga 4, Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 168
- ↑ NARA, T311, Roll 194, frame 000095: Izvještaj o neprijatelju u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Albaniji (Dodatak za savjetovanje kod načelnika štaba jugoistoka od 2. oktobra 1944.)
- ↑ NARA, T311, Roll 194, frames 000562-4: Držanje D.M.-četnika u Srbiji (dodatak za izvještaj o neprijateljskim namjerama od 19. oktobra 1944.)
- ↑ NARA, T311, Roll 195, frame no. 000975. (njem. "Die deutsche Führung in Serbien mußte sich daher schon bisher der Mithilfe stärkerer Teile der DM–Cetniks bedienen. Diese sind schlecht bewaffnet und infolge geringer Ausbildung des Einzelkämpfers in der letzten Zeit stark angeschlagen worden. Sie haben sich aber gut geschlagen, erhebliche blutige Verluste zu verzeichnen und können als unbedingt antikommunistisch bezeichnet werden.")
- ↑ 148,0 148,1 Ratko Parežanin; MOJA MISIJA U CRNOJ GORI, Rim 1974 - strane 17-18
- ↑ Radomir Milošević - Čeda: ZAKASNELI RAPORT, Interprint, Beograd 1996 - strane 78-79
- ↑ Zabilješka sa savjetovanja visokih njemačkih političkih, vojnih i policijskih ličnosti o četničkom pitanju u Srbiji, 8. oktobra 1944.
- ↑ NARA, T311, Roll 194, frames no. 000045—000046. (njem. "D.M. wird weiterhin Kampf gegen den Kommunismus führen. Seine Verbände stehen nach wie vor gegen den Titobanden und haben zum Teil auch die notwendige Bindung an die deutsche Truppe (Oberst von Jungfeld, General Müller). Es wird nunmehr darauf ankommen, die Cetniks bei den zu erwartenden Absatzbewegungen der deutschen Truppe in Serbien als eine Art Vorhut einzusetzen, die die rückwärtigen Verbindungen durch Kampf gegen die dortständigen kommunistischen Banden öffnen.")
- ↑ Pregled brojnog stanja jedinica potčinjenih Grupi armija »E« na dan 16. 11. 1944. godine, Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom XII - dokumenti nemačkog rajha, knjiga 4, Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 174.
- ↑ NARA, T311, Roll 184, frames no. 000376—000377.
- ↑ Izveštaj Komande grupe armija "E" Komandantu Jugoistoka od 11.11.1944., Vojnoistorijski institut, NAV--T-311, r. 184
- ↑ NARA, T314, Roll 664, frame no. 000817.
- ↑ IZVOD IZ RATNOG DNEVNIKA KOMANDE GRUPE ARMIJA »E« ZA PERIOD OD 1. OKTOBRA DO 31. DECEMBRA 1944. GODINE
- ↑ NARA, T311, Roll 184, frame no. 000992. (njem.
"1.) Cetniks überschreiten auf dem Marsch in den Großraum Valjevo vorübergehend das Gebiet Rogatica—Ljubovija—Zvornik—Kladanj.
2.) DM hat loyalste Haltung gegenüber deutscher Truppe zugesichert und bietet Zusammenarbeit an. Kennwort zwischen deutscher Truppe und Cetniks für Zusammenarbeit ist "Mitrovica".
3.) Die Cetniks sind weitgehend für Erkundungsaufträge zu verwenden. Materielle Hilfe darf ihnen in beschränktem Ausmaß gewährt werden, soweit sie sich zum Kampf gegen die Banden zur Verfügung stellen.
4.) Die kroatischen Behörden sind über obige Bewegung durch Okdo. unterrichtet worden.") - ↑ Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945, poglavlje POSLJEDNJI DANI NA VUČJAKU
- ↑ NARA, T311, Roll 196, frame no. 000427.
(njem. "Nach zuverlässiger V–Mann–Meldung soll Draza Mihajlovic geäussert haben, er wolle mit den Ustascha und Domobranen zusammen kämpfen, da das gemeinsame Hauptziel die Vernichtung des Kommunismus sei.") - ↑ Opšti uslovi sporazuma o saradnji između četnika i nemačkih jedinica pripremljeni za pregovore decembra 1944. godine, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 130
- ↑ Ratni dnevnik Armijske grupe E 1.10.1944-31.12.1944, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoizdavački zavod, Beograd - prilog broj 2, (10. decembar 1944)
- ↑ Roland Kaltenegger: TOTENKOPF & EDELWEIß, četvrti deo: Das Kriegsjahr 1944 (Ares verlag, Graz), strana 268.
- ↑ Izvod iz Knjige poslatih depeša štaba Vrhovne komande od 12. decembra 1944. do 7. aprila 1945. godine
- ↑ Zbornik NOR-a – tom VI – Borbe u Sloveniji – knjiga 19. – 1. III – 15. V 1945. godine, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1975, dok. 161, str. 822–823.
- ↑ Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN Arhivirano 2022-10-15 na Wayback Machine-u, str. 161–162.
- ↑ National Archive Washington, T311, Roll 195, frame 686.
- ↑ Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN Arhivirano 2022-10-15 na Wayback Machine-u, str. 160–161.
- ↑ NARA, T311, Roll 196, frame no. 000223.
(njem. "18. 11. FUNKBEFEHL D. M. AN DJUJIC, MIT DEUTSCHER WEHRMACHT GEGEN KOMMUNISTEN MEHR ALS BISHER ZU KAEMPFEN, DA NATIONALE SACHE SERBIENS VERRATEN. ER SELBST KOENNE GEGEN VOLKSMEINUNG NICHT MITMACHEN.") - ↑ Otto Skorzeny, Meine Kommandounternehmen. Krieg ohne Fronten, Universitas Verlag in F.A. Herbig Verlagsbuchhandlung GmbH, München, 1993, s. 201.
(njem. "Im Frühjahr 1944 bekam ich den Befehl vom OKW, das Hauptquartier Titos ausfindig zu machen, es zu zerstören und Tito gefangenzunehmen, der nach dem Willen Churchills schon den General Mihailowitsch abgelöst hatte. Der Kriegsminister des im Exil in London lebenden jungen Königs Peter II. von Jugoslawien, Mihailowitsch, war über den fortschreitenden Einfluß des Kommunismus erschreckt. Seine Tschetniks schlugen sich zu seinem Erstaunen manchmal sogar gemeinsam mit den ungarischen Truppen, den Kroaten des Ante Pawelitsch und selbst unseren Soldaten gegen die Truppen Titos.")
| Marionetski režimi | .svg){kind=small} .svg){kind=small} .svg){kind=small}   | ||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Političke organizacije | |||||||||||||
| Kvislinzi i kolaboracionisti | NDH: Ante Pavelić • Slavko Kvaternik • Mladen Lorković • Vjekoslav Luburić • Mile Budak • Mehmed Alajbegović • Jure Francetić • David Sinčić Nedićeva Srbija: Milan Nedić • Milan Aćimović • Dimitrije Ljotić • Kosta Mušicki • Kosta Pećanac • Dragi Jovanović Kraljevina Crna Gora: Sekula Drljević • Krsto Popović • Bajo Stanišić Slovenske zemlje: Leon Rupnik • Ernest Peterlin Četnici JVuO: Draža Mihailović • Pavle Đurišić • Dobroslav Jevđević • Ilija Trifunović-Birčanin • Momčilo Đujić • Vojislav Lukačević | ||||||||||||
| Oružane formacije | |||||||||||||