Dragiša Vasić

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Dragomir "Dragiša" Vasić
Biografija
Datum rođenja 2. oktobar 1885.
Mesto rođenja Gornji Milanovac (Kraljevina Srbija)
Datum smrti jun 1945.
Mesto smrti Banja Luka (DFJ)

Dragomir "Dragiša" Vasić (Gornji Milanovac, 2. novembar 1885Banja Luka, jun 1945) je bio srpski i jugoslovenski književnik, advokat i akademik.

Bio je potpredsednik Srpskog kulturnog kluba u Beogradu. U Štab Draže Mihailovića došao u leto 1941, gde je smatran zamenikom Draže Mihailovića i važio kao ideolog četničkog pokreta. Nakon što je tu ulogu postepeno preuzimao Stevan Moljević, 1943. se donekle pasivizirao. Na kongresu u selu Ba (Valjevo) izabran za člana CNK u kom je bio predsednik pravnog i zakonodavnog odbora. Sve do sredine marta 1945. ostao u Štabu D. Mihailovića.

Dragiša Vasić je, zajedno sa grupom istaknutih četničkih vođa koji su krajem aprila 1945. napustili Dražu Mihailovića, zarobljen od ustaša nakon bitke na Lijevča polju i ubijen u Staroj Gradišci.[1][2]

U SFRJ je smatran narodnim neprijateljem, od čega je 2009. godine rehabilitovan u Beogradu.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Predratna biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Dragiša Vasić je u mladosti bio republikanac. Na Vidovdanskom procesu 1922. godine bio je advokat Spasoja Stejića, atentatora na regenta Aleksandra Karađorđevića.[3]

Sukob sa Mihailovićem[uredi - уреди | uredi izvor]

Do prvih sukoba između Mihailovića i Vasića došlo je još sredinom 1943. godine. Ovi sukobi bili su, u početku, proizvod netrpeljivosti koja je vladala između Vasića i Stevana Moljevića, takođe člana CNK, koji je u to vreme počeo da stiče sve veće Mihailovićeve simpatije. Vremenom su sukobi zaoštravani usled Vasićeve kritike da Mihailović vodi unutrašnju politiku u četničkoj organizaciji po sugestijama Moljevića, bez konsultovanja ostalih članova CNK. No, i pored toga, Vasić je sve do sredine 1944. godine igrao značajnu ulogu u četničkom pokretu.[4]

U vreme kongresa u selu Ba, Vasić je govorio kako se "komandant" ohladio prema njemu zbog iznošenja istine:

Wikiquote

Simić zvani 'Drška' je, po mome dubokom ubeđenju, skroz amoralan tip, od koga naša organizacija ima samo štete. Od seljaka o njemu ne možete čuti ništa pohvalno i lepo... Pored ovih istina koje sam mu izložio u pismima i mnogih drugih, i ovo su ne malo važni razlozi zbog kojih se komandant prema meni ohladio potpuno...

Od prvog dana bio sam protiv uvlačenja političkih stranaka u pokret... Ne znam šta je komandantu trebao ovakav kongres. Kada sam mu nabacio potrebu održavanja kongresa, mislio sam na kongres ravnogoraca, a ne propalih političara i još stvaranja neke koalicije s njima. Moram priznati da je ovaj kongres za mene bio formalni cirkus.[5]
()

Nekoliko meseci posle "svetosavskog kongresa", lični sukobi razvili su se do te mere da je Vasić, iako član, otkazao svaku saradnju sa CNK. Vasićeva apstinencija znatno je doprinela sve većem zaoštravanju odnosa sa Mihailovićem. Vasić piše komandantu Srbije Miroslavu Trifunoviću 4. juna 1944. godine:

Wikiquote „Vidim da je g. đeneral uvređen nečim u mome pismu u kome se nije nalazilo ništa sem istine. Meni je to žao. Ali ja mogu da kažem da sam sto puta više i od srca uvređen od njega, za koga me je sudbina tesno i čvrsto vezivala...[6]
()

Tek posle povlačenja u Bosnu, Vasić se pismom, 10. februara 1945. godine obraća Mihailoviću iznoseći svoje zasluge za četnički pokret i težinu položaja u kojem se našao, i zahteva da ga rehabilituje i da mu dodeli odgovarajuću funkciju. Ovom Vasićevom zahtevu Mihailović nije pridavao značaj. Duboko uvređen, Vasić je doneo odluku da, zajedno sa Đurišićem, napusti Mihailovića.

Smrt[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Bitka na Lijevča polju

Dragiša Vasić je, zajedno sa grupom istaknutih četničkih vođa koji su krajem aprila 1945. napustili Dražu Mihailovića, zarobljen od ustaša nakon bitke na Lijevča polju i ubijen u Staroj Gradišci.[7]

Wikiquote „Oko dva sata posle podne kapija se otvorila i unutra je ušao ustaški tenk, a za njim i odred ustaša. Naredili su obezglavljenoj vojsci da položi oružje. Odvojili su oficire od boraca. Ovde sam poslednji put video Dragišu Vasića, čika Branka Ostojića, Petra Baćevića, majora Ivana Ružića, Bećira Tomovića, Mana Pekovića i mnoge toliko drage i dobre prijatelje. Plakao sam.[8]
(Svedočenje Predraga Cemovića, bliskog rođaka Pavla Đurišića koji je preživeo Staru Gradišku)

Postoje i teorije da je juna 1945. godine streljan od partizana u Banja Luci.[9]

Ideologija etničkog čišćenja[uredi - уреди | uredi izvor]

U drugoj polovini decembra 1941. Stevan Moljević šalje pismo Dragiši Vasiću sa priloženom kartom o razgraničenju velike Srbije i sa uputstvima za etničko čišćenje:

2.) Što se tiče našeg unutrašnjeg pitanja, razgraničenja sa Hrvatima, tu držimo da treba odmah, čim se ukaže prilika, prikupiti sve snage i stvoriti svršen čin:

a) zaposesti na karti označenu teritoriju;

b) očistiti je pre nego li se iko pribere.

Zaposedanje bi se, mislimo, moglo izvesti samo tako ako bi se jakim odredima zaposela glavna čvorišta i to: Osijek, Vinkovci, Slav. Brod, Sunja, Karlovac, Knin i Šibenik, te Mostar i Metković, a onda iznutra pristupiti čišćenju zemlje od svih nesrpskih elemenata. Krivci bi imali da budu na mestu kažnjavani, a ostalima bi valjalo otvoriti put — Hrvatima u Hrvatsku, a muslimanima u Tursku (ili Albaniju[10]).

U pogledu muslimana valjalo bi da naša vlada u Londonu odmah reši pitanje s Turskom, u čemu će nas i Englezi pomoći. (Pitanje je![11])

Organizaciju za unutrašnje čišćenje valjalo bi odmah pripremiti, a moglo bi se, jer u Srbiji ima mnogo izbeglica iz svih srpskih krajeva, samo nama iz Beograda poručuju da tamo ne idemo.

(...) Javite nam vaše mišljenje čim pre i primite naše tople pozdrave sa željom da sretno provedete božične praznike i čim pre dočekate čas oslobođenja. [12]

Pismo Stevana Moljevića Dragiši Vasiću sa uputstvima za etničko čišćenje (decembra 1941.)

Početkom maja 1942. Dragiš Vasić je Draži Mihailoviću poslao komentare Moljevićevog programa. On upozorava generala Mihailovića da "vladina vojska", koju očekuju, a koja bi bila sastavljena od Srba, Hrvata i Slovenaca regrutovanih po Evropi i Americi, može pomrsiti njihove planove posedanja teritorija i odmazdi:

Wikiquote „Nije isključeno da će se oni truditi da nam pokvare mnoge račune prilikom posedanja teritorije i odmazde koja bi imala na njoj da se preduzme.[13]
()

U nastavku pisma, on se slaže da nakon rata druge zemlje biti zauzete svojim problemima, i niko neće brinuti zbog njihovog istrebljenja "neželjenog stanovništva":

Wikiquote „U pogledu tačke pod II b), gde se govori o tome da je potrebno zaposednuti teritoriju odmah, i pre nego se iko pribere iščistiti od stranog elementa, mislim da nam ovo pitanje ne mora zadavati mnogo brige. Pamtim vrlo dobro stanje u kome se Evropa nalazila posle prošlog rata. Ratujuće države bile su toliko zauzete svojim brigama, da nijedna takoreći nije mogla voditi računa o tome šta druge u svojim granicama rade i preduzimaju. U prvoj godini iza prošlog rata moglo se prosto istrebiti jedan dobar deo svoga neželjenog stanovništva a da niko zbog toga i ne okrene glave. Dakle, ako budemo pametni, ovo pitanje čišćenja odnosno preseljavanja i izmene stanovništva, neće nam biti naročito teško.[14][15]
()

Književna dela[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Karakter i mentalitet jednog pokolenja, publicistika, 1919.
  • Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru, publicistika, 1927.
  • Utopljena kandila, pripovetke, 1922.
  • Crvene magle, roman, 1922.
  • Utisci iz današnje Nemačke, publicistika, 1923.
  • Vitlo i druge priče, 1924.
  • Devetsto treća, proza, 1925.
  • Utisci iz Rusije, putopis, 1928.
  • Pripovetke, 1929.
  • Pad sa građevine, 1932.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]