Četnička ideologija

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search

Četnička ideologija ili ravnogorska ideologija se odnosi na ideologiju koju su zastupali pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, poznatiji kao Dražini četnici, tokom drugog svetskog rata.

Zvanična ideologija Jugoslovenske vojske u otadžbini je bila obnova demokratske Jugoslavije, ali se zapovestima, depešama i govorima njenih prvaka otkriva etnička isključivost, šovinizam, antisemitizam i slično.

Osloboditi Otadžbinu surovog nasilnika, povratiti čast našim zastavama, poneti ih na krajnje granice gde naš narod biva i ujediniti ga u Velikoj Jugoslaviji, uređenoj bratskim sporazumom Srba, Hrvata i Slovenaca na osnovama poštovanja narodnih prava i društvenog poretka, na korist narodnih slojeva. Evo, uzvišenih ciljeva naše nesalomljive borbe. [1]

Javni proglas Draže Mihailovića Srbima, Hrvatima i Slovencima (16. novembra 1941.)

"Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa."

Privatna instrukcija Draže Mihailovića Pavlu Đurišiću (20. decembar 1941. godine)

Oko Mihailovića su se nalazili ideolozi Srpskog kulturnog kluba, koji su razradili osnovne postavke. Četnička ideologija našla je svoje tumače u Stevanu Moljeviću, Dragiši Vasiću, D. Stranjakoviču, ideolozima Srpskog kulturnog kluba.[2]

Četnička ideologija je doživljavala evoluciju usled unutrašnjih i međunarodnih okolnosti, kontriranja politici narodnooslobodilačkog pokreta, prilagođavanja politici emigrantske vlade. Sve do 1944. programi nisu bili usvojeni na nekom opštečetničkom skupu, već je reč o programskim dokumentima četničkih ideologa, poput spisa Stevana Moljevića „homogena Srbija", programa beogradskog nacionalnog komiteta Draže Mihailovića, Mihailovićevih instrukcija.[2]

Komponente[uredi - уреди | uredi izvor]

Četničku ideologiju Dragoljub Mihailović je ukratko izložio u govoru pred četnicima u Lipovu kod Kolašina, 28. februara 1943:

Wikiquote „„Moji neprijatelji su partizani, ustaše, muslimani i Hrvati. Kada se s njima budem obračunao, onda ću krenuti protiv Italijana i Nemaca.“[3]

Etničko čišćenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Draža Mihailović je u depeši izbegličkoj vladi u Londonu septembra 1941. izložio svoj program koji uključuje etničko čišćenje:

b: omeđiti »de fakto« srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj;
v: posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjenje svežim srpskim elementom;
g: izgraditi plan za čišćenje ili pomeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti srpske državne zajednice;
d: u srpskoj jedinici kao naročito težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi.[4]

Mihailovićev program izložen u depeši vladi u Londonu septembra 1941.

U drugoj decembru 1941. Stevan Moljević šalje pismo Dragiši Vasiću sa priloženom kartom o razgraničenju i sa uputstvima za etničko čišćenje:

Što se tiče našeg unutrašnjeg pitanja, razgraničenja sa Hrvatima, tu držimo da treba odmah, čim se ukaže prilika, prikupiti sve snage i stvoriti svršen čin:
a) zaposesti na karti označenu teritoriju;
b) očistiti je pre nego li se iko pribere.

Zaposedanje bi se, mislimo, moglo izvesti samo tako ako bi se jakim odredima zaposela glavna čvorišta i to: Osijek, Vinkovci, Slav. Brod, Sunja, Karlovac, Knin i Šibenik, te Mostar i Metković, a onda iznutra pristupiti čišćenju zemlje od svih nesrpskih elemenata. Krivci bi imali da budu na mestu kažnjavani, a ostalima bi valjalo otvoriti put — Hrvatima u Hrvatsku, a muslimanima u Tursku (ili Albaniju[5]).

(...) Javite nam vaše mišljenje čim pre i primite naše tople pozdrave sa željom da sretno provedete božične praznike i čim pre dočekate čas oslobođenja. [6]

Pismo Stevana Moljevića Dragiši Vasiću sa uputstvima za etničko čišćenje (decembra 1941.)

Dragiša Vasić je u pismu Draži Mihailoviću iz aprila 1942, isticao ključni značaj uspostavljanja vojne dominacije u cilju etničkog čišćenja još tokom trajanja rata:

Wikiquote „Potrebno zaposednuti teritoriju odmah, i pre nego se iko pribere iščistiti od stranog elementa, mislim da nam ovo pitanje ne mora zadavati mnogo brige. Pamtim vrlo dobro stanje u kome se Evropa nalazila posle prošlog rata. Ratujuće države bile su toliko zauzete svojim brigama, da ni jedna, tako reći, nije mogla voditi računa šta druge u svojim granicama rade i preduzimaju. U prvoj godini posle prošlog rata mogao se prosto istrebiti jedan dobar deo svega neželjenog stanovništva, da niko radi toga i ne okrene glavu.[7]
(Pismo Dragiše Vasića Draži Mihailoviću iz aprila 1942.)

U zajedničkom izveštaju majora Petra Baćovića i Dobrosava Jevđevića s kraja avgusta 1942. Draži Mihailoviću o političkoj situaciji u istočnoj Bosni i Hercegovini se navodi:

Wikiquote „Pitanje muslimana vrlo je delikatno. Narod neće da čuje za saradnju sa njima i već je formirao uverenje u duši da njih mora da nestane.[8]
()

Sličke zaključke donela je i konferencija četničke omladine Crne Gore, Boke Kotorske i Sandžaka od 2. decembra 1942. o posleratnom državnom i društvenom uređenju Jugoslavije:

Na teritoriji buduće države živeti će Samo Srbi, Hrvati i Slovenci. Nacionalnih manjina ne može biti.[9]

Zaključci konferencije četničke omladine Crne Gore, Boke Kotorske i Sandžaka od 2. decembra 1942. o posleratnom državnom i društvenom uređenju Jugoslavije

Draža Mihailović je u ličnoj beležnici po pitanju muslimanima zapisao:

Wikiquote „»Muslimansko stanovništvo je svojim držanjem dovelo do toga da ih naš svet više ne želi i neće da ima u svojoj sredini. Potrebno je još sad da se pripremi iseljavanje u Tursku ili ma gđe van nale teritorije. Na dan ustanka oni će svi biti pokrenuti sa svojih naselja a što niko neće moći sprečiti. — U danom momentu svi muslimani ima da budu pokrenuti sa svojih ognjišta. Oni koji su bliži hrvatskim oblastima tamo — glavno je da svi budu pokrenuti«.[10]
()

Stav četničkog pokreta prema Muslimanima bio je da ih treba sistematski uništavati u toku rata a one koji ne budu ubijeni, iseliti u Tursku i na njihovu teritoriju naseliti srpsko stanovništvo.[11] U ostvarivanju plana o uništenju Muslimana, četnici su izvršili decembra 1941. i avgusta 1942. izvršili pokolje na području Foče, a početkom 1943. pokolj muslimana Pljevalja, Čajniča i Foče.

Pred kraj rata, od 1944. godine, Draža Mihailović je svoj stav prema muslimanima promenio, i počeo je zastupati demokratsko stanovnište.

Šovinizam[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Šovinizam

Muslimane u internoj komunikaciji četnici nazivaju "Turcima".[12] Iako četnici zvanično predstavljaju svoj pokret jugoslovenskim, četnički kapetan Milorad Momčilović veoma zamera partizanima je to što primaju "Turke i Hrvate" u svoje redove:

Wikiquote „"Komunisti se odriču Boga, vere, slave, zabranjuju opela, primaju Turke i Hrvate u redove partizana, vrše rekvizicije, desilo se i nekoliko ubistva viđenijih ljudi".[13]
()

Četnici ne priznaju posebne narode kao što su Crnogorci i Makedonci, nego samo srpski narod.[14] Oni novembra 1941. zameraju partizanima što na rukovodećim položajima ima dosta ljudi koji nisu "naše krvi, imena i vere", navodeći da je pošteno da oslobodilački pokret vode samo Srbi, "jer svoju novu slobodu ne želimo više ni sa kim da delimo".[15]

Wikiquote „"Četnici su narodna vojska koja se bori za srpski narod, a partizani su komunisti koji u borbu unose politiku i štite muslimane i Hrvate".[16]
()

Partizani su nekad odgovarali proglasima, kao ovim od 8. decembra:

Wikiquote „"Svi narodi Jugoslavije koji su od njenih bivišh režima opljačkani, zavađeni pa onda prodati neprijatelju i ostavljeni mu na milost i nemilost, danas se grupišu u borbene redove da smaknu jaram ropstva i svojim naraštajima i onima koji preteknu ove užasne borbe bolju budućnost osiguraju."[17]
()

Kapetan Bogdan Marjanović 24. februara 1942. povodom preuzimanja dužnosti komandanta Rogatičkog odreda, zasniva svoj govor protiv partizana na međuetničkoj isključivosti:

Wikiquote „"Budite junaci svesni da nam preti opasnost od novih neprijatelja, a to su komunisti. Oni pod lažnim lozinkama da se bore protiv okupatora, pokušavaju da u svoje ruke uvuku što više naših neukih Srba Bosanaca, a posle da nas potčine pod vlast čivuta i onih istih krvoločnih Turaka i Hrvata, koji su stotine hiljada naše braće uništili na najzverskiji način".[18]
()

Ravnogorska propaganda, da bi odvraćala ljude da ne stupaju u partizanske formacije obavezno je isticala da na čelu NOP-a stoje Jevreji i drugi tuđinci. Četnički izvještaji, zapovijesti, depeše, partizane najčešće imenuju kao mošinovce (sinonim za Jevreje) ili komuniste.[19][20]

Wikiquote „Treba da znate da se na čelu partizana nalaze Hrvatske Ustaše, kojima je za cilj da gurnu naš narod u bratoubilački rat i da spreče odmazdu Hrvatima.[21]
(Draža Mihailović)

Mihailović je tvrdnje da se na čelu partizana nalaze ustaše širio sa ciljem da srpsko stanovništvo u NDH, ogorčeno na ustaške zločine, odvrati od pristupanja NOP-u. S druge strane, pokušavao je privuče Srbe obećavanjem "odmazde Hrvatima", identifikujući ceo hrvatski narod sa ustaškim jedinicama.[22]

Četnički proglas iz septembra 1942. definiše razliku između četnika i partizana na sledeći način: "samo pravi Srbin može postati četnik" dok "ustaša, Nemac, Jevrejin ili Ciganin može postati partizan".[23]

Antikomunizam[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Antikomunizam
Wikiquote

„"Četnici smatraju partizanski komunistički pokret daleko većom pretnjom po Jugoslaviju nego nemačke okupacione snage".[24]

(Thomas T. Matteson, američki avijatičar)

Dobar deo četničke ideologije se zasnivao na antikomunizmu. Četnički kapetan Sergije Mihailović 5. decembra 1941. poručuje Srbima da je komunizam narodna bolest koja ne zna za vjeru, slavu, Boga, za crkvu, sveštenstvo, porodicu i opšte za hrišćanstvo i tvrdi da "za njih je sestra što i svaka druga žena".[25]

Mihailović će aprila 1942. naložiti Pavlu Đurišiću da se bori protiv partizana a ne okupatora:

Wikiquote „„Komuniste čistite gde možete a izbegavajte Talijane i posredno iskoristite ako se što može izvući od njih".[2]

Mihailović je 30. jula 1942. javljao Zvonku Vučkoviću i drugim komandantima u Srbiji da je borba sa komunistima „odlučna", da su komunisti „krvoloci", te da ih uništavaju nemilosrdno, jer bi komunisti, kao „izdajnici", pokušali da „nas ometu u oslobođenju otadžbine koju oni ne priznaju":

Wikiquote „„Te zlotvore i krvnike našeg naroda uništavajte bez milosti. Oni nas ometaju da imamo slobodne ruke prema neprijateljima. Oni isto kao i Ljotićevci podjednako služe Nemcima. Bez milosti uništavajte. Svi komandanti su mi odgovorni za svoje reone da su čisti od ovih mangupa i probisveta koje vode stranci Tito i Moša Pijade".[2]

Mnogi četnici su svoju borbu prvenstveno videli kao borbu protiv partizanskog ustanka, a ne protiv okupatora:

Wikiquote „Uzeli smo oružje ne da riješimo međunarodne probleme niti da politiziramo — jer i kad bi to radili, to bi bilo bez ikakvog rezultata kao do sada, budući smo potpuno ubijeđeni da mi ne možemo imati nikakvog uticaja pri rešavanju svjetskih događaja. Uzeli smo oružje da oslobodimo naš narod od strašnog terora jedne pljačkaške bande i bandita kao što su Moša Pijade i drugovi.[26]
(Pismo Jakova Jovovića italijanskom guverneru Crne Gore o stavu četnika prema italijanskom okupatoru (29. maja 1942.))

Mihailović je insistirao na uništenju komunista, ceneći da će one snage koje prve dođu u kontakt sa saveznicima biti najpre prihvaćene.[2] U antikomunističkoj propagandi se sve više približavao okupatoru. Vremenom je došlo do potpunog stapanja četničke i nacističke antikomunističke propagande. Usled pokušaja proboja NOVJ u Srbiju, 12. marta 1944. godine sa Nemcima je dogovoreno:

Wikiquote „Propagandna borba protiv komunizma ima da se sprovodi zajedničkim snagama.[27]
()

Antisemitizam[uredi - уреди | uredi izvor]

Četnička propaganda je obilato koristila prisustvo Jevreja u narodnooslobodilačkom pokretu, radi isticanja navodno "nesrpskog" karaktera partizana. Još u pregovorima sa Nemcima u novembru 1941, Mihailović uverava Nemce da "partizane vode stranci, oni koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindemajer, Mađar Borota, dva muslimana čija mi imena nisu poznata, pripadnik ustaša major Boganić" (imena i podaci su netačni sem Borote, ali on nije Mađar). [28] Retorika ove vrste je brzo usvojena.

Kapetan Bogdan Marjanović 24. februara 1942, povodom preuzimanja dužnosti komandanta Rogatičkog odreda, zasniva svoj govor protiv partizana na međuetničkoj isključivosti protiv "čivuta" (pogrdan naziv za Jevrejina), "Turaka" i Hrvata:

Wikiquote „"Budite junaci svesni da nam preti opasnost od novih neprijatelja, a to su komunisti. Oni pod lažnim lozinkama da se bore protiv okupatora, pokušavaju da u svoje ruke uvuku što više naših neukih Srba Bosanaca, a posle da nas potčine pod vlast čivuta i onih istih krvoločnih Turaka i Hrvata, koji su stotine hiljada naše braće uništili na najzverskiji način".[29]
()

Ravnogorska propaganda, da bi odvraćala ljude da ne stupaju u partizanske formacije, obavezno je isticala da na čelu NOP-a stoje Jevreji i drugi tuđinci. Četnički izvještaji, zapovijesti, depeše partizane često imenuju kao "mošinovce" (sinonim za Jevreje i komuniste), sledbenike Moše Pijade.[30][31] Sličnu rasističku retoriku koristi i Jezdimir Dangić, četnički komandant iz istočne Bosne, koji optužuje partizanske odrede da ih vode "čivut Moša Pijade, Turčin Safet Mujić, mađar Franjo Vajnert i takozvani Petar Ilić čije pravo ime niko ne zna", a cilj im je da unište srpstvo.[32][33] Četnički komandant u oblasti Nevesinja Boško Todorović u svom proglasu iz 1941. piše da će Srbi, kada postignu zlatnu slobodu, slobodno izjasniti da li su za Veliku Srbiju, očišćenu od Turaka i drugih ne-Srba, ili neku drugu državu u kojoj će "Turci i Jevreji" ponovo biti ministri, komesari, oficiri i "drugovi".[34]

Januara 1942. grupa partizana je prebegla u četnike iz jer su im u vođstvu bili Jevreji i Hrvati.[35] Dobroslav Jevđević, Mihailovićev delegat u istočnoj Bosni i Hercegovini, u svom izveštaju iz juna 1942. godine napominje da proleterske brigade imaju mnogo "Jevreja, Cigana i muslimana." [36] Jevđević u proglasu protiv partizana jula 1942. godine iznosi prilično bizarne optužbe: "Oni uništavaju srpske crkve i dižu džamije, sinagoge i katoličke hramove". [37] Na skupu četnika u Trebinju jula 1942, partizane su proglašeni najvećom pretnjom za srpski narod jer ih vode "muslimani, katolici i Jevreji". Na istom zboru je odlučeno da u srpskim zemljama moraju živeti samo Srbi.[38]

Petar Baćović, Todorovićev naslednik u istočnoj BiH, u svom proglasu Srbima u partizanskim redovima oktobra 1942, objašnjava kako su "Jevreji, udruženi sa najvećim šljamom zemlje", pobegli u šume i tamo propagiraju boji život u komunističkoj državi.[39] On svom proglas završava rečima:

Wikiquote „"Vas još uvek vode Tito, Moša Pijade, Roćko Čolaković, Vlado Šegrt, Rade Hamović, Savo Mizera i mnogi drugi Jevreji, muslimani, Hrvati, Mađari, Bugari i ostali belosvetski šljam."“
()
Tito i Moša Pijade, najčešće mete četničke antijevrejske propagande.

Četnički pamflet u okolini Sarajeva u jesen 1942. govori o "komunistima čije vođe su Jevreji i koji hoće da nametnu jevrejsku vladavinu svijetu".[40] Četnici su decembra 1942. rasturali rasistički pamflet u istočnoj Hercegovini koji glasi:

"Vrhovni zapovednik svih komunističkih snaga u zemlji je neki Drug Tito, čije pravo ime niko ne zna, ali znamo jedino da je zagrebački Jevrejin. Njegov glavni saradnik je Moša Pijade, beogradski Jevrejin; Franjo Vajner, mađarski Jevrejin; Azija Kokuder, bosanski Turčin; Safet Mujije, Turčin iz Mostara, Vlado Šegrt, bivši robijaš; i mnogi drugi njima slični. Njihova imena najbolje svedoče ko su i koliko se bore za naš narod." [41]

Četnički vođa general Mihailović svojim depešama za partizane kaže: "To su najveći zlotvori koje vodi jevrejština."[42] On u obraćanju potčinjenima u decembru 1942. godine takođe koristi prisustvo Jevreja i drugih naroda kao argument protiv partizana:

Wikiquote „"Partizanske jedinice su pune razbojnika svih vrsta, kao što su ustaše - najgori kasapi srpskog naroda - Jevreji, Hrvati, Dalmatinci, Bugari, Turci, Mađari i svih drugih naroda sveta."[43]
()

Dana 10. februara 1943. godine, početkom Četvrte neprijateljske ofanzive, četnički komandanti Istočne Bosne, Hercegovine, Dalmacije i Like objavili su zajedničko saopštenje "narodu Bosne, Like i Dalmacije" u kojem kažu:

"Pošto smo očistili Srbiju, Crnu Goru i Hercegovinu, došli smo Vam u pomoć da razbijemo žalosne ostatke komunističke međunarodne, zlikovačke bande Tita, Moše Pijade, Levi Vajnerta i drugih plaćenih jevreja." [44]

Četnički proglas povodom početka Četvrte neprijateljske ofanzive

Oni ih pozivaju da "poubijaju političke komesare i stupe odmah u četničke redove, kao i stotine i stotine drugih koji shvataju da su "izdati i prevareni od komunista jevreja". [45] Proglas su potpisali Ilija Mihić, Momčilo Đujić, Petar Baćović i Radovan Ivanišević.

Šovinizam četnika, a naročito njihov anti-semitizam, veoma je blizak propagandi Nedićeve vlade, koja je, opet, deo opšte nacističke ideologije.[33] Često prozivanje "Jevreja" u partizanskim redovima, u jeku holokausta u Jugoslaviji, delom je dodvoravanje nacistima.[33] Kako se povećavala saradnja četnika sa Nemcima, tako se njihov stav prema Jevrejima pogoršavao. U oblastima pod njihovom kontrolom, oni su poistovećivali Jevreje sa komunistima. Bilo je mnogo slučajeva da su četnici ubijali Jevreje ili su ih predavali Nemcima.[46]

Stav prema okupatoru[uredi - уреди | uredi izvor]

Održavanje neprijateljskog stava prema okupatorima i njihovim pomagačima, ali za sada, do daljeg, ne ulaziti u neposredne borbe osim u slučajevima samoodbrane kao što je slučaj u Hrvatskoj.[47]

Program četničkog pokreta DM od septembra 1941. upućen izbegličkoj vladi Kraljevine Jugoslavije

Sa okupatorom održavati dobre odnose i ne napadati ga već po mogućnosti iskoristiti ga svugde i na svakom mestu do uništenja komunista.[48]

Naređenje komandanta operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine o saradnji četnika i Nemaca u borbi protiv NOVJ (17. septembra 1943.)

„Četničko držanje se neće promijeniti sve do neposredno pred [savezničko] iskrcavanje.“[49]

Izvještaj obavještajnog odjeljenja nemačkog 15. brdskog korpusa za period od 13. februara do 12. marta 1944.

Četnički odnos prema ustanku u Srbiji 1941. i borbi protiv okupatora je bio da je borba počela prerano. Još uvek nije vreme za borbu protiv okupatora, jer je Nemačka još jaka. Borbe treba početi kada Saveznici stignu do Balkana. Do tada, treba čuvati snage i boriti se protiv unutrašnjih neprijatelja:

Početi odmah sa propagandom protiv komunista i svugde i na svakom mestu objasniti istinu da je do ovoga žalosnog stanja došlo zato što su oni u želji da preotmu vlast počeli borbu prerano. Narodu uvek skrenuti pažnju na jednu nepobitnu činjenicu: Nemačka mora izgubiti rat pa makar koliko on dugo trajao. (...) Mi zato nećemo i ne možemo zajedno sa Nemcima ali nećemo ni u otvorenu borbu, koju sada ne možemo izdržati. Mi ćemo nastaviti da se spremamo da se naoružavamo i počećemo borbu onda kad naši saveznici vežu Nemačke snage na Balkanu i budu u stanju da i nas potpomognu. Dotle dok ovaj momenat ne dođe mi moramo iskoristiti rasulo kod komunista da ih razoružamo (...) [50]

Naređenje Štaba 1. valjevskog četničkog odreda za saradnju sa vlastima srpske kvislinške vlade (13. decembra 1941.)

Četnici su mislili da "iskoriste" okupatora za svoje nacionalne ciljeve, dok su zapravo od okupatora bili korišćeni. Britanski kapetan Bil Hadson 1942. konstatuje da Mihailović "još sarađuje s Osovinom u Crnoj Gori i Sandžaku i miruje u Srbiji", a u Dalmaciji Trifunovićevi legalizovani četnici, podsticani od Italijana, "sanjaju o nekoj Srbo-Sloveniji i Dalmaciji".[51]

Direktiva komandanta operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine od 9. januara 1942. potčinjenim oficirima za slučaj napada italijanskih i nemačkih jedinica kaže:

Situacija je takova da svakog trenutka može doći do nemačko-italijanske invazije našeg oslobođenog dela Kraljevine Jugoslavije, a odnos snaga ne daje izgleda za naš uspešan otpor. U takvoj situaciji, svaki otpor bio bi štetan do krajnosti za srpsko stanovništvo u ovom kraju, a uz to uzaludan. (...) Borba se može i mora produžiti, prvenstveno tamo gde je najlakše, a to je u delu naše Kraljevine gde nema jakih okupatorskih garnizona i gde je okupator manje zainteresovan (...) iako se ne može napadati može se dugo braniti, koristeći sva sredstva koja služe braniocu, naročito prikrivanje, kamuflažu i tajnost uopšte. [52]

Direktiva komandanta operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine za postupak u slučaju napada italijanskih i nemačkih jedinica (9. januara 1942.)

Britanski major Neil Selby je krajem avgusta javio Kairu da su Mihailovićeve snage u području Kopaonika (posed Keserovića) više "profašističke nego prosavezničke" i da ne odobravaju sabotaže protiv Nemaca.[53]

"Potrebno je da se prema Nemcima prekine svaka akcija. Ovo je potrebno ovako: jer kad bi napali na Nemce, direktno bi pomagali komuniste, a time bi otežavali samo akciju naših snaga. Stoga ima da se prekine, do mog daljeg naređenja, svaka oružana akcija prema okupatorskim snagama". [54]

Telegram Mihailovića svojim potčinjenim komandantima 7. maja 1944.

Dan početka ustanka u četničkim dokumentima ima više naziva: »otsudni momenat«, »presudni momenat«, »otsudni trenutak«, »momenat povoljnih uslova«, »dani moment« i dr. Četnički pokret DM je »povoljnim uslovima« smatrao invaziju saveznika na Balkan, odnosno njihov prodor u Jugoslaviju. Kako se to nije ostvarilo, do oružanog ustanka četničkog pokreta DM nije došlo. [55]

Stav prema saveznicima[uredi - уреди | uredi izvor]

U poznim godinama rata kod mnogih četnika je bio prisutan anti-saveznički stav. Četnički komandant Neško Nedić je Nemcima 1944. govorio o velikoj mržnji svih četnika prema Engleskoj. On je napomenuo da su "četnici u Englesku izgubili svako poverenje, pošto su ih Englezi izdali i sada Titovim bandama liferuju naoružanje i municiju, usled čega četnici moraju da krvare i da umiru. Pošto su oni sami u borbi protiv komunizma i suviše slabi, uvideli su da moraju tražiti oslonac u nemačkom Vermahtu kome će se bezuslovno potčiniti sa puno poverenja."[56] Nakon što su Saveznici i jugoslovenski kralj Petar podržali partizane, među četnicima je zavladalo veliko ogorčenje i na samog kralja Petra. Major Miodrag Kapetanović je izjavljivao Nemcima: "Ako kralj Petar pređe bandama, on je za nas kralj Petar pokojni".[57]

General Mihailović je na Engleze gledao kao na krvopije, koji dolaze da prave nevolje Srbima. Nakon pokušaja jednog oficira britanske misije da potakne komandanta Timočkog četničkog korpusa na akciju protiv Nijemaca, Mihailović krajem 1943. naređuje da ga najure:

Wikiquote „»Nije došao da vas pomogne u materijalu već da uništi naša sela za neku sitnu sabotažu. Naređujem da majora Grinvuda sa celom pratnjom najurite kao kučku.«[58]
()

Svog delegata u istočnoj Srbiji, Dragoslava Pavlovića, prekoreva što je »Englezima obećao rušenje pruge«, jer su oni »obični trgovci za kupovinu ljudske krvi i to za jeftinu cenu«; Mihailović zabranjuje da se Englezima veruje, a »rušenje objekata izvršiće se kada ja budem naredio«.[59] Načelnik štaba nemačkog komandanta Srbije, Kurt von Geitner sredinom 1944. javlja da su "do sada Britanci ozbiljno razočarali Dražu", te se na njega može računati za priključenje "antikomunističkom" frontu u predstojećoj bici za Srbiju.[60]

Slično je govorio i vojvoda Momčilo Đujić sredinom marta 1944. godine svojim komandantima u Dalmatinskom Kosovu kraj Knina:

Wikiquote „»Mi se borimo protiv komunista i protiv svakog onog ko u ma kom vidu saraduje sa komunistima. Ako saveznici budu potpomagali i dalje N.O.V., mi ćemo se boriti protiv njih i to na strani Nemaca.«[61]
()

Isto je govorio i na sastanku Nemcima. Prema Đujiću, saveznička bombardovanja Jugoslavije, zatim primjer borbe njemačke vojske protiv komunizma, te nedostatak razmijevanja za stvarnu borbu sprskog naroda su učinili da simpatije za Englesku nestanu [...]. On je govorio da se nikada ne bi desilo da njegovi ljudi udare u leđa Nijemcima. Njihovo bi držanje u slučaju iskrcavanja Saveznika bilo neutralno. Ako bi, naprotiv, Englezi poduzeli invaziju u saradnji s partizanima, onda bi njegovi ljudi bili spremni da se bore protiv Engleza.[62]

Đujić je i Mihailoviću 28. 9. 1944. godine potvrdio svoj stav o saveznicima:

Wikiquote „»Tražimo od naše vlade, da upozori mister Čerčila, da mi nismo njegovi kolonijalci, Afrikanci, Crnci, Indijanci i ostali. Mi smo slobodari, koji za poslednjih sedam vekova u temelje svoje slobode uziđujemo milione života svojih najboljih sinova ne želeći da nikom robujemo. Mi se i sada borimo protiv svih naših neprijatelja pa i protiv komunista koje smatramo neprijateljem čovečanstva, komunista koji ubijaju naše najbolje sinove i raskopavaju naša narodna ognjišta. U toj borbi mi smo nekompromisni i neustrašivi. Mi ćemo tu borbu nastaviti do kraja protiv njih i protiv svih onih koji ih pomažu makar to bili i Englezi, Englezi koji nanose uvrede našem Kralju i našoj naciji i koji su nas kao saveznici nečovečnim držanjem razrešili svake obaveze savezništva, Englezi koji danas radi svojeg sramnog i izdajničkog držanja prema nama nipočemu više ne liče na naše saveznike.«[63]
()

Posleratno uređenje Jugoslavije[uredi - уреди | uredi izvor]

U Šahovićima kod Bijelog Polja (20-ak kilometara od Mihailovićevog štaba u Lipovu) je 1. decembra 1942. održana "Konferencija četničke intelektualne omladine Crne Gore, Boke i Sandžaka" o posleratnom uređenju države. Na konferenciji je zaključeno:

  • Na teritoriji buduće države živeti će Samo Srbi, Hrvati i Slovenci. Nacionalnih manjina ne može biti.
  • Privatna svojina je zajemčena, ali njen obim mora se ograničiti u opštem interesu. Zemlja pripada onome koji je obrađuje. Veliki privatni posedi moraju se ukinuti i staviti državi na raspoloženje. Celokupna industrija mora biti u državnim rukama. Privreda treba da bude izgrađena na principu državnog zadrugarstva.
  • Crkva je državna, a verska nastava je obavezna u svim osnovnim i srednjim školama.
  • Sudije da budu birani iz redova četničke organizacije, kao i svi ostali činovnici.
  • Štampa da bude u službi nacionalne obnove. Štamparska preduzeća moraju biti u državnim rukama.
  • U novoj državi treba posvetiti naročitu pažnju propagandi u duhu programa četničke organizacije i ideologije.
  • Žandarmerija treba da bude formirana iz četničkih redova i da stoji pod direktnom kontrolom četničke organizacije.
  • Državni činovnici imaju biti nacionalno i moralno ispravni, iz četničkih redova.
  • Četnička organizacija će biti jedini nosilac celokupne državne vlasti do ostvarenja četničkog programa i stvaranja uslova za prelaz na šire ustavne slobode.
  • Žene mogu biti državne činovnice samo u oskudici muškaraca i to samo u specijalnim njima podobnim strukama.[64]

Ostali stavovi[uredi - уреди | uredi izvor]

Mihailović je nameravao da stvori veliku Srbiju u velikoj Jugoslaviji. On je hteo da ujedini Bugarsku i Jugoslaviju pod dinastijom Karađorđevića.[65]

Živko Topalović, Mihalovićev saradnik, je o četničkoj ideologiji zapisao: "Nisam mu međutim, krio da su na mene učinile loš utisak protivdemokratske izjave izvesnih predstavnika toga pokreta koje sam ranije čitao. Čuo sam da i general Mihailović preti uništenjem političara, zabranom političkih partija i zavođenjem vojne diktature." [66] Topalović se plašio da će Mihailović uspostaviti vojnu diktaturu i da će posleratni život početi "novim klanjem Hrvata i Slovenaca i sa koncentracionim logorima za sve demokratske elemente".[67] Topalović je smatrao da je "vojna diktatura u potpunosti organizovana i da ona nad sobom nema političku kontrolu." Dotadašnji rad Ravnogorskog pokreta Topalović je označio kao "autoritarni režim u kome se vide tragovi fašističke ideologije".[68]

Promena četničke politike[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon ravnogorskog kongresa 1944. godine, koji predstavlja odgovor na Drugo zasedanje AVNOJ-a, četnička velikosrpska politika je znatno ublažena u korist službeno jugoslovenske politike. Posebno nakon dolaska američkog izaslanika Mekdauela avgusta 1944. godine, i povlačenja četnika u Bosnu, sve je više primetna izrazito jugoslovenska i pomirljiva retorika četničkog vođe Mihailovića.

25. decembra 1944 godine u Bosni, Draža Mihailović je svojim ljudima naređivao da pridobiju nesrpsko stanovništvom:

Wikiquote „Mesnom stanovništvu muslimanskom, pravoslavnom i katoličkom ukazujete punu pažnju i zaštitu.[69]
()

Jedna od karakterističnih naredbi iz tog perioda, Draža je poslao svim komandatima 11. februara 1945. godine:

Državna politika koju vodimo ide na to da ujedini sve narodne mase, bez obzira na veru, u borbi protivu komunističke tiranije. Svi naši građani su ravnopravni i svi podjednako uživaju zaštitu JVuO. Najveću štetu opštim interesima nanose one jedinice koje o ovome ne vode računa i starešine koje dozvoljavaju pljačku bilo muslimanskih, bilo katoličkih, bilo pravoslavnih sela. Štete od toga su neizmerne i neka svako zna da će ovo komunisti iskorišćavati protivu jedinstvenog narodnog fronta. Svima treba da je poznato, da objedinjene narodne snage, bez obzira na veru, su najsigurnija garancija naše pobede, jer komunisti predstavljaju bednu manjinu, ukoliko ih mi ne bi ojačavali našim postupcima. Na ovo skrećem pažnju poslednji put i neka svi imaju na umu narodnu izreku: “Brat je mio, koje vere bio“.[70][71]


Na osnovu gornje iznesenog, Draža Mihailović je naredio posebno pažljivo odnošenje prema muslimanima:

Wikiquote

„2. Prilikom kampovanja po muslimanskim selima obratiti naročitu pažnju na osetljivost muslimana prema njihovim domovima i na prvom mestu koristiti za stanovanje javne zgrade: škole, kafane, nadleštva, itd, pa tek u sporazumima sa mesnim odoborima uzimati domaćinske kuće za stanovanje, ostavljajući potrebne prostorije domaćinu za stanovanje.

3. Svaki naš borac i starešina ima da bude propagator slobode veroispovesti i verske tolerancije. Treba svaki od nas da bude propagator i da zna, da mi sada obrazujemo verski front protivu bezbožnika. Svaki starešina i borac ima da poštuje tuđu veru, kao i svoju. Na ovo naročito da obrate pažnju sveštenici, koje će komandanti upoznati sa ovim naređenjem. U ovom smislu poučiti sve starešine i sve borce…[72][73]
()

Tumačenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Istoričar Branko Petranović ocenjuje da "četnička politika i strategija pokazale su se kao potpuno inferiorne u odnosu na komunističku. Proklamovanjem kolektivne nacionalne odmazde nad celim narodima, uskraćivala je sebi jugoslovensku oznaku, prisvojenu od komunista."[2]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_28.htm
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Branko Petranović: Srpski narod u ustanku
  3. Antifašizam i kolaboracija
  4. Mihailovićev program izložen u depeši vladi u Londonu septembra 1941., Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 1, Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 6
  5. U zagradi dopisao olovkom Z. Ostojić.
  6. Pismo Stevana Moljevića iz druge polovine decembra 1941. Dragiši Vasiću o granicama i društvenom uređenju posleratne "Velike Srbije"
  7. [http://www.znaci.net/00001/11_28.htm. Pismo Dragiše Vasića Draži Mihailoviću iz aprila 1942, Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ]
  8. http://znaci.net/00001/4_14_1_162.htm
  9. Zaključci konferencije četničke omladine Crne Gore, Boke Kotorske i Sandžaka od 2. decembra 1942. o posleratnom državnom i društvenom uređenju Jugoslavije
  10. Arhiv VII, Ča, k. 1, reg. br. 17/3-18
  11. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_6.htm
  12. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_37.htm
  13. ZVEŠTAJ KAPETANA MILORADA MOMČlLOVlĆA OD 7. JUNA 1942. MAJORU PETRU BAĆOVIĆU O DOGAĐAJIMA U ISTOČNOJ BOSNI OD JUNA 1941 DO JUNA 1942 GODINE
  14. AVII, ČA, 223-7-13; Proglas: Srpskom narodu i četnicima od 15. novembra 1941.
  15. AVII, ČA, 223-7-13; Proglas: Srpskom narodu i četnicima od 15. novembra 1941.
  16. Zbornik NOR-a, 4-2, str. 143-144
  17. AJ,CK KPJ, 1941/101
  18. AVII, ČA, 175-5-25
  19. Recite slobodno Moša Pijade
  20. http://www.znaci.net/00001/4_14_3_13.htm
  21. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_27.htm Naređenje Draže Mihailovića od 9. novembra 1941. komandantu bosanskih četničkih odreda za prebacivanje četničkih jedinica iz istočne Bosne u rejon Užica i Kosjerića radi napada na partizane
  22. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_27.htm
  23. AVII Chetnik Collection, box 222, facs. 4, doc. 5.
  24. Thomas T. Matteson, Commander, USCG: AN ANALYSIS OF THE CIRCUMSTANCES SURROUNDING THE RESCUE AND EVACUATION OF ALLIED AIRCREWMEN FROM YUGOSLAVIA, 1941-1945
  25. Zbornik NOR-a, 4-2, str. 143-144
  26. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_90.htm
  27. Tajna i javna saradnja četnika i okupatora 1941 — 1944, Dokumenti, "Arhivski pregled", Beograd, 1976.
  28. Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.
  29. AVII, ČA, 175-5-25
  30. Recite slobodno Moša Pijade
  31. http://www.znaci.net/00001/4_14_3_13.htm
  32. AVII Chetnik Collection, box 222, facs. 5, doc. 23.
  33. 33,0 33,1 33,2 Dr. Marko Hoare: The Chetniks and the Jews
  34. AVII Chetnik Collection, box 222, facs. 4, doc. 25.
  35. Marijan Stilinovic, Bune i otpori, Zora, Zagreb, 1969, str. 140.
  36. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilackom ratu jugoslovenskih naroda, Vojnoistorijski institut Jugoslovenske narodne armije, Belgrade, 1954-, pt 14, vol. 1, doc. 114, p. 400.
  37. AVII Chetnik Collection, box 222, facs. 4, doc. 29.
  38. HMBiH (Historical Museum of Bosnia-Hercegovina, Sarajevo) Collection ‘UNS’, box 2, doc. 443.
  39. AVII Chetnik Collection, box 222, facs. 5, doc. 34.
  40. HMBiH Collection ‘UNS’, box 2, doc. 518/3.
  41. HMBiH Collection ‘UNS’, box 2, doc. 627.
  42. http://www.znaci.net/00001/4_14_2.htm IZVOD IZ KNJIGE POSLATIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 20. FEBRUARA DO 6. MARTA 1943. GODINE
  43. Mihailovic, Rat i mir djenerala, vol. 1, p. 297.
  44. http://www.znaci.net/00001/4_14_2_31.htm Zbornik dokumenata, pt 14, vol. 2, doc. 31, p. 175.
  45. Zbornik dokumenata, pt 14, vol. 2, doc. 31, p. 175.
  46. Gutman, Encyclopedia of the Holocaust, p. 289.
  47. http://znaci.net/00001/4_14_1_6.htm
  48. http://www.znaci.net/00001/4_14_3_2.htm
  49. NAW, T-314, Roll 564,000510
  50. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_33.htm Naređenje Štaba 1. valjevskog četničkog odreda od 13. decembra 1941. za saradnju sa vlastima srpske kvislinške vlade
  51. William Deakin, BOJOVNA PLANINA
  52. http://www.znaci.net/00001/4_14_1.htm 38. Direktiva komandanta operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine od 9. januara 1942. potčinjenim oficirima za postupak u slučaju napada italijanskih i nemačkih jedinica na četnike
  53. William Deakin: BOJOVNA PLANINA
  54. AVII, arhivski fond D. M., D — 31 — 481.
  55. http://znaci.net/00001/4_14_1_2.htm
  56. Nemački izveštaj o razgovoru s četnicima od 14.7.1944.
  57. Izveštaj obaveštajnog odeljenja nemačke 264. pesadijske divizije od 18. aprila 1944. o razgovorima sa Momčilom Đujićem i Miodragom Kapetanovićem
  58. http://www.znaci.net/00001/4_14_3_42.htm IZVOD IZ KNJIGE POSLATIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 7. NOVEMBRA DO 3. DECEMBRA 1943. GODINE
  59. http://www.znaci.net/00001/4_14_3_42.htm IZVOD IZ KNJIGE POSLATIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 7. NOVEMBRA DO 3. DECEMBRA 1943. GODINE
  60. http://znaci.net/temp/geitner.html Iz knjige Karl Hnilicka: DAS ENDE AUF DEM BALKAN 1944/45
  61. Jovo Popović, Marko Lolić, Branko Latas: Pop izdaje, Stvarnost, Zagreb, 1988.
  62. NAW, T-314, Roll 565, 000272: Zabilješka sa sastanka sa Momčilom Đujićem na dan 20. aprila 1944 (21. april 1944.).
  63. Zb. NOR, XIV/3, 146, 150, 148, 154, 157, 153, 350, 490, 432.
  64. ZAKLJUČCI KONFERENCIJE ČETNIČKE OMLADINE CRNE GORE, BOKE KOTORSKE I SANDŽAKA OD 2. DECEMBRA 1942. O POSLERATNOM DRŽAVNOM I DRUŠTVENOM UREĐENJU JUGOSLAVIJE
  65. Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  66. Živko Topalović, Borba za budućnost Jugoslavije, Pariz, 1967, 9.
  67. Živko Topalović, Borba za budućnost Jugoslavije, Pariz, 1967, 10-11.
  68. Živko Topalović, Borba za budućnost Jugoslavije, Pariz, 1967, 23.
  69. http://www.znaci.net/00001/4_14_4_192.htm
  70. Муслимани у четницима
  71. AVII, ČA, K-297, reg. br. 24\1.
  72. Муслимани у четницима
  73. AVII, ČA, K-297, reg. br. 24\1.

Vidi također[uredi - уреди | uredi izvor]