Vojislav Lukačević

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Vojislav Lukačević

Lukacevic.jpg

Lični podaci
Datum rođenja 1908.
Mesto rođenja Beograd
Datum smrti 1945.
Mesto smrti Beograd

Vojislav Lukačević (Beograd, 1908 — avgust, Beograd, 1945.) je bio četnički potpukovnik i saradnik okupatora u drugom svetskom ratu.

U leto 1941. prišao četničkom pokretu Draže Mihailovića. Naredne tri godine, kao komandant četničkih snaga rukovodio borbama protiv snaga partizana u Crnoj Gori i Sandžaku. Sarađivao je sa okupatorom u operacijama na Neretvi, Drini i zimskoj ofanzivi 1943/1944. Februara 1944. otišao u Kairo, a zatim u London. U dogovoru sa izbegličkom jugoslovenskom vladom i predstavnicima Britanije, krajem maja se vratio u zemlju i organizovao tzv. Nezavisnu grupu nacionalnog otpora JVUO, koja je trebalo da se distancira od Mihailovića, povede borbu protiv Nemaca i obezbedi obnovu monarhije u posleratnoj Jugoslaviji.[1]

U jesen 1944. je poveo borbu protiv Nemaca, ali je ubrzo uhapšen od partizana. Nakon rata je, zbog niza zločina nad civilnim stanovništvom (od kojih je najzloglasniji pokolj muslimana Pljevalja, Čajniča i Foče, gde je ubijeno više hiljada žena, staraca i male dece[2][3][4]) i pripadnicima pokreta otpora, osuđen na smrt i streljan 1945. u Beogradu.[5]

Biografija[uredi | uredi kod]

Rođen u imućnoj bankarskoj porodici. Gimnaziju i vojnu akademije završio u Beogradu. Imao je čin kapetana vojske Kraljevine Jugoslavije u rezervi. Radio je pred rat kao privatni činovnik građevinskog društva »Batinjol«.

Po kapitulaciji, pristupio pokretu Draže Mihailoviću u leto 1941. i u njemu ostao sve do jeseni 1944. Lukačević je bio na visokim položajima. Bio je prvo komandant Starog Rasa, komandant Drugog mileševskog korpusa, Hercegovine, komandant grupe korpusa.

Kao četnički komandant u Bosni i Hercegovini, rukovodio operacijama protiv partizana. Jedno vreme komandovao i četničkim snagama u Crnoj Gori i Sandžaku, koje su se protiv jedinica NOVJ borile na strani italijanskog okupatora. U izvještaju s kraja jula 1942. poslatom majoru Zahariju Ostojiću, kapetan Lukačević piše o velikim gubicima nanesenim 5. proleterskoj brigadi od strane hercegovačkih četnika:

Wikiquote „Predaju partizana ometa mnogo činjenica da su ovdašnje četničke vlasti sve partizane predavali Italijanskim vlastima.[6]“

28. jula 1942. godine Vojislav Lukačević (pseudonim »Rampini«) obavještava Dražu Mihailovića da četnici djeluju u “tesnoj saradnji” sa Italijanima i predaju im zarobljene partizane i pripadnike pokreta otpora:

Glavna veza sa Italijanima ide preko Jevđevića, kome do sada u svemu izlaze u susret. Tvrdi da može nabaviti iz Italije veću količinu namirnica, žita, konzervi kao i štofa ako bi imao na raspoloženju novaca.

12. jula sastali smo se sa Vojvodom Birčaninom u Nevesinju. Vojvoda kao Vaš punomoćnik za zapadnu Bosnu, Liku, Dalmaciju i Hercegovinu, u pratnji celog štaba baš je vršio inspekciju četničkih odreda po Hercegovini. Svi četnici na ovoj teritoriji su legalizovani i dejstvuju u tesnoj saradnji sa Italijanima te im predaju i sve zarobljenike i krivce.[7][8]

Već sjutradan, Lukačević javlja da organi NDH nijesu u stanju da uspostave efektivnu vlast na teritoriji Hercegovine, te da četnici zajedno sa Italijanima u potpunosti kontrolišu situaciju:

Wikiquote „Od Rampinia: Na teritoriji Hercegovine, i to samo u varošima postoje slabiji delovi Hrvatske vojske koji su nemoćni ma šta da urade. To u ostalom i ne pokušavaju. Stvarnu vlast vrše Italijani i četnici. Ustaša nema. Hrvatska država je nemoćna da uspostavi svoju vlast.[9]“

Pokolj muslimana[uredi | uredi kod]

Glavni članak: Pokolj u oblasti Pljevalja, Priboja, Čajniča i Foče

U napadu na muslimanska naselja februara 1943. koji je završen pokoljem neboračkog stanovništva (uglavnom djece), Lukačević je bio komandant Prvog napadnog odreda.[10]

Bitka na Neretvi[uredi | uredi kod]

Glavni članci: Operacija Weiss, Bitka za Konjic 1943., i Bitka na Neretvi
Lukačević sa nemačkim oficirima.

U bici na Neretvi, na strani sila Osovine, rukovodio četničkim položajima oko Konjica, Glavatičeva, i Kalinovika. Sam Lukačević tokom Bitke za Konjic 24. februara javlja Draži Mihailoviću:

Wikiquote „Italijani i Nemci ništa ne rade, a da mene ne pitaju. Juče sam im formalno izdavao naređenja za posedanje položaja oko Konjica.[11][12]“

2. marta 1943. godine četnički vojvoda Dobroslav Jevđević u telegramu Zahariju Ostojiću javlja da "Talijani i Nemci Voji daju sve", da je kod okupatora stekao popularnost i da Nemci raspoređuju trupe na njegov zahtev:

Wikiquote „Voja izgleda očistio levu obalu na prostoru Konjic — Jablanica. Kuburi sa hranom i municijom, jer je teško za 5.000 ljudi baciti iz vazduha, a komora putuje dva do tri dana. Inače Talijani i Nemci Voji daju sve i prvi ga pozdravljaju. Zovu ga četničkim đeneralom. Voja je stekao rano opštu popularnost, ne samo kod naših nego čak i kod okupatora. Nastojaću da ovo iskoristim za lakše jurenje komunista po Bosni. Nemci na Vojin zahtev užurbano zatvaraju pravce na frontu Ivan — Bitovnja — Prozor.[13]“
(Telegram Jevđevića Ostojiću od 2. marta 1943.)

Na osnovu ovog obaveštenja, Ostojić 3. marta javlja generalu Mihailoviću da Nemci pomažu Lukačevića:

Wikiquote „Nemci dali Voji hranu i municiju i bombardovali boljševike po Vojinom zahtevu.[14]“

7. marta su partizani prešli Neretvu i razbili njegove snage. U izveštaju Draži on navodi da će protiv njih biti upućena oklopna pojačanja Nemaca:

Wikiquote

„Komunisti stegnuti obručom uništenja odlučili su se za izvršenje proboja kod Jablanice. U tu svrhu nekoliko odlučnih odeljenja naoružanih velikim brojem automatskih oruđa prebacili su se preko mosta na Neretvi. Pobili stražare i jakom automatskom vatrom branili uži mostobran koji se postepeno proširivao. Usled noći i nespremnosti jedinica, nastalo je vatreno dejstvo međusobno, a potom gubljenje veze i odstupanje bez plana i komande.

U toku 7. o. m. komunisti su u svojim rukama imali Krstac i dovoljnu snagu prebačenu preko Neretve i sa uspehom gonili demoralisane delove Leve kolone... Kolona 11 brani Ostrožac. Danas tamo upućena pojačanja Nemaca sa bornim kolima i topovima...“
(Izveštaj Vojislava Lukačevića Draži Mihailoviću od 7. marta 1943.)

Kapitulacija Italije[uredi | uredi kod]

Glavni članak: Kapitulacija Italije

Napad na Nemce[uredi | uredi kod]

Glavni članak: Bitka za Prijepolje

Uoči kapitulacije Italije Lukačević je bio četnički komandant Sandžaka, neposredno pod Vrhovnom komandom, čiji se štab nalazio na Čemernici, na granici sreza požeškog i novovaroškog. Tadašnji šef britanske misije, pukovnik Bejli, izdao je naređenje da se prenesu uslovi kapitulacije Italijanima. Italijansku vojsku koja ne bi htela da prihvati te uslove, trebalo je razoružati. Međutim, Nemci su iz istoga razloga pošli u Sandžak i njihova 118. divizija stigla je pre četnika do Prijepolja. Lukačević je, prema sopsvenim rečima, ne čekajući naređenje napao Nemce:

Wikiquote „Ne čekajući nikoga, ja sam napao Nemce... Mi smo zauzeli Prijepolje i dve stotine četnika ostalo je na bojnom polju. Raspoloženje protiv okupatora bilo je veliko, naročito kad je prva puška pukla i prvi topovi kad su se čuli. Borba se razvijala i dalje. Bila je kod Štavlja, zauzeta je Nova Varoš, Rudo, Mioče. Nemačke divizije su se povlačile u neredu prema Pljevljima. Zaplenjen je veliki broj topova, mnogo municije. Izvršavajući tako svoj zadatak, od zaplenjenih nemačkih automobila i kamiona kod Prijepolja, organizovao sam motorizovanu kolonu i krenuo za Bijelo Polje, koje su Italijani bili evakuisali i došli pred Berane. Tu sam poslao parlamentare. Komandant divizije primio je engleskog pukovnika i prihvatio uslove kapitulacije, to jest da prime borbu sa Nemcima. Ja sam se vratio i isto to uradio sa već opkoljenim garnizonom u Priboju, koji se sastojao od italijanskih fašista; oni su prihvatili uslove da će se boriti protiv Nemaca, ako se pojave. Nešto docnije kad su se Nemci pojavili i krenuli prema Priboju i čim sam video da Italijani neće primiti borbu, ja sam ih razoružao, i komandanta i vojnike. Do tada nismo bili u sukobu sa partizanima. Kretao sam se od Prijepolja prema Pljevljima i Višegradu, a posle zauzeća Višegrada ceo teren do Stambolića bio je očišćen. Neprijatelj je ostavio sedam topova, od kojih su dva bila i u ispravnom stanju. Bio je veliki broj zarobljenika, zaplenjeno je mnogo municije i hrane.[15]“
(Lukačević opisuje događaje na svom suđenju)

Lukačević je izvestio Dražu Mihailovića 11. septembra:

Wikiquote „Naredio sam rušenje puteva od Prijepolja ka Sjenici, Plevljima, Priboju i Novoj Varoši... Pripremamo napad na Prijepolje. Napad će biti ove noći.[16]“

O ovom napadu na Prijepolje Vrhovna komanda JVuO je 15. septembra poslala raspis svim jedinicama:

Wikiquote „Dvanaestog ovog meseca naši delovi napali su Prijepolje i uništili nemački garnizon, zaplenili 1.500 pušaka, jedan tenk, mnogo municije i veliki broj kamiona, od kojih je obrazovan motorizovani odred odmah, koji je produžio put preko Bijelog Polja za Berane, gde je stigao 14. ovog meseca. Vođa ove slavne akcije je Voja Lukačević, kapetan.[17]“

Lukačevićeve borbe potvrđuju nemački dokumenti iz tog perioda. Jutarnji izveštaj Obaveštajnog odeljenja komande 21. brdskog armijskog korpusa od 12. septembra 1943. beleži:

Wikiquote „„U prostoru oko 6 km severozapadno od Sjenice, jače četničke bande Draže Mihailovića mobilišu srpsko stanovništvo. Vođa navodno Lukačević.“[18]“

Nemački izveštaj od 12. septembra 1943. govori o četničkom napadu na Priboj:

Wikiquote „„Napad četnika na skladište za snabdevanje u Priboju, odbijen od strane Nemaca i fašista.“ [19]“

Večernji izveštaj Obaveštajnog odeljenja komande 21. brdskog armijskog korpusa od 13. septembra 1943. govori o sadejstvu Italijana i četnika u ovim borbama:

Wikiquote „Murino (34 km zapadno od Peći) navodno u rukama četnika i Italijana.[20]“

Jutarnji izveštaj Obaveštajnog odeljenja komande 21. brdskog armijskog korpusa od 14. septembra 1943. u 05,00 časova prenosi da je Prijepolje i okolina u rukama četnika:

Wikiquote „Po izveštaju kapetana Burgera iz Sjenice: oblast Zlatibora i Zlatara u rukama četnika. Prijepolje zauzeto od četnika. U toku mobilizacija muslimana u prostoru Sjenice od strane kapetana Burgera.[21]“

Dnevni izveštaj komande Jugoistoka od 16. septembra 1943. detaljnije govori o borbama za Prijepolje:

Wikiquote „Prijepolje napušteno 11. septembra, posle borbe muslimana i jedne nemačke čete protiv nadmoćnijeg neprijatelja.[22]“

Izveštaj 2. oklopne armije od 18. septembra 1943. beleži da je Nova Varoš zauzeta od četnika:

Wikiquote „Crna Gora: Nova Varoš zauzeta od četnika. Odbijen komunistički napad na Nikšić.“[23]“

Večernji izveštaj Obaveštajnog odeljenja komande 2. oklopne armije od 18. septembra 1943. precizira da su "DM-bande Kalaitovića zauzele Novu Varoš".[24] Izveštaj 2. oklopne armije od 19. septembra 1943. govori o nastavku četničkih borbi:

Wikiquote „Divizija „Venecija“ zatvorena od strane četnika u Beranama. Nastavljaju se četničke mere mobilizacije na istoku i severoistoku Crne Gore. Četnici pljačkaju i ruše mostove u prostoru Bijelo Polje – Prijepolje.[25]“

Dnevni izveštaj Obaveštajnog odeljenja 21. brdskog armijskog korpusa od 20. septembra 1943. opisuje borbe za Prijepolje:

Wikiquote „U Crnoj Gori navodno opšta četnička mobilizacija. Navodno su četnici zatvorili italijansku diviziju u Beranama… Kod Andrijevice, nestala prateća grupa 118. lov. div. (1 oficir, 1 podoficir i 12 vojnika). Navodno su svi Nemci pobijeni od četnika. U napadu na Prijepolje, od 2000 četnika samo četvrtina prodrla u grad. Ostali (pretežno prinudno mobilisani) izbegli borbu. Grad je opljačkan... U napadu četnika na Prijepolje 80 mrtvih neprijatelja.“ [26]“

24. septembra Vojislav Lukačević je javljao Zahariju Ostojiću da iz Priboja izvlači hranu i municiju i deli je jedinicama.[27]

Sukob sa partizanima[uredi | uredi kod]

Lukačević svedoči da su tih dana došli u sukob sa partizanima, po naređenju Vrhovne komande:

Wikiquote „Tih dana došli smo u sukob sa partizanskim odredima kod Pljevalja. Kako je vrhovna komanda i dalje stajala na stanovištu da treba voditi borbu sa partizanima, ali smo mi osećali želju vojnika da se ne bore, a i mi starešine nismo to želeli da se borimo. Mi još nismo znali da su partizani 1943. godine preko vrhovnog štaba Milovana Đilasa pružili ruku izmirenja, što je naša komanda krila kao zmija noge. Ona to nikom nije saopštila i mi smo to tek docnije saznali od kapetana Dobrice Lukića, tek godinu dana docnije, jer da sam ja to znao, sigurno ne bih vodio borbu.[28]“
(Lukačević opisuje događaje na svom suđenju)

Partizani su od njega zauzeli Pljevlja 22. septembra, Prijepolje 26. septembra, Bijelo Polje 27. septembra i Kolašin početkom oktobra 1943.

Obustava napada na Nemce[uredi | uredi kod]

Prema rečima Vojislava Lukačevića, borbe protiv Nemaca su prestale zato što je Draža Mihailović odbijao da pozove ostale četnike na opšti ustanak:

Wikiquote „Pošto su Nemci počeli da grupišu snage i da prodiru od Užica, ja sam tražio da se borba ne ograniči samo na te sektore, nego i na sektor trećeg korpusa pod mojom komandom, i na drinski korpus koji je bio pod komandom pukovnika Ostojića. Isto tako tražio sam da se izda naređenje da se u celoj Srbiji, i svuda, primi borba sa neprijateljskim snagama. Iz nepoznatih razloga ovo je odbijeno. Uporno je odbijano pod raznim izgovorima. Ja sam, međutim, nekoliko puta išao u Vrhovnu komandu. Tada, najzad, pritešnjen od strane Nemaca, koji su prodirali od Užica prema Novoj Varoši, i zbog borbe protiv partizana kod Pljevalja i Nove Varoši, preko Uvca, došao sam na Javor.[29]“
(Lukačević opisuje događaje na svom suđenju)

Sporazum sa Nemcima[uredi | uredi kod]

Glavni članak: Saradnja četnika sa snagama Osovine u Drugom svetskom ratu

U novembru 1943. u ime svojih četnika sklopio je primirje sa Vermahtom i uključio se u nemačke operacije protiv partizana u Sandžaku.[30] Ugovor o saradnji potpisan 19. novembra 1943. godine između Lukačevića, komandanta Mileševskog korpusa i nemačkog komandanta Jugoistoka, koga je predstavljao fon Vrede (nem. von Wrede), je glasio:

Radio-depeša od 14. decembra 1943, dostavljena od komande jugoistoka komandi Vermahta. U odeljku o stanju na frontovima u operaciji Kugelblic, u sastavu fronta 1. brdske divizije pominje se, pored ostalih, i borbena grupa Lukačević.[31]
Područje Lukačevića, prema sporazumu sa Nemcima (1943. godine)
1) Primirje na području Bajina Bašta — Drina — Tara — Bijelo Polje — Rožaj — Kos. Mitrovica — Ibar — Kraljevo—Čačak — Užice.

U sporazum su uključeni nemački Vermaht i policija, bugarska vojska, SDK, SDS, RZK, srpske vlasti i privredna preduzeća, a sa četničke strane odredi majora Lukačevića na pomenutom području.

2) Primirje treba da bude pretpostavka za zajedničku borbu protiv komunista.

3)   Zajednička propagandna borba protiv komunista.

4) Obaveza Lukačevića da nijedan pripadnik njemu potčinjenih jedinica neće delovati na strani sila koje su u ratu sa Nemačkom.

5) Prepuštanje područja borbenih dejstava četničkim odredima radi samostalnog vođenja borbe, koju vodi i nemački Vermaht.

6) Uključivanje četničkih odreda prilikom većih zajedničkih operacija pod nemačko zapovedništvo. U tom periodu nemačko vodstvo izdaje borbene naloge četničkim odredima.

8) Razmena štabova za vezu.

9) Isporuke nemačke municije radi sprovođenja zajedničkih borbenih zadataka u skladu sa vojnim potrebama.

10) Sporazum se mora držati u tajnosti.[32]

— Sporazum Vermahta i majora Vojislava Lukačevića (19. 11. 43.)

SS-pukovnik Krempler, komandant Muslimanske legije i komandant u Sandžaku, štampao je plakate sa pozivom Srbima da se priključe Lukačevićevim jedinicama.[33] Za dobro držanje u borbi protiv NOVJ, pukovnik Jozef Remold, komandant borbene grupe 1. brdske divizije u operaciji Kugelblic, 22. novembra 1943. pohvalio ga je specijalnom naredbom.[34] Pukovnik Remold je svojim trupama saopštio sljedeće:

Četnici Lukačevića su, kao odani drugovi po oružju, zajedno sa mojim pukom napali komuniste. Hrabri četnici su savladali naizgled nepremostive prepreke poput teškog terena, vode koja je sezala do struka, litica i klanaca. I pored teškoća u snabdevanju, držali su korak sa nemačkim jedinicama. Poduhvat je krunisan izbacivanjem neprijatelja iz oblasti jugoistočno od Višegrada; naneti su mu gubici od 50 poginulih, više stotina ranjenih, a zaplenjeno je oružja i motornih vozila. Izražavam svoju zahvalnost majoru Lukačeviću, njegovom operativnom oficiru i svima borcima za njihovu požrtvovanost i bezobzirnost u borbi. [...] Lukačevićevim trupama želim puno sreće i uspeha. Dole komunizam, neka naša stvar pobedi![35] — Pukovnik Josef Remold, komandant 99. brdskog puka 1. brdske divizije.

Formiranje Nezavisne grupe nacionalnog otpora[uredi | uredi kod]

Glavni članci: Nezavisna grupa nacionalnog otpora i Borbe za Trebinje 1944.

Početkom februara 1944. samovoljno je otišao u Italiju zajedno sa savezničkim misijama povučenim iz štabova JVuO, a potom u Kairo. Desetak dana pre odlaska, 3. februara 1944, Lukačević i Baćović su uputili Mihailoviću telegram u kome ga obaveštavaju da žele da odu sa britanskom misijom:

Wikiquote „Sastali smo se sa Vojom i Todorovićem i njihovim prijateljima. Posle održane konferencije, na zahtev njihovih prijatelja, gde izričito traže da nas dvojica bezuslovno pođemo sa njima zajedno, uviđamo apsolutnu potrebu toga, s obzirom na prilike i naše sadašnje odnose... Rešili smo da sa Vašim odobrenjem krenemo na ovaj put, s tim da se bez obzira na ishod naše misije vratimo što je moguće pre...[36]“

Uznemiren samovoljom ove dvojice istaknutijih četničkih komandanata, Mihailović 15. februara naređuje četničkoj komandi Hercegovine:

Wikiquote „Najstrože zabranjujem odlazak potpukovnika Baćovića i majora Lukačevića. Najstrože zabranjujem i smatraću kao krajnje neuvažavanje mojih naređenja...[37]“

U međuvremenu su Lukačevićevi četnici bili mirni, uprkos hapšenju Rudolfa Perhineka, načelnika Lukačevićevog štaba:

„Grupa 'Siegfried': odnosi između njemačkih trupa i četnika mirni uprkos hapšenju načelnika Lukačevićevog štaba zbog neprijateljskog držanja.“[38] — Dnevni izvještaj nemačke komande Jugoistoka od 4. marta 1944

Lukačević je putovao i u London, gde je razgovarao sa predstavnicima raznih političkih grupa zastupljenih u emigrantskoj vladi. 1. aprila se vratio u Kairo i otpočeo diskusije o Bejlijevom predlogu da po povratku u zemlju formira leteći odred koji bi bio pod neposrednom britanskom komandom.[39] Britanci su ga savetovali da prekine vezu sa Mihailovićem, da svim snagama povede borbu protiv okupatora i da s NOP postigne sporazum o nenapadanju i koordinaciji snaga u ovim borbama.[40] Po povratku u zemlju, 18. jula 1944. Mihailović ga je, u sklopu reorganizacije snaga i formiranja krupnih mobilnih formacija imenovao za komandanta Prve grupe jurišnih korpusa JVuO. Pri formiranju, Mihailović je ovoj formaciji stavio u zadatak da zauzme dubrovačku obalu u vjeme očekivanog povlačenje okupatora.

Krajem avgusta Lukačević je, u konsultaciji sa grupom oficira (Petar Baćović i drugi) organizovao Nezavisnu grupu nacionalnog otpora.

Ova grupacija četnika je donela odluku da nezavisno od Mihailovića napadne Nemce u istočnoj Hercegovini i južnoj Dalmaciji i tako formira mostobran na kojem bi uspostavili kontakt sa Saveznicima. Uoči polaska iz Sandžaka, Lukačević je u ime komande "Nezavisnog nacionalnog otpora Jugoslovenske vojske u otadžbini" 3. septembra 1944. godine uputio pismo "svim starešinama i organizacijama partizanskih odreda i Narodnooslobodilačke vojske", u kome piše:

Wikiquote „Posle političke i vojničke izmene stava Narodnooslobodilačke vojske u pogledu priznanja kralja i monarhije, odricanja nasilne izmene društvenog poretka u zemlji i obećanja narodu slobodne volje u izboru svog socijalnog poretka i oblika vladavine, a u duhu sporazuma Tito — Šubašić i poziva kralja Petra II i vlade dr Šubašića za borbu protivu okupatora i njegovih plaćenika, ostavljajući politici da reši unutrašnje sukobe — smatramo da je svaka dalja žrtva u građanskom ratu beskorisna i da služi samo neprijateljima našeg naroda... poveli smo sve naše snage u borbu protiv Nemaca i ustaša i svih onih koji ih pomažu i naredili svima trupama Nezavisnog nacionalnog otpora Jugoslovenske vojske u otadžbini da obustave borbu protiv jedinica Narodnooslobodilačke vojske... Umoljavaju se sve starešine Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda da na osnovu citiranih političkih dokumenata izdaju potrebne instrukcije, sa svoje strane, svojim trupama da ne vrše napade na jedinice i organe trupa Nezavisnog nacionalnog otpora koje su u borbi protiv Nemaca, ustaša i izdajnika.[41]“

Prikupivši snage Bosanskog, Nevesinjskog, Trebinjskog i Pljevaljsku brigadu Mileševskog korpusa JVuO, Lukačević je najpre pokušao da zada odlučujući udarac 29. hercegovačkoj diviziji NOVJ. Koncentričan napad počeo je 9. septembra prema oslobođenom Gacku. Partizani su uspeli da u dramatičnoj borbi 11. septembra spreče ulazak Bosanskog korpusa u Gacko, i da zatim opštim protivnapadom potisnu sve četničke napadne kolone na polazne položaje.[42] Nakon ovog neuspeha, Lukačević se sa delom snaga preko Nevesinjskog Polja, Stoca i Ljubinja, uputio prema Trebinju. U tom trenutku pod Lukačevićevom komandom bilo je oko 4.500 vojnika. Odmah po dolasku u oblast Trebinja, Lukačević je uputio 11. septembra 1944. pismo komandantu 29. divizije NOVJ u kome traži prekid međusobne borbe i koordinaciju operacija protiv Nemaca, ustaša i njihovih slugu:[43]

Wikiquote „Ako po ovome predlogu izostane sa Vaše strane dobra volja da se spreči uzaludno međusobno prolivanje krvi i povede opšta akcija protiv okupatora, posle ovoga, mi nećemo moći zato da primimo odgovornost ni pred narodom ni pred našim saveznicima za dalje posledice dosadašnje borbe.[44]“
(Lukačevićevo pismo komandantu 29. divizije NOVJ)

Na Lukačevićevo pismo partizanskom komandantu nije stigao nikakav odgovor.[45] Istovremeno, 13. septembra Draža Mihailović im je naredio da ne napadaju nikog osim partizana.[46] Lukačević je 16. septembra odgovorio nadležnom štabu četničke Vrhovne komande:

Wikiquote „Ovo mi je vrlo važno kao legitimacija pred saveznicima.[47]“

Sa svojim snagama Lukačević je izvršio napade na delove 369. legionarske divizije u okolini Trebinja. 22. i 23. septembra 1944. jedinice Nezavisne grupe nacionalnog otpora izvršile su napad na železničke stanice Poljice, Diklići, Jasenica, Hum, Uskoplje (na komunikaciji Trebinje — Dubrovnik). U tim borbama su zarobili oko 350 legionara i zaplenili veću količinu opreme i naoružanja,[48] i izveli napad na Trebinje, koje je branio ojačani 1. bataljon 369. legionarskog puka. Nemačke jedinice su odbile napad, pa su četnici uspostavili blokadu Trebinja.

Wikiquote „20 (24?) septembra bili smo iznenađeni od strane četnika, koji su do tada išli sa nama u patrole i akcije, pa su se i tog jutra kao obično pojavili i bili prihvaćeni, tako što su zaposeli spoljašnje bunkere Trebinja. Posade bunkera tako su sve pale u zarobljeništvo. Malo zatim stigla je do puka - jer u Trebinju su takođe bile i neke pukovske jedinice - poruka o prekidu bratstva po oružju od nekog majora Lukačevića, potpisana od veziste koji je bio moj prijatelj. Istovremeno zahtevano je od puka da četnicima preda sve Hrvate, dok će nemačkom osoblju biti dozvoljen slobodan odlazak. Nakon konsultovanja sa divizijom, komandant puka pukovnik Fišer odbio je zahtev i pripremio trupe za odbranu. Borba je, u skladu sa najavom četnika, počela u 21 čas. Hrvati su se dobro borili, jer su se bojali da bi u zarobljeništvu bili ubijeni. Napadi četnika bili su odbijeni. Nekoliko dana kasnije (28. 9.?) Trebinje je izbavljeno nailaskom trupa 118. lovačke divizije. Zajedno sa njima, oblast su napustili i četnici, koji su pretrpeli teške gubitke. Oni su bili toliko oslabljeni, da su morali prepustiti oblast Trebinja. Mnogi naši saborci, koji su tokom ispada četnika pali u njihovo zarobljeništvo, tom prilikom su oslobođeni i vratili su se u trupu. Prema njihovim izjavama, bili su tretirani pristojno.[49]“

25. septembra intervenisao je od Dubrovnika prema Trebinju ojačani 3. bataljon 750. puka 118. lovačke divizije koji je razbio četnička osiguranja na Radovan-ždrijelu i probio se u pomoć garnizonu u Trebinju, nakon čega su četnici napustili opsadu Trebinja.

Štab 29. hercegovačke udarne divizije NOVJ nije prihvatio Lukačevićevu ponudu o primirju i saradnji, već je naredio svojim jedinicama: "Napadnite ih svim snagama i gonite u stopu. Sa izdajnicima pregovarati nećemo." Napadom na jako četničko uporište Bileću 25 — 26. septembra, 29. udarna divizija je nastavila energičan napad na četnike. Posle upornih borbi, Bileća je 2. oktobra zauzeta. Posle gubitka Bileće, Lukačević je bio prinuđen da se sa svojim ostacima povuče na sever prema Foči.[50] NOVJ je zauzela Trebinje 7, a Dubrovnik 18. oktobra.

Wikiquote „Ja borbu sa Nemcima ne napuštam vodiću je do kraja. [...] Povlačenjem ispred Rusa sa Nemcima znači punu našu propast, bez obzira ko došao.[51]“
(Depeša Vojislava Lukačevića Zahariju Ostojiću od 17. novembra 1944.)

Krajem oktobra u Dubrovniku se u sklopu podrške NOVJ iskrcao jedan britanski artiljerijski divizion, o čemu je Lukačević obavešten tek krajem novembra. Sa svojom pratnjom Lukačević je oko 1. decembra krenuo u pravcu Bileće, gde su se nalazili Britanci, u nameri da se poveže sa njima. Stigavši u Bileću, Lukačević je pokušao da se priključi britanskoj artiljerijskoj bateriji pri Drugom korpusu NOVJ u Bileći. On je pokušao da pregovara u nameri da se preda i pođe s njima, međutim, Englezi su ga razoružali, uhapsili i sproveli ka Nikšiću, gde je predat jedinicama NOVJ.

Suđenje i pogubljenje[uredi | uredi kod]

Početkom avgusta 1945. u amfiteatru Pravnog fakultetu u Beogradu pred Vojnim sudom 1. Armije organizovano je prvo javno posleratno suđenje protiv Lukačevića i drugih ratnih zločinaca (Dragutina Keserovića i Đure Đurovića). Javni tužilac, Miloš Minić, je optužio Lukačevića da je kao komandant četničkih snaga u Bosni organizovao pokolj u Foči, da je učestvovao u istrebljenju muslimanskog stanovništva, da je sarađivao sa okupatorom u četvrtoj i petoj neprijateljskoj ofanzivi, da je vršio zločine nad pripadnicima NOP-a i da je sarađivao sa kvinsliškom vladom generala Milana Nedića.

Povodom četničkih zločina, između predsednika suda i Lukačevića je vođen sledeći dijalog:

Predsedavajući: Kako su vas zvali, 'rogljaš'? Kakav je to izraz?
Optuženi Lukačević: Izraz 'rogljaš' potiče od batinanja koja su vršili mesni komandanti po presudama mesnih odbora. Ja sam došao na taj teren sa 14 ljudi, sa štabom i telegrafistom.
Predsedavajući: A ovaj izraz 'rogljaš'?
Optuženi Lukačević: Izraz 'rogljaš', to su mi, verovatno, dali...
Predsedavajući: Ali sam izraz 'rogljaš', odakle potiče? Odakle je taj pojam?
Optuženi Lukačević: Taj pojam je vezan za roglju.
Predsedavajući: Kakvu roglju?
Optuženi Lukačević: Za roglju za lov.
Predsedavajući: Šta ste radili s tom rogljom?
Optuženi Lukačević: Sa tom rogljom, kad je vršeno batinanje, neko bi sprečavao onoga koji je bio batinan da se otima.
Predsedavajući: Kako to?
Optuženi Lukačević: Sprečavao ga, jer ga je roglja pritiskivala.
Predsedavajući: Kako?
Optuženi Lukačević: Za vrat.
Predsedavajući: Znači, pritiskivali ga za vrat na taj način što se vrhovi roglje zariju u zemlju i tako stežu vrat čoveka.
Optuženi Lukačević: Da![52]

Lukačević je u svoju odbranu naveo da je bio iskorištavan od Draže Mihailovića za bratoubilački rat, ali kada je to shvatio, otkazao je mu poslušnost, odbacio saradnju sa okupatorom i krenuo u borbu protiv Nemaca.

Wikiquote „Odmah sam počeo ostvarenje svoje namere, da prikupim one koji hoće, i povedem u borbu sa Nemcima, i potražim način za prekid bratoubilačke borbe. Smatrao sam da treba to da uradim, bez obzira na lične posledice, i da je potrebno, bez obzira da li će biti tu sa mnom hiljada, dve hiljade, pet ili deset hiljada ljudi ili ću biti sam... Bolelo me da majke, sestre, roditelji onih koji su umirali, hrabro umirali, misleći da se bore za jedan pravedan cilj, misleći da se bore za svoju otadžbinu, bili su igračka u rukama jednog čoveka, ili jedne sredine, i bili iskorišćavani kao što niko nije bio iskorišćavan... Jer da smo prekinuli bratoubilačku borbu, Jugoslavija bi bila slobodna, to je moje subjektivno ubeđenje, godinu dana ranije.[53]“

Osuđen je na smrt streljanjem. Kazna je izvršena u Beogradu krajem avgusta 1945. Mesto streljanja nije objavljeno.

Mihailović o Lukačeviću[uredi | uredi kod]

General Dragoljub Mihailović je na beogradskom procesu pred sudom govorio o Lukačeviću:

Pretsednik: Je li Lukačević silazio u Konjic?
Optuženi Mihailović: On je dolazio u Konjic.
Pretsednik: Ko je bio u Konjicu?
Optuženi: U Konjicu su bili Italijani.
Pretsednik: Samo oni?
Optuženi: Prvo Italijani, a posle su Nemci stigli do pravca Sarajeva.
Pretsednik: Je li se razvila borba između Lukačevića i Nemaca?
Optuženi: Nije.
Pretsednik: A je li bilo sadejstva između Lukačevića i Nemaca?
Optuženi: Bilo je.[12]

Izvori[uredi | uredi kod]

  1. ↑ https://znaci.org/00001/4_14_1_72.htm
  2. ↑ Spisak civilnih žrtava u Boljanićima kod Pljevalja
  3. ↑ Spisak civilnih žrtava u Bukovici kod Pljevalja
  4. ↑ Spisak civilnih žrtava u Meljaku kod Pljevalja
  5. ↑ https://znaci.org/00001/4_14_1_72.htm
  6. ↑ Izveštaj kapetana Vojislava Lukačevića s kraja jula 1942. majoru Zahariju Ostojiću o napadu na 5. proletersku crnogorsku brigadu i Hercegovački NOPO
  7. ↑ Izvod iz knjige primljenih telegrama Štaba Draže Mihailovića od 19. jula do 3. avgusta 1942. godine
  8. ↑ Damjan Pavlica, Draža za početnike - priručnik za borbu protiv revizije prošlosti, Levo krilo, Beograd, 2014, str. 51.
  9. ↑ Izvod iz knjige primljenih telegrama štaba Draže Mihailovića od 19. jula do 3. avgusta 1942. godine
  10. ↑ Zapovest komandanta Limsko-sandžačkih četničkih odreda od 29. januara 1943. komandantima odreda - Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 2, Vojnoizdavački zavod, Beograd
  11. ↑ https://znaci.org/00001/4_14_2_52.htm
  12. ↑ 12,0 12,1 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  13. ↑ https://znaci.org/00001/11_33.htm
  14. ↑ https://znaci.org/00001/11_33.htm
  15. ↑ https://znaci.org/00001/11_45.htm
  16. ↑ AVII, ČA, K-279, reg. br. 1/1.
  17. ↑ AVII, ČA, K-279, reg. br. 6/1.
  18. ↑ NARA, T313, roll 483, frame 585.
  19. ↑ NARA, T313, roll 483, frame 118.
  20. ↑ NARA, T313, roll 483, frame 575.
  21. ↑ NARA, T313, roll 483, frame 569.
  22. ↑ NARA, T313, roll 483, frame 163.
  23. ↑ NARA, T313, roll 483, frame 32.
  24. ↑ NARA, T313, roll483, frame 549.
  25. ↑ NARA,T313, roll 483, frame 26.
  26. ↑ NARA, T313, roll 483, frame 536.
  27. ↑ AVII, ČA, K-279, reg. br. 11/1.
  28. ↑ https://znaci.org/00001/11_45.htm
  29. ↑ https://znaci.org/00001/11_45.htm
  30. ↑ Sporazum između komandanta Jugoistoka i majora Vojislava Lukačevića od 19. novembra 1943. o saradnji četnika sa nemačkim trupama u borbama protiv NOVJ - Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, tom XII (nemački dokumenti), knjiga 3, Vojnoizdavački zavod, Beograd
  31. ↑ Nacionalna arhiva Vašington, mikrofilm T78, rolna 331, frejm 6287984
  32. ↑ SPORAZUM IZMEĐU KOMANDANTA JUGOISTOKA I MAJORA VOJISLAVA LUKAČEVIĆA OD 19. NOVEMBRA 1943. O SARADNJI ČETNIKA SA NEMAČKIM TRUPAMA U BORBAMA PROTIV NARODNOOSLOBODILACKE VOJSKE JUGOSLAVIJE
  33. ↑ engl. United States National Archives, Izveštaj Abverove jedinice 381 od 20. decembra 1943. na mikrofilmu br. T-313, rolna 488, snimak 350
  34. ↑ engl. United States National Archives, Izveštaj Abverove jedinice 381 od 20. decembra 1943. na mikrofilmu br. T-313, rolna 488, snimak 249
  35. ↑ Nacionalni arhiv Sjedinjenih država, arhivska grupa br. 242, mikrofilm publikacija T-313, rolna 488, snimak 000230, 2. oklopna armija za 5. SS brdski korpus (22.11.43). https://znaci.org/NARA/T313.php?broj=233&f2_strn=488
  36. ↑ https://znaci.org/00001/11_64.htm
  37. ↑ https://znaci.org/00001/11_64.htm
  38. ↑ NAW, T-78, Roll 331, 6288421: Dnevni izvještaj komande Jugoistoka Vrhovnoj komandi oružanih snaga od 4. marta 1944 (5. mart 1944.).
  39. ↑ https://znaci.org/00001/11_64.htm
  40. ↑ https://znaci.org/00001/11_72.htm
  41. ↑ https://znaci.org/00001/11_72.htm
  42. ↑ Komnenović & Kreso 1979: str. 337–338
  43. ↑ https://znaci.org/00001/11_72.htm
  44. ↑ Arhiv VII, Ča, k. 142, reg. br. 24/1
  45. ↑ https://znaci.org/00001/4_14_4_34.htm
  46. ↑ https://znaci.org/00001/4_14_4_137.htm "Čiča naredio da ne preduzimamo nikakve akcije sem protiv crvenih."
  47. ↑ https://znaci.org/00001/4_14_4_137.htm
  48. ↑ https://znaci.org/00001/11_72.htm
  49. ↑ Franz Schraml, str. 94. (nem. Über die Ereignisse beim I./Gren.-Rgt. 369 berichtet Unteroffizier Teimer: „Um den 20. (24.?) 9. wurden überraschend von den Cetniks, die bisher gemeinsam mit uns auf Spähtrupps und in die Einsätze gegangen waren, die äußeren Bunker um Trebinje in Besitz genommen, indem sie wie gewöhnlich in der Frühe vor den Bunkern erschienen und eingelassen wurden. Die Besatzungen dieser Bunker gerieten daher alle in Gefangenschaft. Kurz darauf traf beim Regiment — das wie auch einige Rgt.-Einheiten ebenfalls in Trebinje lag - die Aufkündigung der Waffenbrüderschaft ein, unterzeichnet nach der Mitteilung eines mir befreundeten Funkers von einem Major Lukačević. Gleichzeitig wurde das Rgt. aufgefordert, sämtliche Kroaten unserer Einheiten den Cetniks zu übergeben, dafür würde dem deutschen Personal freier Abzug gewährt werden. Der Rgt.-Kdr., Oberst Fischer, lehnte nach Rückfrage bei der Division, die Forderung ab und die Truppe richtete sich zur Verteidigung ein. Der Kampf begann laut Ankündigung der Cetniks genau 21 Uhr. Die Kroaten schlugen sich hervorragend, da sie fürchteten, bei Gefangennahme von den Cetniks getötet zu werden. Die Angriffe der Cetniks konnten abgewehrt werden. Trebinje wurde wenige Tage später (am 28. 9.?) von Truppen der 118. Jäg.-Div. von Dubrovnik her entsetzt. Gemeinsam mit ihnen wurden die Cetniks, die starke Verluste erlitten hatten, vertrieben und die Umgebung gesäubert. Sie wurden dabei so geschwächt, daß sie den Raum um Trebinje aufgeben mußten. Viele unserer Kameraden, die bei dem Abfall der Cetniks in Gefangenschaft geraten waren, kamen bei dieser Gelegenheit frei und fanden zur Truppe zurück. Nach ihren Aussagen waren sie anständig behandelt worden.")
  50. ↑ https://znaci.org/00001/11_72.htm
  51. ↑ https://znaci.org/00001/4_14_4_137.htm
  52. ↑ https://znaci.org/00001/11_45.htm
  53. ↑ https://znaci.org/00001/11_72.htm

Literatura[uredi | uredi kod]

Vanjske veze[uredi | uredi kod]

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Vojislav_Lukačević&oldid=41421008