NATO bombardovanje SRJ

NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (ili Operation Allied Force; Operacija Saveznička snaga), često pod nazivom "NATO agresija" trajalo je od 24. marta do 1. 6. 1999. godine i deo je kosovskog rata 1996.-1999. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja bosanskih Srba u operacija "Namerna sila" 1995 i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.

NATO je 24. 3.a 1999. godine u 20 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri...

Ekonomski eksperti iz Grupe-17 procenili su štetu na oko 30 milijardi dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih.

Napadi su suspendovani 10. 6.a, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije.

Motivi i pripreme

Motivi za NATO bombardovanje SRJ su mnogobrojni. Pre svega, NATO je zahtevao oružanu intervenciju iz tog razloga, što kroz Savet bezbednosti UN nisu uspele da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju u SRJ zbog opšte poznatog veta kojim su se poslužile Kina i Rusija, stalne članice i Zimbabve, nestalna članica Saveta bezbednosti.

Iz tog razloga, NATO se odlučio na oružanu intervenciju, tako što je praktično isfabrikovao fiktivan razlog za to, tvrdeći da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu.

Samo odbijanje ponude potpisivanje jednog sporazuma nije razlog za međunarodnu oružanu intervenciju, odnosno za rat. Ponuđeni sporazum je nudio Jugoslaviji gubitak suvereniteta odnosno zahtevan je ulazak NATO trupa u Jugoslaviju na Kosovo, referendum na Kosovu kroz 3 godine. To je zapravo, bio ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.

Razlog za rat 1999. godine retroaktivno je predstavljen kao zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, premda je masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon sto je bombardovanje bilo u punom jeku.

Tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević izjavio je krajem februara da Jugoslavija neće dati Kosovo i Metohiju "ni po cenu bombardovanja". "Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja", rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.

Masakr u Račku

Kao neposredan povod za napad najmoćnije svetske vojne sile, poslužio je sukob policije i pripadnika "Oslobodilačke vojske Kosova" u selu Račak, 15. januara 1999. godine, kada je šef posmatračke misije OEBS na Kosovu Vilijem Voker, pre zvanične istrage, pogibiju 45 Albanaca proglasio masakrom nedužnih civila. Zvanični predstavnici Srbije su tvrdili, međutim, da je u Račku došlo do sukoba policije i albanskih terorista.

Pregovori u Rambujeu

Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) za predližen mirovni sporazum između Jugoslavije i delegacije kosovskih Albanaca je su počeli 6. februara 1999. i trajali sve do 19. marta 1999. godine, iako je planirano da traju mesec dana kraće.

Stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i "napad iskrenosti" britanskog šefa diplomatije Robina Kuka - koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd - na vrlo ilustrativan način svedoče o razlozima tako skromnih rezultata u Rambujeu.

Dodatne stranice Rambuje sporazuma, koje nisu objavljene u Britaniji, pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija. Ovo je odbacio, ne samo Milošević, već i izabrani jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali.

Bombardovanje

Hronologija

Generalni sekretar NATO Havijer Solana 24. 3. 1999. godine u oko 19.30 časova, samo desetak minuta posle poletanja za sada nepoznatog broja aviona iz baze NATO u italijanskom gradu Avijanu, objavio je da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ.

Nakon 77 noći neprestanog bombardovanja, u noći između 9. i 10. 6.a 1999. godine, prema raspoloživim podacima, nije bilo napada avijacije NATO na području SR Jugoslavije.

Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. "Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom", rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje.

Kumanovski sporazum

Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga ("KFOR") i vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije.

Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Skupština Srbije i Savezna vlada 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.

Državni organi vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije shvataju i saglasni su da međunarodne bezbednosne snage ("KFOR") budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.

Snage u sukobu

NATO snage

U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro celi NATO (osim Islanda i Luksemburga - koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije sudelovala iz političkih razloga. U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata).

Najveće prisustvo imale su snage Sjedinjenih Američkih Država, mada su i ostale članice imale nemalu ulogu u agresiji.

Snage VJ

VJ (Vojska Jugoslavije) je posedovala uglavnom astarele avione od koih je većina bila na isteku resursa. U JRV postojala je samo jedna lovačka eskadrila (127.lae ili Vitezovi) koja je bila opremljena modernijim avionima tipa MiG-29 koji su mogli da se suprodstave mnogobrojnim NATO avionima, ali su i oni bili u lošem stanju, jer su oni nabavljeni 1987, a od tada u njih nije uložen ni dinar za popravke, remont i modernizaciju. Pet aviona MiG-29 je oborno od strane brojčano jačeg protivnika, dok ih je 6 uništeno na zemlji. Ostale lovačke eskadrile, uglavnom opremljene mnogo starijim avionima MiG-21 Bis nisu imale borbene letove jer su bili potpuno nemoćni protiv modernih aviona. Od svih, jedinice JRV i PVO su imale najveće gubitke. Procenjuje se da je otprilike do 100 vazduhoplova (većinom starih aviona tipa G-2 Galeb i MiG-21 koji su bili postavljeni kao mamci NATO aviaciji) uništen na zemlji, kao i par njih u vazduhu. Uništeni su i avioni G-4 Super Galeb, koji su bili u sastavu akro grupe Leteće Zvezde koji su pre nego što su uništeni veoma uspešno izveli jednu borbenu misiju. Takođe su uništeni i teže oštećeni mnogi aerodromi koje je JRV koristila. Jedinice PVO su zabeležile par uspeha oborivši F-117, F-16 kao i mnoge ne potvrđene avione. Jedinice KoV (Kopnene Vojske) su imale znatno manje gubitke, jer su po Kosovu postavljene lažne mete poput auta preko kojeg je stub od bandere (maketa tenka), lutaka iz butika obučenih u uniforme sa plastičnim cevima, gomile cepanica i guma koje podsećaju na tenk ili BVP, kao i mnogi drugi.

Posledice

Civilne žrtve

Lokacije na Kosovu i jugu Centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine

U bombardovanju je pogunulo oko 2.000 civila. Najviše poginulih bilo je u napadima na putnički voz kod Grdelice 12. aprila (11), na kolonu albanskih izbeglica na Kosovu 14. aprila (75), na zgradu RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), na Surdulicu 28. aprila (16), na putnički autobus kod mesta Lužani 1. maja (23), na Niš kasetnim bombama 7. maja (20), i na kraju najteži napad na civile, 14. maja na drugu kolonu albanskih izbeglica kraj Prizrena, sa 87 mrtvih.

Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD-a. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade.

U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva kancera, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30-000 novih bolesnika. (vidi Streljivo sa osiromašenim uranijem)

Vojni gubici

Srušena američka bespilotna letelica u muzeju vazduhoplovstva u Beogradu

Zvanični gubici Vojske Jugoslavije

Vojska Jugoslavije je imala najviše gubitaka u jedinicama Ratnog Vazduhoplovstva i Protivazdušne Odbrane (RV i PVO), Kopnena Vojska (KoV) je imala minimalne gubitke dok gubitci u Ratnoj Moranrici nisu zabeleženi. Mali broj uništene ratne tehnike od strane NATO je opravdan time jer je VJ koristila mamce tipa pokvarene ili zastarele tehnike, meta napravljenih od guma, automobila i olupina. Prema prvim podatcima NATO snaga na kosovu je uništeno 181 tenkova, 317 oklopnih transportera, 875 artiljerijskih oruđa i više od 600 vojnih vozila. Kasnije, 16. septembra 1999. godine objavljeni su podatci detaljne istrage da je na Kosmetu uništeno 93 tenkova, 153 oklopnih transportera, 389 artiljerijskih oruđa i 339 vojnih vozila. Pravi gubitci su zapisani dole. 317 Gubitci RV i PVO su:

• 5 aviona MiG-29 oborena od strane NATO;
• 6 aviona MiG-29 uništena na zemlji deljstvom NATO aviacije;
• 7 aviona G-4 Super Galeb akor grupe "Leteće Zvezde" uništena na zemlji deljstvom NATO aviacije;
• 2 aviona G-4t Super Galeb uništena na zemlji deljstvom NATO aviacije;
• oko 12 aviona J-22 Orao uništena uglavnom na zemlji deljstvom NATO aviacije;
• 16 aviona MiG-21 (u raznim verzijama) uništena na zemlji deljstvom NATO aviacije;
• 3 aviona An-2 uništena na zemlji deljstvom NATO aviacije;
• 3 helikoptera Mi-14 uništena na zemlji deljstvom NATO aviacije;
• 3 helikoptera Ka-25 uništena na zemlji deljstvom NATO aviacije;
• oko 20 aviona G-2 Galeb uništena na zemlji deljstvom NATO aviacije;
• 5 aviona Utva 75 uništena na zemlji deljstvom NATO aviacije;
• 2 helikoptera Mi-8 uništena na zemlji deljstvom NATO aviacije;
• kao i nepoznat broj PVO naoružanja.

Gubitci KoV su:

• 9 tenkova M-84 uništena deljstvom NATO aviacije;
• 5 tenkova T-55 uništena deljstvom NATO aviacije;
• 8 oklopnih transportera uništena deljstvom NATO aviacije;
• 12 samohodnih oruđa uništena deljstvom NATO aviacije;
• 27 artiljerijskih oruđa uništena deljstvom NATO aviacije;
• kao i manji broj vojinih vozila i ostale tehnike.

Zvanični gubici NATO-a

Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Herjera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći:

• 27. marta Jugoslovenska PVO srušila američki "nevidljivi" bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje takvog aviona stelt tehnologije. Pilot spašen 6 sati nakon obaranja. (vidi Rušenje F-117 kod Buđanovaca).
• 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apači, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena.
• 1. maja pao američki AV-8B Herjer usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Pilot spašen.
• 2. maja američki F-16 srušen zapadno od Beograda. Pilot spašen.
• 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apači. Dvojica pilota poginula.

Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja nekoliko desetina bespilotnih letelica (UAV) i krstarećih projektila.

Jugoslovenske vlasti i mediji govorili su o obaranju više desetina NATO-ovih aviona i helikoptera, što nije nikad imalo bilo kakve zvanične potpore i verovatno je reč o obaranju bespilotnih letelica i krstarećih projektila.

Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu.

Nepotvrđeni gubici NATO-a

• 26. aprila dva aviona tipa G-4 Super galeb, poletela sa aerodroma Golubovci, preleteli granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirana. Tom prilikom uništeno i oštećeno 12 helikoptera tipa AH-64 Apači.

Vidi još

• Kosovski rat
• KFOR

Eksterni linkovi

U Wikimedijinom spremniku nalazi se još materijala vezanih uz temu:

NATO bombardovanje SRJ

• Warinfo.org.yu
• Warfacts.org.yu
• Destrukcija u Varvarinu
• Venik
• Ostali detalji u vezi napada VJ na aerodrom blizu Tirane
• Precizne (veoma neutralne informacije) o gubicima obije strane
• NATO zločini