Ratni zločini u Kosovskom ratu

Izvor: Wikipedia
Kanadski forenzičari iskopavaju masovnu grobnicu na Kosovu.

Ratni zločini u Kosovskom ratu uključuju progone stanovništva, masakre, etničko čišćenje, silovanja, pljačke, trovanje bunara i uništavanje čitavih naselja.

Prema izveštaju Human Rights Watch-a, spisak ozbiljnijih ratnih zločina u kosovskom ratu uključuje i zloupotrebe koje je počinila Oslobodilačka vojska Kosova, kao što su otmice i ubistva po kratkom postupku, ali "velika većina zloupotreba u proteklih godinu dana (januar 1998 - april 1999) se pripisuje Policiji Srbije ili Vojsci Jugoslavije".[1]

Srpski ratni zločini[uredi - уреди]

Srpska policija, pripadnici Vojske Jugoslavije i pridružene paravojne formacije širom pokrajine su ubijali civile koji očito nisu bili borci, uključujući žene i decu.[2] U napadima na sela, ubistvima, silovanjima, pljačkanju i spaljivanju kuća i stanova, učestvovale su takođe i srpske komšije, kao i bande kriminalaca iz “uže” Srbije.[3] Među pripadnicima paravojnih snaga bilo je i onih koji su pušteni iz zatvora u Srbiji pod uslovom da pristanu da se bore na Kosovu.[2] Među paravojnim formacijama za koje se veruje da su bile aktivne na Kosovu nalaze se Arkanovi Tigrovi, Šešeljevi Beli orlovi i Delta odred iz Republike Srpske. Veruje se da je SDB pomogao u organizaciji i naoružavanju ovih snaga.[2]

U nekim slučajevima vojnici su postupali fer prema civilima, pokušavajući da im pruže zaštitu, ali nažalost, ovi primeri predstavljaju izuzetke.[2]

Obim i sistematska priroda kršenja prava na Kosovu ne dozvoljavaju mogućnost da srpsko i jugoslovensko rukovodstvo o njima nisu ništa znali, kako su tvrdili.[2] Bilo je svega nekoliko slučajeva gde je Miloševićeva vlada kaznila snage bezbednosti zbog ozbiljnih zločina. Naprotiv, u periodu posle rata odlikovano je i unapređeno na stotine pripadnika policije i vojske koji su služili na Kosovu, uključujući i članove najvišeg rukovodstva.[2]

Progoni stanovništva[uredi - уреди]

Glavni članak: Operacija potkovica
Albanske izbeglice napuštaju Kosovo bez ičega, pod pritiskom srpskih snaga.
Datoteka:Kosovar Albanian refugees.jpg
Kosovske izbeglice prelaze granicu između Jugoslavije i Albanije, u aprilu 1999.

Srbija je tokom 1998. i 1999. počela sa masovnim proterivanjem Albanaca.[4] Srpska policija je, uz podršku Vojske Jugoslavije, tokom 1998. i 1999. godine sprovodila masovne progone albanskog i drugog muslimanskog življa sa Kosova.[3] Albanskim stanovnicima je nakon usmene naredbe o iseljavanju ostavljano kratko vreme za napuštanje domova, tako da su mogli sa sobom da ponesu samo ono najneophodnije.[3] Muškarce koji su se tome opirali, srpski policajci su ubijali u prisustvu njihovih žena i dece.[3]

Prema nekim podacima već 1998. godine (pre NATO bombardovanja) sa Kosova je bilo proterano oko 350.000 Albanaca.[3]

Razmere i brzinu proterivanja nakon početka NATO udara niko nije mogao da predvidi.[2] U Makedoniju su izbeglice proterivane vozom, što je omogućavalo da hiljade ljudi dnevno napusti Kosovo. Deportacije u Makedoniju, Albaniju i Crnu Goru su takođe vršene kamionima i autobusima koje je obezbedila srpska policija. Da bi proterivanje teklo lakše uspostavljani su sabirni centri.[2]

U tri sedmice nakon početka NATO bombardovanja SRJ, Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) je registrovao 525.787 albanskih izbeglica sa Kosova.[5] Mesec dana kasnije, broj izbeglica je porastao na 781.618.[6] Do kraja rata juna 1999. srpske snage su proterale 862.979 Albanaca s Kosova, a još nekoliko stotina hiljada je bilo interno raseljeno, pored onih koji su bili raseljeni pre marta.[7]

Tokom rata, više od 80 odsto ukupnog broja stanovnika na Kosovu, odnosno 90 odsto kosovskih Albanaca, je bilo isterano iz svojih domova.[2]

Silovanja[uredi - уреди]

Silovanja i ostali drugi seksualnog nasilja korišćeni su na Kosovu 1999. godine kao oruđe rata i sredstvo sistematskog “etničkog čišćenja”.[8] Human Rights Watch je zabilježio 96 slučaja silovanja albanskih devojaka i žena od strane srpskih vojnika, među njima 6 slučaja žena koje su ubijene nakon silovanja. Vojnici, policajci i pripadnici paravojnih formacija često su čak silovali žrtve pred mnogim svedocima. Bilo je i slučajeva prijavljenih grupnih silovanja.[4] Human Rights Watch smatra da slučajevi silovanja nisu bili retka ni izolovana dela koja su počinili pojedini pripadnici srpskih snaga, već su korišćeni smišljeno kao sredstvo zastrašivanja stanovništva, iznuđivanja novca od porodica i progona.[2]

Nekoliko žrtava silovanja prijavilo je ove zločine oficirima VJ. Međutim, ni JNA ni Ministarstvo unutarnjih poslova Srbije nisu napravili nikakav pokušaj istraživanja ili kažnjavanja takvih incidenata.[4]

Masakri Albanaca[uredi - уреди]

Sledi nepotpun spisak pokolja koje su počinile srpska vojska i policija tokom Kosovskog rata:

Prikrivanje leševa[uredi - уреди]

Masovna grobnica kosovskih Albanaca u Batajnici, kod Beograda.

Srpske vlasti su sistematski prikrivale dokaze o ubistvima uklanjanjem tela, premeštanjem tela iz masovnih grobnica u individualne grobove, spaljivanjem tela i uklanjanjem ili zamenom odeće i ličnih stvari da bi se otežao proces identifikacije. U više od desetak mesta gde su izvršena masovna ubistva državne snage su pokušale da prikriju dokaze uništavajući ili uklanjajući tela.[2]

Prema iskazima, JNA je sistematski prevozila leševe Albanaca u rudarski kompleks Trepča kraj Kosovske Mitrovice, gde ih je palila.[25] Prema „jednom tajnom službeniku“, između 1,200 i 1,500 leševa je tako uništeno u Trepči. Međutim, posleratna istraga OEBS-a nije uspela da nađe dokaze na terenu. U maju 2001. srpska vlada je objavila da je kamion pun leševa Albanaca (ukupno 86 tela) bačen u Dunav u Srbiji tokom rata na Kosovu.[4] U julu 2001. srpske vlasti su objavile da su pronašle još četiri grobnice u Srbiji, s ukupno 1.000 leševa kosovskih Albanaca.[2]

Kao svedok na suđenju osmorici policajaca za zločine nad albanskim civilima tokom masakra u Suvoj Reci, Dragan Karleuša, penzionisani inspektor MUP Srbije, posvedočio je da u Srbiji ima još grobnica sa posmrtnim ostacima Albanaca i da iz jezera Perućac nisu još izvađena sva tela koje je srpska policija ubacila za vreme NATO bombardovanja.[26]

Do sada je oko 800 posmrtnih ostataka Albanaca pobijenih i pokopanih u masovne grobnice po Srbiji ekshumirano i vraćeno porodicama.[27]

Brisanje identiteta[uredi - уреди]

Glavni članak: Brisanje identiteta
Srpska granična policija je skidala registracije sa izbegličkih vozila kao deo sistematskog napora da se uništi svaki dokaz jugoslovenskog državljanstva izbeglih Albanaca.

Tokom kosovskog rata 1999, srpske i jugoslovenske snage su hotimično sprovodile kampanju "brisanja identiteta" u kojoj su kosovskim građanima albanske nacionalnosti oduzimana i uništavana lična dokumenata i drugi dokazi o državljanstvu.[2] Izbeglicama proteranim u pravcu Albanije oduzimani su svi dokumenti (lična karta, pasoši, itd.) a prilikom prelaska granice bili su primoravani da uklanjaju registarske tablice s automobila i traktora.[2] Prema anketi koju su sproveli Lekari za ljudska prava, skoro 60 posto ispitanika je izjavilo da su im srpske snage oduzele ili uništile lična dokumenta.[28] Korišćenje ovakve strategije pokazuje da su srpske vlasti sistematskim uništavanjem dokumenata nastojale da spreče povratak prognanih kosovskih Albanaca iz Albanije.[2]

Izveštaji prenose da su srpske vlasti na Kosovu uništavale glasačke spiskove i ostale popise kosovskih stanovnika.[29] Takođe su uništavane centralne i opštinske arhive i matične knjige. Na taj način su mnogi kosovski Albanci su ostali bez ikakvih dokaza o svom identitetu.[2]

Pljačke, razbojništvo[uredi - уреди]

Ubistva i masovna proterivanja na Kosovu u proleće 1999. su bila praćena pljačkom i iznuđivanjem. Albanci su, po pravilu, tokom proterivanja s Kosova. Ako bi se suprotstavili, prećeno im je ubistvom ili su im otimali decu i pretili im dok ne bi pristali.[2] Rasprostranjenost ovih zlodela, kao i činjenica da je u nekim slučajevima u njih bila umešana policija, ukazuje na to da su ona činjena uz saglasnost vlasti, i da je i sama država na taj način verovatno pribavljala dobit.[2]

Pljačke su se odvijale prema određenom obrascu: jedan ili dvojica pripadnika paravojnih formacija ili policije provalili bi vrata privatnog stana, ponekad sa maskama na licu, ali uvek naoružani automatskim puškama. Pripadnici policije, vojske i, naročito, paravojnih formacija pretili su Albancima smrću ukoliko ne predaju određene svote novca, obično izražene u nemačkim markama.[2] U nekim slučajevima pripadnici paravojnih formacija i policije su pretili deci noževima i automatskim puškama da bi iznudili novac od roditelja.[2]

Od svih dokaza o pljačkanju možda je najrečitiji dnevnik jedne Srpkinje iz Peći, u kojem je beležila svoja opažanja za vreme rata. U dnevniku, koji su nakon rata pronašli strani novinari, piše:

Wikicitati „Kažu da su oni koji provaljuju u šiptarske kuće patriote, a da je izdajnik onaj ko to ne radi. Makar me nazvali izdajnikom, ja ruke neću da prljam. Plašim se za budućnost dece koju roditelji uče da kradu, da pljačkaju i pale kuće. U šta će se te osobe kasnije izroditi? Kakve će oni imati uspomene na detinjstvo? Oni ne igraju fudbal i ne voze rolere. Igraju se tako što provaljuju u kuće i uzimaju koliko god mogu da ponesu, a onda litrom benzina uništavaju sve.[2]
()

Jedan od slučajeva masovnih pljački je zabeležen 31. marta 1999. godine, kada su srpska policija i paravojne formacije ušle u selo Belanica, pokraj Suve Reke, okupile stanovnike i od njih zahtevale novac pod pretnjom da će im ubiti djecu. Barem desetine Albanaca je ubijeno na taj način.[4] Na sličan način su maltretirani i opljačkani žitelji Maleševa i drugih kosovskih sela.[2]

Analiza OEBS-a zaključuje da su skoro svi počinioci, a ponajviše pripadnici paravojnih jedinica, imali finansijsku dobit kao motiv prilikom kršenja ljudskih prava koja su činili nad kosovskim Albancima.[30] Kao i u Bosni i Hercegovini, pljačka i iznuđivanje su bili motiv i nagrada pripadnicima srpskih paravojnih formacija.[2]

Uništavanje naselja[uredi - уреди]

Datoteka:Pec bicycle.jpg
Devojka vozi bicikl kroz prazne i razrušene ulice Peći, 15. jun 1999.

Između marta i juna 1999. godine, srpske trupe su uništile na hiljade albanskih domova diljem Kosova, uz pomoć artiljerije, buldožera, eksploziva i paljenja.[4] U nekim slučajevima, pogotovo ukoliko je bilo bliske veze s Oslobodilačkom vojskom Kosova, čitava sela su uništena. Gradovi Peć i Glogovac su teško oštećeni. U mnogim mestima su uništavane i džamije. Prema Izveštaju organizacije Lekari za ljudska prava iz avgusta 1999. godine, na Kosovu je uništeno 155 džamija.[31]

Prema istraživanju UNHCR-a iz novembra 1999. godine, skoro 40 odsto svih stambenih kuća na Kosovu bilo je teško oštećeno ili potpuno uništeno. Naročito teško je stradala Peć gde je više od 80 odsto od ukupno 5.280 kuća u gradu teško oštećeno (1.590) ili uništeno (2.774).[2]

Trovanje bunara[uredi - уреди]

Tokom rata, srpske snage su namerno trovale bunare, bacajući u njih hemikalije, mrtve životinje pa čak i ljudske leševe. Prema Podacima Crvenog krsta, od 20.000 bunara na Kosovu, pola ih je otrovano[4].

Zloupotreba civila i prinudni rad[uredi - уреди]

Između marta i juna 1999., srpske snage bezbednosti su hvatale Albance i terale ih na kopanje rovova, bunkera i drugih teških fizičkih poslova, što Human Rights Watch kvalifikuje kao prisilan rad. Tokom NATO intervencije, srpske snage su prisiljavale albanske civile da budu u njihovoj blizini ili između srpskih položaja, koristeći ih kao ljudski štit, što je zabranjeno Ženevskom konvencijom. Svedok iz Mališeva je izjavio da je bio u grupi od 500 civila koji su zadržani u blizini albanske granice kada su srpske snage napadale položaje OVK[4].

Srpske snage su prisiljavale na rad i Rome, kao što je bio slučaj s jednom grupom u Đakovici, kojoj je naređeno da pokupi tela u gradu i da ih zakopa.[2]

Nagazne mine[uredi - уреди]

Srpske snage su takođe postavile 50.000 nagaznih mina po Kosovu, uglavnom uz granicu sa Albanijom i Makedonijom.

OVK ratni zločini[uredi - уреди]

Srpska crkva srušena u avgustu 1999.

Otmice, smaknuća civila i trgovina organima[uredi - уреди]

Zabeleženi su brojni slučajevi ubistava, otmica i napada na srpske civile. Prema podacima Tribunala u Hagu, tokom 1998. godine oteto je 97 kosovskih Srba; prema podacima Fonda za humanitarno pravo, između januara i avgusta 1998. godine nestale su 103 osobe srpske nacionalnosti.[2]

Jedan od najsurovijih zabeleženih zločina OVK jeste smaknuće 22 srpska civila u selu Klečka.[2] OVK se također tereti da je ubijala albanske civile kako bi svalila krivicu na Srbe. Nije zabeležen nijedan slučaj da su pripadnici OVK-a tokom sukoba kažnjeni za zločine protiv civila.[2]

Vađenje organa[uredi - уреди]

Nakon rata, u javnosti se počelo govoriti o trgovini ljudskim organima u Albaniji i na Kosovu tokom 1999. godine, što je postalo poznato kao slučaj Žuta kuća.

Prva je tvrdnje o trgovini ljudskim organima iznela u javnost bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, u svojoj knjizi „Lov: Ja i ratni zločinci”, koju je objavila po odlasku sa dužnosti.[32] U svojoj knjizi, Karla del Ponte je iznela podatke da je 1999. godine saznala od novinara da je oko 300 Srba i drugih nealbanaca bilo oteto i transportovano u Albaniju, gde su im vađeni organi, koji su zatim slani u Italiju, odakle su distribuisani u klinike širom Evrope. U knjizi ona spominje nasenje Burel u Albaniji, gde su žrtvama vađeni organi u kući koju ona u knjizi naziva žuta kuća.[33]

Srbijansko Tužilaštvo, ali i međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava Human Rights Watch[34] tražili su od Albanije da pokrene istragu o navodima o trgovini organima otetih Srba. Prema izveštaju Dicka Martija, izvestioca Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, od 12. decembra 2010. godine, organizator otimanja ljudi i trgovine ljudskim organima bio je Hašim Tači i Drenička grupa.[35]

Ostalo[uredi - уреди]

OVK je takođe postavljala nagazne mine tokom Kosovskog rata.[4]

Nakon što su jedinice Vojske Jugoslavije i srpske policije počele da napuštaju Kosovo, sa njima su otišli i mnogi Srbi, a nad onima koji su ostali na Kosovu albanski povratnici su vršili nasilje. Za razliku od srpskog, to povratno etničko čišćenje nije bilo organizovano i vođeno od državnih organa, već su ga sprovodili pojedinci i kriminalne grupe, tokom višenedeljnog vakuma vlasti pre uspostavljanja nadzora KFOR i UNMIK na terenu.[3]

NATO ratni zločini[uredi - уреди]

Lokacije na Kosovu i jugu Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.

Human Rights Watch nije našao nikakve dokaze da su NATO snage počinile ratne zločine, ali smatra da one jesu prekršile odredbe međunarodnog humanitarnog prava time što prilikom napada na konvoje i pokretne mete nisu preduzele sve neophodne mere predostrožnosti i utvrdile prisustvo civila.[2]

NATO je koristio kasetne bombe i oružje sa osiromašenim uranijom.[4][36]

Broj žrtava[uredi - уреди]

Kosovski Albanci su prijavili Tribunalu 11.334 ubijenih.[37] Do jula 2001. godine Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je ekshumirao oko 4.300 tela osoba za koje se veruje da su ih ubile srpske snage na Kosovu.[2] Taj broj je definitivno manji od ukupnog broja ubijenih.[2] Prema izveštaju Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, u aprilu 2001. godine 3.525 osoba se još vodilo kao nestalo. Velika većina njih su kosovski Albanci, ali je među njima 400 Srba i 100 Roma i pripadnika ostalih manjina.[38] Glavni uzrok za to što ne postoje precizne procene o broju mrtvih jeste namerni pokušaj srpskih vlasti da unište dokaze i uklone leševe.[39]


Jedan od razloga što je broj mrtvih i dalje predmet rasprava jesu preterivanja u izjavama nekih zvaničnika. Neki zvaničnici SAD-a, među njima sekretar odbrane Vilijam Koen i specijalni izaslanik Stejt departmenta za ratne zločine Dejvid Šefer, izražavali su pretpostavke da je nestalo oko 100.000 Albanaca i da se strahuje da su oni mrtvi. Neproverene izjave visokih državnih funkcionera u jeku rata navele su neke zapadne levičare da negiraju etničko čišćenje i masovna ubistva albanskih civila, smatrajući takve navode propagandom kojom se pravdala NATO intervencija.[2]

Postoje dve naučne studije koje se bave pitanjem broja ubijenih Albanaca. U prvoj studiji "Rat i smrtnost na Kosovu 1998-99", koju je u junu 2000. objavio Centar za kontrolu bolesti Sjedinjenih Država, se na osnovu istraživanja domaćinstava i stope smrtnosti pre rata, zaključuje da je smrt oko 12.000 osoba izazvana “traumama prouzrokovanim ratom”.[40] Ovaj broj uključuje i oko 1.500 Albanaca ubijenih 1998. godine.[2] Druga studija "Politička ubistva na Kosovu", koju su u oktobru 2000. godine zajednički objavili Inicijativa za pravo u Srednjoj i Istočnoj Evropi, Američka advokatska komora i Američka asocijacija za unapređenje nauke, zaključuje da je između 20. marta i 12. juna 1999. godine ubijeno oko 10.500 kosovskih Albanaca, s pouzdanošću od 95 odsto, uzevši raspon od 7.449 do 13.627.[41]

Human Rights Watch smatra da nije toliko važno da li je broj ubijenih 5.000 ili 15.000 koliko je bitna činjenica da se na meti ubistava srpskih snaga bezbednosti našao veliki broj civila.

Vidi još[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

  1. "Kosovo War Crimes Chronology". Human Rights Watch. http://www.hrw.org/campaigns/kosovo98/timeline.shtml. 
  2. 2.00 2.01 2.02 2.03 2.04 2.05 2.06 2.07 2.08 2.09 2.10 2.11 2.12 2.13 2.14 2.15 2.16 2.17 2.18 2.19 2.20 2.21 2.22 2.23 2.24 2.25 2.26 2.27 2.28 2.29 2.30 2.31 2.32 2.33 Po naređenju: ratni zločini na Kosovu (Izveštaj Human Right Watch-a)
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 Anton Bebler, Propuštena prilika
  4. 4.0 4.1 4.2 4.3 4.4 4.5 4.6 4.7 4.8 4.9 "Under Orders: War Crimes in Kosovo", Human Rights Watch, pristupljeno 15. 10. 2009..
  5. Saopštenje za štampu UNHCR-a, Kosovo, 13. april 1999.
  6. Saopštenje za štampu UNHCR-a, Kosovo, 13. maj 1999.
  7. “The Kosovo refugee crisis: an independent evaluation of UNHCR’s emergency preparedness and response”, UNHCR Evaluation and Policy Analysis Unit, februar 2000.
  8. Kosovo: Rape as a Weapon of "Ethnic Cleansing"
  9. Serbia jails ex-policemen for Kosovo massacre
  10. Racak massacre haunts Milosevic trial
  11. Massacre described at Kosovo war crimes trial
  12. SUĐENJA ZA RATNE ZLOČINE
  13. Photos from Under Orders: War Crimes in Kosovo
  14. Article about massacre at Velika Kruša in polish daily Gazeta Wyborcza
  15. CNN: Massacre video matches mass grave evidence
  16. Drenica Region Massacres (Feb-March 1998)
  17. Serbs attack Kosovo massacre reports
  18. The Killings at the Hysenaj Compound of Gornje Obrinje
  19. Qyshk victims
  20. Massacre of Over Sixty Villagers Near Bela Crkva
  21. Survivors describe massacre in Kosovo
  22. Under orders: war crimes in Kosovo
  23. Under orders: war crimes in Kosovo
  24. POLICE CRIMES IN VUCITRN
  25. Trepca
  26. Tajne grobnice u Srbiji
  27. Azem Vlasi, Srbija zagorčava život Kosovu
  28. Ethnic Cleansing in Kosovo: An Accounting
  29. Erasing History: Ethnic Cleansing in Kosovo
  30. Kosovo: kako viđeno, tako rečeno (Izveštaj OEBS-a)
  31. Physicians for Human Rights, War Crimes in Kosovo: A Population-Based Assessment of Human Rights Violations Against Kosovar Albanians, avgust 1999.
  32. "Kušner vređao novinara zbog „žute kuće”". Politika. http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Kushner-vredjao-novinara-zbog-zute-kuce.sr.html. pristupljeno 14. decembra 2010.  ((sh))
  33. "Povodom knjige Karle del Ponte "Lov: ja i ratni zločinci"". NSPM. http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/povodom-knjige-karle-del-ponte-qlov-ja-i-ratni-zlocinciq.html. pristupljeno 14. decembra 2010.  ((sh))
  34. "Kosovo/Albania: Investigate Postwar Abductions, Transfers to Albania". HRW. http://www.hrw.org/en/news/2008/05/04/kosovoalbania-investigate-postwar-abductions-transfers-albania. pristupljeno 14. decembra 2010.  ((en))
  35. "Tači i OVK iza trgovine organima". B92. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=14&nav_category=640&nav_id=479256. pristupljeno 14. decembra 2010.  ((sh))
  36. Nato reveals Kosovo depleted uranium use
  37. Beta, 17. jul 2001. i Karla del Ponte, tužilac ICTY-ja, “Obraćanje Savetu bezbednosti”, 10. novembar 1999.
  38. Saopštenje ICRC-a, “Persons Unaccounted for in Connection with the Kosovo Crisis”, 10. april 2001.
  39. Obraćanje tužioca ICTY-ja Karle del Ponte Savetu bezbednosti, 21. novembar 2000, Njujork.
  40. Paul B. Spiegel i Peter Salama, “War and Mortality in Kosovo, 1998-99: an epidemiological testimony”, The Lancet, Vol. 355, No. 9222, 24. jun 2000.
  41. “Political Killings in Kosova/Kosovo”, Central and East European Law Initiative - American Bar Association (ABA-CEELI) i American Association for the Advancement of Science, Washington D.C., oktobar 2000.

Vanjske veze[uredi - уреди]