Beg iz sremskomitrovačkog zatvora

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Grupa bivših robijaša, mesec dana kasnije, kao partizani u Bogatiću septembra 1941. U sredini s beretom Marijan Stilinović.

Bekstvo komunista iz zatvora u Sremskoj Mitrovici odigralo se u noći 21/22. avgusta 1941. godine.

Okupacija Kraljevine Jugoslavije, zatekla je u Sremskomitrovačkom zatvoru, 32 politička zatvorenika komunista koji su dospeli pod vlast NDH. Uz pomoć mesne partijske organizacije, oni su uspeli da noću 22. avgusta 1941. godine pobegnu iz zatvora. Posle bega jedno vreme su bili na Fruškoj gori, učestvujući u osnivanju Fruškogorskog odreda. Potom je jedna grupa otišla u Srbiju u Vrhovni štab NOP odreda Jugoslavije, a druga ostala da rukovodi borbom u Sremu.

Ovo masovno bekstvo je imalo odlučujući značaj za razvoj ustanka u Sremu i šire, jer se radilo o starim komunistima i iskusnim političkim radnicima. Od 32 robijaša, Nemcima i ustašama je uspelo da uhvate samo dvojicu. Osmorica učesnika bega su proglašena za narodne heroje.

Priprema bega[uredi - уреди | uredi izvor]

Wikiquote „Svi su oni rizikovali živote, svoje i svojih, da bi nas spasili iz tamnice i sigurne smrti. Oni su nepokolebljivo verovali da ćemo se njihovom pomoći izvući iz kandži ustaša i Nemaca i da će naše revolucionarno znanje i iskustvo biti dragocena pomoć narodnooslobodilačkom pokretu.[1]
(Jovan Veselinov o drugaricama i drugovima koji su pomogli njihovo bekstvo)

Okupacija Kraljevine Jugoslavije, zatekla je u Sremskomitrovačkom zatvoru, 32 politička zatvorenika komunista koji su dospeli pod vlast NDH. Nakon dizanja oružanog ustanka u julu 1941. godine, po Kaznioni se pročulo da će Gestapo komuniste uskoro streljati.[1]

Jedan od stražara, Janko Pejnović, im je pomagao. Komunisti-robijaši su ubrzali kopanje kanala, radili su i danju i noću. Ali bekstvo nisu mogli da ostvare bez pomoći partijske organizacije. Nažalost, Okružni komitet KPJ za Srem je oklevao. Kada je ranjen i uhapšen Matija Huđi, član Okružnog komiteta koji je održavao vezu s zatvorenicima, prestalo je interesovanje članova Okružnog komiteta za njihovo bekstvo. Posle odbijanja Okružnog komiteta Partije da im pomogne, svu odgovornost za bekstvo su preuzeli omladinci, članovi Okružnog komiteta SKOJ-a: Stanka Munćan, Rosa Vilić, Boško Palkovljević Pinki i Jovan Štokovac Džoja. Vezu sa robijašima je održavala Stanka Munćan, organizaciona sekretarka Okružnog komiteta SKOJ-a za Srem, koja je poznavala stražare Janka Pejnovića i Nikolu Tešankića.[1]

Skojevi su prešli u Manćelošku planinu, u vinograd Steve Brnjaševića, i odatle održavali vezu sa robijašima. Kaznionski partijski Komitet se od tada samo njima obraćao. Na sastanku Okružnog komiteta SKOJ-a, održanog 15. jula povodom bekstva, organizacioni sekretar Okružnog komiteta KPJ Jusuf Tulić je rekao da Okružni komitet ne može da primi odgovornost za takav poduhvat, koji može da izazove represalije i uništenje partijskih kadrova. Tada je doneta odluka da Stanka Munćan otputuje u Beograd i potraži saglasnost Pokrajinskog i Centralnog komiteta za bekstvo. Centralni komitet im je poručio da što pre pobegnu, po svaku cenu. Kaznionski komitet je tada rešio da beže i u slučaju da ih niko ne prihvati.[1]

Tok bekstva[uredi - уреди | uredi izvor]

Noću između 21. i 22. avgusta 1941. sve je bilo obezbeđeno za bekstvo. U ponoć su robijaši iz kanala probili izlaz na površinu iza zidina Kaznione. Kod rupe ih je čekao mladić naoružan velikim pištoljem (Pinki), sa drugovima koji su bili slabo naoružani. Posle kratkog pozdravljanja, postrojili su ih i poveli ka Fruškoj gori.[1] Straža nije otkrila bekstvo sve do jutra, kada su vršili redovan pregled. Zato je potera počela sedam sati posle bekstva, što im je omogućilo da neometano stignu do Fruške gore. Robijaši su se sakrili na samom ulazu u Frušku goru, usled čega ih je mimoišla nemačka i ustaška potera, koja ih je tražila po dubini šume.[1]

Učesnici bega[uredi - уреди | uredi izvor]

Učesnici velikog bega komunista su bili:

  1. Marton Ač
  2. Mita Aleksić, studet prava. Rođen 1907. u Velikom Bečkereku. Bio član KPJ, uhapšen 1929. i osuđen na 10 godina zatvora, a 1934. na još dve godine. Posle bekstva iz zatvora, pridružio se fruškogorskim partizanima i poginuo u toku Narodnooslobodilačkog rata.
  3. Bane Andreev, student. Rođen 1905. u Velesu. Član KPJ od 1923, a od 1924. i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Makedoniju. Uhapšen 1929. i osuđen na 15 godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, od strane Vrhovnog štaba upućen u Makedoniju, gde je bio jedan od rukovodilaca Narodnooslobodilačke borbe. Posle oslobođenja, bio društveno-politički radnik. Godine 1948. zbog podrške Rezoluciji Informbiroa, isključen iz KPJ. Umro 1980. godine u Beogradu.
  4. Žarko Aćimović
  5. Slobodan Bajić Paja , student. Rođen 1916. u selu Šidskim Banovcima, kod Šida. Član KPJ od 1938. i iste godine uhapšen i osuđen na pet godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, pridružio se fruškogorskim partizanima i postao jedan od organizatora Narodnooslobodilačke borbe u Sremu. Poginuo 1943. godine i proglašen je za narodnog heroja.
  6. Mihailo Bambulović, stolarski radnik. Rođen 1902. godine. Član KPJ od 1923, od 1926. do 1929. bio delegat KPJ pri KP Francuske, a od 1929. do 1934. boravio u Sovjetskom Savezu. U Jugoslaviju se vratio kao instruktor CK KPJ i 1935. uhapšen i osuđen na šest godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, pridružio se fruškogorskim partizanima i poginuo u toku Narodnooslobodilačkog rata.
  7. Rafael Batino, službenik. Rođen 1910. u Bitolju. Član KPJ od 1935, a 1936. uhapšen i osuđen na pet godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, od strane Vrhovnog štaba upućen u Sandžak, gde je pod ilegalnim imenom Miša Cvetković radio kao politički sekretar OK KPJ za Sandžak. Uhvaćen od starne četnika i predat Italijanima, koji su ga streljali 1942. godine.
  8. Ćira Dimitrijević
  9. Jovan Veselinov, metalski radnik i partijski funkcioner. Rođen 1906. u selu Kumanu, kod Velikog Bečkereka. Član KPJ od 1923, a od 1926. do 1930. godine boravio u Sovjetskom Savezu. Posle povratka u Jugoslaviju politički delovao u Vojvodini i Sloveniji. Uhapšen 1931. i osuđen na 15 godina zatvora. Posle beksta iz zatvora, pridružio se fruškogorskim partizanima i postao jedan od organizatora Narodnooslobodilačke borbe u Sremu i Vojvodini. Posle oslobođenja, bio društveno-politički radnik. Umro 1982. godine u Beogradu. Odlikovan Ordenom narodnog heroja.
  10. Vukadin Vukadinović, svršeni učenik gimnazije. Rođen 1915. u selu Maštu, kod Berana. Član KPJ od 1936, hapšen 1936. i 1940, kada je osuđen na godinu dana zatvora. Posle bekstva iz zatvora, prešao u Srbiju, odakle se potom prebacio u Crnu Goru, gde je učestvovao u Narodnooslobodilačkoj borbi. Poginuo 1943. godine i proglašen je za narodnog heroja.
  11. Radovan Vuković, student i partijski funkcioner. Rođen 1910. u Peći. Član KPJ od 1929, a od 1936. godine bio sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Uhapšen 1937. i osuđen na pet godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, prešao u Mačvu, a odatle u valjevski gde je učestvovao u Narodnooslobodilačkoj borbi i poginuo 1941. godine. Sahranjen je u Beloj Crkvi, kod Krupnja.
  12. Ivan Knežević, geometar. Rođen 1910. godine. Član KPJ i rukovodilac tehnike pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Hravtsku i Slavoniju. Uhapšen 1936, a 1937. osuđen na šest godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, pridružio se fruškogorskim partizanima i poginuo u toku Narodnooslobodilačkog rata, 1942. godine.
  13. Alojz Kocmur, pedagog. Rođen 1908. u Ljubljani. Član KPJ, od 1925. do 1930. boravio u Sovjetskom Savezu. Po povratku u Jugoslaviju, uhašen i 1930. osuđen na 12 godina robije. Posle bekstva iz zatvora, učestvovao u Narodnooslobodilačkoj borbi, tokom koje je 1942. poginuo u borbama sa ustašama kod Bugojna.
  14. Mehmed Kurto, krojački radnik. Rođen 1908. u Sarajevu. Član KPJ od 1925, a od 1928. do 1935. boravio u Sovjetskom Savezu i Beču. Po povratku u Jugoslaviju, tokom 1935. i 1936. radio kao instruktor CK KPJ u Zagrebu i Ljubljani. Uhapšen 1936. i poslat na izdržavanje 10-godišnje zatvorske kazne, na koju je u odsustvu bio osuđen 1930. godine. Posle bekstva iz zatvora, učestvovao u Narodnooslobodilačkoj borbi.
  15. Milan Marinković
  16. Ivan Maček, radnik i partijski funkcioner. Rođen 1908. u selu Spodnja, kod Ljubljane. Član KPJ od 1930, a od 1935. do 1937. boravio u Sovjetskom Savezu. Po povratku u zemlju, politički delovao u Sloveniji, gde je bio član CK KP Slovenije. Uhapšen 1938. i osuđen na četiri godine zatvora. Posle bekstva iz zatvora, prešao u Srbiju, gde je do marta 1942. bio sa Vrhovnim štabom, a potom sa Edvardom Kardeljom otišao u Sloveniju, gde je bo jedan od rukovodilaca Narodnooslobodilačke borbe. Posle oslobođenja, bio društveno-politički radnik. Umro 1993. godine u Ljubljani. Odlikovan Ordenom narodnog heroja.
  17. Lazar Milankov
  18. Jordan Nikolov, krojački radnik i partijski funkcioner. Član KPJ od 1935, a od 1939. i član Pokrajinskog komteta KPJ za Makedoniju. Uhapšen 1940. i osuđen na dve godine zatvora. Posle bekstva iz zatvora, od strane Vrhovnog štaba upućen u Makedoniju. Na putu ka Makedoniji, poginuo je prilikom prelaska iz nemačke u bugarsku okupacionu zonu i proglašen je za narodnog heroja.
  19. Stanko Paunović Veljko, metalski radnik. Rođen je 1907. u selu Brestovcu kod Negotina. Član KPJ, 1928. uhapšen i osuđen na 14 godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, pridružio se fruškogorskim partizanima i postao jedan od organizatora Narodnooslobodilačke borbe u Sremu. Poginuo 1943. godine i proglašen je za narodnog heroja.
  20. Ćira Petrović
  21. Mutimir Popović, radnik. Jula 1934. samoiniscijativno krenuo na školovanje u Sovjetski Savez. U Pragu se javio punktu CK KPJ, gde mu je saopšteno da se vrati u zemlju. Prilikom povratka u zemlju, u oktobru 1936. bio uhapšen i osuđen na godinu i po zatvora. Nakon izlaska iz zatvora nastavio sa partijskim radom i 1937. godine bio ponovo uhapšen i osuđen na pet godina zatvora. Učestvovao u Narodnooslobodilačkoj borbi i poginuo 1945. godine kao obaveštajni oficir jedne vojvođanske brigade.
  22. Paško Romac, radnik. Rođen je 1913. u selu Vukšiću, kod Benkovca. Član KPJ od 1935, tokom služenja vojnog roka, osuđen na osam i po godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, od strane Vrhovnog štaba upućen u Bosnu i Hercegovnu. Od 1942. se nalazio na raznim dužnostima u jedinicama NOV i POJ. Posle oslobođenja, bio društveno-politički radnik. Umro 1982. godine u Novom Sadu. Odlikovan Ordenom narodnog heroja.
  23. Đorđe Sekulić
  24. Mihajlo Seleši
  25. Trajko Stamenković, pravnik i partijski funkcioner. Rođen je 1909. u Leskovcu. Član KPJ od 1928, 1929. osuđen na četiri godine zatvora, a 1934. izabran za sekretra Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Uhapšen 1935. i osuđen na šest godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, prešao u Srbiju, gde je učestvovao u Narodnooslobodilačkoj borbi. Četnici ga 1942. zarobili i predali Nemcima. Streljan je krajem 1942. i proglašen je za narodnog heroja.
  26. Spasoje Stejić Baćo, molerski radnik. Rođen je 1904. u Adi. Bio učesnik Oktobarske revolucije, a član KPJ od 1919. godine. Izvršilac je neuspelog tzv „Vidovdanskog atentata“ na regenta Aleksandra Karađorđevića 1921, posle čega je osuđen na smrtnu kaznu, koja mu je preinačena u doživotnu robiju. Posle bekstva iz zatvora, učestvovao u Narodnooslobodilačkoj borbi, tokom koje je 1943. poginuo u borbama tokom bitke na Sutjesci.
  27. Marijan Stilinović, režiser i partijski funkcioner. Rođen je 1904. u Svetoj Nedelji kod Samobora. Član organizacija „Crvena pravda“, zbog čega je suđen 1922. Član KPJ od 1924, a 1930. osuđen na tri godine zatvora. Po izlasku s robije preuzeo rukovođenje tehnikom CK KPJ, posle čega je uhaošen 1934. i osuđen na 10 godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, prešao u Srbiju, a potom upućen u Hrvatsku, gde je ativno učestvovao u Narodnooslobodilačkoj borbi. Posle oslobođenja, bio društveno-politički radnik. Umro 1959. godine u Zadru.
  28. Jovan Trajković, službenik. Rođen 1907. u Pančevu. Član KPJ od 1929. Iste godine uhapšen i osuđen na 12 godina, a 1934. na još dve godine. Posle bekstva iz zatvora, pridružio se fruškogorskim partizanima i poginuo 1942. u toku Narodnooslobodilačkog rata.
  29. Anton Franović, mornar. Rođen 1889. godine. Član KPJ od 1923, a od 1927. do 1935. boravio u Sovjetskom Savezu. Posle povratka u Jugoslaviju politički delovao u Dalmaciji, a 1936. emigrirao u Francusku. Uhapšen 1937, posle neupele akcije prebacivanja dobrovoljaca iz Jugoslavije u Španiju brodom „Korzika“ i osuđen na pet godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, pridružio se fruškogorskim partizanima i učestvovao u Narodnooslobodilačkom ratu. Posle oslobođenja živeo kao penzioner.
  30. Blagoja Fotev, radnik. Rođen je 1900. u selu German kod Lerina (Grčka). Član KPJ od 1938, uhapšen 1940. i osuđen na pet godina zatvora. Posle bekstva iz zatvora, od strane Vrhovnog štaba upućen u Makedoniju, ali je tokom puta pao u bugarsko zarobljeništvo, gde je ostao do kraja 1943. Posle se uključio u Narodnooslobodilačku borbu. Posle oslobođenja, bio društveno-politički radnik. Godine 1950. zbog podrške Rezoluciji Informbiroa, isključen iz KPJ. Umro 1993. godine u Bitolju.
  31. Josip Hristić
  32. Nikola Špehar

Posledice[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon par dana odbegli komunisti su se spojili sa manjom oružanom grupom koja se desetak dana nalazila u Fruškoj gori, a početkom septembra je formiran i Fruškogorski partizanski odred. Samo bekstvo, organizovano od sremskih partizana, imalo je veliki mobilizacioni značaj u celoj oblasti. Centar narodnooslobodilačkog pokreta preneće se u narednom periodu u Srem. Već od avgusta i septembra 1941. počinje postepeni uspon borbe u Sremu.

Vlasti NDH su bile svesne šta bekstvo znači, navodeći da je bilo bolje da je „pobeglo 32.000 kriminalaca nego što su otišli 32 komunista".[2]

Grupa oslobođenih robijaša komunista, zajedno sa mačvanskim partizanima, u Bogatiću septembra 1941.

Nakon izlaska zatvorenih komunista na slobodnu teritoriju, u Sremu se osećalo delovanje dva centra: Okružnog komiteta u Staroj Pazovi i centra oko štaba Fruškogorskog partizanskog odreda. U Sremu su se zadržali Jovan Veselinov, Stanko Paunović, Jovan Trajković i Slobodan Bajić, dok su ostali prešli u ustaničku Srbiju (Ivan Maček, Marijan Stilinović, Jusuf Tulić i drugi).[3]

Sredinom septembra, po odluci CK KPJ, sa Fruške gore prešlo je u Srbiju 25 oslobođenih robijaša.[4] Oni su prvo prešli u Mačvu, gde im je Mačvanski partizanski odred priredio svečan doček.[5] 21. septembra u seocetu Petkovici ispod Cera ženski hor je svečano dočekao "drage robijaše" koji su pobegli iz Sremskomitrovačkog zatvora.[5]

Wikiquote „Kad se kamion pojavio na ulazu u dvorište i ugledavši »mitrovčane u robijaškim odelima, iz ženskih grla razleže se pesma: »Hajd' u kolo robijaši, složno zaigrajmo, Mitrovčanku zapevajmo, sada je sloboda...«[5]
()

U popularnoj kulturi[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema ovom događaju snimljena su dva filma:

Savremena tumačenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema tumačenju Vlada Dapčevića, partija je bila protiv njihovog oslobađanja jer su većina tih robijaša bili "petkovci", pristalice Petka Miletića, Brozovog likvidiranog rivala:

Wikiquote „Šta ti misliš, da li je slučajno to što je Okružni komitet Partije u Sremskoj Mitrovici onda u okupaciji zabranio oslobađanje osuđenika iz mitrovičkog zatvora. Samoinicijativno bjekstvo je organizovala Slavka Veselinov, sekretar SKOJ-a, jer je bila zaljubljena u Jovana Veselinova, koji je sa ostalim komunistima čamio u tom zatvoru. Sa Slavkom su bili Pinki i još njih pet - šest. Tako su spašeni ti komunisti. Većina tih robijaša, bilo ih je oko šezdeset, bili su petkovci. Svaki dan je prijetila opasnost da ih zakolju ustaše. Vjerovatno nekome nije išlo u račun da ljudi takvih sposobnosti, znanja i uticaja izađu iz zatvora.[6]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spomenik NOB-a na Iriškom vencu
Ovaj članak je deo članaka vezanih za Vojvodinu u NOB, od 1941. do 1945.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]