Crvena pravda
Crvena pravda je bila teroristička organizacija koju je u februaru 1921. godine u Zagrebu osnovala grupa mladih članova Komunističke partije Jugoslavije, nezadovoljnih oportunističkom politikom tadašnjeg partijskog rukovodstva.
Nakon Obznane i zakonske zabrane komunističkog delovanja, ova je organizacija prihvatila individualni teror kao jedino preostalo sredstvo borbe proletarijata u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.[1] "Crvenopravdaši" su bili rešeni na radikalne metode borbe, teror i atentate.[2]
Osnivač »Crvene pravde« je bio Rudolf Hercigonja.[3]
Povijest[uredi | uredi kod]
Osnivanje Crvene pravde[uredi | uredi kod]
Buržoazija se okomila na Partiju u nadi da će tako ugušiti glas onih koji u socijalnoj revoluciji vide jedini spas za našu zemlju, kao i za ostali svijet. Ali buržoazija se vara. Na njezin teror jugoslovenski revolucionari odgovaraju svojim crvenim terorom i osnivaju svoju revolucionarnu organizaciju, koja će oružjem prisiliti buržoaziju da povuče Obznanu, da ponovo dozvoli rad Komunističkoj partiji i ostalim organizacijama radničke klase.[3]
– Manifest revolucionarne organizacije Crvena pravda
Rukovodstvo KPJ sa Simom Markovićem na čelu je posle donošenja „Obznane“ prihvatilo parolu "Ne dajmo se provocirati", čime je zakočilo svaku radikalnu akciju radničke klase protiv nasilja i zauzelo stav pasivnog iščekivanja. To je revoltiralo mnoge revolucionarno raspoložene i borbene članove KPJ, a neke od njih navelo na individualni teror.
Osnivač Crvene pravde je bio Rudolf Hercigonja.[4] On je objavio »Manifest revolucionarne organizacije Crvena pravda«, koji govori o "nepoštedno revolucionarnoj" svjetskoj situaciji, o nastojanjima imperijalizma da silom spriječi proletersku revoluciju koja je već pobijedila u Rusiji i širi se po cijelom svijetu. Zatim opisuje nasilje buržoazije nad radničkom klasom u Jugoslaviji koje je dostiglo vrhunac u zabrani Komunističke partije i sindikata. Na kraju, poziva jugoslovenske revolucionare da stvaraju manje grupe, da se oružaju, da organizuju atentate na poznate istaknute neprijatelje radničke klase, da pribavljaju financijska sredstva eksproprijacijom radi stvaranja ilegalnih štamparija, nabavke oružja i slično. Ispod teksta stajao je potpis: Izvršni komitet Crvene pravde.[3]
Hercigonja je posle Obznane lako uspeo da pridobije brojne skojevce za ideju terorističkih akcija.[5] Mreža sa trojkama bi trebala da se raširi preko cele Jugoslavije, članovi bi se odrekli imovine, porodice, njima bi komandama upravljao izvršni komitet.[6] „Crvena pravda“ je imala akcioni program, a njen je Izvršni komitet želio da organizaciju proširi na ostale veće gradove poput Sarajeva, Splita i Osijeka i tamo stvori svoje grupe. Uloga “izvršnog komiteta” preuzeta je od ruske terorističke organizacije Narodna volja.[6]
U programu je isticano kako radnička klasa, koja je donošenjem „Obznane“ lišena mogućnosti za bilo kakvu legalnu akciju, ima pravo u takvoj situaciji na individualni teror kao jedino sredstvo kojim se vlada može primorati da povuče „Obznanu“.
Atentat na minista policije[uredi | uredi kod]
Već u aprilu 1921. godine, član „Crvene pravde“ Nikola Petrović, student, pokušao je da u Beogradu izvrši atentat na ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića kad je ovaj izlazio iz restorana „Kolarac“.
Na Vidovdan 28. juna iste godine, komunistički revolucionar Spasoje Stejić je izvršio neuspeli Atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Na regentova kola je bačen dinamit, ali regent je preživeo.
Rudolf Hercigonja sa crvenopravdašima priprema atentat na ministra policije Draškovića.[7] Međutim, ubrzo se povlači i protiv je atentata, jer "ideje iz manifesta nisu još popularizirane".[1] Neki navode da je pod pritiskom partijskog rukovodstva odustao je od terorističkih akcija.[3] No, ostali omladinci — Alija Alijagić, Dimitrije Lopandić, Rodoljub Čolaković - odlučuju ga izvrše.[3]
Jula 1921. godine, član ove organizacije, Alija Alijagić, izvršio je atentat na Draškovića u Delnicama, ubivši ga sa dva revolverska hica.
Neki crvenopravdaši, Janko Mišić, Zlatko Šnajder i Marijan Stilinović, su uhapšeni još pre atentata. Nakon atentata Alija Alijagić je obješen, a Rodoljub Čolaković, Dimitrije Lopandić, Nikola Petrović i Stevan Ivanović osuđeni na dugogodišnje tamnovanje. Glavni inicijator atentata Rudolf Hercigonja je uspeo pobeći u inostranstvo.[1]
Posle ove akcije „Crvena pravda“ prestala je da postoji.
Atentat na Milorada Draškovića bio je opravdanje za vlast da, 2. avgusta 1921. godine, donošenjem „Zakona o zašiti države“ oceni politiku KPJ protudržavnom i zabrani njezino legalno delovanje.
Literatura[uredi | uredi kod]
- Enciklopedija Jugoslavije (knjiga treća). „Jugoslavenski leksikografski zavod Miroslav Krleža“, Zagreb 1984. godina.
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 Građa za biografiju Rudolfa Hercigonje
- ↑ http://books.google.rs/books?id=zfkSAQAAMAAJ&q=%C5%A1tefek+Cviji%C4%87&dq=%C5%A1tefek+Cviji%C4%87&hl=en&sa=X&ei=cifVU6iwDaaGywPG-4CoCQ&ved=0CGkQ6AEwDA
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 75-84), Beograd, 1989.
- ↑ http://books.google.rs/books?id=uhQQAQAAMAAJ&q=Simo+Milju%C5%A1&dq=Simo+Milju%C5%A1&hl=en&sa=X&ei=P-7UU5fgFaGGywPo24KACA&ved=0CEcQ6AEwBw
- ↑ http://books.google.rs/books?id=ClYiAAAAMAAJ&q=Rudolf+Hercigonja&dq=Rudolf+Hercigonja&hl=en&sa=X&ei=Wk_VU4zrKsnZ4QT-1oAQ&ved=0CCgQ6AEwAg
- ↑ 6,0 6,1 http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/rodoljub_colakovic_rentijer_revolucije.26.html?news_id=286061
- ↑ http://books.google.rs/books?id=xhUBCz0GTB0C&q=Rudolf+Hercigonja&dq=Rudolf+Hercigonja&hl=en&sa=X&ei=MVbVU9CwGqnV4QT_zIDoCQ&ved=0CKkBEOgBMBc4Hg