Mačvanski partizanski odred

Podrinski (Mačvanski) partizanski odred
Borci Mačvanskog partizanskog odreda u Vlasenici, proljeće 1945.
Osnivanje	16. juli 1941. Mesto formiranja: Bubanja kod Glušaca
Formacija	12. avgusta 1941 7 četa 30. avgusta 1941 2 bataljona:
Jačina	. 16. jula 1941. 17 boraca 12. avgusta 1941. 390 boraca 30. avgusta 1941. oko 700 boraca 16. oktobra 1941. oko 1.400 boraca 16. decembra 1941 325 boraca
Deo	Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije
Angažovanje	Napadi na Mačvansku Mitrovicu 1941 Napad na Bogatić 1941 Bitka za Banju Koviljaču Bitka za Šabac 1941 Operacija Sava-Drina
Komandanti
Komandant	Nebojša Jerković

Mačvanski narodnooslobodilački partizanski odred je jedinica osnovana u Mačvi koja je učestvovala u ustanku 1941. godine i u borbama protiv nemačke ofanzive protiv slobodne teritorije u Srbiji. Osnovan je u julu 1941, a u avgustu je promenio ime u Podrinski narodnooslobodilački odred.

Usled raspoloženja naroda za ustanak, Odred je u septembru 1941. brojno narastao na blizu 1.500 ljudi i učestvovao je u napadima na Mačvansku Mitrovicu, Bogatić, Loznicu i Šabac. Nemačka ofanziva u Mačvi i brutalne odmazde nad civilima zaustavili su njegov razvoj.

Nakon pada Užica i gubitka glavne slobodne teritorije, prisustvo jakih nemačkih i kvislinških snaga, teški zimski uslovi 1941/1942. i nesnalaženje rukovodstva doveli su do usitnjavanja Odreda i pogibije većine njegovih boraca tokom decembra 1941. i januara 1942. U monografiji Dragoslava Parmakovića o Mačvanskom odredu nalazi se spisak 1.636 boraca odreda tokom 1941. godine. Od njih je 1.080 boraca stradalo, a mnogi preživeli bili su internirani u logore.

Odred je obnovljen krajem 1943. u Semberiji, ali je brojčano ojačao tek septembra 1944. Početkom oktobra 1944. preformiran je u 32. srpsku (mačvansku) brigadu.

Formiranje odreda

Učitelj Nebojša Jerković, komandant odreda.

Mačvanski NOP odred formirao je Okružni komitet KPJ u Šapcu u skladu sa direktivom o početku borbe protiv okupatora. Prva grupa partizana - boraca okupila se 16. jula 1941. na mestu Bubanja kod Glušaca. Prilikom formiranja, odred je sačinjavalo 17 boraca:

1. Nebojša Jerković (poginuo 27/28. 12. 1941.)
2. Miodrag Mitrović (poginuo 26. 9. 1941. - narodni heroj)
3. Dobrosav Radosavljević (obešen početkom aprila 1942 - narodni heroj.)
4. Cvetin Brkić (poginuo 6. 10. 1941.)
5. Dragan Srnić (poginuo 3. 9. 1941.)
6. Dragoljub Jeličić (streljan 10. 1. 1942.)
7. Petar Savić (poginuo 28. 11. 1941.)
8. Boško Stojković (poginuo 29/30. 1. 1942.)
9. Ratko Stevanović
10. Stanimir Kosijer
11. Milan Belovuković Deva
12. Aleksandar Stanković Lala (poginuo 27/28. decembar 1941.- narodni heroj.)
13. Aleksandar Ivić (poginuo 12. 11. 1941.)
14. Marko Jovanović (zarobljen, streljan u šabačkom logoru)
15. Milenko Samardžić
16. Gligorije Maletić (poginuo 19. 8. 1941.)
17. Vladimir Gospavić (krajem jula 1941. osuđen od strane Vojnog suda Odreda na smrt)

Za komandanta Odreda određen je Nebojša Jerković, a za političkog komesara Miodrag Mitrović.

Odred je odmah počeo aktivnosti protiv organa vlasti koji su se stavili u službu okupatora, obilazio sela propagirajući borbu protiv okupatora i prikupljajući oružje.

Formacija odreda

12. avgusta 1941. u Odredu je već bilo oko 390 boraca, pa je ustrojena nova formacija. Prema njoj, odred je sačinjavalo 7. četa:

• komandant Odreda Nebojša Jerković (poginuo 27/28. 12. 1941)
• politički komesar Dušan Ostojić (poginuo 24. 12. 1941)
• zamenik komandanta Milan Belovuković Deva
• 1. četa
  • komandir Mika Mitrović (poginuo 26. 9. 1941.)
  • komesar Dušan Slijepčević Doktor (poginuo 27/28. 12. 1941)
• 2. četa („biciklista")
  • komandir Voja Radosavljević (nije stupio na dužnost, poginuo 13. avgusta 1941)
  • komandir Dragan Srnić Padobranac (poginuo 3. 9. 1941)
  • komesar Vojislav Koprić
• 3. četa
  • komandir Milan Đaković (poginuo 4. 1. 1942)
  • komesar Zdravko Šestić (poginuo 29. 3. 1942)
• 4. četa
  • komandir Aleksandar Lala Stanković (poginuo 27/28. 12. 1941)
  • komesar Cvetin Brkić (poginuo 6. 10. 1941)
• 5. četa
  • komandir Gliša Maletić (poginuo 19. avgusta 1941)
  • komesar Milorad Petrović Ujka (streljan 11. avgusta 1942)
• 6. četa
  • komandir Đuro Guberinić (poginuo 24. 9. 1941)
  • komesar Nikola Vlaški (streljan 14. aprila 1942)
• Lešnička četa
  • komandir Stanko Orelj (poginuo 3. 9. 1941)
  • Slobodan Jovanović (poginuo 20. februara 1942)

Ovom prilikom odredu je promenjeno ime u Podrinski narodnooslobodilački odred.

Ratni put

Dizanje ustanka

Sahrana Mike Mitrovića – Jarca, komandira bombaške ćete mačvanskog partizanskog odreda, u Bogatiću 1941.

Od polovine avgusta 1941. odred vrši intenzivne prepade na nemačke transporte i objekte. Nemci su kao protivmeru pojačali garnizone i uveli krstarenje poternim odeljenjima, tako da je druga polovina avgusta protekla u čestim borbama sa manjim nemačkim delovima iz 724. i 750. puka.

28. avgusta Odred je izvršio prepad na nemačku posadu u Mačvanskoj Mitrovici, zauzeo mesto i zaplenio veću količinu oružja. Ovaj uspeh doprineo je prilivu novih dobrovoljaca.

30. avgusta Odred je brojao oko 700 boraca, pa je izvršena nova reogranizacija. Odred je podeljen na dva bataljona - Pocerski batoljon sa pet četa i Mačvanski bataljon sa četiri čete. Formirana je i Udarna četa pod komandom Mike Mitrovića. Na mesto političkog komesara postavljen je Danilo Lekić, koji je poslat u odred kao kadrovsko pojačanje, s obzirom na iskustvo u Španskom građanskom ratu.

3. septembra odred je izvršio uspešan napad na Nemce u Bogatiću i oslobodio mesto. U Bogatiću je poražena nemačka "borbena grupa poručnika Vinklera" - 7. četa 2. bataljona 750. pešadijskog puka, četa nemačke policije i vod žandarma, nešto preko 300 ljudi. Tom prilikom Odred je imao 15 poginulih, mođu kojima i komandire četa Dragana Srnića Padobranca i Stanka Orelja.

Na zahtev kapetana Račića, Odred je poslao dve čete (Četvrtu i Udarnu) kao pomoć četničkim snagama koje su vršile napad na Banju Koviljaču. To je bila prva zajednička borba Mihailovićevih četnika i partizana.

Polovinom septembra, Mačvanski odred je prihvatio odbegle komuniste robijaše iz sremskomitrovačkog zatvora, koji su se prebacili iz Srema preko Save.

Tokom septembra cela Mačva i Pocerje bili su slobodna teritorija. Po mestima su uspostavljeni narodnooslobodilački odbori, i organizovane su pozadine službe, koje su uključivale sanitet i vojne radionice.

Odred je u saradnji sa četnicima napadao Šabac od 21. do 25. septembra 1941. Ovi napadi završeni su neuspešno usled nemačke premoći.

Nemačka kaznena ekspedicija

Nemačka kaznena ekspedicija u Mačvi.

U tom periodu Nemci su za potrebe gušenja ustanka doveli 342. pešadijsku diviziju iz Francuske. Njeni delovi 26. septembra prešli su u napad na slobodnu teritoriju iz Sremske Mitrovice i Šapca. U sukobima sa nastupajućim nemačkim kolonama u Šapcu, Odred je imao znatne gubitke. Između ostalih, poginuli su već proslavljeni komandiri Đuro Guberinić i Mika Mitrović.

Ovo nemačko nastupanje predstavljalo je početak nemačke operacije Sava - Drina. Nemci su ovo područje smatrali u tom periodu najjačim ustaničkim žarištem, pa su za operaciju odvojili znatne snage i izvršenju pristupili sa besprimernom surovošću i bezobzirnošću.

Prva faza nemačke operacije, čišćenje luka Save, počela je 28. septembra jednovremenim napadom nemačkih oklopno-motorizovanih kolona iz Šapca i Mačvanske Mitrovice, uz podršku avijacije.

S obzirom na veliku premoć Nemaca, čete Odreda nisu se upuštale u frontalne borbe. U manjim borbama kod Majura i Noćaja partizani su se morali izvlačiti iz kritičnih situacija, dok nemačko napredovanje nije bitno poremećeno. Četnici su pružili samo simboličan otpor i povukli su se na Cer. Već prvog dana 342. divizija ovladala je ključnim položajima u Mačvi. 1. oktobra jedinice 342. divizije ušle su u Badovince, Dublje i Drenovac, 2. oktobra u Čokešinu, 3. oktobra u Novo Selo a 4. oktobra u Petkovicu i Belu Reku. Štab divizije je zaključio da je 4. oktobra prvi deo operacije, "poduhvat Mačva" završen.

Drugi osnovni cilj ove operacije, pored razbijanja ustanika, bilo je i izvršenje odmazde i zastrašivanje naroda. Nemci su formirali logor u Šapcu, i u njega internirali preko 20.000 stanovnika Šapca i okoline. Preko 2.000 talaca je streljano, a nemačka vojska je u svom nastupanju i dalje bezobzirno uništavala sela i streljala taoce gde god bi naišla na otpor. Ovaj teror kaznene ekspedicije izazvao je strah u narodu i pokolebao neke borce, tako da je u Odredu došlo do izvesnog osipanja.

Nemačko sistematsko pretresanje terena, teror i uzimanje talaca, partizani i četnici iskoristili su da formiraju front sa osloncem na planniu Cer u cilju odbrane slobodne teritorije u dolini Drine i Jadra. Iz Valjevskog NOP odreda poslate su dve čete kao pomoć. 10. oktobra iz tog odreda prebačen je u Podrinski Stjepan Stevo Filipović za komandira čete. Filipović je 26. oktobra preuzeo dužnost komesara Odreda, a Danilo Lekić je imenovan za zamenika komandanta Odreda.

Prilikom nemačkog pokušaja prodora 6. oktobra u Novo Selo, Odred je pružio snažan otpor, pa je napad obustavljen. Pokušavajući da preuzme inicijativu, Odred je izveo Napad na Prnjavor je izvršen noću 9/10. oktobra. Napad nije bio uspešan, jer je neposredno pred napad u Prnjavor pristigla glavnina nemačkog 699. puka radi nastavljanja operacije.

Drugi deo nemačke operacije, nastupanje prema Loznici, Krupnju i dolini Jadra, počeo je 10. oktobra. Ovaj put Odred je pružio jak otpor Nemcima. Pošto je otpor četnika izostao, Nemci su 11. oktobra ušli u Loznicu bez borbe. "Poduhvat Krupanj" protiv glavnine Podrinskog NOP odreda naišao je na teškoće - u toku 14. oktobra Odred je porazio nemačku napadnu kolonu i naterao je na povlačenje. Nemci su na ovaj neuspeh odgovorili streljanjem preko 2000 talaca za četiri dana (masakr u Dragincu). 342. divizija uspela je da se probije pravcem iz Loznice za Valjevo nakon 14. dana borbe sa Podrinskim odredom, 24. oktobra.

Nakon prolaska kaznene ekspedicije, Nemci su po uporištima na terenu ostavili svoje manje posade uz znatne kvislinške snage i snage Ruskog zaštitnog korpusa. Podrinski odred povukao je svoje pozadinske delove na ostatak slobodne teritorije, u Dragodol. Odatle je prepadima pokušavao da razbije okupacionu strukturu uspostavljenu ofanzivom. Borbe za Loznicu, Zajaču i Stolice okončane su međutim samo privremenim uspesima. U međuvremenu je došlo do otvorenog sukoba između partizana i Mihailovićevih četnika, što je dodatno pogoršalo situaciju Odreda.

Pad Užica i reorganizacija odreda

Nakon prodora nemačkih snaga od Valjeva ka Užicu, snage Podrinskog i Valjevskog odreda su ostale odsečene od Vrhovnog štaba i partizanskih snaga u Sandžaku. Čete Podrinskog odreda su se do 1. decembra 1941. godine prikupile na Petrovoj steni, na Sokolskoj planini gde su se kraće zadržale radi sređivanja. Štab odreda je tu održao sastanak sa Milošem Minićem, instruktorom Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Ubrzo potom je 4. decembra u selu Dragodolu, kod Osečine održano savetovanje rukovodilaca Podrinskog i Valjevskog odreda i Tamnavskog bataljona Posavskog odreda s ciljem analiziranja novonastale situacije i učvršćivanja borbene sposobnosti partizanskih snaga. Savetovanju su prisustvovali instruktori Pokrajinskog komiteta za valjevski i šabački okrug Miloš Minić i Mile Ivković, dok su Podrinski odred predstavljali — komandant Nebojša Jerković, zamenik komandanta Danilo Lekić Španac i politički komesar Steva Filipović. Vrhovni štab je nakon povlačenja iz Užica, odlučio da se jedna grupa rukovodilaca vrati u zapadnu Srbiju i poveže sa partizanskim odredima i grupama, koje su ostale na ovom terenu. Među prvima se vratio Radivoje Jovanović Bradonja, koji je uspostavio vezu sa Kolubarskim bataljonom, a nakon njega se vratila i grupa partijskih radnika koju je predvodio Mirko Tomić, član Glavnog štaba NOP odreda Srbije.

Tomić je po dolasku u Štab Valjevskog odreda sazvao novo savetovanje u Dragodolu, 14. decembra 1941. U Dragodolu je održana i smotra Odreda, u kom je tada bilo 325 boraca. Na savetovanju je raspravljano o primeni direktive Vrhovnog štaba o povratku na matične terene nakon ofanzive, te je na Tomićevo insistiranje odlučeno da se svi partizanski odredi upute na svoju teritoriju u cilju vođenja borbi u pozadini okupatora. Doneta je odluka da se Mačvanski odred razdvoji na čete, a čete po potrebi na desetine ili čak trojke, i da se tako vrati u Mačvu i na Pocerje. Ta odluka predstavljala je kraj Podrinskog odreda.

Odmah posle savetovanja, Štab odreda je u blizini sela Carina, kod Osečine, izvršio reorganizaciju odreda formirajući od dotadašnjih četa dva bataljona — Prvi pocerski i Drugi mačvanski. Prilikom reorganizacije izvršene su i promene u Štabu odreda. Steva Filipović je tražio da ga oslobode dužnosti političkog komesara i prebace u jedinicu, pa je imenovan za komandanta Prvog pocerskog bataljona, dok je za političkog komesara odreda postavljen Radovan Vuković. Za političkog komesara Stevinog bataljona postavljen je Dimitrije Bajalica, a u njemu su se nalazili i narodni heroji — Josip Antolović i Radojica Nenezić.

Podeljen u dva bataljona Podrinski odred je 16. decembra krenuo u Mačvu. Prvi pocerski bataljon imao je zadatak da izvrši pokret sa prostora Carina—Pecka—Dragodol sa istočne strane; da pređe reku Jadar i put Valjevo—Loznica, između Draginca i Osečine; da izbije na Cer između Miline i Bukora i da se odatle probije kroz Pocerinu, s obe strane puta Tekeriš—Šabac, delom prema Mačvi, a delom prema Savi istočno od Šapca. Štab Odreda i politički radnici su se takođe podelili u dve grupe, pa je sa Prvim bataljonom krenuo zamenik komandanta Odreda Danilo Lekić Španac, instruktor Pokrajinskog komiteta Mile Ivković, sekretar Okružnog komiteta za šabac Dobrosav Radosavljević Narod, članovi Okružnog komiteta Milorad Petrović Ujak i Zdravko Šestić, kao i član Okružnog komiteta SKOJ-a Sele Jovanović.

Uništenje odreda

Vera Blagojević u logoru Gestapoa u Šapcu, marta 1942, pred streljanje, sa rukom slomljenom od batina.

Narodni heroj Stjepan Stevo Filipović vređa kukavice i sluge okupatora koje ga vode na vešanje, Valjevo 22. maja 1942.

Prvi pocerski bataljon je na svoj teren upućivao četu po četu sa razmakom od dva-tri dana. Druga i Treća četa koje su prve krenule ka Mačvi, sukobile su se sa legalizovanim četnicima i nakon toga priključile Drugom mačvanskom bataljonu, s kojim su kasnije uništene. Poslednja je iz Dragodola, 19. decembra 1941. godine krenula Prva četa pod komandom Josipa Antolovića i sa njom Štab bataljona i politički radnici. Krećući se pravcem Pecka—Gunjaci—Bastav—Belotić—Bela Crkva—Ravnaja—Komirić—Konjuša četa je 22. decembra stigla u Gornju Sipulju. Sutradan je poslata patrola u selo Milinu, kako bi uhvatila vezu sa Vrgonjinom četom iz Drugog bataljona, ali pošto tamo nije bilo nikoga, odlučeno je da na zakazani sastanak na Kumovac pođu Danilo Lekić, Dobrosav Radosavljević i Steva Filipović, u pratnji trojice kurira — Miodraga Šestića, Mileta Berića i Dušana Kvačanovića. Uspeli su da zaobiđu Tekeriš, gde se nalazila jedna četnička četa i izbiju na Cer, ali nisu našli partizanske jedinice. U Milini su na snegu videli tragove krvi, na osnovu čega su zaključili da je tu vođena borba. Kada su se približavali visu Kumovac, koji je bio određen kao zborno mesto Štaba Podrinskog odreda, naišli su na četničke položaje. Pošto nisu mogli da prihvate borbu, razišli su se na tri strane — Dobrosav Radosavljević i kurir Mile Berić ka Beloj Reci, Miodrag Šestić ka Lipolistu, a Danilo Lekić, Steva Filipović i kurir Dušan Kvačanović nazad prema Milini i Sipulji, spuštajući se na južnu stranu Cera. Izbegavajući puteve i staze, a pošto nisu poznavali ovaj teren, dugo su lutali preko jaruga i potoka. Kada je pala noć, stigli su do sela Trbosilje, kod Loznice. Premoreni i prozebli rešili su da uđu u prvu kuću na koju naiđu, kako bi se odmorili i ugrejali.

U noći 23/24. decembra 1941. naišli su na kuću Vladislava Đukinića, u kojoj je gorelo svetlo. Steva Filipović i Dušan Kvačanović ušli su u kuću, ali su savladani od legalizovanih četnika lozničkog vojvode Damjana Tešmanovića Dake. Danilo Lekić, koga su bolele noge, zaostao je oko pedeset metara za njima što ga je spasilo od zarobljavanja. Oprezno se udaljio i nakon nekoliko dana uspeo da stigne u Dragodol, kod valjevskih partizana. Četnici su Stevu i Dušana sutradan 24. decembra odveli vojvodi Daki, koji se nalazio u kući Živojina Đukinića. Ovde su ih čitavog dana ispitivali i tukli. Steva nije želeo ništa da kaže, čak ni svoje ime, ali nakon što su četnici počeli da muče petnaestogodišnjeg kurira Dušana Kvačanovića, on je u želji da ga zaštiti, četnicima otkrio svoj identitet i priznao da je Steva Kolubarac, o kome su već tada kružile legendarne priče. Četnici su ih sutradan odveli u Jadarsku Lešnicu i predali pripadnicima Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Prilikom sprovođenja, četnici su u Joševi svratili u kafanu, što je Steva iskoristio da odveže ruke i uzme jednu pušku, ali pošto ona nije imala municije, četnici su ga ponovo savladali i pretukli. Ljotićevci su Stevu i Dušana odveli u Lešnicu, gde su prenoćili, a potom u Pranjavor, gde su takođe prenoćili, a sutradan su ih vozom sproveli u Šabac, gde su predati Nemcima. Hapšenje Steve Filipovića je bio toliko važan događaj da je o njemu izvestila i prestonička štampa.

Kurir Miodrag Šestić je u Lipolistu naišao na partizansku četu, ali je 27. decembra kod Slepčevića zarobljen i odveden u logor. Preživeo je rat.

Dobrosav Radosavljević je 27. decembra prešao u Dobrić, gde se sklonio kod simpatizera NOP-a i ostao do 13. marta 1942. godine. Pošto ga je jedan četnik slučajno otkrio prešao je u selo Petkovicu, gde je sutradan uhvaćen. Bio je zatočen u logoru u Šapcu, gde je obešen 3. aprila 1942. godine. Kurir Milenko Mile Berić uhvaćen je 16. januara 1942. godine i poslat u logor. Preživeo je rat.

Obnova odreda

Uz kazan i vatru prije pokreta. Borci Mačvanskog odreda u istočnoj Bosni.

Jedinice mačvanskih partizana ponovo su osnovane krajem 1943. i početkom 1944, sa osloncem na slobodnu teritoriju u Semberiji. Početkom oktobra 1943. osnovama je Mačvanska partizanska četa, a 7. februara 1944. Mačvanski narodnooslobodilački partizanski odred. U ovom odredu borilo se oko 320 boraca. Oni su izvodili akcije u Mačvi i Podrinju prelazeći iz istočne Bosne preko Drine. U tom periodu, usled stalnih nemačkih ofanziva, nije bilo uslova za uspostavljanje stalne baze Odreda u Srbiji.

Sa osloncem na nastupanje Jedanaeste krajiške divizije, Odred je konačno prešao u Srbiju 18. septembra 1944. Nakon oslobođenja Krupnja i Loznice, Odred je ponovo promenio ime u Podrinski.

Stvaranje Mačvanske brigade

Mačvanska brigada ulazi u Obrenovac oktobra 1944. godine

1. oktobra 1944. formirana je 32. srpska (mačvanska) brigada, a njeno jezgro predstavljale su jedinice Odreda.

Poznati pripadnici odreda

Narodni heroji Mačvanskog odreda

Neki od boraca Mačvanskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda koji su odlikovani Ordenom narodnog heroja:

Danilo Lekić Španac, jedan od retkih rukovodilaca koji je preživeo propast odreda.

• Josip Antolović, komandir čete
• Vera Blagojević, sekretar OK SKOJ-a za Šabac i politički radik u odredu
• Trivun Vitasović, borac
• Danilo Lekić Španac, politički komesar odreda
• Mika Mitrović Jarac, prvi politički komesar odreda
• Radojica Nenezić, sekretar partijske ćelije u četi
• Milorad Petrović, član OK KPJ za Šabac i politički radnik u jednoj četi
• Dobrosav Radosavljević, zamenik političkog komesara odreda
• Dragoslav Srnić, komandri čete
• Aleksandar Stanković Lala, politički komesar bataljona
• Stjepan Steva Filipović, politički komesar odreda

Ostali partizani i partizanke

• Slavoljub Slava Ković, dečak-kurir kome su Nemci urezali petokraku na čelu

Literatura

• Filipović, Stanoje (1966). „Filipović Steva”. Godišnjak Istorijskog arhiva (Šabac) III: 246—276. Arhivirano iz originala na datum 2023-05-22. Pristupljeno 2025-09-01. 
• Joksimović, Zoran (1971). „Hronologija 1941–1945.”. Glasnik (Istorijski arhiv Valjevo) (6): 89–156. 
• Vojna enciklopedija tom II. Beograd. 1971. 
• Parmaković, Dragoslav (1973). Mačvanski partizanski odred. Šabac: Fond NOB-a Podrinja. 
• Mitrović, Dojčilo (1975). Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi — Zapadna Srbija 1941.. Beograd: Nolit. 
• MIlan Batanović Batan: PODRINJSKI PARTIZANSKI ODRED

Vidi još

• Ustanak u Srbiji 1941.
• Valjevski partizanski odred