Sokrat

Sokrat (Σωκράτης)
Sokrat (Σωκράτης)
antička filozofija
Zapadna filozofija
	Sokrat
Biografske informacije
Rođenje	o. 469 / 470. pne.; Dema Alopece, Atena
Smrt	399. pne. (starost: o. 71); Atena
Nacionalnost	Grk
Filozofija
Škola/Tradicija	klasična Grčka
Glavni interesi	epistemologija, etika
Znamenite ideje
	sokratska metoda, sokratska ironija
Inspiracija
	Od Parmenid;
	Na većina kasnijih zapadnih filozofa; specifično Platon, Aristotel, Aristip, Antisten;

Sokrat (grč. Σωκράτης, 4.6. 469. pne. - 7.5. 399. pne.) je antički grčki filozof iz Atene. Sokrat nije imao običaj zapisivati svoje misli, i jedini izvor o njegovoj filozofiji su djela njegovih suvremenika. Na temelju njih se došlo do zaključka kako je Sokrat otac filozofije morala.

Životopis

Sokrat se rodio u atičkom selu Alopeke, severoistočno od Atine, 469. godine, od oca Sofroniska (Σοφρονίσκος) i primalje Fenarete (Φαιναρέτη) iz tribe Antiohida i deme Alopeke. Od oca je naučio vajarski zanat, ali ga je napustio, jer mu je neki "unutrašnji glas" govorio da treba da se preda istraživanju samoga sebe i drugih ljudi. Prema tome, i on je, kao i sofisti, čoveka učinio središtem svoga istraživanja. Sokrat se u tolikoj meri posvetio duševnom radu, da je zanemarivao sve telesne potrebe. Išao je i zimi i leti bos, uvek je nosio istu odeću, a i inače je živeo veoma skromno. Imao je troje dece, koje mu je rodila žena Ksantipa. Nikada nije putovao van rodnoga grada, osim ako ga je morao ostaviti zbog neke dužnosti. Iz njegova života poznata su dva slučaja kada se, vršeći javnu službu, pokazao posebno karakternom osobom. Kada se sudilo atinskim vojskovođama koji zbog oluje nisu mogli pokupiti niti poginule niti preživele Atinjane nakon bitke kod Arginusa 406. st. e., Sokrat se kao predstavnik pritana (odbora pedesetorice članova Veća pet stotina), koji su upravo tada vršili upravnu službu i upravljali narodnom skupštinom, jedini uzalud protivio smrtnoj osudi. Drugi put dobio je poziv od tridesetorice tirana, koji su svoje protivnike nemilosrdno proganjali i ubijali, da kao jedan od petorice određenih dovede sa Salamine nekoga Leonta, kako bi se nad njime mogla izvršiti smrtna kazna. Sokrat se nije pokorio naređenju, te ga je samo pad tirana poštedeo teških posledica.

Kao i ostali Atinjani, provodio je Sokrat veći deo dana na trgu. Zalazio je u radionice, vežbališta i privatne škole sofista. Na svim tim mestima, pa i na ulici, upuštao se u razgovor sa svakim ko je želeo da razgovara. Tako je dolazio u dodir sa ljudima, koji su se razlikovali po godinama, položaju, zanimanju, nadarenosti i znanju. Raspravljao je obično tako što bi postavljao pitanje, kao da želi nešto naučiti, a onda je koristeći se tuđim odgovorom dolazio do toga da je otkrivao neznanje onima koji su mislili da znaju. U društvu svojih poštovalaca pretresao je niz etičkih pitanja, pobijao je sofistički skepticizam, tj. sumnju u mogućnost pravoga spoznavanja, i dokazivao da postoji samo istina, dobro i vrlina, a to čovek može i mora spoznati.

Otkrivajući ljudima neznanje i ne odobravajući demokratsko državno uređenje zamerio se Sokrat mnogima i svojim raspravljanjem stekao je mnogo neprijatelja. Mnogi su ga smatrali sofistom i prebacivali mu da se bavi ispitivanjem prirode, da poriče postojanje bogova i kvari mladež govorničkom veštinom. Osim toga, njegova tvrdnja da u sebi oseća nešto božansko (δαιμόνιόν τι), koje ga odvraća od zla, potkrepila je spomenuto mišljenje, pa ga je i Aristofan u svojoj komediji Oblakinje već davno pre zvanične optužbe ismejao kao glavnog sofistu. To javno mnenje pridonelo je mnogo neraspoloženju protiv Sokrata, a sigurno je na optužbu protiv njega uticalo i lično neprijateljstvo pojedinih ljudi. Tako je u 70. godini svoga života doveden Sokrat na sud. Glavni tužilac bio je Melet, neznatan pisac tragedija, a uz njega su potpisali tužbu kožar Anit i retor Likon. U tužbi su teretili Sokrata da ne veruje u bogove u koje veruje država, a uvodi nova i demonska bića, te nadalje, da je kriv zato što kvari mladež. Kao kaznu predlagali su smrt.

Čini se da je glavni cilj tužilaca bio to da Sokrata prisile na bekstvo iz Atine i spreče mu dalji rad. Sokrat nije iskoristio mogućnost da pobegne, kako su to već pre njega učinili Anaksagora i Protagora, već se pojavio pred sudom, premda je znao da mu preti smrtna opasnost. O tome kako se Sokrat branio i držao pred sudom doznajemo iz Ksenofontovog spisa Odbrana Sokratova. Sokratov učenik Platon napisao je takođe spis pod istim naslovom. Platonova Odbrana, međutim, nije istorijski sasvim verna, ali nam ipak daje pravu sliku Sokratova života i karaktera te iznosi pred nas tačan smisao svega što je Sokrat pred sudom govorio, jer je i sam Platon prisustvovao suđenju.

Kada je Sokrat završio svoju odbranu, predsedavajući porotnoga suda, koji se sastojao od 501 člana, pozvao je porotnike da glasaju. Kod glasanja o krivici glasalo je protiv Sokrata 281 član porotnoga suda. Dakle, proglašen je krivim sa 31 glasom većine. Po atinskom zakonu, i optuženi je imao pravo da predloži za sebe visinu kazne. Kad je Sokrat predložio za sebe da mu se doživotno daje hrana o državnom trošku u pritaneju i da plati kaznu od jedne mine, odnosno 30 mina, za koju svotu jamče njegovi prijatelji, palo je kod drugog glasanja protiv njega 80 glasova više. Tako je osuđen na smrt sa 361 glasom. Izvršenje smrtne kazne odloženo je za 30 dana, jer je upravo dan pre osude otišla na ostrvo Delos svečana atinska lađa. Dok se ta lađa nije vratila natrag u Atinu, odnosno dok se nisu završile Delske svečanosti (τὰ Δήλια), nije se smela vršiti nikakva smrtna kazna. Kada se lađa vratila, Sokrat je ispio otrov i umro 399. godine st. e.

Sokratska metoda

Glavni članak: Sokratska metoda

Iako Sokrat nije ništa napisao, ipak istorija filozofije ne može preći ćutke preko njega jer se u čitavoj kasnijoj antičkoj filozofiji oseća u određenoj meri uticaj njegove filozofske misli. Njegovo učenje poznajemo naročito iz sačuvanih Ksenofontovih, Platonovih i Aristotelovih spisa.

Dok sofisti tvrde da postoje samo mnenja (δόξαι), a da nema znanja (ἐπιστήμη), Sokrat traži pravo znanje. Do njega se pak dolazi tako da se rasporede pojedine stvari po vrstama i rodu, da se razluči bitno od nebitnoga, i tako dođe do pravoga pojma o pojedinim stvarima. Drugim rečima, Sokrat je uzimao iz običnog života pojedine primere, gde se isticala pravednost, nepravda ili nešto drugo. Zatim je uklanjao iz uzetih primera sve što se prema prilikama moglo promeniti (dakle, ono što nije predstavljalo stalnu karakteristiku), a zadržavao je samo ono što je svim primerima zajedničko. Takvim postupkom, koji se zove indukcija (ἐπαγωγή), dolazio je do jasnih pojmova. Kada je u razgovoru s drugom osobom došao do jasnoga pojma, onda je prelazio na definiciju ili određenje (ὁρισμός). Sokrat je tako uveo u filozofiju i nauku indukciju i definiciju, bez čega nema pravog naučnog rada.

Metoda Sokratova je po svome obliku dvostruka. Negativnu metodu – ironiju (εἰρωνεία = pretvaranje, εἰρωνεύομαι = pretvarati se u govoru) – primenjivao je onda kada se upuštao u razgovor kao neznalica, da ga tobože proučava drugi, onaj koji misli da zna, pri čemu taj drugi na kraju spoznaje svoje neznanje o predmetu o kome se govori. Pozitivnu metodu – mejeutiku (μαιευτικὴ τέχνη = babička veština) – primenjivao je onda kada bi pomagao sagovorniku da mu se u sveti pobudi ("rodi") pravi pojam o nekom predmetu ili stvari.

Definicija

Aristotel (Metaph. M. 1078b 27–29) kaže da se Sokratu mogu pripisati dva postignuća u nauci: upotreba "induktivnih dokaza" (ἐπακτικοὶ λόγοι) i "opštih definicija" (τὸ ὁρίζεσθαι καθόλου). Sokrat je, dakle, tragao za opštim definicijama, tj. za postizanjem čvrstih pojmova, a nije "postavljao ni opštosti ni odredbe kao nešto odvojeno od stvari, koje su tek drugi odvojili i nazvali ih idejama postojećih stvari" (Arist. Metaph. M. 1078b 30–32). Nasuprot sofističkom relativizmu, Sokrat utvrđuje da opšti pojam ostaje isti: da pojedinačni primeri mogu varirati, ali da opšta definicija ostaje ista. Na primer, Artistotelova definicija čoveka glasi da je on "razumna životinja". Premda se pojedini ljudi razlikuju po intelektualnoj nadarenosti, po životnim navikama i običajima, neki su "mentalno zaostali", ipak svaka životinja koja poseduje dar umnosti, potenciju razumnosti – bilo da stvarno koristi razum ili ne, bilo da ga može koristiti ili je u tome onemogućava kakav organski nedostatak – jeste čovek. Definicija čoveka se primenjuje na sve ove slučajeve i ostaje stalna. Tako nas opšti pojam ili definicija upućuje na nešto postojano i trajno što se u svetu propadljivih pojedinačnosti ističe posedovanjem upravo tih karakteristika. Čak i kada bi svi ljudi bili zatrti bez traga, definicija čoveka kao "razumne životinje" ostala bi nepromenjena. Slično tome, u geometriji govorimo o pravoj, krugu, kocki itd. i definišemo ih, a da se pritom savršena prava ili krug uopšte ne nalaze među stvarima našeg iskustva, već u najboljem slučaju postoje samo aproksimacije definicijama prave ili kruga.

Postoji, dakle, razlika između nesavršenih i promenljivih predmeta našeg svakodnevnog iskustva, s jedne strane, i opšteg pojma ili definicije, s druge. Stoga je lako uvideti zašto je Sokrat pridavao tako veliki značaj nastojanju da se dođe do opšte definicije. Zanimajući se najviše za pitanja morala, on je zaključio da definicija pruža čoveku sigurnost koja opstaje pred navalom relativističkih učenja sofista. Prema relativističkoj etici sofista, na primer, pravda se razlikuje od jednoga polisa do drugog, nikada se ne može reći da je pravda ovo ili ono, već samo to da je pravda u Atini ovo, u Sparti ono, u Tesaliji nešto treće. Ali ako dođemo do opšte definicije pravde, koja izražava unutrašnju prirodu pravde i primenjiva je na sve situacije, onda dobijamo nešto pouzdano od čega možemo poći, i onda možemo prosuđivati i o pravdi primenjenoj u pojedinim državama u odnosu na to koliko se ona uključuje u opštu definiciju pravde ili odstupa od nje.

Indukcija

Pod Aristotelovom izjavom da se Sokratu može pripisati upotreba "induktivnih dokaza" ne treba podrazumevati da je Sokrat razvio neku eksplicitnu teoriju o indukciji sa stanovišta nekoga ko se bavio logikom. Sokratova indukcija u suštini je tesno povezana s traganjem za opštim definicijama i sastoji se u procesu kojim se, putem pitanja i odgovora, od pojedinačnih primera našega svakodnevnog iskustva dođe upravo do neke opšte definicije stvari o kojoj se raspravlja. Radilo se o tome da bi Sokrat stupao u razgovor s nekim i postavljao mu pitanje, na primer, šta je pravednost ili bi naveo razgovor u određenom pravcu i kada bi sagovornik upotrebio reč "pravednost", Sokrat bi ga pitao šta je pravednost. Sagovornik bi, budući da je upotrebio tu reč, morao da zna šta ona znači i nudio bi tada neku definiciju, s kojom bi se Sokrat u načelu složio, ali bi dodao da tu postoje samo dve ili tri stvari koje bi želeo da razjasni. Stoga bi postavljao nova pitanja, puštajući sagovornika da govori, ali držeći tok razgovora pod svojom kontrolom. Sagovornik bi predlagao izmenjene ili nove definicije, i tako bi se odvijao ovaj postupak sa ili bez konačnog rešenja.

Ova dijalektika je, dakle, išla od pojedinačnih primera ka opštem zaključku, od manje primerenih definicija ka prikladnoj definiciji. Ponekada se tim postupkom i dolazilo do mekog određenog zaključka, premda se rani Platonovi dijalozi, koji pripadaju njegovoj tzv. sokratskoj fazi, uglavnom završavaju bez nekog određenog i pozitivnog rezultata. U svakom slučaju, cilj je bio isti: postići istu i opštu definiciju, a pošto je potupak dokazivanja išao od pojedinačnog ka opštem, to se može reći da je taj put zaista predstavljao postupak indukcije. Ksenofont spominje da je Sokrat želeo da istraži i definicijama obuhvati neke moralne fenomene, na primer pobožnost i bezbožnost, pravednost i nepravednost, hrabrost i kukavičluk, a i rani Platonovi dijalozi razmatraju iste etičke vrednosti: Eutifron pobožnost (bez rešenja), Harmid umerenost (bez rešenja), Lisid prijateljstvo (bez rešenja).

Filozofija

Smatra se da je Sokrat već u mladosti težio tome da se od kosmoloških spekulacija jonskih filozofa okrene ka samom čoveku. Izgleda da je o svoj filozofski put započeo izučavanjem kosmoloških teorija Istoka i Zapada u filozofijama Arhelaja, Diogena iz Apolonije, Empedokla i drugih mislilaca. Teofrast potvrđuje da je Sokrat zaista bio član škole Anaksagorinog nastavljača u Atini – Arhelaja (Phys. Opin. frg. 4), ali se Sokrat u svakom slučaju uskoro razočarao u Anaksagorinu filozofiju. Nakon prvobitne zbunjenosti koju su u njemu izazivale oprečne postavke različitih ontoloških i kosmoloških teorija, Sokrat je prvo bio ozaren iznenadnim svetlom koje je našao u onom delu Anaksagorinog učenja koje je govorilo o Umu (Νοῦς) kao osnovnom prirodnom principu. Oduševljen time Sokrat se dao na izučavanje Anaksagorine filozofije kako bi otkrio na koji način Um deluje u svetu da bi uredio sve stvari radi onog boljeg, ali je uskoro utvrdio da je Anaksagora uveo Um samo da bi obezbedio prvog pokretača sveg vrtložnog kretanja, koje se dalje odvija u potpunosti nezavisno od Uma. Razočaran time, Sokrat se dao na vlastito filozofsko ispitivanje, napustivši filozofiju prirodu koja mu se, sa svim njenim suprotstavljenim gledištima, činila besplodnom i besciljnom.

Na Sokratovo okretanje od kosmoloških i prirodoslovnih ka antropološkim spekulacijama verovatno je uticala i poznata zgoda sa delfijskim proročištem. Herofont, bliski prijatelj Sokratov, pitao je proročište da li postoji neki čovek mudriji od Sokrata i dobio odgovor da takvoga nema. To je navelo Sokrata na razmišljanje, pa je došao do zaključka da ga je Apolon nazvao najmudrijim zbog toga što je spoznao vlastito neznanje (odakle je kasnije nastala poznata izreka Οἴδα ὅτι οὐδὲν οἴδα, odnosnom u latinskom prevodu: Scio me nihil scire = Znam da ništa ne znam). Tada je Sokrat shvatio svoju misiju kao potragu za postojanim i pouzdanim istinama, za istinskim znanjem, i kao obraćanje svakom čoveku koji bi ga hteo slušati. Ta potraga za postojanom istinom izvršiće presudan uticaj na izgradnju Platonove filozofije. Premda ova priča o proročištu izgleda čudno, nema zapravo razloga sumnjati u njenu istoričnost: ta se priča, naime, nalazi u Platonovom dijalogu Odbrana Sokratova, a malo je verovatno da bi Platon u Sokratova usta stavio čistu izmišljotinu u jednom dijalogu koji je očigledno trebalo da pruži istorijski prikaz suđenja Sokratu, a posebno s obzirom na činjenicu da je Odbrana nastala u doba kada su još bili u životu mnogi koji su znali pravo stanje stvari.

Znanje

Postizanje opšte defincije, jednako primenljive na sve pojedinačne situacije svakodnevnog iskustva, do koje se dolazilo dijalektičkim postupkom, predstavljalo je za Sokrata i dostizanje istinskog znanja. Sokratova "ironija", njegovo priznavanje neznanja, bila je iskrena: on nije znao, ali želeo je da dođe do znanja te da podstakne i druge da sami razmišljaju i ozbiljno pristupe ozbiljnom radu na negovanju svojih duša – ovo s obzirom na to da se Sokrat naročito zanimao za moralne aspekte življenja: da bi čovek pravilno živeo, on mora znati šta je to dobar život. Budući duboko uveren u vrednost duše kao mislećeg i voljnog subjekta, on je jasno uviđao značaj saznanja za pravilno usmerenje duše. Sokrat je svoju metodu nazvao "babičkom veštinom", ne samo da bi se našalio sa zanimanjem svoje majke, već i da bi izrazio svoju nameru: navesti druge da razumom dođu do znanja. Stoga je jasno zašto je on toliko mnogo pažnje posvećivao pronalaženju opštih definicija: on je bio ubeđen u to da je jasno saznanje istine od suštinskog značaja za ispravno življenje.

Naravno, ova je dijalektika mogla da dokaže nešto što bi nekoga razljutilo ili čak dovelo u nepriliku pa i ponizilo one čije je neznanje bilo razotkriveno u razgovoru i čija je preterana sigurnost bila uzdrmana, a mogla je i da zagolica maštu mladih ljudi koji su se okupljali oko Sokrata da bi čuli kako su njihovi stariji zapleteni Sokratovim pitanjima, ali Sokratov cilj nije bio da naljuti ili povredi ljude: njegov cilj bio je da otkrije istinu, koju ni on sam nije znao. Da ju je znao, Platon bi u svojim ranim sokratskim dijalozima nudio i rešenja postavljenih problema, a ne bi ih ostavljao otvorenima.

Vrlina

Sokrat se posebno zanimao za etiku. Aristotel jasno kaže da se Sokrat "bavio etičkim stvarima" (Metaph. A 987b 1–3) te ponovo da se "Sokrat bavio etičkim vrlinama i bio prvi koji je nastojao pronaći za njih opšte odredbe" (Metaph. M 1078b 17–19). Naravno, zanimanje za etiku kod jednoga Grka nije moglo biti odvojeno od zanimanja za politiku: upravo zato Ksenofont navodi da je Sokrat istraživao τί πόλις, τί πολιτικός, τί ἀρχὴ ἀνθρώπων, τί ἀρχὴ ἀνθρώπων (= šta je država, šta državnik, šta vlada ljudi, šta vladar ljudi, Mem. I, 1, 16). Sokrat, naravno, ne istražuje partijsku politiku, već politički život u njegovom moralnom aspektu: on smatra da se mora istražiti sama država kao takva pre nego što se pogledaju njeni pojedinačni elementi i interesi. Naime, mi ne možemo brinuti za državu ako ne znamo prirodu države i ako ne znamo šta je dobra država. Prema tome, tu se znanje traži kao sredstvo, kao preduslov za moralno delovanje.

Teorija o odnosu između znanja i vrline karakteristična je za celokupnu etiku Sokratovu. Prema njemu, znanje i vrlina su identični u tom smislu da će mudar čovek, dakle onaj koji poseduje znanje o tome šta je ispravno, takođe i činiti ono što je ispravno. Drugim rečima, niko ne čini zlo sa znanjem i unapred postavljenim ciljem: niko ne bira zlo kao takvo. Ovaj etički intelektualizam kritikovao je već Aristotel, tvrdeći da identifikovanje znanja i vrline zanemaruje iracionalne delove duše i moralnu slabost koja čoveka može navesti da učini i ono za šta zna da je loše. Naime, i mi sami ponekad činimo ono za šta znamo da je rđavo, a i druge ljude smatramo moralno odgovornima za neki rđav čin jer smatramo da su taj čin izvršili znajući da je on loš; ukoliko neko nije znao da je taj čin rđav, onda njega ne bismo mogli ni smatrati moralno odgovornim.

Prema Sokratu, dobro je ono delovanje koje vodi istinskoj čovekovoj koristi, u smislu dostizanja istinske sreće (εὐδαιμονία). Svako, dakle, nastoji za sebe postići istinsko dobro, ali naravno nije svako delovanje, ma kako se možda u određeno vreme činilo prijatnim, zaista i korisno za dostizanje istinske sreće. Na primer, nekome može biti prijatno da se stalno opija, posebno ako ga pritiska neka velika tuga. Čovek koji se neprestano opija, verujući da je to za njega istinski dobro, čini to iz neznanja. Međutim, čovek se može opijati i pored toga što zna da opijanje ne vodi njegovoj istinskoj sreći. Tu se Aristotelova kritika čini zaista čvrstom. Ipak, u onome što Sokrat govori ipak ima dosta tačnoga, ukoliko stvar posmatramo sa psihološkog stanovišta. Naime, neko može znati da je opijanje za njega loše, ali u trenutku kada ga spopadne poriv, može se dogoditi da on odvrati svoju pažnju od toga znanja i usmeri je na stanje opijenosti kao kontrast svom nesrećnom životu, istinski verujući da to stanje predstavlja njegovo istinsko dobro. Nakon što osećanje opijenosti prođe, on sebi priznaje da je učinio nešto za šta je znao da je rđavo, ali ostaje činjenica da je, u trenutku kada je podlegao nagonu, spomenuto znanje izmaklo iz područja njegove mentalne pažnje.

Premda Aristotelova kritika Sokratove etike koja previđa moralnu slabost nesavlađivanja (ἀκρασία) ostaje validna, ipak se Sokratovoj etici mora odati priznanje, jer racionalna etika mora biti utemeljena na ljudskoj prirodi i dobru ljudske prirode kao takve. Ljudska priroda je nepromenljiva i stoga su nepromenljive i etičke vrednosti, a Sokratova zasluga jeste u tome što je shvatio postojanost tih vrednosti i težio za tim da ih odredi opštim definicijama koje bi mogle postati normama ljudskoga ponašanja. Iz identifikacije mudrosti i vrline proizlazi jedinstvo vrline: postoji samo jedna vrlina, uviđanje onoga što je istinski dobro za čoveka, onoga što zaista vodi ka njegovom duševnom zdravlju i duševnoj harmoniji. Što je još važnije, iz te identifikacije proizlazi i to da se čovek može učiti vrlini. Naravno, o sofisti su tvrdili da podučavaju veštinu vrline, ali se Sokrat od njih razlikovao ne samo po tome što je tvrdio da i on sam tek uči, nego i po tome što je pokušavao da otkrije opšte odredbe etičkih vrednosti. Ako se naglašava znanje kao istinsko lično uverenje, onda, ako se takvo znanje može podučavati, i vrlina bi se mogla podučavati. Za Sokrata podučavati nekoga u nečemu nije značilo samo pojmovno učenje, nego pre navođenje čoveka na istinsko ubeđenje. On je posebno isticao da isto kao što je lekar onaj koji je naučio lekarsku veštinu, tako je i pravedan onaj koji je naučio šta je pravednost.

Politika

Ako je lekar čovek koji je izučio lekarsku veštinu, i ako se nijedan bolestan čovek ne bi predao u ruke nekoga ko nema nikakvog znanja o medicini, onda nema razloga da se javni službenici biraju kockom pa ni glasanjem neuke gomile (Ksenofont, Mem. I, 2, 9; III, 9, 10). Istinski državnici, prema tome, moraju biti oni koji znaju kako se upravlja državom. Sokrata je, dakle, njegov etičko-epistemološki intelektualizam morao navesti da veoma kritički gleda na savremenu demokratiju kakva se praktikovala u Atini.

Izvori

Problem utvrđivanja filozofskih gledišta Sokrata, koji sam nije ostavio ništa napisano, sastoji se u različitosti karaktera izvora koji su nam na raspolaganju, a to su Ksenofontovi sokratski spisi (Uspomene na Sokrata – Άπομνημονεύματα ili Memorabilia Socratis, Gozba – Συμπόσιον i Odbrana Sokratova – Απολογία Σωκράτους), Platonovi dijalozi, razni Aristotelovi iskazi i Aristofanove Oblakinje. Ako bismo se, na primer, oslonili na Ksenofonta kao glavni izvor o Sokratu i njegovom učenju, stekli bismo utisak da je Sokratov cilj bio da stvara dobre ljude i građane, kao svojevrsni narodni učitelj morala, ali se sam nije zanima za logičke i metafizičke probleme. Ako se, pak, oslonimo na Platonove spise, Sokrat nam se pojavljuje kao vrhunski metafizičar koji je postavio temelje transcedentalnoj filozofiji, posebno značajnoj po metafizičkom svetu ideja. Nasuprot tome, Aristotel jasno tvrdi da Sokrat, premda se zanimao i za teorijska pitanja, nije zastupao učenje o trajnim idejama – učenje karakteristično za platonizam. Obično se smatra da mi ne možemo odbaciti Aristotelovo svedočanstvo, te da se na Ksenofontove prikaze Sokrata kao "običnog" i "jednostavnog" čoveka ne može osloniti, uglavnom zbog nedovoljnih Ksenofontovih interesovanja i sposobnosti za filozofiju, te otuda zaključujemo da kako Platon, s izuzetkom ranih sokratskih dijaloga (na primer, Odbrane Sokratove), u Sokratova usta stavlja svoja vlastita učenja. Na taj način dobija se manje-više konzistentna slika o Sokratu i istovremeno se ne prekraja nijedan od naših izvora.