Empedokle

Izvor: Wikipedia
Empedokle iz Agrigenta

Empedokle iz Agrigenta (grč. Ἐμπεδοκλῆς, oko 495–435. god. st. e.) bio je antički grčki filozof, koji se ponekada smatra začetnikom atomizma, koji su kasnije razvili Leukip i Demokrit.

Život[uredi - уреди]

Datum Empedoklova rođenja i smrti ne može se pouzdano utvrditi, ali izgleda da je posetio grad Turije neposredno po njegovom osnivanju 444–443. godine stare ere. Aktivno je učestvovao u političkom životu svog rodnog grada Agrigenta (lat. Agrigentum, grč. Ἀκράγας = Akragant), a postoje indicije da je u njemu bio vođa demokratske stranke. Kasnije su počele kružiti priče o tome da je Empedokle bio čudotvorac i čarobnjak, a najviše legendi isprepleteno je oko njegove smrti. Prema jednoj naročito raširenoj priči, koju nam prenosi doksograf Diogen Laertije (VIII, 69), Empedokle je skočio u krater vulkana Etne kako bi ljude naveo da veruju da je otišao na nebo i da ga zbog toga treba poštovati kao božanstvo. Međutim, na rubu vulkanskog grotla ostavio je jednu sandalu, koju su lako prepoznali kao Empedoklovu. Međutim, Diogen odmah zatim kaže da "Timaj odbacuje sve ove priče, jasno kazujući da je Empedokle otišao na Peloponez i da se odande nikada nije vratio, pa je otuda način njegove smrti nepoznat"Smatra se,po nekim,mozemo reci,pouzdanim izvorima,da se Empedokle bacio u vulkan. (VIII, 71).

Jedan bitak[uredi - уреди]

Svoju ontologiju izložio je Empedokle u poemi O prirodi (Περὶ φύσεως). Empedokle je u potpunosti prihvatio Parmenidovo stanovište da bitak jeste i da je materijalan, kao i da bitak ne može da nastane ni da propadne, jer bitak ne može da nastane iz nebitka, niti bitak može da pređe u nebitak. Isto važi i za svako pojedinačno biće, pa iz toga sledi da je tvar bez početka i bez kraja – ona je neuništiva. "Maloumnici – jer im misli ne sežu daleko – veruju da nastaje ono [što je] ranije [bilo] nebivstvujuće i da nešto može sasvim izumreti i potpuno nestati. Jer nemoguće je da bilo šta nastane iz onoga što uopšte nije, i nemoguće je i nečuveno da biće propadne, jer će ono uvek biti, gde god da ga neko stavi" (fr. 11). "Niti u svemiru ima nečeg praznog niti čega prepunog... Otkuda bi mu, onda, nešto moglo prodoći? (fr. 12, 14).

Mnoštvo čestica[uredi - уреди]

Međutim, Empedokle je uvideo da se promena u prirodi ne može proglasiti tek pukim prividom čula, kao što je činio Parmenid. Stoga on pokušava da pomiri činjenicu postojanja kretanja i promene sa parmenidovskim načelom da materijalni bitak niti nastaje niti nestaje. To pomirenje on nastoji iznaći tako što uvodi načelo da stvari kao celine zaista nastaju i nestaju – kao što nam čulno iskustvo i pokazuje – ali da su one zapravo sastavljene od materijalnih čestica koje su same neuništive. "Nema rađanja ni kod jednog među svim smrtnim bićima, a niti kakvog nestajanja u pogubnoj smrti, nego postoji samo mešanje i razdvajanje onoga što je pomešano: to se samo kod ljudi naziva rađanjem (φύσις)?" (fr. 8). Tako se Empedokle pojavljuje kao osnivač atomizma, koji će nakon njega do krajnjih granica razviti Leukip i Demokrit.

Osnovni elementi[uredi - уреди]

Prihvatajući od Parmenida načelo o nepromenljivosti bitka, Empedokle je smatrao da jedna vrsta tvari ne može preći u drugu, već da postoje osnovne ili večite vrste tvari ili elementi – zemlja, vazduh, vatra i voda. Tako je Empedokle prvi uveo razvrstavanje na tzv. četiri osnovna elementa, premda on o njima govori kao o "korenima svega", odnosno o "nerođenim sastojcima" (ἀγένητα στοιχεῖα, fr. 7). Dakle, voda ne može da postane zemlja (kao što je tvrdio Tales) niti se vazduh može pretvarati u zemlju (kao što je govorio Anaksimen) niti se uopšte jedna vrsta tvari može pretvarati u drugu: četiri elementa su nepromenljive i konačne čestice, koji svojim mešanjem formiraju konkretne stvari sveta. Pojedinačna bića nastaju mešanjem elemenata, a prestaju da bivstvuju razdvajanjem elemenata, ali sami elementi niti nastaju niti nestaju, nego uvek ostaju nepromenjeni. Tvrdeći mnoštvo osnovnih materijalnih čestica Empedokle je nastojao uskladiti parmenidovsko materijalno Jedno s čulnim iskustvom kretanja i promene.

Ljubav i Mržnja[uredi - уреди]

Jonski filozofi nisu uspeli da objasne kružno kretanje prirode, odnosno da objasne kako od one tvari koju su oni smatrali pranačelom ili praelementom nastaju stvari našeg čulnog iskustva. Na primer, Anaksimen, koji je za praelement uzimao vazduh, smatrao je da vazduh svojom vlastitom snagom pretvara samog sebe u druge stvari. Međutim, Empedokle prvi postavlja tezu o dejstvu aktivnih sila, koje je on shvatao kao fizičke i materijalne sile, i koje je nazvao "Ljubav" i "Mržnja" ili "Sklad" i "Zavada". Ljubav je ono što međusobno spaja čestice osnovnih elemenata, a Mržnja je sila koja ih opet razdvaja i tako izaziva prestanak bivstvovanja pojedinačnih stvari.

Prema Empedoklu, priroda prati kružni tok, tj. prolazi kroz periodične cikluse. Na početku svi su elementi međusobno pomešani, da bi se tek zatim – delovanjem Mržnje – razdvajali i formirali pojedinačne konkretne stvari kakve poznajemo. U početku je to, dakle, sveopšta mešavina zemlje, vode, vatre i vazduha. U tu mešavinu spolja prodire Mržnja, koja ih sve razdvaja i utiče da se formiraju pojedinačne stvari. Međutim, Ljubav ponovo počinje da deluje u pravcu ponovnog mešanja i spajanja različitih elemenata, sve dok se sve čestice ponovo ne pomešaju kao na početku. Tada ponovo počinje da deluje Mržnja, i ovaj se kružni tok stalno nastavlja, bez pravog početka i bez pravog kraja. Svet koji trenutno poznajemo, kaže Empedokle, nalazi se na sredini puta između prvobitne mešavine i potpune razdvojenosti elemenata.

Seoba duše[uredi - уреди]

U svojoj drugoj poemi, koja je nosila naziv Očišćenja (Καθαρμοί), opisao je Empedokle učenje o seobi duša, gde stoji pod jasnim uticajem orfičkih predanja i pitagorejskih učenja. On čak kaže: "Jer ja sam već jednom bio i dečak i devojčica, grm i ptica, i nema riba koja se praćaka u moru" (fr. 117). Tu, međutim, Empedokle kao da zapada u protivrečnost: jer ako su sva bića sastavljena od materijalnih čestica koje se prilikom smrti razdvajaju, i ako "krv oko srca jeste ljudsko mišljenje" (fr. 105), onda se u takvo shavatanje teško može uklopiti ideja o besmrtnosti duše.

Teorija saznanja[uredi - уреди]

Aristotel (De anim. 427a 21) kaže da Empedokle nije pravio nikakvu razliku između mišljenja i opažanja. Empedoklovo učenje o opažanju izlaže Teofrast (De sensu. 1 sq), a to je teorija koju Platon koristi u Timaju (Tim. 67c sq). Prema Empedoklu, prilikom čulnog opažanja dolazi do susreta između jednog elementa u nama i sličnog elementa izvan nas, jer spoznaje se tako da slično saznaje sličnim, slično privlači slično. Sve stvari ispuštaju izlučevine koje ulaze u naše čulne organe ako su pore odgovarajuće veličine, i tako dolazi do opažanja. Naše oko sastavljeno je od vatre i vode, pri čemu je vatra odvojena od vode membranama sačinjem od veoma sitnih pora koje sprečavaju da voda prodre unutra, a vatri dopuštaju da izađe napolje. Prema tome, kada gledamo, izlučevine iz stvari dopiru do našeg oka, a s druge strane, vatra iz našeg oka dospeva napolje da bi susrela predmet gledanja: tako ta dva činioca zajedno proizvode gledanje.

Vidi također[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]