Aristotel

Izvor: Wikipedia
Disambig.svg Za ostala značenja v. Aristotel (razvrstavanje).
Aristotel
Antička filozofija
Zapadna filozofija

Mramorna bista Aristotela. Rimska kopija grčkog originala koji je izvajao Lizip cca. 330. pne. Pokrivač od alabastera je suvremeni dodatak
Rođenje 384. pne.
Stageira, Halkidika
Smrt 322. pne.
Eubeja
Filozofija
Škola/Tradicija Peripatetička škola
Aristotelijanstvo
Glavni interesi fizika, metafizika, poezija, teatar, muzika, retorika, politika, vlast, etika, biologija, zoologija
Znamenite ideje
Inspiracija

Aristotel (grč. Ἀριστοτέλης[1]) (384. pne.-322. pne.)[2] bio je najsvestraniji i najučeniji grčki filozof koji se smatra jednim od najuticajnijih ličnosti antike.[3][4][5]

Aristotel je bio Grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke.[6] Njegov otac, Nicomachus, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proxenus od Atarneusa postao njegov startelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje tridest sedme godine (c. 347 BC). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muzuku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ukratko nakon Platoeve smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p.n.e.[4] Prema pisanju Encyclopædia Britannica, "Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje."[7]

Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova.

Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednjovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvjetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku.

Životopis Aristotela[uredi - уреди]

Aristotel se rodio 384. godine pne. u Stagiri na poluostrvu Halkidici. Njegov otac Nikomah bio je dvorski lekar makedonskoga kralja Aminte III. Neko vreme živeo je Aristotel na kraljevskom dvoru u Peli, a nakon očeve smrti u Stagiri. Godine 368-367. pne. došao je kao sedamnaestogodišnji mladić u Atinu, gde je stupio u Akademiju i ostao Platonov učenik punih dvadeset godina, tj. do smrti Platonove. U Akademiji je stekao temeljito poznavanje ne samo Sokratove i Platonove filozofske misli već i cele presokratovske filozofije. Njegov dugogodišnji boravak u Akademiji bio je ispunjen vrlo intenzivnim stvaralačkim radom. Prilično rano stekao je u Akademiji veliki ugled, pa je i sam postao učiteljem. Prema nekim vestima može se zaključiti da se nije u svim pitanjima slagao sa svojim učiteljem Platonom. Ipak među njima nije bilo ozbiljnijih razmirica ako se može suditi po Aristotelovim rečima u krasnoj elegiji Eudemu, gde kaže za Platona da je čovjek kojega zli ne smeju hvaliti, jer je svojim životom i učenjem prvi i jedini dokazao da čovek istovremeno postaje dobar i srećan.

Nakon Platonove smrti odlazi Aristotel s prijateljem Ksenokratom u grad As u Troadi k Hermiji koji je bio tiranin gradova Asa i Atarneja. S Hermijiom se sprijateljio već u Akademiji, ali je to prijateljstvo još jače učvrstio oženivši se njegovom rođakom Pitijavom. Nakon trogodišnjeg boravka kod Hermije odlazi Aristotel u Mitilenu na Lezbosu, odakle ga je 342. pne. pozvao makedonski kralj Filip II za vaspitača i učitelja sinu Aleksandru. U makedonskoj prestonici Peli predavao je Aleksandru političke i filozofske nauke. Njegov učiteljski rad prekinut je kad je Aleksandar stupio na presto. Aristotel se vraća u Stagiru, a odande se s mlađim prijateljem Teofrastom vratio u Atinu 335. pne., gde je osnovao svoju školu u Likeju, gimnaziji posvećenoj Apolonu Likeju. Učenici su se prozvali peripatetici (Περίπατητικοί) ili po tome što je Aristotel poučavao šetajući, ili pak po vrtu (περίπατος) u kojem je učio svoje učnike.[9]

Arislotelova škola stekla je brzo veliki glas i prestigla Akademiju. Dvanaestegošnji Aristotelov učiteljski rad u Likeju vrhunac je njegova filozofskog razvitka. To je vreme njegove pune zrelosti i samostalnosti, kada je napisao gotovo sva svoja glavna dela.[10]

Nakon Aleksandrove smrti pojačala se u Atini borba protiv makedonske prevlasti.[11] Aristotelu kao prijatelju makedonske kraljevske kuće i Antipatra, Aleksandrova namesnika, nije boravak u Atini bio više siguran. Priča se da je bio i optužen za bezbožništvo, ali se povukao u Halkidu na Eubeji, gde je 322. pne., iste godine kad i Demosten, umro od bolesti želuca. Ostavio je kćerku Pitijadu od prve žene Pitijade i sina Nikomaha od druge žene Herpilide koja je bila iz Stagire.

Aristotelovi spisi[uredi - уреди]

Aristotelova bista u Luvru
Glavni članak: Aristotelovi spisi

Dela: "Organon" (sakupljeni Aristotelovi logicki spisi), Poetika (O pesnickoj umetnosti), "Retorika", "Nikomahova etika" (Nikomah je bio njegov otac), "Politika", "Metafizika", "Fizika", "O dusi".

Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na "objektivno", jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge... Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao).

Logika[uredi - уреди]

Aristotel je smatrao da ljudsko mišljenje ne može odražavati objektivnu stvarnost niti spoznati objektivnu istinu, ako samo nije postavljeno na sigurne principe. Pokazuje da je metoda indukcije put do spoznaje, da se od pojedinačne stvari dođe do odredenog pojma. Kaže da svako živo biće ima sposobnost opažanja, ali ljudi se odlikuju još i time, da zamijećeno mogu zadržati u sjećanju. Dakle od zapažanja dolazi do sjećanja, odatle uslijed čestog ponavljanja – iskustvo o dotičnom predmetu, a samim iskustvom čovjek stječe praktično umiježe i znanje. Predmet opažanja je samo pojedinačno, a pojam, kao optše – odnosi se na mnoštvo pojedinačnog, i do njega se dolazi putem indukcije.

Medutim, spoznaja ne ostaje samo na pojmu, jer se pojmovi u nekom sudu mogu opet svrstati pod još opcenitije pojmove, čime Aristotel prelazi na učenje o kategorijama tj. o najopćenitijim predikatima. Aristotel ih je našao 10: supstancija, kvantiteta, kvaliteta, relacija, mjesto, vrijeme, položaj, posjedovanje, djelovanje i trpljenje. Da bi se ljudsko mišljenje moglo održati, ono mora imati osnovne principe, koji će biti opšte važeći i neće ih trebati dokazivati. Aristotel ih svodi na ova tri:

  • princip identiteta (sve što je istinito mora se potpuno samo sa sobom podudarati),
  • princip kontradikcije (nemoguće je da se jednome i istome na isti način jedno i isto određenje dodaje i ne dodaje),
  • te princip isključenja trećeg (između kontradiktornih stavova ne može biti trećeg).

Prema tome Aristotelova logika (on je zove analitika – vještina razdvajanja) nije sama sebi svrha, niti se bavi praznim apstrakcijama, nego polazi od realnog, pojedinačnog predmeta, i proučava kako se on spoznaje u sadržajnom mišljenju. Dosljedno tome, Aristotel kaže, da je objekt opažanja postojao prije samog opažanja te da ce on i dalje postojati ako se to opažanje ukine. Stoga sudovi mogu biti pozitivni (istiniti) i negativni (lažni). Takoder je moguće iz opšteg, deduktivnim putem, doći do pojedinačnog, što se najbolje vidi u silogizmu:

„Ako se A iskazuje o svakom B i B iskazuje o svakom C, onda se A iskazuje o svakom C.“

Silogističkom formom zaključivanja se dva stava tzv. premise dovode u medusobni odnos, te se izvodi treci stav tzv. zakljucak. Aristotel svugdje upotrebljava cetiri osnovne poznate vrste stavova:

  • A – univerzalno pozitivan
  • E – univerzalno negativan
  • I – partikularno pozitivan
  • O - partikularno negativan.

S obzirom na ovo može se reci daj je Aristotelova logika ustvari teorija odnosa A, E, I i O. Aristotel takoder smatra, da dijalekticki zakljucak, zakljucak iz vjerojatnih premisa, nije ni istinit ni lažan, vec vjerojatan, ali ima svoju vrijednost jer postavljanjem suprotnih teza vrši kontrolu samog mišljenja i njegovih tvrdnji.

Pored dijalektickog zakljucka, postoji još i sofisticki koji je prema Aristotelu obmanjujuci, jer je izveden iz pogrešnih premisa. Istice da dijalekticar nije svjestan svojih pogrešaka, dok sofist je. Uz te dvije vrste zakljucka postoje i naucni zakljucci, koji služe u znanosti kao sigurno sredstvo za stjecanje novih spoznaja. Iako je Aristotelova logika, logika pojmova, on je poznavao i neke zakone logike stavova, kao npr. zakon kontrapozicije:

„Kada se dvije pojave odnose jedna prema drugoj da, ako je jedna, onda je nužno i druga, onda ako nema druge, nema ni prve.“

Vrijednost i znacaj Aristotelove logike je jedinstvena, kako u povijesti tako i danas, te možemo reci da je ona ispunila svoj zadatak jer je postala sigurno sredstvo za ispitivanje tvrdnji i dokaza.

Metafizika[uredi - уреди]

Prvobitna je metafizika bila tematski orijentirana na nadosjetilni svijet, te je predstavljala čistu teologiju. To je bila nauka o čistom, savršenom bitku i o najvišem Dobru, a kasnije postaje učenje o svim vrstama i značenjima bitka, odnosno opća nauka o biću kao biću i o čulnim stvarima. Kod Aristotela postoje 4 dijela metafizike, a to su ontologija (naoka o biću kao biću), psihologija ( nauka o biću u odnosu na ljudsku dušu), kozmologija ( biće u odnosu na svijet) i teologija ( biće u odnosu na božansko). Nazivi za metafiziku su varirali, ovisno o izdanjima, često je korišten termin "prva filozofija" (filosofia prota), sofia (mudrost) ili teolog

Etika[uredi - уреди]

Aristotel, za razliku od Platona, cijeni umjetnost a naročito grčke tragedije jer etički djeluju na gledaoca (tvorac je termina katarza-pročišćenje putem straha i sažaljenja). Za Aristotela, najveće dobro je sreća. Ona zavisi od naših umnih sposobnosti. Tvrdio je da je najveća vrlina sredina između dvije krajnosti. Učenje o vrlini Aristotel je izložio u svom djelu Nikomahova etika gdje je polazio od onoga u čemu se svi ljudi slažu, a to je da je cilj ljudskog života ili blaženstvo, koje nije površni hedonizam, niti materijalno bogatstvo ili slava, već je sreća ili blaženstvo - dobro po sebi ili samovrijednost. Aristotel je tvrdio da je čovjek po prirodi političko biće (zoon politikon) i da svoju suštinu izražava tek u zajednici. Vrline je podijelio u dvije kategorije. Prva su etičke (praktičke) vrline, a druge dijanoetičke. Za prve je karakteristično to da se one temelje na sredini, tipa hrabrost koja je sredina između plašljivosti i potpune nesvjesnosti opasnosti. Dijanoetičkih vrlina ima 5: episteme(znanje), sofia (mudrost), tehne (vještina), nus (razum) i fronesis (životna mudrost).

Politička filozofija[uredi - уреди]

Glavni članak: Politika (Aristotel)

Aristotel je podijelio državne oblike na osnovne dvije grupe: dobre i loše. Dobre oblike predstavljaju:

Loše oblike predstavljaju:

Razlika između Platonove i Aristotelove države[uredi - уреди]

Platon je u svojoj "Državi" pokušao da formuliše apsolutno najbolju državu, dok je Aristotel uočio da ne postoji apsolutno najbolja država već samo relativno najbolja država u odnosu na postojeće stanje. pak kako ne bi došlo do zabune i Aristotel je stvorio svoju sliku koja je predstavljala "Aristotelovu najbolju državu" međutim bazirala se na realnim principima za razliku od Platonove, on svoju državu objašnjava kao onu koja stoji između Platonova komunizma i principa laissez-faire krajnjeg individualizma.Platonova idealna država ima tri staleža (filozofi, vojnici, robovi), dok Aristotelova ima dva staleža i to: upravljački stalež i stalež robova. Aristotel je pogrešno formulisao početnu premisu o robovima a to je da su oni takvi po svojoj prirodi, dok su u stvarnosti oni takvi zato što ih takvim čini društvo. U samoj toj tvrdnji Aristotel je formulisao i rasnu teoriju društva.

Aristotel je bio realniji od Platona iz razloga što se zalagao za državu po uzoru na Atinu. On je proučavao postojeće ustave grčkih država i iz njih izvlačio zaključke. Aristotel je, također, državu prikazivao u organicističkom obliku.

Reference[uredi - уреди]

  1. "Aristotle" entry in Collins English Dictionary, HarperCollins Publishers, 1998.
  2. That these undisputed dates (the first half of the Olympiad year 384/383 BC, and in 322 shortly before the death of Demosthenes) are correct was shown already by August Boeckh (Kleine Schriften VI 195); for further discussion, see Felix Jacoby on FGrHist 244 F 38. Ingemar Düring, Aristotle in the Ancient Biographical Tradition, Göteborg, 1957, p. 253.
  3. "Biography of Aristotle". Biography.com. http://www.biography.com/people/aristotle-9188415?page=1#early-life. pristupljeno 12 March 2014. 
  4. 4.0 4.1 Bertrand Russell, A History of Western Philosophy, Simon & Schuster, 1972.
  5. Encyclopædia Britannica (2008). The Britannica Guide to the 100 Most Influential Scientists. Running Press. str. 12. ISBN 9780762434213. 
  6. McLeisch, Kenneth Cole (1999). Aristotle: The Great Philosophers. Routledge. str. 5. ISBN 0-415-92392-1. 
  7. Encyclopædia Britannica (2008). The Britannica Guide to the 100 Most Influential Scientists. Running Press. str. 12. ISBN 9780762434213. 
  8. Barnes 2007, p. 6.
  9. Carnes Lord, introduction to The Politics by Aristotle (Chicago: University of Chicago Press, 1984).
  10. See Shields, C., "Aristotle's Philosophical Life and Writings" in The Oxford Handbook of Aristotle (Oxford University Press, 2012), Düring, I., Aristotle in the Ancient Biographical Tradition (Göteborg, 1957) is a collection of [an overview of?] ancient biographies of Aristotle.
  11. Aristotle's Will, Aufstieg und Niedergang der römischen Welt by Hildegard Temporini, Wolfgang Haase.

Literatura[uredi - уреди]

  • J. L. Ackrill (1997). Essays on Plato and Aristotle, Oxford University Press, USA.
  • Ackrill, J. L. (1981). Aristotle the Philosopher. Oxford and New York: Oxford University Press. 
  • Adler, Mortimer J. (1978). Aristotle for Everybody. New York: Macmillan.  A popular exposition for the general reader.
  • Ammonius (1991). Cohen, S. Marc; Matthews, Gareth B. ur. On Aristotle's Categories. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 0-8014-2688-X. 
  • Aristotle (1908–1952). The Works of Aristotle Translated into English Under the Editorship of W. D. Ross, 12 vols. Oxford: Clarendon Press.  These translations are available in several places online; see External links.
  • Bakalis Nikolaos. (2005). Handbook of Greek Philosophy: From Thales to the Stoics Analysis and Fragments, Trafford Publishing ISBN 1-4120-4843-5
  • Barnes J. (1995). The Cambridge Companion to Aristotle, Cambridge University Press.
  • Bocheński, I. M. (1951). Ancient Formal Logic. Amsterdam: North-Holland Publishing Company. 
  • Bolotin, David (1998). An Approach to Aristotle's Physics: With Particular Attention to the Role of His Manner of Writing. Albany: SUNY Press. A contribution to our understanding of how to read Aristotle's scientific works.
  • Myles Burnyeat et al. (1979). Notes on Book Zeta of Aristotle's Metaphysics. Oxford: Sub-faculty of Philosophy.
  • Cantor, Norman F.; Klein, Peter L., ur. (1969). Ancient Thought: Plato and Aristotle. Monuments of Western Thought. 1. Waltham, Mass: Blaisdell Publishing Co.. 
  • Chappell, V. (1973). Aristotle's Conception of Matter, Journal of Philosophy 70: 679–696.
  • Code, Alan. (1995). Potentiality in Aristotle's Science and Metaphysics, Pacific Philosophical Quarterly 76.
  • Ferguson, John (1972). Aristotle. New York: Twayne Publishers. 
  • De Groot, Jean (2014). Aristotle's Empiricism: Experience and Mechanics in the 4th Century BC, Parmenides Publishing, ISBN 978-1-930972-83-4
  • Frede, Michael. (1987). Essays in Ancient Philosophy. Minneapolis: University of Minnesota Press.
  • Fuller, B.A.G. (1923). Aristotle. History of Greek Philosophy. 3. London: Cape. 
  • Eugene Gendlin (2012). Line by Line Commentary on Aristotle's De Anima, Volume 1: Books I & II; Volume 2: Book III. Spring Valley, New York: The Focusing Institute. Available online in PDF.
  • Gill, Mary Louise. (1989). Aristotle on Substance: The Paradox of Unity. Princeton: Princeton University Press.
  • Guthrie, W. K. C. (1981). A History of Greek Philosophy, Vol. 6. Cambridge University Press. 
  • Halper, Edward C. (2009). One and Many in Aristotle's Metaphysics, Volume 1: Books Alpha – Delta, Parmenides Publishing, ISBN 978-1-930972-21-6.
  • Halper, Edward C. (2005). One and Many in Aristotle's Metaphysics, Volume 2: The Central Books, Parmenides Publishing, ISBN 978-1-930972-05-6.
  • Terence Irwin (1988). Aristotle's First Principles. Oxford: Clarendon Press, ISBN 0-19-824290-5.
  • Jaeger, Werner (1948). Robinson, Richard. ur. Aristotle: Fundamentals of the History of His Development (2nd izd.). Oxford: Clarendon Press. 
  • Alberto Jori. (2003). Aristotele, Milano: Bruno Mondadori Editore (Prize 2003 of the "International Academy of the History of Science") ISBN 88-424-9737-1.
  • Kiernan, Thomas P., ur. (1962). Aristotle Dictionary. New York: Philosophical Library. 
  • Knight, Kelvin. (2007). Aristotelian Philosophy: Ethics and Politics from Aristotle to MacIntyre, Polity Press.
  • Lewis, Frank A. (1991). Substance and Predication in Aristotle. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Lloyd, G. E. R. (1968). Aristotle: The Growth and Structure of his Thought. Cambridge: Cambridge Univ. Pr., ISBN 0-521-09456-9.
  • Lord, Carnes. (1984). Introduction to The Politics, by Aristotle. Chicago: Chicago University Press.
  • Loux, Michael J. (1991). Primary Ousia: An Essay on Aristotle's Metaphysics Ζ and Η. Ithaca, NY: Cornell University Press.
  • Maso, Stefano (Ed.), Natali, Carlo (Ed.), Seel, Gerhard (Ed.). (2012) Reading Aristotle: Physics VII.3: What is Alteration? Proceedings of the International ESAP-HYELE Conference, Parmenides Publishing. ISBN 978-1-930972-73-5
  • McKeon, Richard (1973). Introduction to Aristotle (2d izd.). Chicago: University of Chicago Press. 
  • Owen, G. E. L. (1965c). "The Platonism of Aristotle". Proceedings of the British Academy 50: 125–150.  [Reprinted in J. Barnes, M. Schofield, and R. R. K. Sorabji, eds.(1975). Articles on Aristotle Vol 1. Science. London: Duckworth 14–34.]
  • Pangle, Lorraine Smith (2003). Aristotle and the Philosophy of Friendship. Cambridge: Cambridge University Press. Aristotle's conception of the deepest human relationship viewed in the light of the history of philosophic thought on friendship.
  • Plato (1979). Allen, Harold Joseph; Wilbur, James B. ur. The Worlds of Plato and Aristotle. Buffalo: Prometheus Books. 
  • Reeve, C. D. C. (2000). Substantial Knowledge: Aristotle's Metaphysics. Indianapolis: Hackett.
  • Rose, Lynn E. (1968). Aristotle's Syllogistic. Springfield: Charles C Thomas Publisher. 
  • Ross, Sir David (1995). Aristotle (6th izd.). London: Routledge.  A classic overview by one of Aristotle's most prominent English translators, in print since 1923.
  • Scaltsas, T. (1994). Substances and Universals in Aristotle's Metaphysics. Ithaca: Cornell University Press.
  • Strauss, Leo (1964). "On Aristotle's Politics", in The City and Man, Chicago; Rand McNally.
  • Swanson, Judith (1992). The Public and the Private in Aristotle's Political Philosophy. Ithaca: Cornell University Press. 
  • Taylor, Henry Osborn (1922). "Chapter 3: Aristotle's Biology". Greek Biology and Medicine. Arhivirano iz originala 11 February 2006. https://web.archive.org/web/20060327222953/http://www.ancientlibrary.com/medicine/0051.html. 
  • Veatch, Henry B. (1974). Aristotle: A Contemporary Appreciation. Bloomington: Indiana U. Press.  For the general reader.
  • Woods, M. J. (1991b). "Universals and Particular Forms in Aristotle's Metaphysics". Aristotle and the Later Tradition. Oxford Studies in Ancient Philosophy. Suppl. str. 41–56. 
  • John Lloyd Ackrill: Aristoteles. Eine Einführung in sein Philosophieren. De Gruyter, Berlin 1985, ISBN 3-11-008915-7 (knappe Einführung vor allem in die theoretische Philosophie)
  • Jonathan Barnes: Aristoteles. Eine Einführung. Reclam, Stuttgart 1999 [1982], ISBN 3-15-008773-2. (knappe Einführung; Biographisches und Naturwissenschaftliches relativ ausführlich, wenig zur praktischen Philosophie)
  • Thomas Buchheim: Aristoteles. Herder, Freiburg i. Br. 1999, ISBN 3-451-04764-0. (Einführung mit Schwerpunkt auf dem Organon, der Naturphilosophie und Metaphysik; wenig praktische Philosophie, keine Rezeption; kommentierte Bibliografie)
  • Wolfgang Detel: Aristoteles. Reclam, Leipzig 2005, ISBN 3-379-20301-7. (Einführung mit hohem systematischem Anspruch, insbesondere zu Wissenschaftstheorie und Metaphysik; Kapitel zum Neoaristotelismus des 20. Jahrhunderts)
  • Otfried Höffe: Aristoteles. 3. Auflage. Beck, München 2006, ISBN 3-406-54125-9. (Biographisches, praktische Philosophie und Rezeption ausführlich; Bezüge zu anderen Epochen, insbesondere der Neuzeit)
  • Christof Rapp: Aristoteles zur Einführung. 4. Auflage. Junius, Hamburg 2012, ISBN 978-3-88506-690-3. (singuläre Darstellung der Handlungstheorie, der Semantik, Dialektik und Rhetorik sowie Ontologie; nichts zur Person; hilfreiche, thematisch gegliederte Bibliografie)
  • Christopher Shields: Aristotle. Routledge, New York 2007, ISBN 978-0-415-28332-8. (umfangreiche thematisch gegliederte Einführung) (Review)
  • Wolfgang Welsch: Der Philosoph: Die Gedankenwelt des Aristoteles. Fink (Wilhelm), München 2012, ISBN 978-3-7705-5382-2
  • Ingemar Düring: Aristoteles. Darstellung und Interpretation seines Denkens. Winter, Heidelberg 1966
  • Hellmut Flashar: Aristoteles. In: Hellmut Flashar (Hrsg.): Grundriss der Geschichte der Philosophie. Die Philosophie der Antike, Band 3: Ältere Akademie, Aristoteles, Peripatos. 2. Auflage. Schwabe, Basel 2004, ISBN 3-7965-1998-9, S. 167–492
  • Hellmut Flashar: Aristoteles: Lehrer des Abendlandes, München : Beck, 2013, ISBN 978-3-406-64506-8
  • William K. C. Guthrie: A History of Greek Philosophy. Bd. 6: Aristotle. An Encounter. Cambridge University Press, Cambridge 1981, ISBN 0-521-23573-1. (sehr gut lesbar, aber nichts zur Logik)
  • John M. Rist: The Mind of Aristotle: A Study in Philosophical Growth. University of Toronto Press, Toronto 1989, ISBN 0-8020-2692-3 (behandelt die Entwicklung von Aristoteles’ Denken)
  • William David Ross: Aristotle. 6. Auflage. Routledge, London 1995, ISBN 0-415-32857-8. (solide und ausführliche Darstellung, besonders für Naturphilosophie und Biologie wertvoll)
  • Christian Jung: Die doppelte Natur des menschlichen Intellekts bei Aristoteles. Königshausen&Neumann, Würzburg 2011, ISBN 978-3-8260-4407-6. (grundlegend zur Lehre vom aktiven und passiven Intellekt)
  • Georgios Anagnostopoulos (Hrsg.): A Companion to Aristotle. Wiley-Blackwell, Malden 2009, ISBN 978-1-4051-2223-8.
  • Jonathan Barnes (Hrsg.): The Cambridge Companion to Aristotle. Cambridge University Press, Cambridge 1995, ISBN 0-521-41133-5 (gute Einführung mit einer umfangreichen, thematisch gegliederten Bibliografie)
  • Otfried Höffe (Hrsg.): Aristoteles-Lexikon. Kröner, Stuttgart 2005, ISBN 3-520-45901-9 (Rezension)
  • Olof Gigon u. a.: Aristoteles/Aristotelismus. In: Theologische Realenzyklopädie. Band 3, de Gruyter, Berlin 1978, ISBN 3-11-007462-1, S. 726–796, hier: 760–796.
  • François Queyrel u. a.: Aristote de Stagire. In: Richard Goulet (Hrsg.): Dictionnaire des philosophes antiques. Band Supplément, CNRS Éditions, Paris 2003, ISBN 2-271-06175-X, S. 109–654.
  • Christoph Horn, Ada Neschke-Hentschke (Hrsg.): Politischer Aristotelismus. Die Rezeption der aristotelischen Politik von der Antike bis zum 19. Jahrhundert. Metzler, Stuttgart 2008, ISBN 978-3-476-02078-9.
  • Joachim Knape, Thomas Schirren (Hrsg.): Aristotelische Rhetorik-Tradition. Franz Steiner, Stuttgart 2005, ISBN 3-515-08595-5.
  • Cees Leijenhorst u. a. (Hrsg.): The Dynamics of Aristotelian Natural Philosophy from Antiquity to the Seventeenth Century. Brill, Leiden 2002, ISBN 90-04-12240-0 (Medieval and Early Modern Science Band 5)
  • Jürgen Wiesner (Hrsg.): Aristoteles. Werk und Wirkung. Band 2: Kommentierung, Überlieferung, Nachleben. De Gruyter, Berlin 1987, ISBN 3-11-010976-X.
  • Paul Moraux: Der Aristotelismus bei den Griechen. 3 Bände, de Gruyter, Berlin 1973–2001.
  • Richard Sorabji (Hrsg.): Aristotle Transformed. The ancient commentators and their influence. Duckworth, London 1990, ISBN 0-7156-2254-4.
  • Edward Grant: Das physikalische Weltbild des Mittelalters. Artemis, Zürich 1980, ISBN 3-7608-0538-8.
  • Ludger Honnefelder u. a. (Hrsg.): Albertus Magnus und die Anfänge der Aristoteles-Rezeption im lateinischen Mittelalter. Aschendorff, Münster 2005, ISBN 3-402-03993-1.
  • Thomas Buchheim u. a. (Hrsg.): Kann man heute noch etwas anfangen mit Aristoteles? Meiner, Hamburg 2003, ISBN 3-7873-1630-2.

Vanjske veze[uredi - уреди]

Wikisource-logo.svg Wikizvor ima izvorni tekst na temu: Author:Aristotle
Wikibooks-logo.svg Wikiknjige imaju materijala na temu: no
Kolekcije radova