Plotin

Izvor: Wikipedia
Plotin

Plotinova bista
Generalno
Puno ime Plotin
Rođenje Likopolj, 204.
Smrt Kampanija, 270.
Rad
Epoha Pozna antika
Regija Helenistička filozofija
Škola / tradicija neoplatonizam
Glavni interesi etika, metafizika, mistika
Značajne ideje Jedno, emanacija, hipostaza, duša sveta, ekstaza, jednost
Influencija Platon, Amonije Sakas
Influencirao Porfirije, Avgustin Aurelije, Pseudo-Dionisije, Maksim Ispovednik, Eriugena, Avicena, Avicebron, Majstor Ekhart

Plotin (grčki: Πλωτίνος, latinski: Plotinus) (204-270) je bio helenistički filozof iz 3. veka koji se smatra začetnikom novoplatonizma.

Plotinova filozofija emanacionizma govorio o Jednom (hen), kao iskonu bića iz kojeg isticanjem (emanacijom) nastaju duh (nus), duša (psihe) i na posletku tvar (hile), koja je potpuno odsustvo bića, nebiće. Smisao filozofije je povratak čoveka svome iskonu, što podrazumeva put povratka od mnoštva ka jednosti. Vrhunac ovog puta ushođenja je ekstaza, mistično istupanje iz sebe kojim čovek prevazilazi odeljenu svest i stapa se sa Jednim.

Plotinovi spisi su nadahnjivali pokolenja helenskih, hrišćanskih, jevrejskih i islamskih filozofa i mistika.

Život[uredi - уреди]

Plotin je rođen u Likopolisu blizu Aleksandrije u Egiptu oko 204. godine.[1] Studirao je filozofiju u Aleksandriji, posećujući mnoga poredavanja, nezadovoljan što ne može naći pravog filozofa. Sa dvadeset i osam godina posetio je Amonija Sakasa, koji vide šta Plotin traži, i nakon prvog predavanja Plotin shvati da je to i našao, i osta kod Amonija punih jedanaest leta.[1]

Sa svojih trideset i devet godina, kada je car Gordijan III 243. godine poveo rat protiv Persijanaca, Plotin mu se pridružio kako bi upoznao persijsku i indijsku filozofiju.[1] Međutim, početkom 244. godine, Persijanci su Faludže porazili Rimljane, car Gordijan je ubijen. Nakon sklapanja mira sa Šapurom I, rimska vojska se povlači prema Rimu, gde stiže sredinom 244. godine.

Sa četrdeset godina, Plotin stiže u Rim, gde osniva svoju filozofsku školu.[2] Tu stiče mnoge učenike, poput Porfirija, Amelija, Kastrikusa Firmusa, Evstohija Aleksandrijskog, kao i nekoliko rimskih senatora koji su se okrenuli filozofiji poput Marcelija Orontija (Marcellus Orontius) Savinija (Sabinillus) i Rogantijana (Rogantianus). Plotin je nameravao da ostvari ideju Platonove Države i podigne idealni filozofski grad koji bi u čast svog velikog učitelja nazvao Platonopolis. Rimski car Galijen mu je čak izdao dozvolu da na ruševinama jednog grada u Kampanji osnuje filozofski grad, međutim, ljudi s dvora su uspeli sprečili Plotinov poduhvat, onemogućivši osnivanje Platonopolisa.[3]

Plotin je bio blaga pogleda, prijateljski nastrojen prema svima.[4] On je bio asketska priroda, mistik koji u religioznoj ekstazi vidi najvišu vid ljudske spoznaje. Prema svedočanstvu njegovog učenika i biografa Porfirija, Plotin je u njegovom prisustvu »neizrecivi cilj«, odnosno mističku ekstazu, dosegao četiri puta.[5] Pred kraj života, delomično slep, većinu vremena je posvećivao meditaciji. Svom silom je težio božanskom i želio se osloboditi zemaljskih opterećenja.[1] Umro je oko 270. godine na dobru jednog svog učenika u Kampaniji u Italiji.[2] Njegove poslednje reči pred smrt, namenjene prijatelju lekaru Eustohiju, bile su:

"Pokušaj boga u sebi dovesti do božanskog u svemu.[6]"


Učenje[uredi - уреди]

Plotin sa učenicima.

Plotin se smatra osnivačam i najvažnijim misliocem neoplatonizma. Bio je ponajviše pod uticajem Platona, ali u njegovoj filozofiji takođe ima raznih aristotelovskih, stoičkih, gnostičkih i mističkih elemenata.[3] Njegov filozofski sistem se često naziva sistem emanacija (isijavanja).

Plotin je koristio pojam hipostaza za označavanje supstancija, odnosno stupnjeva bića.[7] U celini postojećeg, Plotin razlikuje sledeće hipostaze[8]:

  • Jedno (hen), neizrecivo i sveprisutno, kao iskon svega;
  • duh ili um (nus), koji sadrži ideje, odnosno forme svega;
  • duša (psiha), koja obuhvata dušu sveta i pojedinačne duše živih bića; ona je veza duhovnog i materijalnog sveta, ona oživljava tvar;
  • tvar ili materija (hile), koja nije hipostaza, budući da ničemu nije podloga; sama je bezoblična, a oblikuje je duša.

Svaka hipostaza je utemeljena u višoj, a jedina koja je utemeljena u sebi samoj jeste najviša – Jedno. Isticanje ili isijavanje (lat. emanacija) je proces koji teče odozgo prema dole, od jednog ka tvari.

Jedno[uredi - уреди]

Glavni članak: Jedno

Plotin je poistovetio Jedno (Hen) sa dobrotom i bitkom, stavljajući ga iznad svih određenih bića i misli kao poslednji i neizrecivi iskon svega postojećeg.[9] Pošto je Jedno iznad razuma, filozofija ne može pozitivno odrediti šta ono jeste, a znanje i pojmovno mišljenje ne mogu ga obuhvatiti. Jedno je neodređeno i teško mu je pridati bilo koji atribut, osim da postoji i da sve što postoji po njemu postoji.

"Iako je priroda Jednog izvor svih stvari, ono nije ni jedna od njih. Nije ni nešto, ni kakvoća, ni količina, ni duh, ni duša ... Pravo govoreći, ne može se nazvati ni ovako ni onako, nego mi, koji izvana obilazimo oko Jednog, želimo izraziti šta doživljavamo, čas bliže čas dalje, usled poteškoća što se Jedno ne može dokučiti znanjem kao ostali pojmovi, već prisustvom, koje je vrednije od znanja ... Jer ono zaista nije daleko ni od koga, a opet je daleko od sviju, te iako je prisutno, prisutno je samo za one koji ga primaju i koji su spremni da se priljube, prihvate i osete ga srodnošću unutrašnje sile.[10]"


Emanacije Jednog[uredi - уреди]

Glavni članak: Emanacija

Jedno emanira (lat. emanare - isticati, isijavati, izlivati) iz sebe niže stupnjeve bića. Jedno se poredi sa suncem, koje neprestano isijava svetlost, čime ništa ne gubi. Pa ipak, isijavanje (emanacija) je slabijeg intenziteta što se više udaljuje od izvora. Kao što su stvari udaljenije od svetla sve slabije obasjane izvornim sjajem, tako biće udaljeno od Jednog sve manje jeste, dok je na krajnjem stupnju materija, koja je potpuno odsustvo bića, nebiće. Otuda postupnost opadanja u prirodi, i nastanak zla.

Duh[uredi - уреди]

Glavni članci: Nus, Duh, i Um

Nus (duh ili um) je Jedno koje se očituje u umovanju. Um može misliti jedno samo u razlici spram njega samoga, čime nastaje dvojstvo. Tako iz Jednog proizlazi um (nous) kao prvo dvojstvo.[2] Ta prva emanacija sadrži ideje, odnosno forme svega.

Duša[uredi - уреди]

Glavni članci: Duša i Duša sveta
Prema Plotinu, duša sveta prožima čitav svemir.

Duša sveta (psihe), koja prožima čitav svemir, je izvor nastanka svih pojedinačnih duša. Ona je za Plotina treća hipostaza koja proizvodi život svih stvari, uređuje ih i njima vlada.[1] Okrenuta ka unutra, upravljena je na više sfere duha, a okrenuta spoljašnjem, emanira svoje najniže sfere. Tako duša stvara i materiju koja nema svoje nezavisne realnosti. Sve dok duša živi u čistom svetu biti, ona se ne odvaja od drugih duša; ali čim postane vezana uz jedno telo, upravljajući onim što je niže od nje, odvaja se od drugih bestelesnih duša. Tako duša, osim u malog broja ljudi, postaje sve više vezana uz telo.[3]

"Telo pomračuje istinu, ali tamo (u onostranosti) sve stoji jasno i odvojeno.[3]"


Duša u čoveku svojim višim delovima dotiče duhovnu oblast, a nižim čulnu. Čovek je biće na sredini svetova, koga njegova priroda vuče i ka materijalnom i ka duhovnom svetu. Čovek se može kretati gore ili dole po lestvici bivanja. Krećući se prema gore, ka Jednom, čovek postaje bolji, a ako ide nadole, ka materiji, postaje zao. Što se duša više razvija prema večnom životu, ona će se sve manje sećati ovozemaljskog života; prijatelji i porodica će postepeno biti zaboravljeni, sve dok više ništa ne budemo znali o stvarima ovoga sveta, nego ćemo samo posmatrati duhovnu sferu. Međutim, ako je duša bila grešna, nakon smrti mora da uđe u drugo telo, jer pravda zahteva da bude kažnjena. Plotin daje ovaj primer:

"Ako ste u ovome životu ubili svoju majku, vi ćete u idućem životu biti žena i vas će ubiti vaš sin."


Tvar[uredi - уреди]

Glavni članak: Tvar

Tvar (ili materija, gr. hile) je ono najniže u procesu emanacije. Sama je bezoblična, a oblikuje je duša. Materija nije hipostaza, budući da ničemu nije podloga. U vidu mnoštva pojedinačnih telesnih stvari, ona je najudaljenija od istinskog bivstva, kraj procesa emanacije, odsustvo bića, nebiće, tama, zlo.

Povratak Jednom[uredi - уреди]

Glavni članci: Ekstaza i Jednost

Za Plotina, smisao filozofije nije puka spoznaja već povratak svom počelu. Metafizika nam otkriva put isijavanja - silazak od Jednog k mnoštvu postojećih bića, a etika nas uči putu povratka - usponu k Jednom. Put povratka podrazumeva usavršavanje vrline, napredovanje u samospoznaji i očišćenje (katarza) od materijalnih stvari, pri čemu dolazi do oduhovljenja duše.

Duh kontemplacije, skulptura.
Duša u svom kretanju prema sebi, odnosno istinskoj samospoznaji, ne samo osvešćuje svoje sopstveno ishodište, već ona postaje duhom.
 
— Eneade VI, 7, 35. 4

Čovek svojim nastojanjem da se uzdigne do Jednog kao izvora istine, dobrote i lepote, prelazi povratni put od tame ka svetlosti. Umovanje o isijavanju bića jeste vraćanje, uspinjanje po hipostazama, koje dovodi do preobražaja čoveka.[2]

"Uzdižući se, duša ne teži postati nešto što već nije, različito od sebe; nego radije se vraća sama sebi. Onda kada biva sama u sebi, a ne u nižem biću, prisutna je u Jednom."


Sozercanje Jednog je moguće samo kada čovek i sam postane jedan iz mnoštva.[11] Put povratka je kretanje od složenosti ka prostoti, od podeljenosti ka jednosti. Jednost nastaje kada se sozercatelj toliko poistoveti sa sozercanim, da iščezava svaka dvojstvenost i s njim postaje jedno. Vrhunac ushođenja je ekstaza, odnosno mistično istupanje kojim čovek prevazilazi odeljenu svest o sebi i stapa se sa Jednim.

Često se to događalo, dolazio sam sebi osećajući kako istupam iz tela. Iako odvojen od drugih stvari, usredsređen na sebe vidim lepotu koja je veličanstvena. A onda sam, više nego ikad, postajao svestan svoga jedinstva s uzvišenim poretkom; moja aktivnost je najviši stupanj života, ja postajem jedno s božanskim; ustaljujem se u njemu time što sam dostigao tu aktivnost ... Pa ipak, dolazi trenutak spuštanja ... i posle ovoga boravka u božanstvu ja se pitam kako se to dogodilo da sam se sad spustio, i kako je duša uopšte mogla da uđe u moje telo.
 
— Eneade, IV, 8, 1

Dela[uredi - уреди]

Porfirije i Plotin na srednjevekovnom rukopisu.

Plotin je podučavao pretežno usmeno pa se ne može sa sigurnošću utvrditi originalnost svih spisa koji mu se pripisuju.

Njegov učenik Porfirije je sakupio i izdao 54 njegova predavanja, obuhvativši ih u šest knjiga, svaka s po devet poglavlja, koje je nazvao Eneade (devetnice). Eneade počinju etičkim poglavljem, druga i treća Eneada se bave filozofijom prirode, četvrta knjiga govori o duši, peta o duhu i onostranom, a posljednja se bavi Jednim.

Uticaji[uredi - уреди]

Među Plotinovim učenicima nalaze se Porfirije, Apulej, Jamblih, Julijan Apostata, Temistije, Simplikije, Makrobius, Proklo, i Hipatija koja je stradala od ruku hrišćanskih fanatika 415. godine.[1]

Plotinovo učenje je narednih vekova uticalo na pokolenja duhovnih mislioca, među kojima su i Avgustin, Pseudo-Dionisije, Maksim Ispovednik, Avgustin, Eriugena, Avicena, Algazel, Avicebron, Majstor Ekhart, Nikola Kuzanski, Đordano Bruno, Herder, Jakobi, Šeling, Gete, Novalis. Plotin je znatno uticao i na hrišćanstvo.[3]

Napomene[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 Neoplatonist Plotin
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 Franci Zore, Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 Plotin iz Likopolisa, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  4. Porfirije, Plotinov život
  5. Porfirije, Plotinov život 23, 16
  6. Porfirije, Vita Plotini, 2, str. 26–27.
  7. Franci Zore, Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu
  8. Emanacija, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  9. Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica: jedno), Plato, Beograd 1997.
  10. Navedeno prema: B. Bošnjak, Filozofija od Aristotela do renesanse i odabrani tekstovi filozofa, str. 182-183.
  11. Ilarion Alfejev, Očišćenje i ozarenje

Vidi još[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]

  • ((en)) Plotinus (Stanford Encyclopedia of Philosophy)
  • ((en)) Plotinus (Internet Encyclopedia of Philosophy)
  • ((en)) Plotinus