Duša

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Disambig.svg Ukoliko ste tražili naseljeno mesto u Francuskoj, v. Duša (Francuska).

Duša (grč. psihe lat. anima) jest entitet za koji se, u mnogim verskim i filozofskim tradicijama, pretpostavlja da postoji samo u živim bićima.[1] Duša je ono što čini život, princip života, znak života, ono što se samo sobom pokreće.[2]

Vaganje duša umrlih u egipatskoj mitologiji

Postoje različita verovanja o postojanju duše, o njenom odnosu prema tvari, o tome da li se radi o jednoj sveopštoj duši ili ih ima više, o tome kako se duša odnosi prema telu i psihološkim procesima, o poreklu i sudbini ljudske duše, uključujući i njeno prethodno postojanje i besmrtnost.[3]

Neke tradicije ne prave razlikovanje između ljudske duše i duha, pa se ta dva termina često koriste kao sinonimi.

Duša u religiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Hrišćanstvo uzima u obzir da je na početku sve stvoreno kao "dobro", dakle duša (duh) je dobra, besmrtna i učestvovuje u spasenju. Ljudske duše nakon smrti idu u raj ili pakao. Rimokatolička crkva veruje i u postojanje čistilišta.[3]

Čovek se, prema učenju Svetog pisma, sastoji iz tela i duše (Post. 2,7 ; Mt. 10,28), koja oživljava telo, nadahnjuje ga. Zato dušu u Bibliji često nazivaju dahom života, duhom života ili duhom. Duša ne potiče od tela, već predstavlja posebnu snagu, koja ima svoj izvor u Bogu. Dušu imaju i životinje. Dušu životinja stvorio je Bog iz onih početaka koji su bili u samoj tvari, mada su predstavljali nešto različito od nje (Post. 1, 20, 24). Dušu čoveka Bog je stvorio načinom koji je nazvan udahnućem Božijim (Post. 2, 7). Za razliku od životinja, duša čovekova imala je posebne osobine, jer je jedino čovek bio stvoren po liku i prilici Božijoj. Posebne osobine ljudske duše su jedinstvo, duhovnost, besmrtnost, sposobnoost razuma, slobode i dar govora.

Duša u filozofiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Kod prvih grčkih filozofa nije bilo jasnog razlikovanja pojmova duše (psihe) i duha (nus).[2] Platon je smatrao dušu za jedno bez delova i, prema tome, nepropadljivo. Pošto je još u antičko doba bilo očigledno da se organske materije razlažu, Platon je smatrao da nematerijalnost duše predstavlja fundamentalni uslov za njenu besmrtnost.[4]

Ni Platon ni Aristotel nisu mislili da samo ljudska bića posjeduju dušu[5]. Aristotel je razlikovao:

  • razumsku dušu, koju poseduje samo čovek,
  • čulnu dušu, koju poseduju i životinje i koja je osnova čulne osetljivosti, i
  • vegetativnu dušu, koju imaju i biljke i koja je osnova nagona za hranom i uzrok rasta i razmnožavanja.[2]

Ipak, za razliku od Platona, Aristotel je odbacivao seobu duše iz jedne vrste u drugu, poslije smrti. Takođe je bio skeptičan prema mogućnosti da duša opstane i funkcioniše bez tijela.[6] Grčki atomisti Demokrit i Epikur su dušu zamišljali kao supstanciju složenu iz najljepših atoma, te prema tome propadljivu (propadanje je isto što i razlaganje).[2]

Za Dekarta, duša je deo duhovne supstancije (lat. res cogitas) i po svojoj prirodi je neprostorna i bez ikakvih drugih svojstava materije. Dekart je smatrao da samo ljudska bića posjeduju dušu i da njena nematerijalna priroda omogućava slobodu, iako je ljudsko tijelo uslovljeno determinističkim fizičim zakonima.[7] Po Dekartovom shvatanju, životinje su mašine bez duše.[2]

Fransis Bejkon je pretpostavljao da i životinje imaju dušu, ali samo u obliku onoga što je nazvao anima sensibilis:

Čulna duša, ili duša životinja, mora biti jasno shvaćena kao materijalna supstancija, razređena toplotom i nevidljiva; ona je fluid u suštini sastavljen od vatre i vazduha... uklopljen u telo i, kod viših životinja, najčešće smešten u glavu... Životinjama je to glavna duša kojoj je telo samo oruđe; kod ljudi je pak čulna duša oruđe umne duše koju bismo pre mogli označiti imenom duh nego duša“
 
De dignitate et augmentis scientiarum, knj. IV, gl. III, par. 4

Dualisti su argumentovali da duša i tijelo moraju biti različiti entiteti, kako bi se objasnila svijest kod ljudskih bića, kao i mogućnost postojanja besmrtnosti.[8] Materijalisti pak tvrde, da svijest nije ništa drugo do rezultat složenih fizičkih procesa organizma, odbacujući mogućnost bilo kakvog dualizma ili besmrtnosti.[9]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica soul. Cambridge University Press 1995. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Duša, Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd, 1997.
  3. 3,0 3,1 Duša, duh. Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  4. Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica Platon. Cambridge University Press 1995. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  5. Stanford Encyclopedia of Philosophy - odrednica Aristotle's Psychology
  6. Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica Aristotle. Cambridge University Press 1995. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  7. Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica René Descartes. Cambridge University Press 1995. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  8. Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica dualism. Cambridge University Press 1995. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  9. Audi, Robert. The Cambridge Dictionary of Philosophy - odrednica materialism. Cambridge University Press 1995. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Commons-logo.svgU Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Soul
Wikiquote-logo.svgNa stranicama WikiCitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Duša

Šablon:Svetonazor