Ljepota

Izvor: Wikipedia

Ljepota ili lepota je fenomen koji se odražava kroz zadovoljstvo percepcijom nekog ravnoteže i proporcija određenog stimulusa. Ona sadržava prepoznavanje uravnotežene forme i strukture koja sa sobom dovodi do privlačnosti prema nekoj osobi, životinji, zvuku i sl.

U običnom govoru, lepotom se najčešće naziva svojstvo osobe, predmeta ili ideje koje nas ispunjava osećajem prijatnosti. U filozofiji, lepota je jedna od temeljnih kategorija kojima se poimaju suštinska svojstva bića[1]. Oblast filozofije koja se bavi lepotom kao svojim predmetom se naziva estetika.

Ideal lepote umnogome zavisi od kulturnog konteksta, a u okviru iste kulture se često menja tokom vrmena. Ne postoji jedinstveno objašnjenje lepote, a brojni pokušaji definisanja najviše govore o njenoj zagonetnosti.

Teorije lepote[uredi - уреди]

Skladno ljudsko telo je čest ideal lepote u umetnosti.

U istoriji filozofije fenomen lepote pokušavao se protumačiti na razne načine. Platon lepotu shvata kao manifestaciju dobrote. Budući da je od svih savršenstava «najočitija i najmilija» lepota je čoveku polazište u njegovom sećanju i promatranju ideja.[1] Žudnja za nematerijalnom lepotom je vid sećanja na viziju formi koju je duša bila u stanju da vidi u "poljima istine" u prethodnom životu. Telesna lepota pobuđuje sećanje na ovo stanje, anamnesis, i omogućava duši da se počne penjati lestvama povratka ka duhovnoj istini.[2] Ova teorija lepote je u pozadini svih estetika koje vide svrhu umetnosti u moralnom usavršavanju.

Prema Aristotelu bit lepote je u poretku i simetriji delova celine. Tu su teoriju prihvatili i dalje razvili stoici.

Neoplatonizam razvija Platonovu teoriju lepote u teološko-mističkom smeru poistovećujući Jedno i Dobro koje "podaruje lepotu svim stvarima" (Plotin).[1] Prema Plotinu, lepota se vidi unutrašnjim okom, koje počinje gledati kad se spoljašnje zaklopi.[3] Izvor lepote je lepa duša, a lepota je duhovna, unutrašnja stvar. Da bi duša uzmogla shvatiti i prihvatiti lepotu, ona mora biti pročišćena, mora i sama biti lepa duša. Lepo se prvenstveno opaža duhom. Umetnost se ne ograničava na to da oponaša ono što oči vide, već se vraća idejama iz kojih se rađa sama priroda.[3]

Ideja lepote kao vidljivog pokretača duhovnog napredovanja bila je preneta u srednjovekovni svet kroz neoplatonizam, a posebno kroz Avgustinovu Državu Božiju.[2] Skolastičari i renesansni filozofi su uglavnom razvijali Aristotelovu teoriju lepote kao simetrije delova. Prema Tomi Akvinskom lepo je ono što je ugodno promatrati "pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet" (Sum. theol., I-II, q. 27, a. 1 ad 3). Neki su suštinu lepote tražili u "savršenoj čulnoj predstavi" (Baumgarten) ili u sviđanju koje prati čulnu aktivnost (Hjum, Berk). Kant nastoji da ostvari sintezu tih shvatanja određenjem lepote kao sviđanja bez pojmovne spoznaje. Prema teoriji romantičara lepota je manifestacija istine pa je u tom smislu važilo geslo "što je poetičnije, to je istinitije".[1]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 Ljepota, Filozofijski rečnik, Matica hrvatska, Zagreb 1984.
  2. 2.0 2.1 Ljubav, Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd, 1997.
  3. 3.0 3.1 Plotin iz Likopolisa, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]