Anaksagora

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Za mitskog kralja u Argosu, v. članak Anaksagora (mitologija)
Anaksagora
Antička filozofija
Biografske informacije
Rođenje oko 500. p. n. e.
Klazomenija
Smrt 428. p. n. e.
Lampsak

Anaksagora (grč. Ἀναξαγόρας, oko 500–428. god. st. e.) bio je antički grčki filozof odnosno prirodoslovac (φυσιόλογοι), predstavnik jonske škole, takođe blizak pluralističkoj školi i atomistima.

Smatra se da je Anaksagora doneo filozofiju u Atinu, koja kasnije postaje središte filozofskog proučavanja. Kada se Anaksagora naselio u Atinu, postao je prijatelj, učitelj i savetnik državnika Perikla.[1]

Uveo je pojam uma (νους) u filozofska razmatranja. Svoju filozofiju je izložio u jednoj knjizi od koje su ostali samo fragmenti.

Životopis[uredi - уреди | uredi izvor]

Anaksagora je rođen u Klazomeni u Maloj Aziji, nedaleko od Smirne (današnjeg Izmira). Premda Grk, bio je persijski podanik, jer je Klazomena posle propasti jonskog ustanka pala pod persijsku vlast. On je bio prvi filozof koji se nastanio u Atini, koja će kasnije postati središtem filozofskih istraživanja. Možda je Anaksagora u Atinu došao s perijskom vojskom. Ako je to tačno, to bi objasnilo zašto je on u Atinu došao u vreme bitke kod Salamine (480–479. god. st. e.).

Jonija, Anaksagorina postojbina.

Od Platona (Phaed. 270a) doznajemo da je mladi Perikle bio Anaksagorin učenik, što će kasnije Anaksagoru uvaliti u nevolje. Nakon što je u Atini boravio nekih trideset godina, Periklovi politički protivnici izveli su Anaksagoru pred sud oko 450. godine stare ere. Diogen Laertije kaže da je na sud izveden pod optužbom za bezbožnost i za persofilstvo. Što se prve optužbe tiče, Platon navodi da se ona temeljila na činjenici da je Anaksagora poučavao da je Sunce usijani kamen, a ne živo božanstvo Helije, te da je Mesec načinjen od zemlje. Ove optužbe bile su politički motivisane i usmerene na to da naškode Periklu, koji je bio blizak prijatelj s Anaksagorom. Uostalom, i Periklov drugi učitelj, Damon, pao je pod udar ostrakizma. Anaksagora je osuđen, ali je izbavljen iz zatvora, verovatno zahvaljujući zalaganju samoga Perikla. Povukao se u Joniju i nastanio se u Lampsaku, koloniji grada Mileta. Tamo je, verovatno, osnovao svoju školu. Građani Lampsaka podigli su mu spomenik na trgu (žrtvenik posvećen Umu i Istini), a priča se da je, po njegovoj želji, godišnjica njegove smrti dugo obeležavana kao praznik školske dece.

Učenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Anaksagora je svoju filozofiju izložio u jednom jedinom spisu, nazvanom O prirodi (Περὶ φύσεως). To je delo izgubljeno, ali su sačuvani fragmenti, pre svega zahvaljujući Simplikiju, i to – kako se čini – uglavnom iz prvog dela knjige. Iz sačuvanih fragmenata možemo zaključiti da je Anaksagori bilo poznato Empedoklovo učenje (na koje se ugledao), Zenonovi dokazi protiv postojanja mnoštva, te najvažnije postavke pitagorejskog i drugih učenja o prirodi.

Promena[uredi - уреди | uredi izvor]

Anaksagora je usvojio Parmenidovu teoriju po kojoj biće niti nastaje niti nestaje, već je nepomenljivo. Parmenid je promenu odbacio kao privid, ali Anaksagora ju je uzeo za činjenicu i nastojao je pomiriti s nepromenljivim bitkom uvođenjem prvobitnih semena, čije se spajanje i razdvajanje prikazuje kao nastajanje i propadanje:

Wikiquote „Ni jedna stvar ne nastaje ni nestaje, nego se od postojećih stvari sastavlja i rastavlja.[2]
(Anaksagora)

Slično Empedoklu, da bi pomirio tezu o stalnosti tvari sa iskustvenom činjenicom promene, Anaksagora uvodi pojam nepropadljivih materijalnih čestica, čije mešanje oblikuje predmete i čije razdvajanje čini da ti konkretni predmeti nestaju. Međutim, Anakagora odbacuje Empedoklovo shvatanje da su te krajnje čestice četiri osnovna elementazemlja, vazduh, vetar i voda, jer smatra da su i ti elementi zapravo mešavine sastavljene od mnogo kvalitativno različitih čestica.

Semena[uredi - уреди | uredi izvor]

Wikiquote „Sve stvari su bile zajedno, beskonačne po mnoštvu i sićušnosti, jer je beskonačno malo (τὸ σμικρὸν ἄπειρον) postojalo. A budući zajedno, nijedna od njih jasno nije bila [izdvojena] zbog njihove sićušnosti. Vazduh i etar sve su pokrivali, budući i jedan i drugi beskonačni, jer oni su najveći i po mnoštvu i po veličini i nalaze se u svem tom zajedništvu.[3]
(Anaksagora)

Prema Anaksagori, u početku su svi delići bili pomešani. Iz prethodnog fragmenta se vidi da je Anaksagora – shodno elejskoj filozofiji prirode – odbacivao mogućnost nastajanja nečega iz ničega: da bi nešto nastalo, potrebna su "semena" (σπέρματα). Zato je Anaksagora pretpostavio da se već u prvotnoj mešavini nalaze sva semena budućih raznorodnih bića. Upravo zbog tih "semena" Anaksagorina filozofska misao može se smatrati bliskom atomizmu Leukipa i Demokrita.

Predmeti nastaju kada se osnovne čestice tako spoje da u objektu prevlađuje jedna određena vrsta čestica u odnosu na druge vrste. Naime, u konrektnim predmetima postoje čestice svih stvari, ali su one tako povezane da prevlađuje samo jedna vrsta, tako da mi taj objekat opažamo kao zlato, travu itd. i na osnovu prevlađujuće čestice ga imenujemo. Anaksagora je smatrao da "sve stvari jesu u svemu" (fr. 4) te da "u svemu jeste deo svega" (fr. 11). Na taj način je objasnio promenu, odnosno uskladio Parmenidovo učenje o nepromenljivom bitku sa iskustvom promene.

Za Anaksagorina semena Aristotel će kasnije uvesti naziv homeomerije. Prema Anaksagori, ono što poseduje kvalitativno iste delove kao celina jeste osnovno i neizvedeno. Aristotel celine koje imaju kvalitativno iste delove naziva homeomerije (τὰ ὁμοιομερῆ), pri čemu jednakodelnom (τὰ ὁμοιομερές) suprotstavlja nejednakodelno (τὸ ἀνομοιομερές). Na primer, ako grumen zlata podelimo na pola, dobijamo dva grumena zlata, koji su kvalitativno isti kao celina. Međutim, ako se pas – živi organizam – preseče na pola, polovine ne predstavljaju dva psa, pa je celina "nejednakodelna" (ἀνομοιομερές).

Um[uredi - уреди | uredi izvor]

Wikiquote „Um je pokrenuo svemir.[4]
(Anaksagora)

Pošto je promenu prihvatio za realnost, hteo je objasniti kako dolazi do pomeranja semena iz prvobitne mešavine. Anaksagora uvodi pojam uma (νους, nous), kao prvobitnog pokretača. Funkcija uma je da pokrene kruženje u mešavini i tako podstakne mešanje, odnosno ono što bismo nazvali nastajanjem predmeta.

"Um je beskonačan, on vlada sobom i ne meša se ni sa jednom stvari, nego je jedan sam za sebe. Jer on je ono što je najtanje i najčišće od svih stvari, i o svemu poseduje svako znanje i moćan je u najvećoj meri. I sve što ima dušu – bilo da je najveće bilo da je najmanje – potpada pod vlast uma. Um je zavladao i nad čitavim kružnim kretanjem, tako da je tom okretanju dao početak i prvo sebe stavlja u kružno kretanje počinjući od malog, potom širi to kružno kretanje, da bi najzad sve stavio u kružno kretanje. A sve što je smešano zajedno, sve što je razdvojeno i razloženo – sve je to umu poznato: i kako je trebalo biti i kako je bilo ono što sada nije i ono što sada jeste i kako će biti, sve je uredio um, i to kružno kretanje koje sada vrše i zvezde i Sunce i Mesec i vazduh i etar koji se razdvajaju; i gusto se odvaja od retkog, i toplo od hladnog, i svetlo od tamnog, i suvo od vlažnog. A u mnogo stvari je mnogo delića. Ali ništa se potpuno ne izdvaja jedno od drugog, osim uma." [5]

Anaksagora prvi u filozofiji uvodi jedno duhovno načelo, ali ne pravi u potpunosti razliku između tog duhovnog načela i materije: um je ono što je "najtanje", on je "najčišći" od svih stvari. Um ne može da nastane (jer je nastajanje samo mešanje već postojećeg) niti da nestane (jer je propadanje samo razjedinjavanje smešanih delova postojećeg), dakle um je večan, nerođen i nepropadljiv. Um je prisutan u svim živim bićima – ljudima, životinjama i biljkama – i u svemu je isti. Zato razlike između ovih bića ne potiču iz nekih suštinskih razlika između njihovih duša, nego iz razlika između njihovih tela, koja olakšavaju ili otežavaju potpunije delovanje uma. Čini se da Anaksagorin um treba zamisliti kao bezličnu prirodnu snagu, koja u sebi sjedinjuje suprotna svojstva malog i velikog (jer pamet je jedna te ista, bez obzira na to da li se ispoljava u prostorno malom ili prostorno velikom). Ta pamet je "nešto večno živo", nešto možda najpribližnije "vazduhu" ili "dahu", odnosno "eteru" ili "svetlosti", s obzirom da su "vazduh" i "eter", prema Anaksagori, oduvek izdvojeni od svega ostaloga (fr. 1).

Aristotel u Metafizici kaže da se "Anaksagora koristi umom samo kao nekom spravom (μεχανή – u smislu deus ex machina) za stvaranje kosmosa, i kad god je nedoumici kako da objasni da nešto zbog nekog uzroka nužno jeste, on poseže za umom, dok u drugim slučajevima on radije sve drugo čini uzrokom nego um" (A 4, 985a 18–21). Neki cene da Anaksagora nije izveo dosledne konsekvence iz uvođenja uma u svoju ontologiju: njemu je um potreban samo kao prvi pokretač, a ostalo se dalje razvija zahvaljujući mehaničkim silama u samoj materiji. Ipak, Anaksagora ima veliko značanje u istoriji filozofije, jer je u antičku filozofiju uveo ovo načelo.

Ostalo[uredi - уреди | uredi izvor]

Pitaše ga: Zašto je dobro roditi se? Anaksagora reče: Radi promatranja neba i reda u svemiru.

Anaksagora je posmatrao razne prirodne pojave. Između ostalog je zaključio da se zvuk bolje prostire noću, odnosno da "noć je bolja za slušanje zvukova nego dan, jer vazduh danju titra grejan od sunca, a noću je miran".[6]

Kod antičkih autora je sačuvano nekoliko anegdota vezanih za njegov život. Kada su pitali Anaksagoru: "Zašto je dobro roditi se?", on je odgovorio: "Radi promatranja neba i reda u svemiru".[6] Drugom prilikom, kada ga je neko upitao: "Zar te ništa nije briga za domovinu?", Anaksagora reče: "Ne govori tako, meni je domovina svagda na srcu", i pokaza ka nebu.[6]

Još jedna anegdota opisuje njegov odnos prema svojini. Prilikom povratka u rodni kraj, ugledavši svoj zapušten posed, Anaksagora reče: "Ja ne bih bio zdrav da ovo nije propalo."[6]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Anaxagoras of Clazomenae Macmillan Encyclopedia of Philosophy, Second Edition 2006, Donald M. Borchert, Editor in Chief, Thomson Gale, a part of the Thomson Corporation
  2. Anaksagora, fr. 17
  3. Anaksagora fr. 1
  4. Herman Diels, Predsokratovci II (str. 35), Zagreb 1983.
  5. Anaksagora fr. 12
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Herman Diels, Predsokratovci II (poglavlje Anaksagora), Zagreb 1983.

Vidi također[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]