Suština

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Bit, suština ili esencija (grč: ουσια ousia, lat: essentia) je osnovno svojstvo nekog bića ili pojave kojim se mogu objasniti razna posebna i složena zbivanja.[1] Bit je ono po čemu nešto jeste baš to što jeste; priroda stvari, ono bez čega ne bi bila ono što jeste. Stvar ne može izgubiti svoju esenciju a da pri tom ne prestane njena egzistencija.[2]

Bit tvori postojanu prirodu neke stvari, temelj njene određenosti i stalni izvor bitnih svojstava. U odnosu na promenljiva stanja neke stvari, bit je ono istinsko i zbiljsko koje ostaje nepromenljivo. Za razliku od postojanja, činjenice da nešto jeste, bit obeležava šta je to nešto (lat. quidditas - štastvo). Bit je ono opšte i nužno što nadilazi sve pojedinačno, premda nema posebnog postojanja izvan pojedinačnih bića[3]. U logičkom značenju bit je unutrašnje prvo počelo koje omogućava da nešto postoji i njegov se pojam izražava definicijom. Međutim, bit sama nije dovoljna da formira neko biće već pretpostavlja i bitak. Ta dva principa u konkretnom su biću ujedinjeni, a razlikuju se metafizički.

U mnogim religioznim, filozofskim i mitološkim tradicijama, duša je bestelesna esencija živog bića.[4]

Etimologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Grčki pojam οὐσία ousia je imenica, formirana od prezenta participa glagola εἰμί eimí - "biti, jesam". Ovaj pojam je preveden na latinski kao essentia ili substantia.[5][6]

U srpskohrvatskom οὐσία se prevodi kao bit, bitnost, suština, ili se koristi latinski termin esencija. Prema Tomislavu Ladanu, hrvatski je najprikladniji doslovak sućnost, a u korenskom smislu moguće je i sutnost, oblik očuvan u rečima pri-sutnost i od-sutnost.[7] Dok on sam koristi termin bivstvo.[8]

U filozofiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Antika[uredi - уреди | uredi izvor]

Za Platona ousia je opšti bitak stvarnosti, ono u čemu učestvuju sve stvari ukoliko jesu.

Po Aristotelu, bivstvo (ousia) ima bar četiri značenja: bit, sveopće, rod, i podmet.[9] Aristotel daje razrađeno filozofsko značenje bivstva, tumačeći ga kao unutarnji princip bića, ono po čemu je biće upravo to što jest:

Bivstvo svake pojedine stvari je ono što je njoj svojstveno, što nije prisutno u drugome...[10]

Aristotel

Za Aristotela, besmisleno je odvajanje stvari od njezine biti. U stvarima što su prvotne i po sebi jedno isto je sama pojedina stvar i njezina bit.[11]

Srednji vek[uredi - уреди | uredi izvor]

Srednjovekovna filozofija je esenciju uglavnom metafizički razdvajala od egzistencije. Al-Farabi smatra da je egzistencija akcidencija esencije.[12] Ibn Sina je naglasio razliku između egzistencije i esencije, što su prihvatili srednjovekovni evropski filozofi.[13]

Prema Tomi Akvinskom, egzistencija, kao aktualnost, jeste određena esencijom, kao potencijalnošću. Ipak, on ne smatra da esencija postoji pre no što primi postojanje. Nema esencije bez egzistencije, ni egzistencije bez esencije, one su stvorene zajedno.[14] Sve što ne pripada pojmu esencije, dolazi spolja. Tako, ni jedna esencija ne može da se zamisli bez onoga što čini deo esencije.[15]

Esencija je takođe bila jedan od ključnih pojmova alhemije (vidi: kvintesencija).

Novi vek[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema Spinozi, suštini jedne stvari pripada ono, čijom datošću nužnim načinom se stavlja stvar, a čijim uklanjanjem nužnim načinom se uklanja stvar.[16] On definiše uzrok samog sebe, kao ono čija suština sadrži u sebi postojanje, ili čija se priroda ne može shvatiti drugačije nego kao postojeća.[17] Sve što se može shvatiti kao da ne postoji, njegova suština ne sadrži u sebi postojanje.[18]

Hegel je u Logici pisao: „Bit nije nikad iza ili s one strane pojave, već time što je bit ono što egzistira, egzistencija je pojava.“[1]

Savremena[uredi - уреди | uredi izvor]

U savremenoj filozofiji sva filozofska tradicija od Platona do Hegela se označava esencijalizmom, budući su esenciju smatrali prethodećom egzistenciji. Egzistencijalizam ovaj odnos obrće i polazeći od prvenstva egzistencije nad esencijom dospeva do obrnute metafizike.[3]

Hajdeger određuje suštinu neke stvari u odnosu na njen izvor:

Wikiquote „Izvor znači ono odakle i čime neka stvar jete što jeste i kakva jeste. To što nešto jeste, to što ono jeste kakvo jeste, nazivamo njegovom suštinom. Izvor nečeg jeste poreklo njegove suštine.[19]

Kao primer, Hajdeger navodi da je umetnik izvor umetničkog dela, ali je umetničko delo takođe izvor umetnika, ono ga čini onim što jeste. A izvor njih oba je umetnost.[20]

Kvajn zagovara holistički pristup nauci koji odbacuje razlikovanje između esencijalnih i akcidentalnih svojstava.[2]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Bit, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
  2. 2,0 2,1 Esencija, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad, 1999. ISBN 86-7047-303-8
  3. 3,0 3,1 Bit, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  4. "soul."Encyclopædia Britannica. 2010. Encyclopædia Britannica 2006 CD. 13 July 2010.
  5. Owens 1951, str. 137–154.
  6. Brown 1996, str. 276.
  7. Aristotel, Metafizika (str. 10), Zagreb, 2001.
  8. Aristotel, Metafizika (str. 174), Zagreb, 2001.
  9. Aristotel, Metafizika (str. 174), Zagreb, 2001.
  10. Aristotel, Metafizika (str. 205), Zagreb, 2001.
  11. Aristotel, Metafizika (str. 184), Zagreb, 2001.
  12. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 334), Beograd, 1989.
  13. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 225), Beograd, 1989.
  14. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 334), Beograd, 1989.
  15. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 334), Beograd, 1989.
  16. Spinoza, Etika (str. 45), Beograd, 1983.
  17. Spinoza, Etika (str. 3), Beograd, 1983.
  18. Spinoza, Etika (str. 4), Beograd, 1983.
  19. Martin Hajdeger, Šumski putevi (str. 7), Beograd 2000.
  20. Martin Hajdeger, Šumski putevi (str. 7), Beograd 2000.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]