Dōgen

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Zen učitelj Dogen.

Dogen Zenđi (12001253) je bio japanski filozof i učitelj zen budizma. Smatra se osnivačem soto ogranka u japanskom zen budizmu, sa središtem u hramu Eiheiđi u provinciji Ečizen. Sve budističke škole mu ukazuju poštovanje kao bodisatvi[1].

Dogen je budizam sveo na praktikovanje zazena, sedeće meditacije gde se tok sadržaja uma posmatra bez zaustavljanja na bilo kom pojedinačnom predmetu, sve dok se ne smiri i ne sabere, ne doživljavajući više nikakvo uplitanje. U ovom stanju je moguće doživeti probuđenje.[2]

Dogen je 1236. godine podigao prvi zen hram u Japanu.[3]

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Dogen je bio plemenitog porekla, i ostao je siroče u svojoj sedmoj godini. Zaredio se 1213. godine, a otputovao u Kinu 1223. i tamo se posle dugog traganja prosvetlio pod vodstvom čuvenog učitelja č'ana Ju-činga (1162–1228).[4] Vratio se u Japan 1227. godine. Pod njegovim rukovodstvom je 1236. podignut je prvi potpuno nezavisni zen manastir, Košohoringđi. Dogen je u njega privukao mnoge nadarene učenike, zajedno sa brojnim svetovnjacima, kako muškarcima tako i ženama.

Učenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Dogen je podučavao da suština čoveka i svih stvari leži u Budinoj prirodi, koja se ostvaruje pročišćavanjem ega, odstranjivanjem svih sebičnih želja i potpunim odricanjem od sopstva, iznad svega ukazujući prednost religioznoj praksi. Negovao je praksu zazena, uspravnog sedenja sa prekrštenim nogama u meditaciji. U zazenu je video ostvarenje čitavog zakona budizma, pošto je jedinstvo prakse i prosvetljenja ukorenjeno u Budinoj prirodi.[1]

S filozofskog stanovišta, zastupao je monistički panteizam koji je izjednačavao pojavni svet sa Apsolutom, ne ostavljajući mesta transcendenciji[1]. Dogen je uklonio beskrajne stupnjeve na putu do prosvetljenja pronašavši u zenu put savršenog jedinstva. Za razliku od mnogih drugih učitelja zena, Dogen je zagovarao predano čitanje sutri, dužno ukazivanje poštovanja svetim budističkim predmetima, a koanu je pridavao drugorazredni značaj. Osuđivao je sektašenje u budizmu i odbijao da prizna postojanje Soto sekte kao izdvojenog entiteta.[1] Njegovo značajno delo je Šobogenzo, čije je savremeno izdanje objavljeno u Tokiju izmedu 1939—1943. godine.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  2. Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos, Novi Sad. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp. 98-105
  3. zen, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  4. H. Dumoulin, A History of Zen Buddhism, 1963.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]