Anaksimandar

Izvor: Wikipedia
Raffaello: Anaksimandar na slici Atinska škola, 15101511

Anaksimandar (grč. Ἀναξίμανδρος, oko 610–oko 546. god. st. e.) bio je drugi pripadnik tzv. miletske škole, možda Talesov učenik, te učitelj Anaksimena iz Mileta. On je prvi od antičkih filozofa koji je svoje filozofske misli i zapisao, u proznom delu koje se tradicionalno naziva O prirodi (Περὶ φύσεως). To je delo izgubljeno, ali je još postojalo u doba Aristotela i njegovog učenika Teofrasta, pa je Teofrast, na osnovu njega, zabeležio dragocena obaveštenja o Anaksimandrovoj misli. Međutim, Teofrastovo delo o istoriji filozofije takođe je izgubljeno, ali su nam iz njega kasniji autori, tzv. doksografi, ostavili mnogobrojne izvatke i citate.

Pored filozofije, Anaksimandar se bavio i kosmologijom i astronomijom – razlikovati fiziku od filozofije bilo je, uostalom, nemoguće na tako ranom stupnju – te mu se pripisuje i autorstvo tri spisa koja su obrađivala tu tematiku: Opis Zemlje, Zvezde stajačice i Sfera. Od svih ovih njegovih dela sačuvao nam se samo jedan fragment koji se sa sigurnošću može pripisati Anaksimandru (iz dela O prirodi) te oskudni i teško razumljivi fragmenti u citatima kasnijih antičkih pisaca, gde je teško i utvrditi gde prestaje parafraziranje, a gde počinje citiranje. Ni o Anaksimandrovom životu ne zna se mnogo, tek toliko da ga se pominje kao predvodnika Milećana koji su osnovali koloniju Apoloniju na obali Crnog mora (danas Sozopol u Bugarskoj) te kao izumitelja gnomona, sprave pomoću koje se određivao meridijan mesta i vreme.

Anaksimandru se pripisuje i stvaranje prve geografske karte njemu poznatog sveta. Premda je ta karta izgubljena, može se pretpostaviti kako je ona mogla izgledati, s obzirom na to da Herodot opisuje neke takve stare karte koje je sam video. Ta je karta, naime, verovatno bila u obliku kružnice, čiji je obod činila "reka Okean" iz grčke mitologije, a čiji je geometrijski centar verovatno bio u Delfima, "pupku sveta". U središtu karte nalazilo se Egejsko more. Poznato naseljeno kopno, ekumena (οἰκουμένη), bilo je podeljeno na tri nejednaka dela: severni deo činio je "Evropu", a dva južna dela "Libiju" ("Afriku") i "Aziju".

Mogući izgled Anaksimandrove mape poznatog sveta

Apejron[uredi - уреди]

Poput svog prethodnika Talesa, koji mu je možda bio i učitelj, i Anaksimander je tragao za prvobitnim i krajnjim načelom svih stvari. Međutim, on je smatrao da taj element ne može biti nikakva posebna vrsta tvari, kao što je voda, jer je voda i sama bila tek jedna od suprotnosti koju tek treba objasniti. Voda je uvek vlažna, nikad suva, prema tome ona je tek jedan činilac u paru suprotnosti. A ako promena – rođenje i smrt, rast i propadanje – nastaje zbog sukoba i zbog prekoračivanja granica jednog elementa na račun drugoga (kako je Anaksimandar verovao), onda se – ako je zapravo sve voda – ne može razumeti zašto voda već odavno nije upila sve druge elemente. Dakle, prema Anaksimandru, osnovni element mora biti znatno "prvobitniji" od suprotnosti, s obzirom da one iz njega nastaju i u njega se vraćaju (Phys. Opin. fr. 2). Tako je Anaksimandar došao na pomisao da je taj prvobitan element – neodređen.

Taj provobitan element (ἀρχή), taj bitak, nazvao je Anaksimandar materijalnim uzrokom: "On nije ni voda niti bilo koji drugi od takozvanih elemenata, već priroda od njih različita i beskonačna, iz koje nastaju sva neba i svetovi u njima" (fr. 1). To je apejron (τὸ ἄπειρον), supstancija bez granica, "večita i bezvremenska" (fr. 2). Kada jedan element prekorači granice drugog elementa, to je za Anaksimandra "nepravda": topao element, na primer, čini nepravdu zimi, a hladan leti. Elementi (u smislu suprotnih kvaliteta) plaćaju kaznu zbog svoje nepravde tako što bivaju ponovo asimilovani u ono neodređeno beskonačno. To je, pomalo poetski, izraženo ovim fragmentom, koji se jedini može smatrati sigurno autentičnom Anaksimandrovom rečenicom koja nam je sačuvana: "A ono iz čega stvari nastaju, u tome po nužnosti biva i njihova propast, jer ona jedna od druge trpe kaznu zbog svoje nepravednosti po redu vremena". Dakle, bića se stalno izdvajaju iz svoje prirode, iz onoga neodređenog beskonačnog, te noseći u sebi klicu te večne prirode, ona žude da ostanu večno izdvojena, individualizovana. Tim izdvajanjem i tom svojom žudnjom ona čine nepravdu te stoga napokon trpe kaznu od strane novorođenih bića. Tu se implicira neizrečeno verovanje da jedna bića moraju umreti da bi se rodila nova, pa je to neodređeno beskonačno upravo zato neiscrpno što se sva nastala bića, "po redu vremena", u njega vraćaju: pošto Anaksimandar smatra da se proces "nastajanja i nestajanja" neće nikada prekinuti, upravo neograničeni i beskonačni apejron, kao neka neiscrpna i iskonska priroda, garantuje nastavak tog procesa.

Mapa Anaksimandrovog kosmosa

Kosmologija[uredi - уреди]

Princip apejrona je, kako se čini, igrao ulogu i u Anaksimandrovom objašnjenju nastanka kosmosa. U jednom fragmentu kaže se da su "sva neba i svi svetovi u njima" nastali iz "neke bezgranične prirode". Delovanjem suprotnosti toplo–hladno iz te bezgranične i večne mase odvojila se "klica iz koje je izrasla vatrena sfera oko pare koja okružuje zemlju, kao kora oko drveta" (DK 12A10). Zatim se vatrena sfera raspala na nekoliko prstenova, i to je bio početak nastanka Sunca, Meseca i zvezda. Neki ispitivači anahrono u ovome vide anticipiranje Kant-Laplaceove teorije o poreklu Sunčevog sistema.

Anaksimandar je smatrao da postoji neograničen broj koegzistentnih svetova. Svaki je prolazan – nastaje i propada – ali se čini da istovremeno postoji bezbroj svetova, jer oni nastaju zahvaljujući večitom kretanju, koje je, kako se čini, shvaćeno kao neko "razdvajanje" ili ἀπόκρισις. Pošto su stvari jednom razdvojene, svet kakav poznajemo stvara se vrtložnim kretanjem ili onim što Grci nazivaju δίνη – teži elementi, voda i zemlja, ostaju u središtu vrtloga, vatra odlazi na periferiju, a vazduh ostaje između njih. Najzad, Zemlja, prema Anaksimandrovom mišljenju, nije ploča – kako su Grci do tada smatrali – nego kratak valjak, "čija visina iznosi trećinu dužine" (fr. 5).

Astronomija[uredi - уреди]

Ilustracija Anaksimandrovih modela kosmosa: s leve strane je prikazan kosmos danju u leto, a s desne kosmos noću, u zimu.

Astronomija orijentalnih naroda, posebno Vavilonjana i Egipćana, bila je uglavnom zasnovana na posmatranju nebeskih tela i njihovih putanja nebeskim svodom. S druge strane, Anaksimandar se gotovo isključivo bavio spekulativnom astronomijom: svi njegovi astronomski zaključci predstavljaju produkt čistog uma, a ne percepcije i empirije. Tri su glavna zaključka koja je izneo: prvo, nebeska tela prave pun krug pa takođe prolaze i ispod Zemlje; drugo, Zemlja slobodno pluta u prostoru; i treće, nebeska tela raspoređena su jedna iza drugih. I pored svoje primitivnosti, ovi Anaksimandrovi zaključci predstavljaju ogroman iskorak u odnosu na dotadašnja astronomska shvatanja i zapravo su zametak modernog koncepta univerzuma.

To da nebeska tela u svom kretanju prave pun krug te da samim tim prolaze i "ispod" Zemlje bio je zaključak do koga Anaksimandar nije mogao doći nikakvim opažanjem ili empirijom. Ipak, taj je zaključak bio nov i hrabar, upravo zato što je implicirao shvatanje da Zemlja pluta u prostoru slobodno bez ikakvog oslonca, kao što su voda ili neki stubovi. Ta je ideja bila revolucionarna u odnosu na tadašnji koncept kosmosa. To je, naravno, opet nešto što Anaksimandar nije mogao uvideti pomoću percepcije, već je, kako se čini, do takvog zaključka došao na osnovu svoje polazne teze da nebeska tela u kretanju prave pun krug. Protećiće skoro 2.500 godina do trenutka kada će astronomi i videti da Zemlja zaista bez ikakvog oslonca pluta u prostoru te tako i empirijski potvrditi Anaksimandrovu tezu.

Prema Anaksimandru, Zemlja ima oblik valjka, "čija visina iznosi trećinu dužine" (fr. 5). Ljudi žive na gornjoj površi toga valjka. Moguće je da je do takvog oblika Anaksimandar došao zato što je smatrao da je zemlja ravna i kružna, kako sugeriše i horizont.

Anaksimandar je pokušao da odgovori i na pitanje zašto Zemlja ne padne. Prema Aristotelu, on je smatrao da Zemlja ne pada zato što se nalazi u centru univerzuma, na jednakoj udaljenosti od svih drugih nebeskih tela oko nje, te da prema tome nema nikakvog razloga zašto bi se ona pre pomerila nadole nego nagore ili u bilo kojem drugom smeru. "Zbog toga ona nužno ostaje u mestu" (De caelo, 295b 10 sqq). Mnogi ispitivači ukazali su na to da ovaj odgovor predstavlja prvi zabeleženi primer argumenta zasnovanog na principu dovoljnog razloga. To je princip koji kaže da za sve što se događa postoji razlog i objašnjenje zašto se događa baš to, a ne nešto drugo. Na primer, ako se na oba kraja klackalice stave predmeti iste mase, klackalica će mirovati: to je zato što nema razloga zašto bi jedan kraj pretegao a ne drugi.

Svojim stavom da se nebeska tela nalaze jedna iza drugih Anaksimandar je prvi put u istoriji zamislio prostor, jer je taj stav implicirao dubinu u univerzumu. Taj je koncept upravo revolucionaran jer nije mogao biti zasnovan na čulnom opažanju ili empiriji. Anaksimandar je, međutim, nebeska tela poređao pogrešno: on je mislio da su Zemlji najbliže zvezde, zatim Mesec, i onda Sunce. Anaksimandar je nesbeska tela zamišljao u obliku točkova, čiji su rubovi sačinjeni od neke neprozirne pare i koji su šuplji i ispunjeni vatrom. Ta vatra sija kroz otvore na točkovima i taj sjaj je ono što vidimo kao Sunce, Mesec ili zvezde. Kada se otvor na Sunčevom točku zatvori, nastaje pomrčina Sunca. Otvor na Mesečevom točku se otvara i zatvara u pravilnim intervalima, i to su Mesečeve mene. Jedan od razloga zašto je Anaksimandar nebeska tela zamišljao u obliku točkova verovatno leži i u nastojanju da odgovori na pitanje zašto ona ne padnu. Naime, u tom slučaju, ona nemaju razloga da se kreću u drugačijem smeru nego oko Zemlje, s obzirom na to da je svaka tačka na njima uvek na istoj udaljenosti od Zemlje kao i svaka druga tačka.

Prema antičkim izvorima, Anaksimandar je smatrao da je Sunčev točak 27 ili 28 puta veći od Zemlje, a da je Mesečev točak 18 ili 19 puta veći od Zemlje. Neki moderni ispitivači smatrali su da ti brojevi predstavljaju udaljenost nebeskih tela od Zemlje, te da puni niz glasi: 9 ili 10 za zvezde, 18 ili 19 za Mesec, te 27 ili 28 za Sunce. Drugim rečima, ovi brojevi bi onda označavali radijuse koncentričnih krugova, sastavljenih od nebeskih tela, sa Zemljom kao njihovim središtem. Hesiod u svojoj Teogoniji (722–725) kaže da bi bronzani nakovanj, bačen sa neba, padao devet dana i da bi desetog dana pao na Zemlju. Tako se Hesiod može smatrati polaznom tačkom od koje je Anaksimandar krenuo nastojeći izračunati udaljenost nebeskih tela od Zemlje. U grčkom sistemu brojanja, međutim, ovi brojevi zapravo označavaju "veoma dugo vreme": tako su, na primer, u Ilijadi Grci opsedali Troju devet godina da bi je desete godine i zauzeli, a u Odiseji Odisej devet godina luta morem da bi desete godine stigao kući. Prema tome, može se zaključiti da Anaksimandrov broj 9 (1 x 3 x 3) za zvezdani prsten zapravo označava samo tvrdnju da su zvezde veoma daleko, te da brojevi 18 i 27 zapravo znače "još dalje" (2 x 3 x 3 za Mesečev prsten) i "najdalje" (3 x 3 x 3) za Sunčev prsten.

Biologija[uredi - уреди]

Prema Anaksimandru, život je počeo iz mora, a postojeći oblici života razvili su se prilagođavanjem uslovima životne sredine. On spekuliše i o nastanku čoveka: "Čovek se u početku rađao od životinja drugačije vrste, jer dok druge životinje brzo pronalaze hranu za sebe, jedino je čoveku potrebno duže vreme dojenja, tako da čovek nikada ne bi opstao da je prvobitno bio onakav kakav je sada" (fr. 2). Prve životinje bile su neka vrsta riba sa nekom vrstom bodljikavog omotača. Neki moderni ispitivači, pomalo anahrono, u ovim raštrkanim Anaksimandrovim fragmentima vide začetak teorije evolucije.

Svojim spekulacijama o neodređenom i beskonačnom (apejronu) Anaksimandar je prvi u istoriji otvorio put metafizičkim ispitivanjima i po tome se, pre nego Tales, može smatrati i prvim istinskim filozofom. Nacrtavši kartu poznatog sveta postao je prvim geografom. Svojim spekulacijama o kosmosu raskinuo je sa arhaičnom slikom nebeskog svoda i anticipirao moderne astronomske teorije. Bez ikakvih sredstava za empirijsku proveru postavio je zametke mnogih modernih naučnih teorija, te ga neki danas ubrajaju među najveće svetske mislioce u istoriji čovečanstva.

Vidi također[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]