Pravda
Pravda predstavlja vrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko tereta (odn. prava i obaveza) treba dati subjektima društvenih odnosa. Obzirom na to da raspodelu, preko zakona vrši država, evidentno je da između pravde i prava postoji neraskidiva veza.
Pravda je takođe i koncept pravičnog i moralnog postupanja prema svim osobama (vidi fizičko lice i pravno lice, posebno u zakonu. Na pravdu se često gleda kao na stalni napor da se čini ono što je "ispravno". U najvećem broju slučajeva ispravnim se smatra ono što misli i oseća rirodno, mistično.
Međutim neki pisci (npr. Kelzen) pravdi ne pridaje neki veći značaj (iako priznaje da je ona neophodni pokretač ljudskog delovanja), zato što u modernom društvu postoje samo interesi različitih društvenih grupa i njihov sukob. Taj se sukob može, od strane poretka, rešiti na dva načina - ili će se zadovoljiti interesi jedne grupe, nauštrb druge; ili će se naći kompromis gde nijedna od strana neće dobiti, ali ni mnogo izgubiti. Koje je od ova dva rešenja "pravedno" u datom trenutku, nemoguće je oderditi, jer pravda nije racionalna kategorija, odn. ne postoji način da se ona precizno utvrdi ili izmeri.
Još je Aristotel dao podelu pravde. Po njemu, postoje dve vrste pravde - komutativna (ili korektivna) i distributivna.
Korektivna počiva na principu aritmetičke jednakosti - za izvršenu radnju, sledi odgovarajuće protivčinjenje; dok se distributivna oslanja na geometrijsku jednakost - postoji jedan viši subjekt (npr. država) koji potčinjenim subjektima, prema unapred utvrđenim kriterijumima, raspodeljuje prava i obaveze.
Pravednost je idealno, moralno ispravno stanje stvari ili ličnosti.
Platon daje sledeću definiciju za »pravednost«. On veli: »Pravednost je posedovanje i delanje onoga što kome pripada« (433).
To znači da svaki za svoj rad ima dobivati onoliko koliko taj rad vredi, i da ima raditi ono za što je najsposobniji. Prema tome, pravedan je onaj čovek koji stoji baš na pravom mestu, i vrši ono što najbolje može da vrši, i punom i jednakom merom vraća za ono što dobiva. I zato bi društvo pravednih ljudi bilo najharmoničnija i za rad najsposobnija grupa, jer bi svaki član stojao na svome mestu i vršio funkciju za koju ga je priroda odredila, slično instrumentima y savršenom orkestru. Pravednost y jednom društvu ličila bi na onu harmoniju odnosa kojom ce planete održavaju y svom pravilnom (ili, kako bi Pitagora kazao, muzikalnom) hodu. Tako organizovano, društvo bi bilo sposobno za dalji život; i pravednost bi dobila neku vrstu darvinske potvrde. Gde ljudi ne stoje na svom prirodnom mestu, gde trgovac pritiskuje državnika, ili gde ratnik otima položaj vladara — tu je koordinacija delova razorena, veze pucaju, i društvo ce rastvara i rasturuje. Pravednost je stvaralačka koordinacija.
Pravednost je taxis kai kosmos — poredak i lepota — duševnih delova; to je duši ono isto što i zdravlje telu. Svako zlo je disharmonija; i to između čoveka i prirode, ili između čoveka i drugih ljudi, ili između čoveka i njegove vlastite prirode.
Tako Platon odgovara Trasimahu, Kaliklu i svima ničeovcima koji ce još mogu naći: pravednost nije gola snaga, nego harmonična snaga — požuda i ljudi y poretku što ga udešavaju um i organizacija ; pravednost nije pravo jačih, nego stvaralačka i jaka harmonija celine.
Wikimedia Commons ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Pravda
