Filozofija prirode

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Nebeska mapa iz 17. veka

Prirodna filozofija ili filozofija prirode (od latinskog philosophia naturalis) predstavlja filozofsko istraživanje prirode i fizičkog univerzuma koje je bilo dominantan oblik istraživanja do razvoja savremene nauke. Smatra se da je prirodna filozofija preteča prirodnih nauka.

Počev od Aristotela, pa sve do 19. veka, termin "prirodna filozofija" je bio opšti termin koji se koristio da opiše praksu proučavanja prirode. Tek je u 19. veku sam pojam "nauka" dobio svoje današnje značnjenje sa novim terminima kao što su "biologija" i "biolog", "fizika" i "fizičar".[1] Knjiga Isaka Njutna Philosophiae Naturalis Principia Mathematica (1687), čiji se naslov prevodi kao "Matematički principi prirodne filozofije", odražava trenutnu upotrebu reči "prirodna filozofija", slično "sistematskom proučavanju prirode". Čak i u 19. veku, rasprava Lorda Kelvina i Pitera Taita koja je definisala veći deo moderne fizike je imala naslov Rasprava o prirodnoj filozofiji (1867).

U nemačkoj filozofiji, Naturphilosophie (filozofija prirode) je opstala u 18. i 19. veku kao pokušaj da se postigne jedinstvo prirode i duha. Neka od najvećih imena u nemačke filozofije imaju veze sa ovim pokretom, uključujući i Getea, Hegela i Šelinga. Naturphilosophie je povezan sa romantizmom i pogledom koji smatra prirodni svet kao vrstu ogromnog organihzma, za razliku od pristupa koji su imali Džon Lok i Isak Njutn koji su ga posmatrali kao mašinu.

Poreklo i evolucija termina[uredi - уреди | uredi izvor]

Termin prirodna filozofija je prethodnik današnjem terminu prirodne nauke (tj. empirijske nauke). Empirijske nauke su nastale iz filozofije, tačnije, prirodne filozofije. Ipak, prirodna filozofija se razlikovala od drugih preteča savremene nauke pout prirodne istorije. Prirodna filozofija je uključivala razumevanje i objašnjavanje prirode (posle Galileja, i kvantitativno rezonovanje), dok je prirodna istorija bila više kvalitativna i deskriptivna.

Tokom 14. i 15. veka, prirodna filozofija je bila jedna od mnogih grana filozofije, ali nije bila specijalizovano polje istraživanja. Prvi čovek koji je zvanično zaposlen kao specijalista prirodne filozofije je Jakopo Zabarela na Univerzitetu u Padovi 1577. godine.

Savremenoa značenja termina nauka i naučnik su se pojavila tek u 19. veku. Pre toga je nauka bila sinonim za znanje ili učenje u skladu sa svojim latinskim poreklom. Ovaj termin je dobio svoje savremeno značenje kada su eksperimentalna nauka i naučni metod postali posebna grana istraživanja odvajanjem od prirodne filozofije.[2]

Od sredine 19. veka kada je postalo neobično za naučnike da doprinose i fizici i hemiji, prirodna filozofija je označavala samo polje fizike, a reč se još uvek koristi u tom smislu; zvanja na Univerzitetu u Oksfordu su primer toga.

Oblast prirodne filozofije[uredi - уреди | uredi izvor]

U Platonovom dijalogu Harmida autor pravi razliku između nauke ili ili korpusa znanja koji proizvodi fizički rezultat, i onih koji to nisu. Prirodna filozofija je klasifikovan kao teorijski, a ne praktični deo filozofije (slično etici).

Prirodna filozofija nastoji da istraži kosmos bilo kojim sredstvima kako bi se razumeo univerzum. Neke ideje ove grane filozofije ukazuju na to da su promene stvarne. Iako ovo može izgledati očigledno, neki filozofi poput Platona i Parmenida su poricali pojam metamorfoze. Džordž Santajana je u svom radu Skepticizam i životinjska vera (engl. Scepticism and Animal Faith; 1923) pokušao da pokaže da u stvarnosti promene ne mogu biti dokazane.

Rene Dekartov metafizički sistema dualizma opisuje dve vrste supstance: materiju i um. Prema ovom sistemu, sve što je "materija" je determinisano i prirodno — i tako pripada prirodnoj filozofiji, a sve što je "um" je slobodna volja i neprirodnogo, što znači da spada van domena prirodne filozofije.

Grane i predmet izučavanja prirodne filozofije[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavne grane prirodne filozofije uključuju astronomiju i kosmologiju, proučavanje prirode na velikoj skali; etiologiju, istraživanje (unutrašnjih i ponekad spoljnih) uzroka; izučavanje šansi, verovatnoće i slučajnosti; proučavanje elemenata; izučavanje beskrajnosti i beskonačnosti; proučavanje materije; izučavanje mehanike; proučavanje prirode ili različitih izvora dešavanja; proučavanje prirodnih osobina; proučavanje fizičkih kvantiteta; proučavanje odnosa između pojedinaca; i filozofiju prostora i vremena.[3]

Istorija prirodne filozofije[uredi - уреди | uredi izvor]

Amfiteater u Miletu

Pokušaj čoveka da objasni kako funkcioniše priroda je sigurno stariji od pisane istorije. Filozofska i ne-religijska istraživanja o svetu počinju još u antičkoj Grčkoj. Ova istraživanja su počela pre Sokrata, koji je temu filozofskih istraživanja pomerio od razmišljanja o prirodi na razmatranje čoveka. Istraživanja presokratovskih filozofa Parmenida, Heraklita i Demokrita su se fokusirala na prirodni svet. Pored ovih filozofa koji su živeli u Miletu (otuda naziv Miletska škola filozofije) Tales iz Mileta, Aneksimanadr i Anaksimeon su pokušavali da objasne prirodne pojave bez pribegavanja stvaranju mitova ili pozivanjem na bogove. Oni su nazvani physikoi (prirodni filozofi) ili kako ih je Aristotel nazivao, physiologoi. Platon je nastavio Sokratovu ideju da se koncentriše na čoveka. Tek se Aristotel vratio istraživanju ideja o prirodnom svetu, vrateći empirizam u centar istraživanja i ostavljanjem čoveka po strani.[4]

Srednjovekovna filozofija prirode[uredi - уреди | uredi izvor]

Srednjovekovne misli o pokretu (kretanju) su bile pod uticajem Aristotelovih dela Fizika i Metafizika. Ideju o kretanju je Aristotel razradio u 3. knjizi Fizike i 5. Metafizike. U Fizici je tvrdio da se pokret katagorizuje po supstanci, kvalitetu, kvantitetu i mestu, dok u Metafizici tvrdi da je pokret magnituda kvantiteta. Ova rasprava je dovela do nekih od važnih pitanja prirodne filozofije: u koju kategoriju ili kategorije spada kretanje? Da li je kretanje isto što i terminus? Da li je pokret odvojen od stvarnih stvari? Ova pitanja su privlačila pažnju srednjovekovnih filozofa prirode.

Aristotelova filozofija prirode[uredi - уреди | uredi izvor]

"Žir je potencijalno, ali ne stvarno, hrast. U procesu da postane hrast, on postaje stvarno ono što je bio potencijalno. Ova promena, dakle, podrazumeva prelaz od potencijalnosti na stvarnost — ne iz ništavila u biće, već od jedne vrste ili faze u drugu"

Aristotel je sproveo mnoga razmatranja koja spadaju u prirodnu filozofiju. Mislio je da atributi objekata pripadaju samim objektima i da dele nešto zajedničko sa drugim objektima koji spadaju u istu kategoriju. On koristi primer pasa ka pojedinačnom psu. Na primer, jedan pas može da bude crn, a drugi braon; može imati veoma određene atribute, na primer jedan pas može da ima crne fleke, a drugi braon; ali i vrlo opšte karakteristike koje ga klasifikuju kao psa (četvoronožni hod ili lajanje). Ova filozofija se može primeniti na mnoge druge objekte. Aristotel je tvrdio da predmeti imaju svojstve "forme" i nešto što nije deo njihovih svojstava, "materiju", koja ih određuje. Forma ne može biti odvojena od materije.

Aristotel je mislio da su promene prirodna pojava. On je koristio svoju filozofiju forme i materije da tvrditi da se u bilo kakvoj promeni menjaju svojstva, bez menja materije. Ova promena se dešava zbog zamene određenih svojstva sa drugim osobinama. Pošto je promena uvek namerna promena, bila prinudna ili prirodna, promena je regulisan red kvaliteta. On tvrdi da se ovo dešava kroz tri kategorije postojanja: ništavilo, potencijalno postojanje i stvarno postojanje. Kroz ova tri stanja promene, objekat se nikada ne uništava već zamagli realnost izmnjđu dva stanja dok ne pređe iz jednog na drugo. Primer za ovo može biti promena objekata od crvene do plave boje sa prelaznim ljubičastim fazama.

Druge značajne ličnosti u filozofiji prirode[uredi - уреди | uredi izvor]

Rani grčki filozofi su proučavali kretanje i prostor. Ljudi kao što su Hesiod su posmatrati prirodni svet kao potomak bogova, dok su drugi poput Leukipa i Demokrita smatrali da je svet sastavljen od beživotnih atoma u vrtlogu. Anaksimandar je dedukcijom došao do zaključka da pomračenja nastaju zbog pucanja prstenova nebeske vatre. Heraklit je smatrao da su nebeska tela napravljena od vatre koja se nalazi u činijama. On je mislio da pomračenja nastaju kada se činija okrene u suprotnu stranu od Zemlje. Veruje se da je Anaksimen smatrao da je glavni element u prirod bio vazduh, a da manipulacijom vazduha (menjanjem njegove gustine) nastaju drugi elementi vatre, vode, zemlje i kamena. Empedokle je identifikovao elemente koji čine ceo svet: vazduh, vodu, vatru, kamen, zemlju. Parmenid je tvrdio da nije logično da postoje promene u prirodi i da se zbog toga ne dešavaju. On navodi primer da ništa ne može nastati iz ništavila. Platon je tvrdio da je svet nesavršena replika ideje koju je božanski zanatlija jednom imao. On je takođe smatrao da je jedini način da zaista znamo nešto kroz um i logiku, a ne kroz izučavanje samog objekta.

Naučni metod ima drevne prethodnike: Galilej ilustruje matematičko razumevanje prirode koje je obeležje modernih prirodnih nauka. Galilej je tvrdio da će dva predmeta koja padaju, bez obzira na svoju masu, pasti u isto vreme ukoliko se puste u isto vreme. Odvajanje nauke od filozofije koje se dešava u 19. veku ima svoje korene u prethodnom veku. Praktičniji pristup u proučavanju prirode je predlagao Fransis Bejkon koji je uveo Bejkonski metod. Krajem 17. veka je Robert Bojl napisao rad o razlici između fizike i metafizike, Slobodno ispitivanje vulgarno primhvaćenog koncepta prirode (engl. A Free Enquiry into the Vulgarly Received Notion of Nature), kao i Skeptični hemičar (engl. The Skeptical Chymist), nakon čijeg publikovanja je nazvana nauka hemija, (za razliku od protonaučnog istraživanja alhemije). Ovi radovi prirodne filozofije predstavljaju odstupanje od srednjovekovne sholastike koja je predavana na evropskim univerzitetima i predstavljaju prve korake koji će dovesti do nauke u modernom smislu. Bojlovi biografi naglašavaju da je on postavio temelje modernoj disciplini hemije negirajući prethodne doktrine i prakse alhemije.[5] Bojl je pažljivo beležio opsevracije i naglašavao da nije sve u istraživanju, već u publikovanju i uspešnih i neuspešnih eksperimenata kako bi drugi mogli da ih replikuju.

Prirodna filozofija danas[uredi - уреди | uredi izvor]

Sredinom 20. veka, Ernst Majr je publikovvao diskusiju o teleologiji prirode koja se bavila istim pitanjima kao Aristotel i Kant.[6]

Posebno od sredine 20. veka u Evropi su neki mislioci naglašavali značaj izučavanje prirode sa široke filozofske tačke gledišta, a ne sa usko pozitivističke tačke.[7] Jedna grupa ideja nastavlja Aristotelov rad, posebno nadogradnju Tome Akvinskog. Druga je prikazana u radu Edmunda Huserla Kriza Evropske nauke (engl. The Crisis of European Sciences). Tu je i procesna filozofija koju je inspirisao rad Alfreda Norta Vajtheda.[8]

Brajan Dejvid Elis, Nensi Kartvejt, Dejvid Oderberg i Džon Dupre su neki od naučnika 21. veka koji imaju širi pristup prirodnom svetu. Elis (2002) ističe pojavu "novog esencijalizma."[9] Dejvid Oderberg (2007) i mnogi drugi filozofi su esencijalisti. On je oživeo i brani Akvinski-Aristotelovsku tradiciju od modernih tendencija nauke da se priroda umanji i svede na eksperimentlni metod.[10]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Cahan, David, ur. (2003). From Natural Philosophy to the Sciences: Writing the History of Nineteenth-Century Science. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-08928-7. 
  2. The naturalist-theologian William Whewell coined the word "scientist"; his earliest written use identified by the Oxford English Dictionary was in 1834.
  3. Adler, 1993
  4. Michael J. Crowe, Mechanics from Aristotle to Einstein (Santa Fe, NM: Green Lion Press, 2007), 11.
  5. More, Louis Trenchard. "Boyle as Alchemist". Journal of the History of Ideas (University of Pennsylvania Press) 2 (1): 61–76. JSTOR 2707281. doi:10.2307/2707281. 
  6. "Teleology and Randomness in the Development of Natural Science Research: Systems, Ontology and Evolution" Interthesis, v. 8, n. 2, p. 316-334, jul/dec.2011
  7. E.A. Burtt, Metaphysical Foundations of Modern Science (Garden City, NY: Doubleday and Company, 1954), 227-230.
  8. See, e.g., Michel Weber and Will Desmond, (eds.
  9. See his The Philosophy of Nature: A Guide to the New Essentialism 2002.
  10. David S. Oderberg, Real Essentialism (Routledge, 2007).

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Cahan, David, ur. (2003). From Natural Philosophy to the Sciences: Writing the History of Nineteenth-Century Science. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-08928-7. 
  • Adler, Mortimer J. (1993). The Four Dimensions of Philosophy: Metaphysical, Moral, Objective, Categorical. Macmillan. ISBN 978-0-02-500574-7. 
  • E.A. Burtt, Metaphysical Foundations of Modern Science (Garden City, NY: Doubleday and Company, 1954).
  • Philip Kitcher, Science, Truth, and Democracy. Oxford Studies in Philosophy of Science. Oxford; New York: Oxford University Press, 2001. LCCN:2001036144. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  • Bertrand Russell, A History of Western Philosophy and Its Connection with Political and Social Circumstances from the Earliest Times to the Present Day (1945) Simon & Schuster, 1972.
  • Santayana, George (1923). Scepticism and Animal Faith. Dover Publications. str. 27-41. ISBN 978-0-486-20236-5. 
  • David Snoke, Natural Philosophy: A Survey of Physics and Western Thought. Access Research Network, {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp. .[1] [2]
  • Nancy R. Pearcey and Charles B. Thaxton, The Soul of Science: Christian Faith and Natural Philosophy (Crossway Books, {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp. ).
  • Alfred N. Whitehead, Process and Reality, The Macmillan Company, 1929.
  • René Thom, Modèles mathématiques de la morphogenèse, Christian Bourgois, 1980.
  • Claude Paul Bruter, Topologie et perception, Maloine, 3 vols. 1974/1976/1986.
  • Jean Largeault, Principes classiques d'interprétation de la nature, Vrin, 1988.
  • Miguel Espinoza, Repenser le naturalisme, L'Harmattan, 2014.
  • Moritz Schlick, Philosophy of Nature, Philosophical Library, New York, 1949.
  • Andrew G. Van Melsen, The Philosophy of Nature, Duquesne University, Pittsburgh 1954.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]