Tibetanski budizam

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Dio serije članaka na temu
Budizam

Lotus-buddha.svg

Historija budizma
Darmičke religije
Kronologija budizma
Budistički sabori

Temelji
Četiri plemenite istine
Plemeniti osmokraki put
Pet pouka
Nirvāna · Tri dragulja

Ključni termini
Tri oznake postojanja
Skandha · Kozmologija · Dharma
Samsara · Rebirth · Shunyata
Pratitya-samutpada · Karma

Vodeće ličnosti
Gautama Buddha
Nagarjuna · Dogen
Budini sljedbenici · Porodica

Praksa i postignuća
Buddhastvo · Bodhisattva
Četiri stadija prosvjetljenja
Paramiji · Meditacija · Laici

Budizam po regijama
Jugoistočna Azija · Istočna Azija
Tibet · Indija · Zapad

Budističke škole
Theravāda · Mahāyāna
Vajrayāna · Rane škole

Tekstovi
Pali kanon
Pali Sutte · Mahayana Sutre
Vinaya · Abhidhamma

Komparativne studije
Kultura · Popis tema
Dharma wheel.svg

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Tibetanski budizam (poznat i kao lamaizam) je poseban oblik budističkog učenja, karakterističan za Tibet i područje Himalaja, uključujući i Nepal, Butan, severnu Indiju, Mongoliju, severoistočnu Kinu i delove Rusije (Kalmikija, Burjatija i Tiva).

Tibetanski budizam, koji se često kvalifikuje kao tantrički budizam, uključuje učenja tri glavna „vozila“ budizma: hinajanu, mahajanu i vađrajanu, kao i elemente tibetanske prebudističke religije u vidu lokalnih božanstava primljenih u budistički panteon. Budisti na Tibetu broje oko pola miliona od oko tri miliona stanovnika.[1]

Istoriju tibetanskog budizma čine dva glavna perioda: prvi od 7. do 12. veka, kada je kao novina donesen iz Indije i Nepala, i drugi od 13. do 20. veka, tokom kojeg se u potpunosti stopio s tibetanskim društvenim životom. Indijski monaški budizam, pustio je korenje u Tibetu pred kraj 8. veka.[2] Do polovine 9. veka, tibetanski budizam je preživeo sve vrste uticaja, uglavnom iz Kine i iz indijskog tantrizma. Tokom 11. veka, renesansa tibetanskog budizma se odigrala kroz povratak originalnim indijskim izvorima.[2] U okviru tibetanskog budizma se razvilo više škola, koje su se često nazivane po boji šešira ("crveni šeširi", "crni šeširi", "žuti šeširi"). Poglavar škole "Žutih šešira", Dalaj Lama, je sprovodio civilnu vlast u Tibetu od 17. veka.[2]

Nakon što je Narodna Republika Kina pripojila Tibet 1950-ih godina, tibetanske izbeglice i dijaspora su proširile uticaj tibetanskog budizma i u mnoge zapadne zemlje.

Tibetanski budizam je danas veoma poznat kroz misiju Dalaj-lame. Činjenica da je vrhovni verski vođa dalaj lama i politički vođa oslikava vezu religije i politike u lamaizmu.[3]

Lamaizam je danas većinska religija u Mongoliji[2] i državna religija u Butanu.[3]

Istorija lamaizma na Tibetu[uredi - уреди | uredi izvor]

Tibetanski monasi i učenjaci su redovno posećivali budističke manastire srednjovekovne Indije sve do vremena njihovog uništenja za vreme muslimanskih osvajačkih pohoda krajem 12. veka. Tako su Tibetanci, postali glavni baštinici poznijih oblika indijskog budizma, mahajane i vađrajane. Upravo nam tibetanski izvori pružaju mogućnost sticanja uvida u raznovrsnost i obilje indijskih budističkih učenja i praksi od 8. do 12. veka. Tibetanski prevodi iz tog perioda potvrđuju da su velike filozofske tradicije mahajanskog budizma bile još uvek uveliko žive u Biharu i Bengalu pod Pala kraljevima (od 8. do 12. veka). Sve do 12. veka indijski budistički učitelji, od kojih su najpoznatiji bili Atiša i Šakja-šri, posećivali su Tibet, a visok standard prevoda sa sanskrita na tibetanski predstavlja dovoljan dokaz o vitalnosti budističke filozofije i religije tokom tog perioda, koji se često pogrešno opisuje kao „sumrak“ budizma u Indiji[1].

Uvođenje budizma[uredi - уреди | uredi izvor]

Budizam na Tibetu se prvi put pominje kada se pominje i Tibet kao država.[4] Songsten Gampo (oko 609-650.), 33. kralj po tibetanskoj tradiciji, prvi je monarh za kojeg postoje pouzdani podaci. Na Tibetu je, u Lasi i njenoj okolini, podignuto nekoliko budističkih kapelica za vreme njegove vladavine. Kasnije su ga proglasili prvim tibetanskim kraljem „velike religije“ tj. budizma.

Priča o tibetanskom budizmu počinje sa dve žene koje je primio kao dar od svojih suseda: princezu Venčeng iz Kine i princezu Brikuti Devi iz Nepala. Njegove dve žene su bile gorljive sledbenice Bude i čini se da je njima za volju izgradio dva hrama, Đokhang i Ramoče, gde su smeštene dve statue Bude koje su one donele kao miraz. Takoje kip Đovo Rimpoće (Dragoceni gospod) izvorno bio smešten u Ramoče hramu, da bi kasnije bio prebaćen u Đokhang i ostao najsvetiji kip na Tibetu.[4]

Samje, prvi budistički manastir na Tibetu.

Songsten Gampo od budizma nije načinio samo nacionalnu veru, već je i poslao prevodioca, Thonmi Sambhota, u Indiju kako bi stvorio tibetanski alfabet pogodan za prevođenje sanskritskih tekstova. Ovaj prevodilac je posao tako dobro uradio da je na osnovu tibetanskih tekstova moguće rekonstruisati, reč po reč, izgubljene sanskritske predloške.[4]

Prihvatanje budizma kao nacionalne religije na Tibetu nije, međutim, išlo bez otpora. Na Tibetu je već postojala religija - bon - i njezini sledbenici nisu osećali nikakvu želju da je zamene. Sledilo je nekoliko vekova političke borbe, najizraženije tokom vladavine kralja Trisong Detsena (oko 755-797), koji je koristio budizam kao sredstvo da porazi neke od plemića (uključujući i svoju ženu), koji su bili sledbenici bona.[4]

Kralj Trisong Detsen nastojao je da stvori monašku zajednicu zasnovanu na filozofiji i praksi indijskog mahajana budizma. U tom cilju on je oko 775. osnovao prvi tibetanski manastir u Samjeu, a prvih sedam tibetanskih monaha pristupilo je Redu (sanghi). Kralj je pozvao dva indijska učitelja: Santarakšitu (oko 705-788), profesora sa Nalande u Biharu, i Padmasambavu, jogija iz budističkog uporišta u Svatu (današnji Pakistan), koji je uživao reputaciju da poseduje nadnaravne moći i može da ubija demone. Ovoj dvojici je trebalo 12 godina da obuče grupu monaha prema odgovarajućim standardima. Ubrzo posle toga jedan broj kineskih budista pojavio se u Samjeu, kako bi doveo u pitanje pravo indijskog budizma da usmerava veru na Tibetu.[4]

Oko 792. godine u manastiru Samje je održana velika rasprava između indijskih i kineskih budista, a prevagu je odnela indijska struja. Kineskog monaha Hua Šang Mahajanu je porazio vodeći Santarakšitin učenik, indijski mudrac Kamalasila, čija argumentacija je uključivala i tezu da probuđenje dolazi postepeno, a ne iznenada.[4]

Dva naslednika Khri-srong-lde-brtsana, to jest Sadna-legs a naročito Ral-pa-can, koji se smatra trećim velikim pobožnim kraljem, pomagali su novu doktrinu. Izgrađeno je još kapela, sistematizovani su metodi prevođenja. Budistički monasi su počeli, premda još uvek retko, da nastupaju i kao sveštenici.[1]

Izgon i povratak budista[uredi - уреди | uredi izvor]

Kada je kralj Langdarma (oko 803-842), sledbenik bona, uzurpirao tron tako što je 836. ubio rođenog brata, usledio je veliki progon budista, koje je do tada pomagala država. Sa krajnjom surovošću, svi manastiri bili su uništeni, a hiljade monaha i sledbenika pobijeni, tako da je budizam nestao sa Tibeta. Iako je stekao ozbiljna uporišta na granicama carstva zahvaljujući prilivu izbeglih monaha, budizam se nije u centralnom Tibetu povratio dugo potom.[4]

978. godine nekolicina budističkih učitelja se vratilo sa istočnog Tibeta. Približno u isto vreme jedna blagonaklono nastrojena loza budističkih kraljeva zapadnog Tibeta, naslednika stare kraljevske loze iz Lase, počela je da potpomaže osnivanje hramova i manastira, školovanje učenjaka i prevodilaca tekstova širom svoje kraljevine, koja se protezala od planine Kajlaš na zapad sve do Ladaka, a na jug do indijske granice.

Najbliži izvori budističkih učitelja i spisa bili su Kulu i Kašmir, u kojima je budizam još uvek cvetao. Najčuveniji tibetanski učenjak i prevodilac iz ovog perioda bio je Rin-čen-bzang-po (958—1055). Od tog doba tibetanski monasi i putujući učenjaci sa središnjeg Tibeta počinju da odlaze u Indiju u sve većem broju. Naročito su vredni pomena 'Brog-mi (922—1072) i Mar-pa (1012—1096), koji su postali osnivači Sa-skja i Kargjudpa redova tibetanskog budizma.[1]

"Drugo prenošenje" iz Indije[uredi - уреди | uredi izvor]

Tangka, tibetansko oslikano platno.

Godine 1042. veliki indijski učitelj Ališa, koji je prethodno posetio čak i Sumatru na poziv tamošnjih budističkih vladara, stigao je na Tibet na zahtev kraljeva zapadnog Tibeta. Prema predanju, Ješ Oda, pobožnog vladara, kidnapovalo je pleme muslimanskih odmetnika. U zamenu za njegov život tražili su zlata koliko je bio težak. Njegov nećak pristigao je sa vrećama punim zlata, ali se ispostavilo da mu nedostaje taman toliko koliko je težila ujakova glava. "Ništa ne brini zbog toga", reče mu ujak. "Neka me ubiju, a ti novac daj da dovedeš budističkog učitelja Atišu iz Indije".[4]

Atiša - i sam kralj koji je svoj tron zamenio za monaški ogrtač – bio je oduševljen kvalitetom budističkih tekstova sačuvanih u manastirima u unutrašnjosti Tibeta. Zajedno sa svojim učenikum Drondonoin, pokrenuo je budistički preporod. Atiša je ostao na Tibetu do svoje smrti, 1054. godine. Njegov uticaj bio je ogroman: malobrojne su tibetanske verske vođe onog doba na koje nije delovao kao uzor. Najdraži učenik mu je bio 'Brom-ston (1008—1064), koji je utemeljio manastir Rva-sgreng (1056) i verski red bKa'-gdams-pa (doslovno „Red onih koji su vezani zapovešću"). Strogost njegovih propisanih običaja bila je ipak odbojna većini Tibetanaca, koji su se radije priklanjali slobodnijim i živopisnijim oblicima religije.[1]

Jedan 'Brog-mijev učenik je 1053. godine utemeljio manastir Sa-skja, koji je ubrzo postao središte novog i moćnog religioznog reda. Poglavar Mar-paovih učenika bio je blagi asketa Mi-las Ras-Pa (Milarepa), čuven podjednako po svojim pesmama, kao i po čudotvornim moćima. Preneo je svoje učenje sGam-po-pau (1079—1153), čiji su neposredni učenici osnovali šest čuvenih škola, koje su se zasnivale na njegovim učenjima i potpadale pod opšti religiozni red bKa'-rgjud-pa (doslovno „prenesena reč"). Tih šest škola bile su Pfag-mo-gru, Karma-pa, mTshal, 'Bri-khung-pa, sTag-lung-pa i 'Brug-pa. Neke od tih škola birale su svoje lame (poglavare) sistemom reinkarnisanja, što je docnije usvojeno i prilikom izbora Dalaj-lame.[1]

Osnivanjem ovih škola tibetanski budizam je počeo da se ustaljuje, a obilje indijske budističke literature bilo je prevedeno na tibetanski. Žitelji sela, kao i nomadski pastiri bili su do tada već spremni da prihvate službe budističkih monaha podjednako kao one koje su držali njima bliži sveštenici Bona, pa su budisti i bonpoi često, u potpuno prijateljskom duhu, držali službe jedni uz druge. S druge strane, između različitih budističkih redova često su se javljala ogorčena neprijateljstva i to ne iz doktrinarnih, već iz političkih razloga. Mnogi od tih redova i pojedini manastiri koji su im pripadali bili su usko povezani sa plemićkim porodicama, pa su bivali umešani i u njihove suparničke ambicije.[1]

Mongolska vladavina[uredi - уреди | uredi izvor]

Tibetanski beskrajni čvor

Dok su muslimanski osvajači pustošili svetilišta severne Indije, Mongoli su, pod vođstvom Džingis-kana, koji je postao njihov poglavar 1206. godine, krenuli u pokoravanja Azijskog carstva. Godine 1240, spremajući se za invaziju, mongolska vojska se ulogorila nedaleko od Lase i zatražila "duhovni savet". Tibetanski vođa u to vreme Sakja Pandita (1182—1251) poslao je svog nećaka Pakpu (oko 1235-1280), koji se prema predanju pokazao toliko superiornim nad Kublaj kanom, da je ovaj pao ničice njim kao svojim učiteljem, čime je započet odnos sveštenik-učenik i obezbeđena politička autonomija za Tibet.[4]

Tako su tibetanski monasi i lame, pošto je Indija za njih bila izgubljena kao verska matica, ubrzo počeli da nalaze prostor za misionarsku delatnost među Mongolima, što im je donelo velike koristi, naročito kada je Kublaj-kan postao kineski car. Ovim je i tibetanski budizam postao dominantna religija u Mongoliji i dalje u istočnoj i centralnoj Aziji.[4]

Veliki lama iz Sa-skja je tada postao neka vrsta vazalnog vladara Tibeta i takvo uređenje je potrajalo do 1354. godine, kadaje Bjang-čub rGjal-mtshan iz Phag-mo-grua istisnuo Sa-skju i stekao mongolsko priznanje. Posle sto trideset godina vladavine, Phag-mo-grua su potisnuli prinčevi Rin-spungs, a njih, opet, vladari gTsana. Sve ove porodice zastupale su suparničke religiozne interese, pa je tokom celog ovog burnog perioda uočljivo složeno prožimanje saveza između plemićkih porodica i monaških središta. Budizam se do tada u potpunosti stopio sa tibetanskim društvom i unutrašnjom politikom. Kao reakcija na iskvarenost postojećih oblika budizma, javila se nova škola, čiji su počeci vezani za život i učenja velike religiozne figure Tsong-kha-pe (1357—1419), poznata kao dGe-lugs-pa (dosl. „Uzor vrline"), a njena popularnost i uticaj rasli su neverovatnom brzinom[1].

Mongolsku (Jian) kinesku dinastiju nasledila je nacionalna dinastija Ming, ali su tibetanske lame uspostavili veze sa određenim mongolskim klanovima. Lame poglavari reda dGe-lugs-pa su se povezali s jednim od njih, dobivši titulu Ta-le, koju zapadnjaci pišu kao dalaj. Zahvaljujući mongolskom poglavaru Gu-šri Kanu, peti Dalaj-lama je 1642. godine savladao svoje suparnike i od tog doba na Tibetu preovladava red dGe-lugs-pa (prozvan „žuti šeširi"), dok su svi ostali redovi pretrpeli politički poraz, premda su neki od njih uspeli da održe religiozni život u izvornom obliku sve do današnjih dana.

Mongolsko i kinesko uplitanje na Tibetu u vreme Šestog Dalaj-lame ishodilo je od 1721. godine nekom vrstom kineskog pokroviteljstva nad Tibetom, koje su verski velikodostojnici prihvatili, pošto su Manču carevi (do kraja svoje dinastije 1911.) ostali velikodušni pokrovitelji tibetanskog budizma.

Kineska aneksija[uredi - уреди | uredi izvor]

1950. godine je Narodna Republika Kina okupirala Tibet, a 1959. godine Dalaj-lama je izbegao u Indiji.

Iz Indije, Dalaj-lama je sa posmatrao kako nasilno umire 1,2 miliona Tibetanaca - više od šestine populacije - u radnim logorima ili od gladi.[4] Među šest hiljada uništenih hramova i manastira, samo je desetak ponovo izgrađeno, a i njima upravljaju policijski komiteti koji izdaju licencu za „religijsku praksu“ naročito odabranim monasima sa "politički podobnim" poreklom. Još 1996. posedovanje slika Dalaj-lame smatrano jo prekršajem.[4]

Nasuprot ovome, izvan Tibeta, tibetanski budizam se svuda u svetu razvija, pri čemu se reinkarnirane lame pronalaze i među decom na Zapadu. Unutar Tibeta, krajem XX veka broj Tibetanaca u sopstvenoj postojbini bio je manji od broja kineskih vojnika i radnika. Pančen-lama (od pandita.čen.po - veliki učitelj) starešina Tašilhunpo manastira u Šigatseu, druga je najvažnija ličnost na Tibetu. Sedmog Pančen-lamu Čokji Đaltsena (1938—1989) odabrali su Kinezi posle invazije 1950. godine, no on je više godina proveo u tamnici zbog pro-tibetskog govora, a mnogi veruju da ga je to koštalo i glave. Godine 1995. osmog Pančen-lamu identifikovao je Dalaj-lama kao šestogodišnjeg dečaka Gedhun Čoekji Njima. Istorijski gledano, Pančen-lama nema udela u odabiru budućeg Dalaj-lame (mada može da savetuje Kasag). No, kontrolisanje Pančena važno je političko sredstvo, tako da su posle ove identifikacije Gedhun Čoekji Njim i njegova porodica odmah stavljeni pod nadzor države, što ga je načinilo najmlađim političkim zatvorenikom na svetu. Na njegov monaški tron postavljeno je dete koje je odabrala Komunistička partija.

U januaru 2000, sedamnaesti Đalva Karmapa po imenu Urđen Tinlej (rođen 1984.) pobegao je u Indiju. Pre Dalaj-lama, Karmape su upravljale Tibetom.[4]

Lamaizam u Mongoliji[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Budizam u Mongoliji

U Mongoliji je tibetanski budizam, odnosno lamaizam, tokom vekova snažno pomogao očuvanju mongolskog identiteta.[3] U periodu pod kineskom vlašću, lamaizam je bio centar oko koga se okupljao otpor okupatoru, a verski vođa bogdo gegen je oličavao centar borbe protiv Kineza.[3]

Lama tradicija[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Dalaj Lama
Tenzin Gjatso, 14. Dalaj Lama

Izraz lama iz tibetanskog jezika znači „učitelj“. To je ime za sveštenika najvišeg ranga u postojećoj hijerarhiji. Tibetom vlada dalaj-lama kao istovremeno svetovni i duhovni poglavar zemlje.

Od 13. veka naovamo određene škole, prevashodno Karma-pa, počele su da pronalaze svoje lame još u dečjem uzrastu, vodeći se budističkom teorijom o preporađanju. Veruje se da se posle smrti poglavara, dalaj-lame, duša pokojnika reinkarnira u telu nekog muškog deteta. Za određivanje naslednika postoji više metoda. Bira se dete koje ima neko karakteristično obeležje ili koje “prepoznaje” predmete preminulog lame. Izabrano dete se potom odvodi u Lhasu, gde ga do odrasle dobi poučavaju ostali visoki lame. Ovaj sistem usvojila je škola Žutih šešira krajem 15. veka po pitanju sopstvenog velikog lame, pa je tako otpočelo nasleđivanje Dalaj-lame (Dalaj je mongolska reč koja znači "okean"). Ovo shvatanje se proširilo i na mnoge druge škole, pa je do 20. veka na Tibetu broj lama koji su otkriveni kao reinkarnacije u detinjstvu premašio dve stotine[1].

Druge škole koje se nisu opredelile za ovaj sistem, nastavile su da biraju svoje starešine prema njihovim ličnim zaslugama. U slučaju reda Sa-skja nasleđivanje se odvijalo prenošenjem zvanja, obično sa strica na nećaka.

Učenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Tibetanski budizam se često naziva tantričkim budizmom, od glagola koji znači "tkati". Tantre su tekstovi nastali u okrilju indijskog mahajana budizma, oko 500. godine, i sastoje se od meditativnih praksi čiji je cilj da se svakodnevna svest trasformiše u "probuđeni um". Pošto budizam uči da želja izaziva patnju, tantre nastoje da transformišu tu želju. Kada je Atiša stigao na Tibet ustanovio je da koliko god da su ovi tekstovi bili dobro sačuvani, oni nisu na pravi način shvaćeni, te je među monasima preovlađivala izvesna moralna konfuzija. Atiša je naglašavao potrebu postupnog učenja, tako da su tantre praktikovane tek posle višegodišnjeg proučavanja vinaje, sutri i abidame, a i tada pod vođstvom učitelja. Kada ga je Dromdon zapitao šta je važnije, tekst ili učitelj, odgovorio je: "Bez učitelja, tekst i čovek će otići u dva različita pravca." Tako se najupadljivija karakteristika tibetanskog budizma, veza između učitelja ili lame (blama - uzvišeni), u kojem učenik nalazi inspiraciju kao u Budi, može pratiti unazad sve do Atiše.[4]

Pošto postajanje lamom po tradiciji uključuje i takve moći kao što je posećivanje ljudi u snovima i kontrola toka preporađanja, ne iznenađuje da je tibetanski buditam na Zapadu dobio reputaciju magijske i misteriozne prakse.[4]

Glavne škole[uredi - уреди | uredi izvor]

Tri monaha sviraju u Lasi.

Na Tibetu danas postoji četiri glavne škole. Prva, njingma, potiče iz vremena Padmasambave i "prvog prenošenja", ima najstarije tekstove. Jedan od njih je Tibetanska knjiga mrtvih. Druga škola, sakja, potiče iz vremena kada je Khon Končog osnovao manastir Sakja ("siva zemlja") 1073. godine. Njenim učiteljima dozvoljeno je da se žene, a starešinstvo se prenosi unutar vladarske porodice po muškoj liniji. Kagju školu je osnovao Gompopa (1079—1153) i njeni kasniji predvodnici, dalva karmape, prvi su ustanovili praksu reinkarniranja lama u 13. veku. Geluk je najveća škola. Ona insistira na moralu i nastala je 1409, kada je Rivo manastir osnovao Tsong Kha pa (1357—1419), velikan tibetanskog budizma, čiji Veliki postepeni put ka prosvetljenju mnogo duguje Atiši. Dalaj Lama pripada geluk školi. Svaka od ovih škola razlikuje se u filozofskom pristupu, iako su sve one unutar indijske mahajane. Sve naglašavaju prazninu darmi (stvari koje postoje), potrebu za samilošću kao polaznom tačkom na putu bodisatve, ulogu meditacije u kontroli uma i važnost vežbanja unutar sange (monaške zajednice) duž strogo intelektualnog puta ka probuđenju, sa debatom o važnim delovima svetih tekstova kao ključnim kriterijumom napredovanja.[4]

Starije škole tibetanskog budizma potiču od legendarne osamdeset četvorice čarobnjaka (mahasidha), čija su mnoga dela sačuvana u tantričkom odeljku tibetanskog kanona.

Škola Žutih šešira se često shvata kao reformistički pokret, pošto su njen osnivač i njegov naslednik ustrajavali na strožoj monaškoj disciplini i proučavanju spisa, okrećući se time od slobodnijih načina života koji su bili dopušteni sledbenicima tantričke joge.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga. 
  • Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-14-8. 
  • Jevtić, Miroljub (2002). Religija i politika: uvod u politikologiju religije. Beograd: Institut za političke studije. 
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stylos. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. 

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Elijade 1996, str. 40-59.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Jevtić 2002, str. 345-351.
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 4,12 4,13 4,14 4,15 Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. str. 90-93

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]