Medicina

Izvor: Wikipedia
Asklepije, bog medicine i lečenja u grčkoj mitologiji. Prikaz zmijom obavijenog štapa Asklepija se frekventno koristi za označavanje medicine.

Medicina (lat. ars medicina umetnost lečenja) bavi se dijagnostikom, preventivom i terapijom fizičke i psihičke bolesti čoveka.[1][2] Medicina označava i nauku bolesti i praktičnu primenu. Reč medicina je izvedena iz latinske reči ars medicina, sa značenjem umetnost lečenja.[3][4] Medicina obuhvata raznovrsne aktivnosti zdravstvene zaštite kojima se održava i obnavlja zdravlje putem prevencije i tretmana bolesti.

Savremena medicina primenjuje biomedicinske nauke, biomedicinska istraživanja, kao i genetičku i medicinsku tehnologiju do diagnozira, tretira, i spreči povrede i bolesti, tipično farmaceutskim ili hirurškim putem, ali i putem niza raznovrsnih terapija kao što su psihoterapija, ortopedska sredstva, prostetika, biološki medicinski proizvodi, i jonizaciona radijacija, između ostalog.[5]

Medicina je postojala hiljadama godina, i tokom najvećeg dela tog perioda ona je smatrana umetnošću (oblašću veštine i znanja) koja je frekventno bila povezana sa religioznim i filozofskim gledištima lokalne kulture. Na primer, vrač bi primenjivao lekovite biljke i izricao molitve za ozdravljenje, ili antički filozof i lekar bi primenio ispuštanje krvi saglasno sa teorijama humoralizma. U nedavnim vekovima, od vremena napretka nauke, najveći deo medicine je postao kombinacija umetnosti i nauke (fundamentalne i primenjene, pod okriljem medicinske nauke). Dok su tehnike hirurškog zašivanja zanat koji se uči putem prakse, poznavanje toga što se događa na ćelijskom i molekulskom nivou u tkivima koja se zašivaju proističe iz nauke.

Prethodnici naučne forme medicine su u današnje vreme poznati kao tradicionalna ili narodna medicina. Ona se i dalje koristi zajedno ili umesto naučne medicine, i stoga se naziva alternativnom medicinom. Na primer, evidencija o efektivnosti akupunkture je „varijablna i nekonzistentna“ za bilo koje oboljenje,[6] ali je generalno bezbedna kad je izvodi adekvatno obrazana osoba.[7] U kontrastu s tim, tretmani izvan opsega bezbednosti i efikasnosti se nazivaju nadrilekarstvom.

Istorija medicine[uredi - уреди]

Glavni članak: Istorija medicine
Antički grčki pacijent prima medicinski tretman: ova boca (circa 480–470 p.n.e, se čuva u pariškom muzeju Luvr) verovatno je svojevremeno sadržala lekovito ulje
Grčki lekar Hipokrat (ca. 460 p.n.e – ca. 370 p.n.e), se smatra ocem medicine.[8][9]

Praistorijska medicina vezana je za biljke, delove životinja i minerala. U mnogim slučajevima ovi materijali su ritualno korišćeni kao magične supstance od strane sveštenika, šamana, ili ljudi koji su lečili. Dobro poznati duhovni sistemi uključuju animizam (pojam nežive stvari imaju duhovi) , spiritualizam (apel bogovima ili opštenje sa duhovima predaka), šamanizam (sticanja od pojedinca sa mističnim moćima) i gatanje (magično dobijanje istine). Oblasti medicinske antropologije ispituju načine na koje se kultura i društvo organizovalo oko, ili uticalo na pitanja zdravlja, zdravstvene zaštite i srodna pitanja.[10]

Rane podatke o medicini dobijamo od drevnih Egipćana, vavilonskih medicinara, Aiurvedska medicinara (u Indijskom potkontinentu), iz klasične kineske medicine (prethodnica današnje moderne tradicionalne kineske medicine), kao i iz drevne grčke i rimske medicine. Egipatski Imhotep (3. milenijum pre nove ere) je prvi lekar u istoriji poznat po imenu. Najranije podatke o posvećenim bolnicama dolaze iz Mihintale u Šri Lanki, gde se nalaze dokazi od prosvećenim lekovitim dejstvima na pacijente. Indijski hirurg Sušruta opisao brojne hirurške operacije, uključujući najranije oblike plastične hirurgije.

U Kini, arhaeološka evidencija primene medicine kod kineza datira do Šang dinastije iz Bronzanog doba, sudeći po herbalističkom semenu i alatima za koje se smatra da su korišteni za operacije.[11] Huangdi Neijing, preteča kineske medicine, je medicinski tekst koji je napisan početkom 2. veka p.n.e. i sakupljen u 3. veku.[12]

U Indiji, hirurg Sushruta je opisao brojne operacije, uključujući najranije forme plastične hirurgije.[13][14][15] Najraniji zapisi o namenskim bolnicama potiču iz Mihintale u Šri Lanci, gde su nađeni dokazi o objektima za medicinski tretman pacijenata.[16][17]

Grčki lekar Hipokrat (oko 460. pne, - cca. 370. pne-), se smatra ocem zapadne medicine.[8][9] On je postavio temelje za racionalan pristup medicini. Hipokrat je uveo Hipokratovu zakletvu za lekare, koji je još uvek relevantna i danas u upotrebi i bio je prvi koji kategorizuje bolesti kao akutne, hronične, endemične i epidemijalne i koristi termine kao što su, "pogoršanje, recidiv, rezolucije, kriza, paroksizma, vrhunac, i oporavak."[18][19] Grčki lekar Galen je takođe bio jedan od najvećih hirurga antičkog sveta i izveo je mnoge ozbiljne operacije, uključujući i operacije mozga i očiju. Nakon pada Zapadnog rimskog carstva i početka ranog srednjeg veka, grčka tradicija medicine propada u zapadnoj Evropi, mada se i dalje neprekidno razvija u Istočnom Rimskom (Vizantijskom) carstvu.

Posle 750. godine muslimanski i arapski svet su dela Hipokrata, Galena i Sušruta preveli na arapski i islamski jezik i lekari su započeli bavljenje nekim značajnim medicinskim istraživanjima. Među poznazim islamskim medicinarima nalaze se ljudi višestranog znanja, Avicena, koji je, zajedno sa Imotepom i Hipokratom, takođe nazvan " ocem medicine ". On je pisao Kanon medicine, koji se smatra jednom od najpoznatijih knjiga u svetu. Drugi su Abulkasis, Avenzoar, Ibn al - Nafis i Averroes. Rhazes je bio jedan od prvih koji je odgovorio na pitanje grčke teorije humorisma, koja je ipak ostala uticajna i u srednjovekovnoj Zapadnoj i srednjovekovnoj islamskoj medicini. Islamske Bimaristan bolnice su rani primer državnih bolnica.[20][21][22][23][24][25] [26][27][28][29][30]

U moderno doba počinju u medicini da se pojavljuju važni ljudi poput Gabrileja Falopija i Vilijama Harvija. Andreas Vesalius je bio autor jedne od najuticajnijih knjiga o anatomiji, . Francuski hirurg Ambroaz Pare se smatra jednim od otaca operacije. Bakterije i mikroorganizmi prvi put je pod mikroskopom posmatrao Antoni van Levenhuk 1676. što je predstavljalo važno dostignuće u oblasti mikrobiologije, engleski lekar Vilijam Harvi opisao krvotok. Herman Boerhev se ponekad naziva " ocem fiziologije " zbog primerne nastave u Lajdenu i udžbenika " Institutiones Medicae ' ( 1708 ). Pjer Fauchard je nazvan ocem moderne stomatologije.

Modernom dobu počinje sa otkrićem Edvarda Dženera koji je otkrio vakcinu protiv velikih boginja krajem 18. veka, otkrićem Roberta Koha o prenosu bolesti putem bakterija i otkrivanjem antibiotika.

Posle modernog doba dolazi sve više revolucionarnih istraživača iz Evrope. Iz Nemačke i Austrije dolaze Rudolf Virhov, Vilhelm Rendgen, Karl Landsteiner i Oto Levi. Iz Velike Britanije dolaze Aleksandar Fleming[31], Jozef Lister, Fransis Krik i Florens Najtingejl. Španski doktor Santijago Ramon i Kahal smatra se ocem moderne neuronauke. Sa Novog Zelanda i iz Australije dolaze Mauris Vilkins, Hovard Florej i Frank Burnet. Amerikanci, Vilijam Vilijams Ken, Harvi Vilijams Kašing, Vilijam Bredli Kolej, Džejms Votson, Italijan, Salvador Lurija, Švajcarac, Aleksandar Ijerzin, Japanac, Kitasato Shibasaburō i Francuzi Žan-Marten Šarko, Klod Bernar i Pol Broka takođe su učinili značajna dela. Takođe su značajni i radovi Nikolaja Korotkova i Vilijama Oslera.

Kako su se nauka i tehnologija razvijale, medicina se sve više oslanjala na lekove.[32] Do kraja 18. veka nisu se samo biljke i životinjski delovi tela koristili kao lekovi, već i delovi ljudskog tela i tečnosti. Farmacija je i dalje većinu lekova izvodila iz biljaka. Vakcinu su otkrili Edvard Džener i Luj Paster.

Prvi antibiotik Salvarsan[33][34][35] otkrio je Paul Erlih.[36]

Klinička praksa[uredi - уреди]

U kliničkoj praksi lekar ispituje pacijenta kako bi izveo dijagnozu, odredio prevenciju ili lečenje bolesti. Lekar-pacijent odnos najpre se započinje proveravanjem medicinske istorije i kartona pacijenta, zatim intervju pacijentai fizički pregled. Nakon pregleda lekar odlučuje da li će se raditi biopsija, medicinski testovi ili će prepisati lek odnosno terapiju pacijentu. Pravilno informisanje pacijenta o činjenicama je važno za razvoj poverenja.[37]

Komponente medicinskog intervjua su:[38][39]

  • iznošenje simptoma - razlog medicinske posete
  • istorija bolesti - hronološki poređani simptomi sa njihovim objašnjenjem
  • aktivnost pacijenta
  • lekovi koje pacijent koristi - važno je izneti i alergije
  • provera ranijih zdravstvenih problema
  • socijalna istorija - podaci o navikama, ishrani, alkoholu, lekovima itd.
  • porodična istorija - spisak bolesti koje su se pojavljivale u porodici
  • pitanja lekara o stanju pacijenta

Tokom fizičkog pregleda pacijenta doktor proverava simptome čulom dodira, vida, sluha ili mirisa. Postoje četiri akcije koje se koriste tokom ovog pregleda: inspekcija, palpacija (dodir), udaraljke i auskultacije.[40]

Klinički pregled podrazumeva proučavanje :

Laboratorijske analize se mogu tražiti ukoliko je potrebno.[41] Medicinska odlučivanja predstavljaju analizu rezultata i postavljanja dijagnoze zajedno sa idejom šta bi se moglo preduzeti po pitanju lečenja. Može se koristiti od strane primarne zdravstvene zaštite, kao i od specijalista i može se postaviti u roku od nekoliko minuta, ali može i potrajati u zavisnosti od toga da li je pacijent hospitalizovan i koje su analize potrebne da se izvrše.

Institucije[uredi - уреди]

Savremena medicina se generalno sprovodi u okviru sistema zdravstvene zaštite. Finansirana je od strane pojedinih vlada i ponekad potpomognuta od strane drugih organizacija.[42] Naprednim industrijskim zemljama (sa izuzetkom SAD)[43][44] i mnoge zemlje u razvoju pružaju medicinske usluge kroz sistem univerzalne zdravstvene zaštite, čiji je cilj da garantuju zaštitu za sve preko jednog obveznika sistema zdravstvene zaštite ili preko zadruge zdravstvenog osiguranja. Namera je da se obezbedi da celokupno stanovništvo ima pristup zdravstvenoj nezi na osnovu potreba, a ne sposobnost da se plati. Isporuka može biti putem privatne lekarske prakse ili od strane drzavnih bolnica i klinika, ili dobrotvornih organizacija.

Većina plemenskih društava, a i neke komunističke zemlje (Kina) i SAD ne pružaju zdravstvenu zaštitu svim stanovnicima u celini već samo onima koji za to mogu da plate, ili su ga sami osigurani (bilo direktno ili kao deo ugovora o radu) ili koji mogu biti pokriveni od strane finansirajuće vlade ili plemena direktno. Transparentnost informacija je još jedan faktor koji definiše sistem za isporuku. Pristup informacijama o uslovima, lečenje, kvalitet i cene u velikoj meri utiče na izbor za pacijente/potrošače i samim tim podsticajima medicinskih stručnjaka.[45]

Isporuka[uredi - уреди]

Pružanje zdravstvene zaštite je klasifikovano u primarne, sekundarne i tercijarne zaštitne kategorije. Primarne zdravstvene zaštitne medicinske usluge pružaju lekari, asistenti, medicinske sestre, praktikanti ili drugi zdravstveni radnici koji imaju prvi kontakt sa pacijentom koji traži medicinsko lečenje ili negu. Dešavaju se u kancelarijama doktora, klinike, u domovima, školama, kućnim posetama i drugim mestima blizu pacijenata. Oko 90% medicinske posete može da se leči od zaposlenika primarne zdravstvene zaštite. To uključuje lečenje akutnih i hroničnih bolesti, preventivne zaštite i zdravstvenog obrazovanja za sve uzraste i oba pola.[46]

Sekundarnu medicinsku negu pružaju medicinski specijalisti u njihovim kancelarijama ili na klinikama ili u lokalnim zajednicama bolnice za pacijenta koje je zaposlenik primarne zdravstvene zaštite uputio na dalje lečenje. Preporuke su za one pacijente koji zahteva stručnost i procedure koje obavljaju stručnjaci. Ovo uključuje i ambulantna nega bolničkih službi, intenzivna nega, usluge hirurgije, fizikalna terapija, radne snage i isporuke, endoskopija, laboratorija i medicinske usluge itd.

Tercijarne zaštitne medicinske usluge pružaju specijalisti u bolnicama ili regionalnim centrima koji su opremljeni dijagnostičkim postrojenjima za tretmane koji nisu dostupni u lokalnim bolnicama. Ovo uključuje trauma centre, centri za lečenje opekotina, napredne usluge neonatologije, transplantacija organa, održavanje trudnoće visokog rizika, onkologija zračenja itd.

Osnovne nauke[uredi - уреди]

Medicina kao specijalnost[uredi - уреди]

Specijalističke grane medicine su:[47]

Obuka u internoj medicini, za razliku od hirurške obuke, razlikuje se širom sveta. U Americi potrebne su tri godine specijalizacije posle škole medicine. U proseku u SAD-u, doktori interne medicine rade oko 60 sati nedeljno, dok u Velikoj Britaniji po zakonu sada rade oko 48 sati nedeljno.

Reference[uredi - уреди]

  1. "Medicine, n.1". OED Online. Oxford University Press. September 2014. http://www.oed.com/view/Entry/115715?result=1&rskey=YZWqVc&. pristupljeno 8 November 2014. 
  2. "Medicine". Oxford Dictionaries Online. Oxford University Press. http://oxforddictionaries.com/definition/medicine?q=medicine. pristupljeno 8 November 2014. 
  3. Etymology: latinski: medicina, from ars medicina "the medical art", from medicus "physician". (Etym.Online) Cf. mederi "to heal", etym. "know the best course for," from Proto-Indo-European language base *med- "to measure, limit. Cf. Greek medos "counsel, plan", Avestan vi-mad "physician"
  4. "Medicine" Online Etymology Dictionary
  5. "Dictionary, medicine". http://dictionary.reference.com/browse/medicine. pristupljeno 2 December 2013. 
  6. Colquhoun, D; Steven Novella (2013). "Acupuncture is a theatrical placebo: the end of a myth" (PDF). Anesthesia & Analgesia 116 (6): 1360–1363. doi:10.1213/ANE.0b013e31828f2d5e. PMID 23709076. 
  7. "Acupuncture (PDQ®)". National Cancer Institute. http://www.cancer.gov/cancertopics/pdq/cam/acupuncture/healthprofessional/page6. pristupljeno 15 September 2013. 
  8. 8.0 8.1 Grammaticos PC, Diamantis A (2008). "Useful known and unknown views of the father of modern medicine, Hippocrates and his teacher Democritus". Hell J Nucl Med 11 (1): 2–4. PMID 18392218. 
  9. 9.0 9.1 The father of modern medicine: the first research of the physical factor of tetanus, European Society of Clinical Microbiology and Infectious Diseases
  10. Ackerknecht, Erwin (1982). A Short History of Medicine. JHU Press. str. 22. ISBN 978-0-8018-2726-6. http://books.google.com/books?id=Btx3M5t6lDEC&pg=PA22. 
  11. Hong, Francis (2004). "History of Medicine in China" (PDF). McGill Journal of Medicine 8 (1): 7984. 
  12. Unschuld, Pual (2003). Huang Di Nei Jing: Nature, Knowledge, Imagery in an Ancient Chinese Medical Text. University of California Press. str. ix. ISBN 978-0-520-92849-7. http://books.google.com/books?id=N2ZdrPCbpNIC&pg=PR9. 
  13. Singh, A. and Sarangi, D. (2003). "We need to think and act". Indian Journal of Plastic Surgery 36 (1): 53–54. 
  14. Rana RE, Arora BS (2002). "History of Plastic Surgery in India". Journal of Postgraduate Medicine 48 (1): 76–8. PMID 12082339. 
  15. Saraf, Sanjay; Ravi S. Parihar (2007). "Sushruta: The first Plastic Surgeon in 600 B.C". The Internet Journal of Plastic Surgery 4. doi:10.5580/1456#sthash.mkTSe3sP.dpuf. ISSN 1528-8293. Retrieved 12 November 2012. 
  16. Aluvihare, Arjuna (November 1993) "Rohal Kramaya Lovata Dhayadha Kale Sri Lankikayo" Vidhusara Science Magazine.
  17. Resource Mobilization in Sri Lanka's Health Sector – Rannan-Eliya, Ravi P. & De Mel, Nishan, Harvard School of Public Health & Health Policy Programme, Institute of Policy Studies, February 1997, Page 19. Accessed 22 February 2008.
  18. Garrison, Fielding H. (1966). History of Medicine. Philadelphia: W.B. Saunders Company. str. 97. 
  19. Martí-Ibáñez, Félix (1961). A Prelude to Medical History. New York: MD Publications, Inc.. str. 90. Library of Congress ID: 61-11617. 
  20. Becka J (1980). "The father of medicine, Avicenna, in our science and culture: Abu Ali ibn Sina (980–1037) (Czech title: Otec lékarů Avicenna v nasí vĕdĕ a kulture)". Cas Lek Cesk 119 (1): 17–23. PMID 6989499. 
  21. ""The Canon of Medicine" (work by Avicenna)". Encyclopædia Britannica. 2008. http://www.britannica.com/eb/topic-92902/The-Canon-of-Medicine. pristupljeno 11 June 2008. 
  22. Ahmad, Z. (St Thomas' Hospital) (2007). "Al-Zahrawi – The Father of Surgery". ANZ Journal of Surgery 77 (Suppl. 1): A83. doi:10.1111/j.1445-2197.2007.04130_8.x. 
  23. Abdel-Halim RE (2006). "Contributions of Muhadhdhab Al-Deen Al-Baghdadi to the progress of medicine and urology. A study and translations from his book Al-Mukhtar". Saudi medical journal 27 (11): 1631–1641. PMID 17106533. 
  24. "Chairman's Reflections: Traditional Medicine Among Gulf Arabs, Part II: Blood-letting". Heart Views 5 (2): 74–85 [80]. 2004. 
  25. Martín-Araguz A, Bustamante-Martínez C, Fernández-Armayor Ajo V, Moreno-Martínez JM (1 May 2002). "Neuroscience in al-Andalus and its influence on medieval scholastic medicine". Revista de neurología 34 (9): 877–892. PMID 12134355. 
  26. Tschanz, David W. (2003). "Arab(?) Roots of European Medicine". Heart Views 4 (2).  copy
  27. Pormann, Peter E.; Smith, E. Savage (2007). Medieval Islamic medicine. Washington DC: Georgetown University. str. 10, 43–45. OL12911905W. 
  28. Muhammad Jawad Fadlallah. Imam ar-Ridha', A Historical and Biographical Research. Yasin T. Al-Jibouri. http://www.al-islam.org/imam-ar-ridha-a-historical-and-biographical-research-muhammad-jawad-fadlallah. pristupljeno 18 June 2014. 
  29. Micheau, Françoise. "The Scientific Institutions in the Medieval Near East". pp. 991–2. , in (Morelon & Rashed 1996, pp. 985–1007)
  30. Peter Barrett (2004). Science and Theology Since Copernicus: The Search for Understanding. Continuum International Publishing Group. str. 18. ISBN 0-567-08969-X. 
  31. Cooper, Peter (2004). "Medicinal properties of body parts". The Pharmaceutical Journal 273 (7330): 900–902. 
  32. Ezzo J, Bausell B, Moerman DE, Berman B, Hadhazy V (2001). "Reviewing the reviews. How strong is the evidence? How clear are the conclusions?". Int J Technol Assess Health Care 17 (4): 457–466. PMID 11758290. 
  33. Gibaud, Stéphane; Jaouen, Gérard (2010). "Arsenic - based drugs: from Fowler's solution to modern anticancer chemotherapy". Topics in Organometallic Chemistry. Topics in Organometallic Chemistry 32: 1–20. doi:10.1007/978-3-642-13185-1_1. ISBN 978-3-642-13184-4. 
  34. "Salvarsan". Chemical & Engineering News. http://pubs.acs.org/cen/coverstory/83/8325/8325salvarsan.html. pristupljeno 2010-02-01. 
  35. "A Handbook of Useful Drugs". American Medical Association. 1913. http://chestofbooks.com/health/materia-medica-drugs/American-Medical-Association/A-Handbook-of-Useful-Drugs/Salvarsan-Salvarsan-N-N-R.html. pristupljeno 2010-08-17. 
  36. The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1908, Paul Erlich - Biography
  37. WHO Dept. of Essential Drugs and Medicines Policy (2002). "Traditional medicine: growing needs and potential". World Health Organization. http://apps.who.int/iris/handle/10665/67294. 
  38. Coulehan JL, Block MR (2005). The Medical Interview: Mastering Skills for Clinical Practice (5th izd.). F. A. Davis. ISBN 0-8036-1246-X. OCLC 232304023. 
  39. Addison K, Braden JH, Cupp JE, Emmert D, Hall LA, Hall T, Hess B, Kohn D, Kruse MT, McLendon K, McQueary J, Musa D, Olenik KL, Quinsey CA, Reynolds R, Servais C, Watters A, Wiedemann LA, Wilkins M, Wills M, Vogt NE (September 2005). "Update: Guidelines for Defining the Legal Health Record for Disclosure Purposes". Journal of AHIMA 78 (8): 64A–G. PMID 16245584. Archived from the original on 9 March 2008. 
  40. "Assessing patients effectively: Here's how to do the basic four techniques". Nursing2014. 
  41. Grembowski DE, Diehr P, Novak LC et al. (August 2000). "Measuring the "managedness" and covered benefits of health plans". Health Serv Res 35 (3): 707–34. PMC 1089144. PMID 10966092. 
  42. Blainey, Geoffrey (2011). A Short History of Christianity. Penguin Viking. OCLC 793902685. 
  43. "Insuring America's Health: Principles and Recommendations". Institute of Medicine at the National Academies of Science. 14 January 2004. http://www.iom.edu/Reports/2004/Insuring-Americas-Health-Principles-and-Recommendations.aspx. 
  44. "The Case For Single Payer, Universal Health Care for the United States". Cthealth.server101.com. http://cthealth.server101.com/the_case_for_universal_health_care_in_the_united_states.htm. pristupljeno 4 May 2009. 
  45. Martin Sipkoff (January 2004). "Transparency called key to uniting cost control, quality improvement". Managed Care. 
  46. Laokri S, Weil O, Drabo KM, Dembelé SM, Kafando B, Dujardin B (April 2013). "Removal of user fees no guarantee of universal health coverage: observations from Burkina Faso". Bull. World Health Organ. 91 (4): 277–82. doi:10.2471/BLT.12.110015. PMC 3629451. PMID 23599551. 
  47. "The Royal Australasian College of Physicians: What are Physicians?". Royal Australasian College of Physicians. Arhivirano iz originala 6 March 2008. http://web.archive.org/web/20080306053048/http://www.racp.edu.au/index.cfm?objectid=49EF1EB5-2A57-5487-D74DBAFBAE9143A3. pristupljeno 5 February 2008. 

Literatura[uredi - уреди]

  • William DePrez Inlow: Medicine: its nature and definition. Bulletin of the History of Medicine, 1946.
  • Wolfgang Eckart: Geschichte der Medizin. Springer, 6. Auflage 2009. ISBN 978-3-540-79215-4
  • Roy Porter: Cambridge illustrated history: Medicine. Cambridge University Press, 4th. Ed. 2009. ISBN 978-0-521-00252-3
  • Stefan Schulz, Klaus Steigleder, et al. (Hrsg.): Geschichte, Theorie und Ethik der Medizin. Suhrkamp 2006. ISBN 978-3-518-29391-1

Vanjske veze[uredi - уреди]