Lijek

Izvor: Wikipedia
Disambig.svg Za ostala značenja v. Lijek (razvrstavanje).
Lekovi
12-08-18-tilidin-retard.jpg

Pod lekom se danas najčešće podrazumevaju supstance, kombinacije supstanci i preparati namenjeni lečenju bolesti. Po potrebi se ova definicija proširuje ili modifikuje (pogledati odeljak definicije). Po pravilu, lekovi prolaze rigoroznu kontrolu pre nego što proizvođač dobije dozvolu za puštanje leka na tržište.

Definicije leka[uredi - уреди]

Svetska zdravstvena organizacija lek definiše kao supstancu ili proizvod koji se primenjuje da bi modifikovao ili ispitao fiziološke sisteme ili patološka stanja, a u cilju dobrobiti čoveka – primaoca.

Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima Republike Srbije lek definiše kao proizvod koji sadrži supstancu ili kombinaciju supstanci proizvedenih i namenjenih za lečenje ili sprečavanje bolesti kod ljudi ili životinja, postavljanje dijagnoze, poboljšavanje ili promene fizioloških funkcija, kao i postizanje drugih medicinski opravdanih ciljeva.

Obe definicije uključuju supstance namenjene postavljanju dijagnoze, a razlikuju se po tome što definicija SZO obuhvata samo humane lekove.

Biljni i homeopatski preparati se nekada svrstavaju u lekove a nekada u pomoćna lekovita sredstva, i u zavisnosti od toga može se zahtevati njihova registracija.

Prema najšire prihvaćenom shvatanju, lekovi su supstance, njihove kombinacije i preparati koji se koriste za lečenje bolesti (ne i dijagnozu). Ovaj članak se odnosi upravo na ovu definiciju.

Mehanizam delovanja leka[uredi - уреди]

U najvećem broju slučajeva lek deluje tako što se vezuje za ćelijske receptore. Budući da je receptor udaljen od mesta primene leka, važno je da se lek transportuje od mesta primene do mesta delovanja. Neki lekovi deluju direktno na druge hemijske supstance (natrijum hidrogenkarbonat i neki drugi antacidi) ili menjanjem fizičkohemiskih osobina ćelije bez specifičnog receptora (alkohol, inhalacioni anestetici). Veza lek-recepor može biti različite jačine (zavisno od tipa hemijske veze i stepena afiniteta leka za receptor) što i uslovljava dužinu delovanja leka i njegovu jačinu. Neselektivnost lekovite supstance (anatomska ili enzimska) najčešći je uzrok pojave neželjenih dejstava leka. Uticaj lekova na ljudski organizam izučava farmakodinamika. Uticaj organizma na lek (apsorpcija, metabolizam i ilučivanje leka) proučava farmakokinetika.

Mesto primene leka[uredi - уреди]

Glavni članak: Farmaceutski oblici

U zavisnosti od mesta delovanja razlikujemo lekove naamenjene lokalnoj i sistemskoj primeni. Lokalna primena podrazumeva primenu na koži, sluzokoži (sluzokoža nosa, usta, vagine, rektuma…) ili oku. Kod lekova namenjenih lokalnoj upotrebi resorpcija leka je nepoželjna.

Za sistematsku primenu neophodno je da lek uđe u organizam. Lek se u organizam može uneti na više načina, a koji je put primene leka najprikladniji za određenog bolesnika, zavisi od farmakoloških osobina leka, kao i od terapijskih razloga i specifičnosti u vezi sa bolesnikom (stari i deca teže gutaju pa se kod njih ne koriste tablete; nemoguća oralna primena kod pacijenata bez svesti i sl.). Lekovi kod kojih se želi postići sistemski efekat mogu se uneti preko gastrointestinalnog trakta (enteralno), bilo da se unosi na usta (peroralno), pod jezik (sublingvalno) ili kroz debelo crevo (rektalno); ili zaobilaženjem probavnog takta (parenteralno). Lekovi se mogu primeniti parenteralno putem injekcija (intravenske, intraarterijske, supkutane), infuzija, ili primenom flastera za perkutanu primenu (npr. neki preparati nitroglicerina). Parenteralno se primenjuju lekovi koji bi se prolazom kroz probavni trakt razgradili (npr. insulin) ili kad se želi postići brže dejstvo. Lek primenjen intravenski (bolus injekcije) na mesto delovanja stiže brzo, aporpcija je potpuna, ali je farmakokinetički profil kod ponovljenog davanja nepovoljan usled velike oscilacije u koncentraciji leka u plazmi.

Razvoj i registracija[uredi - уреди]

Glavni članak: Registracija lekova

Svaka supstanca koja pretenduje da postane lek prolazi opsežna pretklinička i klinička ipitivanja, u kojima se ispituje sugurnost, efikasnost i kvalitet leka.

Pretklinička ispitivanja obuhvataju ispitivanja na životinjama i izolovanim ljudskim organima i ćelijama. Cilj pretkliničkih ispitivanja je da se potvrdi efikasnost potencijalnog leka, utvrde verovatni putevi metabolizma i ustanovi potencijalna teratogenost leka. U pretkliničkim ispitivanjima se utvrđuje i toksična doza na različitim eksperimentalnim životinjama (kunići, miševi, pacovi, zamorci). Klinička ispitivanja se vrše na ljudima da bi se utvrdila terapijska doza, potencijalna toksičnost za ljude i sl. Klinička ispitivanja se izvode na dobrovoljcima (u prvim fazama na zdravim, a kasnije na bolesnim), po pravilu metodom dvostruko slepe probe. Ukoliko supstanca ne zadovolji zahtevane kriterijume u bilo kojoj fazi ispitivanja, dalje ispitivanje se obustavlja.

Ako se vrši preregistracija leka (najčešće zbog promene terapijske indikacije), nije potrebno ispitivanje bezbednosti preparata, dovoljno je pokazati efikasnost za željenu terapijsku indikaciju. Kada proizvođač registruje preparat koji je drugi proizvođač već registrovao, registracija se obavlja po skraćenom postupku, pri čemu je dovoljno dokazati bioekvivalenciju dva preparata.

O registraciji preparata odlučuje nadležna nacionalna ili nadnacionalna institucija (u SAD Savezna agencija za hranu i lekove, u EU Evropska agencija za lekove, u Srbiji Republiča agencija za lekove i medicnska sredstva), koja propisiuje i zahteve koje proizvođači treba da ispune da bi registrovali preparat. U toku je harmonizacija ovih propisa, na kojoj rade agencije SAD, EU i Japana. Agencije imaju ovlašćenja da nalože povlačenje leka uopšte ili određene serije leka, i zadužene su za praćenje leka nakon registracije.

Neželjena dejstva[uredi - уреди]

Dejstva leka koja se javljaju pri terapijskim dozama a koja nisu od koristi za lečenje se zovu neželjena dejstva leka. Dele se na očekivana i neočekivana. Očekivana neželjena dejstva u vezi su sa mehanizmom delovanja leka i javljaju se kada lek deluje npr. van obolelog organa. Tako Aspirin izaziva oštećenje sluzokože želuca istim mehanizmom kojim ublažava zapaljenje. Neočekivana neželjena dejstva su najčešće posledica nekog genetskog nedostatka pacijenta, tako da lek nema normalan metabolički profil, receptor za lek je izmenjen tako da je dejstvo leka pojačano ili umanjeno, neki od drugih receptora su modifikovani tako da vezuju lek koji se inače ne bi vezao za njih i sl. Druga podela neželjenih dejstava je na dozno-zavisna i dozno-nezavisna. Dozno-nezavisna dejstva leka su najčešće uzrokovana alergijom na lek (alergije na penicilin, aplastična anemija pri primeni metamizola).

Neželjena dejstva treba razlikovati od toksičnih efekata leka, koja se javljaju pri dozama većim od terapijske. Raspon doza od minimalne terapiske do toksične doze se zove terapisjka širina leka. Što je terapisjka širina veća lekovi se smatraju bezbednijim.

Vidi još[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

  1. Grupa autora: Farmakoterapijski vodič 3 (glavni urednik Nenad Ugrešić), Beograd 2006, ISSN 1451-4680
  2. Milena Pokrajac: Farmakokinetika, Beograd 2002, ISBN 86-902551-4-1
  3. Grupa autora: Registar lekova 2008 (urednik Ljiljana Ivanović), Beograd 2007, ISSN 0354-8236
  4. Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima