Neurofarmakologija je izučavanje načina na koji lekovi utiču na ćelijske funkcije nervnog sistema. Postoje dve glavne grane neurofarmakologije: bihevioralna i molekularna. Bihevioralna neurofarmakologija je usresređena na izučavanje načina na koji lekovi utiču na ljudsko ponašanje (neuropsihofarmakologija ), uključujući izučavanje načina na koji zavisnost od lekova i adikcija utiču na ljudski mozak .[1] neurohemijske interakcije, sa opštim ciljem razvoja lekova koji imaju korisno dejstvo na neurološke funkcije. Ova dva polja su blisko povezana, pošto se oba bave interakcijama neurotransmitera , neuropeptida , neurohormona , neuromodulatora , enzima , sekundarnih glasnika , kotransportera , jonskih kanala , i receptorskih proteina u centralnom i perifernom nervnom sistemu . Izučavanjem tih interakcija se razvijaju lekovi za tretman mnogih neuroloških poremećaja, uključujući bol , neurodegenerativne bolesti poput Parkinsonove bolesti i Alchajemerove bolesti , psihološki poremećaji, adikcija, i mnogi drugi.
↑ Everitt, B. J.; Robbins, T. W. (2005). „Neural systems of reinforcement for drug addiction: from actions to habits to compulsion”. Nature Neuroscience 8 (11): 1481–1489. DOI :10.1038/nn1579 . PMID 16251991 .