Prijeđi na sadržaj

Imunosupresiv

Izvor: Wikipedija

Imunosupresivni lekovi deluju u fazi indukcije imunološkog odgovora, smanjujući proliferaciju limfocita.[1] Neki takođe inhibišu efektornu fazu.

Podela lekova

[uredi | uredi kod]

Lekovi koji se koriste u cilju imunosupresije[2] grubo se mogu podeliti na agense koji:

Namena

[uredi | uredi kod]

Imunosupresivi imaju tri glavne namene[3]:

Pri transplantaciji organa ili koštane srži, ciklosporin se obično kombinuje sa glikokortikoidom, citotoksičnim lekom ili antilimfocitnim imunoglobulinom. Zbog toga što narušavaju imuni odgovor, nose rizik oslabljenog odgovora na infekciju i mogu olakšati pojavu maligniteta. Međutim, odnos između ovih neželjenih efekata i potentnosti u prevenciji odbacivanja grafta varira među različitim lekovima.

Povezano

[uredi | uredi kod]

Literatura

[uredi | uredi kod]
  1. Thomas L. Lemke, David A. Williams, ur. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5 izd.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. str. 785-6. ISBN 0-7817-4443-1. 
  2. Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). „Chapter 52. Immunosuppressants, tolerogens, and immunostimulants; Immunostimulation”. Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11 izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-142280-3. 
  3. N A Gillett and C Chan (2000). „Applications of immunohistochemistry in the evaluation of immunosuppressive agents”. Human & Experimental Toxicology 19 (4): 251–254. DOI:10.1191/096032700678815819.